PUTOVANJE DO KRAJA TAMNOG VILAJETA - “Vekovnici XII – Istina i druge bajke” scenarista Marko Stojanović, grupa crtača; izdanje izdavač Udruženje ljubitelja stripa i pisane reči “Nikola Mitrović Kokan”, Leskovac 2021.g.

 

Serijal “Vekovnici” nesporni je fenomen srpskog stripa prvih decenija XXI veka. Uprkos svim teškoćama ovaj serijal stigao je do dvanaestog numerisanog albuma odnosno 13. ukupno obzirom da postoji i nulti album (na koji se XII direktno vezuje)! Delo ovakvog obima – koje, usto, nije ni blizu svog okončanja – naravno (i na žalost) nisu mogli da mimoiđu svakojaki izazovi i nevolje. Strip serijali su u svetskim produkcijama pravilo a na ovdašnjim prostorima uspevaju sa promenjivim uspesima uzrokovanim mnogim činiocima: serijali traže dugotrajnu koncentraciju i profesionalnu disciplinu koje mnogi autori ne mogu da poštuju i to sve u specifičnom okruženju prevrtljivog državnog odnosa prema stripu, koji je “izazivao” neredovno izlaženje publikacija i kratko “trajanja” izdavačkih kuća; na sve to dodaju se posledice ratova i sankcija iz 1990-tih koje se ogledaju u odrastanju generacija mladih bez nužne dnevne/nedeljne porcije “priča u slikama” na kioscima što je rezultiralo masovnim gubitkom interesa mladih čitalaca za strip. “Vekovnici” su od 2007.g. do danas imali bezbroj problema ali su postigli i zapažene uspehe. Zamišljeni kao serijal koji će izlaziti u “Politikinom zabavniku” pa (silom prilika i okolnosti) premešteni u albumski format uz sporadično/nekontinuirano pojavljivanje u periodici, “Vekovnici” su ipak izgradili svoju “nišu” na domaćoj strip sceni koja se, na radost ljubitelja, istrajno popunjava novim izdanjima. “Spiritus movens” čitavog projekta je scenarista Marko Stojanović koji je, zahvaljući izuzetnoj energiji i entuzijazmu, osmislio priču, angažovao i za rad na albumima koordinisao preko stotinu crtača i preuzeo na sebe aktivno medijsko predstavljanje projekta. Paralelno sa originalnim serijalima stvoren je i pobočni ”spin off” serijal, pod imenom “Beskrvni”. Stojanović je hrabro preuzeo iskustvo andergraund stripa - kolektivno crtanje stripa koje nije popularno u klasičnom stripu jer promena vizuelnog identiteta (više nego promena scenariste) može dovesti do gubitka publike navikle na određeni crtež. U “Vekovnicima”, pak, svoju verziju priče i glavnih junaka crtaju umetnici različitih grafizama; ova potencijalna slabost je izrasla u vrlinu i zaštitni znak serijala pa je eksperiment potvrdio svoju opravdanost.

            Težište serijala je bizarni dvojac - vampir Čen i prgavi besmrtnik Kraljević Marko - oko koga se pletu raznorazne zgode i nezgode u svetu koji se delimično poklapa sa znanom nam istorijom XVIII i sledećih vekova dok je onim drugim delom ukoračio u alternativne stvarnosti bajki i literature, mitova i popularne kulture. U neodoljivom klupku stvarnosti “Vekovnika” sreću se, druže i bore vampiri i vukodlaci, Amazonke, demoni i magovi koji su blagosiljali Hrista, Kainov soj, krstaši, vatra sveta, psoglavci, tajanstvene mape i propasti svetova… Mozaik dešavanja nije uvek lak za sagledavanje ali je ta tajnovitost i iznenađujuća začudnost jedan od aduta serijala.

