POVRATAK BESMRTNOG GROFA KRVOPIJE ili SUDAR MODERNOG ZAPADNOG SVETA SA MITSKIM SILAMA – „Drakula“ Žorža Besa; izdavač Čarobna knjiga, 2021.

 

„Čarobna knjiga“ u potpunosti je opravdala svoje ime novim izdanjem u biblioteci „Stari kontinent“ – strip albumom-grafičkom novelom „Drakula“ koji se pred francuskom publikom pojavio 2019. godine. Domaći stripoljupci u mogućnosti su da u reprezentativnom obliku (tvrde korice, izuzetno precizna i kvalitetna štampa), pročitaju delo koje je dobilo brojne pohvale stručne javnosti i čitalaca. Reč je o strip „adaptacija“ proslavljenog, klasičnog ali i dalje popularnog romana „Drakula“ Brema Stokera (1847-1912); osim što je jedno od ključnih dela za istoriju horora, kao literarnog žanra, „Drakula“ je i ikona popularne kulture XX veka koja je ušla u brojne umetničke forme (od filma i stripa do pozorišta, TV serija i kompjuterskih igrica), u svakodnevni govor odnosno fundus pojmova čije značenje je opšte poznato. Popularnost je, neminovno, donela bezbrojne „prepravke“ i vulgarizacije originala, već prema potrebama onih koji su ih izvodili i onih koji su takve sadržaje konzumirali. Tako je popularni mit o grofu krvopiji iz bespuća Transilvanije obavijen mnoštvom velova koji ne samo što zamagljuju original već ga i izobličuju do neprepoznatljivosti. Besova odluka da u medij 9. umetnosti pretoči roman tako što će se držati predloška (mada uz ponešto tehničkih izmena te ublažavanja povremenih Stokerovih deklamatorskih tirada) svakako je hrabra ako se ima u vidu da je knjiga originalno objavljena 1897. godine te da nosi duh tog vremena koji je blaži ali skloniji pompeznosti od ovog s početka XXI veka. No, ispostaviće se i u ovom stripu da „Drakulu“ čini niz tačaka/elemenata odnosno obrazaca čija je intrigantnost vanvremena. S druge strane, sama struktura romana, način njegove organizacije kao i stilistički manir kazivanja i danas ga dobrano izdiže iznad rutinske, konfekcijske horor (para)literature.

        Temeljna intriga priče je u sudaru modernog Zapadnog sveta sa mitskim silama koje egzistiraju izvan civilizovanosti. Te preteće mračne sile racionalno se ne mogu objasniti i tek su antropološki kutiozumi, sve dok one, oličene u Drakuli, ne požele da prošire svoje „lovište“ i na centar imperije koja bezobzirno izrabljuje kolonije i njihove zaostale stanovnike. Mladi advokatski činovnik zarad sređivanja papirologije za kupovinu poseda u Londonu odlazi u Transilvaniju i tamo otkriva užas u bezbroj manifestacija: od negostoljubivog pejzaža, preplašenih podanika, zamka koji krije svakojake tajne, razvratnih i smrtonosnih ljubavnica do dijaboličnog grofa sa ogromnim moćima. Beg mladog praktikanta donosi mu privremeni spas ali je Drakula već ušao u samo srce imperije i sprovodi svoj plan – hrani se nevinim žrtvama. Napad na dražesnu devojku budi gnev njenih udvarača koji kao „stručnog konsultanta“  angažuju sveznajućeg profesora Helsinga; posle devojčine smrti sledi duga  potera za krivcem sve do podnožja njegovog zamka. Nadomak spasonosne sigurnosti Drakula strada i tako su Pravda i Zapadna civilizacija ponovo pobedili, kako se to redovno dešava u korpusu tzv „kolonijalne literature“ XIX veka.

