Trenutni filmski hit "Uspon Mračnog
viteza" razgoreo je maštu fanova čoveka-šišmiša još u toku priprema za
snimanje; nestrpljenje se podgrevalo tokom snimanja i postprodukcije a
premijere su trebale da budu kulminacija čitavog zamešateljstva. Tragični
događaji oko pokolja na premijeri filma u predgrađu Denvera, Kolorado, zasenili
su sam film (mada nasilje ne bi trebalo vezivati za sam film jer se moglo desiti
na bilo kojoj filmskoj predstavi). Iako je šokantnost ovog slučaja unekoliko
skrenula pažnju javnosti na pogrešnu, ’nefilmsku’ stranu, priličan broj
kritičara koji su film odgledali ima ozbiljne primedbe na ovo delo što, s druge
strane, ljuti obožavaoce Crnog viteza.
Kultni strip junak više je puta bivao u žiži interesa i popularnosti pa padao u
zaborav i iz njega bio uzdizan; za trenutnu rehabilitacija zaslužan je Frenk Miler i njegov strip „Povratak Crnog viteza“ iz 1986. koji je
podario novu mladost i snagu Betmena.
Na talasu te novostečene popularnosti krenuo je i novi filmski život Betmena,
od 1989.g. kada prvi u nizu filmova režira Tim
Barton i za kojim u nizu slede tri filma. Filmska trilogija Kristofera Nolana započeta je 2005.
nastavljena 2008. i (barem za sada deklarativno) okončana „Usponom...“ .
Intenzivno promišljanje
Betmena kao heroja koji (iako je kostimiran) nema super moći kao njegovi strip
tržišni suparnici, od Supermena do
buljuka Marvelovih junaka, temelji se
na Milerovoj postavci u kojoj je, na početku priče, Betmen penzionisan, star i
debeljuškast, a onda se sticajem okolnosti vraća na paklene pločnike Gotama da bi ponovo delio pravdu, ali uz
mnogo više napora nego kad je bio mlad. U tom trenutku, ljudskost Mračnog viteza postaje ključ za
pronalaženje njegovih novih lica, što se dešavalo i u stripu i na filmu. Tako
je izgubljen deo tajanstvenosti i fascinacije ali je dobijen novi kvalitet -
humanost. U nastavku eksploaticanja i razvijanja priče neminovno se stiglo i do
zlikovaca bez kojih nema zapleta pa ni posla za Betmena. U pokušaju da se iza
njihovih grotesknih maski i grimasa otkrije nešto više od puke zloće, čini da
se najdalje odmaklo u slučaju Džokera,
koji postaje sve zanimljiviji za analizu i dopunjavanje, što je zaintrigiralo
scenariste (i stripova i filmova) i privuklo pažnju gledalaca. Tako je, još
jednom, ovog puta na svetlu hartije i bioskopskog ekrana, potvrđena teza da su
negativci zahvalniji za stvaranje i igranje/glumu, od pozitivaca koji su pomalo
dosadni. Konkretno, Džoker ponekad zasenjuje Betmena svojom domišljatošću i upečatljivim
kerefekama koje izvodi, privlačeći njima više pogleda nego što se upućuje
’dobrom momku’. Tamna strana, sa bezbrojnim varijacijama senki, pokazuje se
intrigantnijom od stalne svetlosti pozitivaca. Nemojmo zaboraviti da je i
Betmen, u jednom delu svoje duge karijere, bio tretiran, od strane policije,
kao ’nevaljalac’ i ’samozvani delilac pravde’ koga treba onemogućiti jer
zvaničnoj vlasti otima posao i ugled. Tada je i Betmen, makar bio i lažno
optužen, delovao ubedljivije, njegova misija bila je teža ali plemenitija.
Naravno, slučaj
Džokera, kao lošeg momka koji je zablistao, nije usamljen. Sličnih primera ima
mnogo. Ako pođemo od bezazlenih crtanih filmova, lako ćemo se dosetiti Popajevog suparnika Badže koji je, nakon svih batina koje je popio, postao simpatičan u
svojoj upornosti (ili tupavosti); sličan je slučaj sa večitim nevaljalcem Hromim Dabom iz Diznijevih stripova i crtaća. Ko se ne seća prgavog i nervoznog brkatog Sema iz crtaća o Dušku Dugoušku i Patku Dači? Kad se on pojavi stvari definitivno postaju zabavnije. A
šta tek reći o mačku Silvesteru koju
uporno pokušava da ulovi kanarinca? Možda najsimpatičniji nevaljalac mogao bi
biti Kosta Kojot, neuspešni lovac na Pticu Trkačicu. Negov večiti optimizam i
konstantni porazi ne mogu a da ne ganu. Među strip negativcima simpatije su svakako
pobrala braća Dalton, dežurni
nevaljalci i protivnici Taličnog Toma;
mora se priznati da i Gargamel ima
nekog šarma kad, zajedno sa 
mačkom Azraelom,
vreba Štrumfove. Posvetimo li se
zabavnim 
delima za široke, odraslije mase, svakako će nam kao zabavni
nevaljalci pasti na pamet lopov-džentlmen Arsen
Lupen, neodoljivo tajanstveni strip i filmski junak Dijabolik. Robin Hud je,
naravno, pozitivac ali njegov pandan, u stripu „Alan Ford“ - Superhik, đubretar koji krade od siromašnih da bi
davao bogatima, prosto je neodoljiv. Mračna strana gangstera iz romana i
filmova iz serije „Kum“ zasenjena je
njihovim vrlinama. Po istom principu je simpatičan i nimalo bezazleni i fini
ali takođe i intrigantni gangster ’Skarfejs’
Toni Montana. Pun vek ne bledi ni provokativna slika besmrtnog, gospodski
elegantnog, šarmantnog krvopije Grofa
Drakule, zbog koga ženska srdašca jače kucaju. Ipak, čini se da je šampion
među običnim, ljudskim lošim tipovima koji su privukli svetla 
slave, ubistveni,
tajanstveni, lucidni kanibal - Hanibal
Lektor, lik koji spaja nespojivo, spušta se do granica animalnog i uzdiže
do vrhunaca ingeniznosti. Njegova zavodljivost krije se u spoju rušenja tabua i
(drugačije) svesnosti koju ti postupci donose, strah od njega opija kao i
stimulativna sredstva, dokazujući tezu da i strašno može da bude lepo
(izazovno). Koliko god da su autori namerno manipulisali stvarajući ovaj lik
nesporno je da on izaziva reakcije divljenja kod masa konzumenata (a to znači
da su autori pošli od ispravnih teza).
Lista dopadljivih loših
momaka koji su prigrabili deo slave od pozitivaca duga je, i proteže se kroz
prošlost i sadašnjost do (umetnički zamišljenih i oblikovanih) budućnosti.
Moguće je ovu pojavu mudro tumačiti kao jedinstvo svetla i tame, dobra i zla,
kao opozita koji se ne mogu odvajati jer tek kada su spojeni oni daju punoću i
uverljivost ponuđenoj priči. Naravno, postoje i druga tumačenja koja nisu
pohvalna ni za autore ni za publiku. Kako definitivnog odgovora na ovakva
pitanja nikada neće biti, običnim smrtnicima ne ostaje ništa drugo nego da
uživaju u sjaju loših momaka (makar i uz malu dozu griže savesti). Ali, sve što
je zabranjeno - slađe je, zar ne?
(2012)
0 komentara:
Постави коментар