            Naslov dvanestog albuma “Istina i druge bajke” odmah će setiti znatiželjne čitaoce na naslov tzv “nultog” albuma “Bajke i druge istine”. Intrigantna dilema šta je istina a šta bajka može se preformulisati i u pitanja da li je istina bajka i da li su bajke istina? Odnosno, nije li ono što je za nekoga bajka za drugog – istina? Određuje li pozicija posmatrača/pripovedača njegov doživljaj istine i, ako jeste tako (a jeste) – postoji li uopšte jedna istina ili svako ima svoju istinu i bajku? Sva ova pitanja moguće je postaviti kako tokom čitanja albuma tako i pošto se korice sklope jer je Stojanović osmislio sasvim posebne avanture; naime, ovog puta se u pričama ne pojavljuju ni Marko ni Čen već pripovest prati avanturu čete prognanih psoglavaca koja je stigla na kraj sveta i pregazila ga, ušla u tamni vilajet u kome ko uzme kamen pokajaće se ali i ko ne uzme kamen pokajaće se. Sledi put u bezdan mraka prepun istinskih stahota i izmaštanih mitova. Susretu sa strašnim bićima prethodi susret i sagledavanje sopstvenog bića, razotkrivanje sopstvene ličnosti sa svim manama i vrlinama. Moćni i autoritativni Divostin će u boju žrtvovati decu, izgubiti vid ali ga i dobiti, sresti se i boriti sa vrhovnim bogom-demonom Mrakom, doživeti transformaciju a zarad iskupljenja osuditi na propast svet koji je trebalo da spasi… Osnovnu priču prekidaju storije o zmajevima, čarobnjacima i robotima da bi se do kraja i one uklopile u podzemno pakleno stratište propalih pokuša uspona u pobedu i slavu.

            Ambiciozna višesmislena i intrigantna zamisao nadopunjena je nizom neobičnih preokreta i čudnih detalja (svetli dijamanti u ustima psoglavaca setiće na Mebijusove crteže a poštovaoce grupe “Ramštajn” na svetlo u ustima njihovog pevača na jednoj od ranijih turneja). Priče/bajke/mitovi ne daju definisane odgovore već ostavljaju čitaocima da ih domisle i formulišu. Deset priča iscrtalo je i obojilo isto toliko mladih crtača i kolorista potvrđujući da su “Vekovnici” valjani fantastički strip serijal koji kontinuirano promoviše novi duh i nove snage 9. umetnosti.

            (“Dnevnik”, 2022.)

BIVŠI KOZAK ALEKSEJ PROTIV NAJEZDE VAMPIRA - „Beskrvni III - Treći čin“ Marka Stojanovića i drugih; izdanje 2018.

U svetskim korporacijskim strip produkcijama termin „spin-off“ poznat je već decenijama („spin-off“-ovi su znani i u drugim oblastima popularne kuture - od krimića do filmova i TV serija; u tu kategoriju spada i aktuelni film o Hanu Solou, junaku „Ratova zvezda“). Radi je o izdvajanju posebne pripovedačke linije iz glavnog toka nekog popularnog strip serijala i njenoj daljoj razradi manje-više nazavisno od osnovne linije. Opravdanja za ovakav postupak (osim finansijskih) mogu biti različita: od namere da se prikažu detinjstvo/mladost nekog junaka iz glavnog serijala ili da se neka epizoda/događaj posebno detaljno obradi. Tako se spaja lepo i korisno: publika voli da detaljnije upoznaje svet koji joj se dopada, stvaraoci su skloni da razvijaju početne ideje a izdavači „igraju na sigurno“ i računaju na dobru zaradu.

            Sve napred navedeno, naravno, u principu (ne) važi za zemlju Srbiju (iz bezbroj razloga koji se vrte oko malog i slabog strip tržišta). No, od svakog principa postoji izuzetak a on se, ovde i sada, zove i preziva Marko Stojanović. Njegovom talentu, entuzijazmu i tvrdoglavosti nema ravna a rezultat svega toga je najpre serijal „Vekovnici“ koji je za deset godina svog postojanja ugledao svetlost dana u čak 10 albuma; a onda se od ove neobuzdane akcijsko-fantazijske vampirske sage odvojio „ogranak“ pod nazivom „Beskrvni“ koji je imao dva izdanja-albuma: „Mrtva straža“ (2012) i „Zla krv“ (2013) a sada je dobio i treći pod adekvatnim nazivom „Treći čin“.