        Žorž Bes (1947), etablirani strip autor koji se proslavio saradnjom sa Alehandrom Žodorovskim u nizu serijala („Beli Lama“, „Juan Solo“, „Anibal Cing“...) ali samostalnim radovima („Najbolja hronika“, „Pema Ling“...), svoju verziju „Drakule“, osim pomenutog pridržavanja originalnog teksta, određuje izostankom boje što mu dozvoljava da se usredsredi na stalni sukob crnog i belog, u funkciji oznaka Dobra i Zla. Sudar principa pojačan je izostankom senki odnosno „kjaroskuro“ manirom. Besov crtež je samodopadno razigran i bogat detaljima; neretko slike zauzimaju dve stranice dajući prostor za široke pejzaže ili (filmski jezikom rečeno) totale. Zanimljiva je i „konstrukcija“ tabli: crteži su smešteni u veliki okvir koji odgovara formatu stranice; pošto su crteži različitih dimenzija oni ne popunjavaju tablu pa su oko njih prazne površine što sveukupno podseća na ne previše sistematično složen album za fotografije ili na oglasnu tablu. Taj manir upadljivo odudara od moderne montaže tabli (u kojima su neretko i magine izbrisane) i diskretno ali sveprisutno asocira na neka prošla vremena. Otpor prema popularnim predstavama vidljiv je i prilikom crtanja Drakule odnosno njegovog lika „u mirovanju“ odnosno u transformaciji; izbegnut je lik muževno markantnog junaka, naročito potenciran u holivudskim filmovima, dok je transformisani Nosferatu agresivno ružan i telesan (za razliku od ispijenog, bledog junaka nemog Murnauovog filma iz 1929. i filma Vernera Hercoga iz 1979.g). Bes je odbio da se povodi za opšteprihvaćenom ikonografijom horora u vizuelnim medijima dajući prednost sopstvenoj viziji koja daruje priči maniristički ali uverljiv vizuelni lik odnosno atraktivnu živost, na radost poštovalaca literarnog klasika kao i dela jednog od najvećih strip crtača današnjice.

            („Dnevnik“, 2021.)

NEODOLJIVI GROF KRVOPIJA - Vek Drakule (1997)

Kada se, 1897. godine, dakle pre punih 100 godina, pojavio roman „Drakula“ irskog pisca Abrahama Brema Stokera (1847-1912) na svetsku literarnu i širu, kulturnu scenu, izvedena je ličnost koja će postati jedna od ključnih ikona Zapadne civilizacije XX veka, koja i danas dokazuje svoju vitalnost mada je izgubila prvobitni oreol strave, užasa i mističnosti jer su se iza ovog prvog, udarnog sloja razotkrila nova značenja.

            Priča o grofu-vampiru iz karpatskih planina koji dolazi u London i tamo počinje da ubija-preobraća žrtve u svoje podanike, da bi, na kraju, bio proteran i uništen, svakako nije bila nepoznata u vreme svoje knjiške pojave. Ne ulazeći u to da li je „Drakula“ plagijat odnosno koliko je Stoker preuzeo od Maturinovog „Melmozhola“ i La Faunove „Kamile“, nesporno je da se roman oslanja kako na brojne mitove, od antičkih vremena na ovamo, tako i na iskustvo tzv ’gotskog romana’ (cela postavka prvog dela priče: putovanje u necivilizovanu divljinu, tajanstveni zamak, srednjevekovna atmosfera, misteriozni, natprirodni događaji, kiše i oluje - preuzeti su iz arsenala ovog literarnog pravca popularnog u Engleskoj između 1765. i 1825. godine), te dela E. A. Poa i Meri Šeli. No, Stoker je uspeo da iz mnoštva prethodnih štiva izdvoji esenciju i tako razotkrije jednu arhetipsku figuru.

            Sam roman primer je šablonske podele na dobre i loše zarad koje je karakterizacija likova plošna i krajnje funkcionalna (sa većom uverljivošću glavnog, negativnog junaka). Pripovedni postupak, međutim, veoma je zanimljiv: priča je sastavljena od pisama, novinskih članaka, raznih službenih zapisnika, što donosi različite vizure i verzije događaja i održava tenziju, uz dodatnu pomoć pikantnijih dešavanja (koja su, prema tvrdnjama poznavlaaca originala, izostavljena iz ovdašnjih prevoda, verovatno jer se knjiga pojavila u omladinskoj ediciji „Plava ptica“).

