POVRATAK BESMRTNOG GROFA KRVOPIJE ili SUDAR MODERNOG ZAPADNOG SVETA SA MITSKIM SILAMA – „Drakula“ Žorža Besa; izdavač Čarobna knjiga, 2021.

 

„Čarobna knjiga“ u potpunosti je opravdala svoje ime novim izdanjem u biblioteci „Stari kontinent“ – strip albumom-grafičkom novelom „Drakula“ koji se pred francuskom publikom pojavio 2019. godine. Domaći stripoljupci u mogućnosti su da u reprezentativnom obliku (tvrde korice, izuzetno precizna i kvalitetna štampa), pročitaju delo koje je dobilo brojne pohvale stručne javnosti i čitalaca. Reč je o strip „adaptacija“ proslavljenog, klasičnog ali i dalje popularnog romana „Drakula“ Brema Stokera (1847-1912); osim što je jedno od ključnih dela za istoriju horora, kao literarnog žanra, „Drakula“ je i ikona popularne kulture XX veka koja je ušla u brojne umetničke forme (od filma i stripa do pozorišta, TV serija i kompjuterskih igrica), u svakodnevni govor odnosno fundus pojmova čije značenje je opšte poznato. Popularnost je, neminovno, donela bezbrojne „prepravke“ i vulgarizacije originala, već prema potrebama onih koji su ih izvodili i onih koji su takve sadržaje konzumirali. Tako je popularni mit o grofu krvopiji iz bespuća Transilvanije obavijen mnoštvom velova koji ne samo što zamagljuju original već ga i izobličuju do neprepoznatljivosti. Besova odluka da u medij 9. umetnosti pretoči roman tako što će se držati predloška (mada uz ponešto tehničkih izmena te ublažavanja povremenih Stokerovih deklamatorskih tirada) svakako je hrabra ako se ima u vidu da je knjiga originalno objavljena 1897. godine te da nosi duh tog vremena koji je blaži ali skloniji pompeznosti od ovog s početka XXI veka. No, ispostaviće se i u ovom stripu da „Drakulu“ čini niz tačaka/elemenata odnosno obrazaca čija je intrigantnost vanvremena. S druge strane, sama struktura romana, način njegove organizacije kao i stilistički manir kazivanja i danas ga dobrano izdiže iznad rutinske, konfekcijske horor (para)literature.

        Temeljna intriga priče je u sudaru modernog Zapadnog sveta sa mitskim silama koje egzistiraju izvan civilizovanosti. Te preteće mračne sile racionalno se ne mogu objasniti i tek su antropološki kutiozumi, sve dok one, oličene u Drakuli, ne požele da prošire svoje „lovište“ i na centar imperije koja bezobzirno izrabljuje kolonije i njihove zaostale stanovnike. Mladi advokatski činovnik zarad sređivanja papirologije za kupovinu poseda u Londonu odlazi u Transilvaniju i tamo otkriva užas u bezbroj manifestacija: od negostoljubivog pejzaža, preplašenih podanika, zamka koji krije svakojake tajne, razvratnih i smrtonosnih ljubavnica do dijaboličnog grofa sa ogromnim moćima. Beg mladog praktikanta donosi mu privremeni spas ali je Drakula već ušao u samo srce imperije i sprovodi svoj plan – hrani se nevinim žrtvama. Napad na dražesnu devojku budi gnev njenih udvarača koji kao „stručnog konsultanta“  angažuju sveznajućeg profesora Helsinga; posle devojčine smrti sledi duga  potera za krivcem sve do podnožja njegovog zamka. Nadomak spasonosne sigurnosti Drakula strada i tako su Pravda i Zapadna civilizacija ponovo pobedili, kako se to redovno dešava u korpusu tzv „kolonijalne literature“ XIX veka.

        Žorž Bes (1947), etablirani strip autor koji se proslavio saradnjom sa Alehandrom Žodorovskim u nizu serijala („Beli Lama“, „Juan Solo“, „Anibal Cing“...) ali samostalnim radovima („Najbolja hronika“, „Pema Ling“...), svoju verziju „Drakule“, osim pomenutog pridržavanja originalnog teksta, određuje izostankom boje što mu dozvoljava da se usredsredi na stalni sukob crnog i belog, u funkciji oznaka Dobra i Zla. Sudar principa pojačan je izostankom senki odnosno „kjaroskuro“ manirom. Besov crtež je samodopadno razigran i bogat detaljima; neretko slike zauzimaju dve stranice dajući prostor za široke pejzaže ili (filmski jezikom rečeno) totale. Zanimljiva je i „konstrukcija“ tabli: crteži su smešteni u veliki okvir koji odgovara formatu stranice; pošto su crteži različitih dimenzija oni ne popunjavaju tablu pa su oko njih prazne površine što sveukupno podseća na ne previše sistematično složen album za fotografije ili na oglasnu tablu. Taj manir upadljivo odudara od moderne montaže tabli (u kojima su neretko i magine izbrisane) i diskretno ali sveprisutno asocira na neka prošla vremena. Otpor prema popularnim predstavama vidljiv je i prilikom crtanja Drakule odnosno njegovog lika „u mirovanju“ odnosno u transformaciji; izbegnut je lik muževno markantnog junaka, naročito potenciran u holivudskim filmovima, dok je transformisani Nosferatu agresivno ružan i telesan (za razliku od ispijenog, bledog junaka nemog Murnauovog filma iz 1929. i filma Vernera Hercoga iz 1979.g). Bes je odbio da se povodi za opšteprihvaćenom ikonografijom horora u vizuelnim medijima dajući prednost sopstvenoj viziji koja daruje priči maniristički ali uverljiv vizuelni lik odnosno atraktivnu živost, na radost poštovalaca literarnog klasika kao i dela jednog od najvećih strip crtača današnjice.

            („Dnevnik“, 2021.)