            Priča o grofu koji nije našao svoj večni mir već postoji u nepoznatoj zoni između života i smrti, privukla je kako čitaoce tako i druge umetnike. Ubrzo po pojavi romana on je dramatizovan i pretočen u novi medij - pozorišnu predstavu. Tako započnje Drakulin pohod kroz različite umetnosti, koji će kulminirati njegovom pojavom na filmu; Drakula će biti i model za brojne vampirske likove na filmu. 1922. godine F. Murnau snima prvu filmsku adaptaciju romana „Nosferatu“ sa fascinantnim Maksom Šrekom u glavnoj ulozi. Upečatljiva atmosfera i čudesna maska učinili su ovaj film remek-delom. Najpoznatiji Drakula prve polovene ovog veka je Bela Lugoši (istu ulogu igrao je i u pozorištu). U njegovom tumačenju grofa prepliću se dve linije: aristokratski šarm i neumitnost delovanja zasnovana ne na brutalnoj snazi već na nečemu što se može prepoznati kao autoritet koji nudi sigurnost. Od 1931.g. kada je Lugoši zaigrao u filmu „Drakula“ Toda Brauninga, mračni grof je definitivno postao deo svetske kulture koju konzumiraju najšire mase.

            Sledeći talas filmova o Drakuli podigao se u drugoj polovini 1950-tih kada je „Hamer studio“ krenuo sa štancanjem horora. Glavnu ulogu u serijalu tumačio je Kristofer Li, koji je do kraja izgradio Drakulin ’imidž’. Autoritet i aristokratski maniri uz elegantno odelo i ogrtač sa krvavo crvenom postavom, prosedi zulfi u Lijevoj verziji otkrili su novi lik grofa - njegovu seksualnu privlačnost kojoj dame ne mogu odoleti. Objašnjenje ove transformacije priziva već znane teze o vezi Etosa i Tanatosa ali i druge po kojima grof nudi ono za čim žene žude - dugotrajnu (gotovo večnu) mladost (makar i po cenu prodaje duše) u mističnom obredu potpunog podavanja nekome ko je plemenog-aristokratskog roda. Ova, seksistička varijanta priče postala je toliko prihvaćena da su snimljeni i brojni porno filmovi sa Drakulom kao junakom (a u njima se pojavila i nova inkarnacija - crni Drakula).

            Drakula se pojavio i u brojnim parodijskim filmovima, zatim i u stripovima, rok muzici pa čak i kao zaštitni znak dečijih lizalica, što sve potvrđuje njegovu atraktivnost i mogućnosti (zlo)upotrebe.

            Kako je, pak, izražavanje seksualnosti uvek bilo (u Zapadnoj civilizaciji) oblik nepoštovanja konvencija, Drakula je postepeno postao i buntovnik odnosno mučenik koji se zamerio moćnima i zato je kažnjen. Kao takav je predstavljen u nekoliko knjiga o vampirizmu (koji se često tretira kao bolest a vampirska populacija više nije horda krvopija već uređena, alternativna zajednica) odnosno u novijim filmovima kakav je „Drakula“ F. F. Kopole.

            Osim ovog smera razvoja priče-mita o Drakuli, zapažamo i drugačije verzije istog lika. U noveli Kima Njumena „Vladavina krvi“ koja je osnova romana „Anno Dracula“ iz 1992.g. Drakula odnosno njegov zemaljski lik Vlad Tepeš je razvratni, debeli, dlakavi, prljavi, podbuli divljak koji je i Princ Supružnik engleske kraljice!

            Možda se ovakav lik neće dopasti ljubiteljima (i posebno ljubiteljkama) stare, prefinjene i elegantne verzije Drakule kao što im se nije dopalo ni njegovo pastuvsko-porno lice, ali je on jednako ’verovatan’ kao i tekući romantičarsko-buntovnički grof. Koja od ponuđenih varijanti krvopije plemenite krvi će prevagnuti ostaje da vidimo. U svakom slučaju, nakon brojnih transformacija Drakula ulazi u drugi vek svoga postojanja ’življi’ neko ikada.

(1997)

LOŠI MOMCI KOJE IPAK VOLIMO

Trenutni filmski hit "Uspon Mračnog viteza" razgoreo je maštu fanova čoveka-šišmiša još u toku priprema za snimanje; nestrpljenje se podgrevalo tokom snimanja i postprodukcije a premijere su trebale da budu kulminacija čitavog zamešateljstva. Tragični događaji oko pokolja na premijeri filma u predgrađu Denvera, Kolorado, zasenili su sam film (mada nasilje ne bi trebalo vezivati za sam film jer se moglo desiti na bilo kojoj filmskoj predstavi). Iako je šokantnost ovog slučaja unekoliko skrenula pažnju javnosti na pogrešnu, ’nefilmsku’ stranu, priličan broj kritičara koji su film odgledali ima ozbiljne primedbe na ovo delo što, s druge strane, ljuti obožavaoce Crnog viteza. Kultni strip junak više je puta bivao u žiži interesa i popularnosti pa padao u zaborav i iz njega bio uzdizan; za trenutnu rehabilitacija zaslužan je Frenk Miler i njegov strip „Povratak Crnog viteza“ iz 1986. koji je podario novu mladost i snagu Betmena. Na talasu te novostečene popularnosti krenuo je i novi filmski život Betmena, od 1989.g. kada prvi u nizu filmova režira Tim Barton i za kojim u nizu slede tri filma. Filmska trilogija Kristofera Nolana započeta je 2005. nastavljena 2008. i (barem za sada deklarativno) okončana „Usponom...“ .

            Intenzivno promišljanje Betmena kao heroja koji (iako je kostimiran) nema super moći kao njegovi strip tržišni suparnici, od Supermena do buljuka Marvelovih junaka, temelji se na Milerovoj postavci u kojoj je, na početku priče, Betmen penzionisan, star i debeljuškast, a onda se sticajem okolnosti vraća na paklene pločnike Gotama da bi ponovo delio pravdu, ali uz mnogo više napora nego kad je bio mlad. U tom trenutku, ljudskost Mračnog viteza postaje ključ za pronalaženje njegovih novih lica, što se dešavalo i u stripu i na filmu. Tako je izgubljen deo tajanstvenosti i fascinacije ali je dobijen novi kvalitet - humanost. U nastavku eksploaticanja i razvijanja priče neminovno se stiglo i do zlikovaca bez kojih nema zapleta pa ni posla za Betmena. U pokušaju da se iza njihovih grotesknih maski i grimasa otkrije nešto više od puke zloće, čini da se najdalje odmaklo u slučaju Džokera, koji postaje sve zanimljiviji za analizu i dopunjavanje, što je zaintrigiralo scenariste (i stripova i filmova) i privuklo pažnju gledalaca. Tako je, još jednom, ovog puta na svetlu hartije i bioskopskog ekrana, potvrđena teza da su negativci zahvalniji za stvaranje i igranje/glumu, od pozitivaca koji su pomalo dosadni. Konkretno, Džoker ponekad zasenjuje Betmena svojom domišljatošću i upečatljivim kerefekama koje izvodi, privlačeći njima više pogleda nego što se upućuje ’dobrom momku’. Tamna strana, sa bezbrojnim varijacijama senki, pokazuje se intrigantnijom od stalne svetlosti pozitivaca. Nemojmo zaboraviti da je i Betmen, u jednom delu svoje duge karijere, bio tretiran, od strane policije, kao ’nevaljalac’ i ’samozvani delilac pravde’ koga treba onemogućiti jer zvaničnoj vlasti otima posao i ugled. Tada je i Betmen, makar bio i lažno optužen, delovao ubedljivije, njegova misija bila je teža ali plemenitija.

            Naravno, slučaj Džokera, kao lošeg momka koji je zablistao, nije usamljen. Sličnih primera ima mnogo. Ako pođemo od bezazlenih crtanih filmova, lako ćemo se dosetiti Popajevog suparnika Badže koji je, nakon svih batina koje je popio, postao simpatičan u svojoj upornosti (ili tupavosti); sličan je slučaj sa večitim nevaljalcem Hromim Dabom iz Diznijevih stripova i crtaća. Ko se ne seća prgavog i nervoznog brkatog Sema iz crtaća o Dušku Dugoušku i Patku Dači? Kad se on pojavi stvari definitivno postaju zabavnije. A šta tek reći o mačku Silvesteru koju uporno pokušava da ulovi kanarinca? Možda najsimpatičniji nevaljalac mogao bi biti Kosta Kojot, neuspešni lovac na Pticu Trkačicu. Negov večiti optimizam i konstantni porazi ne mogu a da ne ganu. Među strip negativcima simpatije su svakako pobrala braća Dalton, dežurni nevaljalci i protivnici Taličnog Toma; mora se priznati da i Gargamel ima nekog šarma kad, zajedno sa mačkom Azraelom, vreba Štrumfove. Posvetimo li se zabavnim delima za široke, odraslije mase, svakako će nam kao zabavni nevaljalci pasti na pamet lopov-džentlmen Arsen Lupen, neodoljivo tajanstveni strip i filmski junak Dijabolik. Robin Hud je, naravno, pozitivac ali njegov pandan, u stripu „Alan Ford“ - Superhik, đubretar koji krade od siromašnih da bi davao bogatima, prosto je neodoljiv. Mračna strana gangstera iz romana i filmova iz serije „Kum“ zasenjena je njihovim vrlinama. Po istom principu je simpatičan i nimalo bezazleni i fini ali takođe i intrigantni gangster ’Skarfejs’ Toni Montana. Pun vek ne bledi ni provokativna slika besmrtnog, gospodski elegantnog, šarmantnog krvopije Grofa Drakule, zbog koga ženska srdašca jače kucaju. Ipak, čini se da je šampion među običnim, ljudskim lošim tipovima koji su privukli svetla slave, ubistveni, tajanstveni, lucidni kanibal - Hanibal Lektor, lik koji spaja nespojivo, spušta se do granica animalnog i uzdiže do vrhunaca ingeniznosti. Njegova zavodljivost krije se u spoju rušenja tabua i (drugačije) svesnosti koju ti postupci donose, strah od njega opija kao i stimulativna sredstva, dokazujući tezu da i strašno može da bude lepo (izazovno). Koliko god da su autori namerno manipulisali stvarajući ovaj lik nesporno je da on izaziva reakcije divljenja kod masa konzumenata (a to znači da su autori pošli od ispravnih teza).

            Lista dopadljivih loših momaka koji su prigrabili deo slave od pozitivaca duga je, i proteže se kroz prošlost i sadašnjost do (umetnički zamišljenih i oblikovanih) budućnosti. Moguće je ovu pojavu mudro tumačiti kao jedinstvo svetla i tame, dobra i zla, kao opozita koji se ne mogu odvajati jer tek kada su spojeni oni daju punoću i uverljivost ponuđenoj priči. Naravno, postoje i druga tumačenja koja nisu pohvalna ni za autore ni za publiku. Kako definitivnog odgovora na ovakva pitanja nikada neće biti, običnim smrtnicima ne ostaje ništa drugo nego da uživaju u sjaju loših momaka (makar i uz malu dozu griže savesti). Ali, sve što je zabranjeno - slađe je, zar ne?

(2012)

NA DRAKULINOM PUTU

Priče o vampirima poznate su, u raznim modalitetima, gotovo svim narodima na kugli zemaljskoj. Ipak, zahvaljujući pre svega filmu i televiziji, neprikosnoveni kralj svih vampira svakako je grof Drakula, izašao 1897.g. iz pera Brema Stokera a njegove sedište je u Transilvaniji, pokrajini u Rumuniji. Priča inspirisana stvarnom istorijskom ličnošću, uspešnim boricem protiv Turaka, u Stokerovoj verziji je postala priča o nemilosrdnom lovcu na ljudsku krv; kasnije razrade Drakule, koji je privukao pažnju čitalaca a još više  filmskih konzumenata, dodale su i mračnu seksualnu privlačnost, prefinjenost i dekadentnost, stvorivši od njega jedan od kulturoloških repera XX veka. Ma kolika bila popularnost Drakule u Zapadnom svetu, u krajevima koji su blizu Rumunije, ovaj 'junak' nije ostavio previše tragova.  Kao što, uostalom, ni mitologija vezana za vampire nema posebnu popularnost; osim ponekih usputnih beleški i konstatacija da narodi u Vojvodini veruju u veštice i vampire, nekih 'ozbiljnijih' primera i nema. Da li je to zbog toga što je vampirizmu bliži brdoviti teren nego ravnica, zato što nedostaju atraktivni ratnici ili velikaši ili je mentalitet stanovništva drugačiji, pitanje je na koje bi mogli da odgovore stručnjaci vampirolozi.
    Banat, koji se iz sadašnje Srbije širi u Rumuniju, posebno je zanimljiv u kontekstu mita o Drakuli. Naime, uprkos fizičke vezanosti za Transilvaniju i ravnice koja se prostire do podnožja Karpata, činjenice da na svim tim prostorima živi rumunski narod odnosno da je Banat do kraja I svetskog rata bio deo Rumunije, mit o Drakuli, gotovo da i nije poznat; čini sa da su geografske udaljenosti, potpomognute i državnim granicama, uticale da se ovaj mit ne razvija previše. Ipak, postoji jedna priča koja, kao i svaki izuzetak, potvrđuje pravilo da je narodna mašta i dalje živa. Reč je o priči o nesuđenom Drakulinom putovanju za Beč; ona se može čuti kod starijih Banaćana, posebno onih iz sela sa mešovitim rumunsko-srpskim stanovništvom, tako da postoje čak i dve verzije te priče.
    Elem, Austrijanci su iz narodnih priča čuli da u Rumuniji postoji velikaš koji se srčano bori protiv Turaka. Pošto im je koristio svako ko je slabio Tursku vojsku, oni su poslali glasnike Drakuli sa pozivom da dođe u Beč kako bi tamo dobio pomoć u zlatu i oružju za svoju borbu. On se najpre dvoumio, nepoverljiv prema predlogu, plašeći se da nije u pitanju klopka. Zatim su Turci ponovo navalili i morao je da ide iz bitke u bitku. Kada je, konačno, zavladao situacijom i razjurio napadače, već je bila duboka jesen. Premišljao se da li da ide ili ne ali je potreba za oružjem i novcem kojim bi platio svoju izmorenu vojsku prevagnula i Drakula je krenuo na put praćen odabranim, poverljivim vojnicima. Do ovog trenutka priča se drži manje-više istorijske slike o Vladu Cepešu, borcu protiv Turaka da bi skliznula u mit koji je stvoren Stokerovom knjigom. Naime, najveće prepreke putu nisu bile Turksa vojska i njihova utvrđenja već sama priroda jer je put vodio kroz predele bogate vodom, negde se morala preći i velika reka Dunav, a zna se - vampiri ne podnose vodu. Ekspedicija je krenula put Banata računajući na pomoć svog naroda koji će ih kriti i pomagati im. No, sve se zaverilo protiv putnika. Osim čarki sa Turcima, u kojima je stradalo dosta vojnika iz pratnje, kako se Drakula sa odredom približavao ovdašnjem (dakle srpskom) Banatu, sve su češće nailazili na močvare koje se nisu mogle zaobići. Blizina vode je uznemiravala Drakulu, koji je postajao sve bešnji i nije mogao da se kontroliše. Konačni kraj poduhvata donela je novembarska kiša koja danima nije prestajala i od koje su narasle sve bare i rečica a i podzemna voda je bila toliko visoka da je izbijala po njivama. Potpuno obeshrabren i bolestan od neutoljene gladi za krvlju i lošeg, ravničarskog vazduha, zaključivši da se sve zaverilo protiv njega, Drakula je okrenuo konja i vratio se u svoj zamak u planinama. Tamo je dugo bolovao ali je na proleća spremno dočekao nove turske najezde.
    Tako se, prema pričama, završio neslavni Drakulin pohod kroz Banat. Naravno, skepticima neće biti teško da stavljaju pod znak pitanja neke delove priče, posebno o Drakulinom vampirizmu, jer oni zaista deluju 'nakalemljeno'. No, malo dublja analiza mogla bi da pronađe neke činjenice koje se, potom, mogu različiti interpretirati. Naime, ako je sporno da li je Vlad Cepeš ikada bio pozivan u Beč, nije sporno da je Banat, posebno oko Dunava i Tise, bio izuzetno močvaran i teško prohodan, naročito u kasnu jesen. Barem taj podatak nije netačan. Ako je Drakula i išao u Beč ovim putem, sasvim je moguće da je odustao upravo zbog kiša i visokih voda. A voda može biti i 'vampirski' razlog za odustanak od puta. U svakom slučaju, priča je zabavna i prigodna za kasne večeri u seoskim kafanama. Onima koji su spremni da u nju poveruju nudi dovoljno uzbuđenja; onima koji ne veruju u vampire, preostaje samo da odmahnu rukom i počaste se čašom kuvane rakije ili vina.