            Podela uloga na početku serijala „Beskrvni“ je sledeća: Aleksej Vasiljevič, donski kozak, dobija od gospodara vampira ponudu koja se ne odbija - da postane jedan od Dvanaestorice, kako se naziva gospodareva lična garda (zauzvrat će moći da podigne svoju decu). Zbog potpune efikasnosti kojom sprovodi gospodareve naloge Alekseja vrlo brzo i slikovito prozivaju „Kasapin iz Moskve“. Neko vreme sve izgleda da je kako treba dok Aleksej naprasno ne pređe na drugu stranu i počne da se bori protiv dojučerašnje sabraće. Šta ga je nateralo na ovaj korak (za sada) nije poznato (to je jedna od najznačajnijih zagonetki serijala) ali Aleksej žestoko i predano odrađuje svoj posao. Osveta traje decenijama a započinje ubistvom Hermana koji je Alekseja pretvorio (preveo) u vampira. Čitav zaplet „iscepkan“ je i predstavljen u pričama različitih dužina koje se odvijaju u sadašnjosti, na ovdašnjim prostorima, ali i u bližoj i daljoj prošlosti. Tako jedna do druge stoje vremenski udaljene priče a sa istim glavnim akterima (u njima se često pojavljuje Silvan, jedan od Dvanestorice, Aleksejev ljuti protivnik). U sadašnjosti prgavi Aleksej dobija i jednako nezgodnog i neobičnog saborca: Stefana Vukajlovića, inspektora novosadskog MUP-a koji je - vukodlak (!) što možda i nije neobično kad se zna da Aleksej poprilično podseća (zahvaljujući bakenbardima i mrkom pogledu) na opštepoznatog Vulverina. U „Trećem činu“ vampir i vukodlak pokušavaju da spreče pribavljanje važnog artefakta za gospodara vampira (u čemu neće uspeti ali će zato Silvan izvući definitivni „deblji kraj“). Između početka i kraja ove avanture upletene su dve minijature i epizoda „Slučaj“ (na 30 strana) koja je još jedan segment (još uvek tajne) Aleksejeve istorije: Hans Volc je preobraćenik koga Herman uvodi u krug Dvanaestorice (sve se dešava u II svetskom ratu, Nemci i vampiri su saveznici) kao onoga ko nalazi rešenja za probleme. Hansov zadatak je da predloži kako zaustaviti najezdu vukodlaka na ruskom frontu i, naravno, kako eliminisati Alekseja. Tragajući za Aleksejevom tajnom Hans shvata da se divi bivšem kozaku i da dele isti osećaj časti. On od Hermana saznaje šta je desilo sa Aleksejem; naravno, čitaocima je taj deo razgovora uskraćen ali im je „bačen mamac“ u vidu Hansovog zaključka da je Alekseju učinjena „neviđena gadost“ i da su mu jednim zamahom „namah oduzeli sve“. Na kraju Hans doživljava Alekseja kao saborca u borbi protiv istog neprijatelja.

Samozadata fragmentarnost dozvoljava Stojanoviću da kontroliše tenzije odnosno da maksimalno proširi panoramu događanja kao i da „da oduška“ svojim interesovanjima, iskaže poštovanje prema uzorima te, konačno, da ispriča neke zanimljive (često samodovoljne) priče. S druge strane, angažovanje brojnih crtača (kao i u „Vekovnicima“) koji su i zanatski i stilistički vrlo različiti unosi posebnu dinamiku u strip (svaka epizoda je drugačije crtana) i dodatno uvećava uverljivost odabranog pripovedačkog „metoda“ u kome je svaki segment bitan za celinu. „Treći čin“ je, stoga, na radost brojne publike, potvrda neprestanog širenja i razvijanja serijala, uz poštovanje savremenih strip kanona, umešno i sigurno vođenog Stojanovićevom imaginacijom i vizuelno atraktivno finalizovanog.

(„Dnevnik“, 2018.)

NA DRAKULINOM PUTU

Priče o vampirima poznate su, u raznim modalitetima, gotovo svim narodima na kugli zemaljskoj. Ipak, zahvaljujući pre svega filmu i televiziji, neprikosnoveni kralj svih vampira svakako je grof Drakula, izašao 1897.g. iz pera Brema Stokera a njegove sedište je u Transilvaniji, pokrajini u Rumuniji. Priča inspirisana stvarnom istorijskom ličnošću, uspešnim boricem protiv Turaka, u Stokerovoj verziji je postala priča o nemilosrdnom lovcu na ljudsku krv; kasnije razrade Drakule, koji je privukao pažnju čitalaca a još više  filmskih konzumenata, dodale su i mračnu seksualnu privlačnost, prefinjenost i dekadentnost, stvorivši od njega jedan od kulturoloških repera XX veka. Ma kolika bila popularnost Drakule u Zapadnom svetu, u krajevima koji su blizu Rumunije, ovaj 'junak' nije ostavio previše tragova.  Kao što, uostalom, ni mitologija vezana za vampire nema posebnu popularnost; osim ponekih usputnih beleški i konstatacija da narodi u Vojvodini veruju u veštice i vampire, nekih 'ozbiljnijih' primera i nema. Da li je to zbog toga što je vampirizmu bliži brdoviti teren nego ravnica, zato što nedostaju atraktivni ratnici ili velikaši ili je mentalitet stanovništva drugačiji, pitanje je na koje bi mogli da odgovore stručnjaci vampirolozi.
    Banat, koji se iz sadašnje Srbije širi u Rumuniju, posebno je zanimljiv u kontekstu mita o Drakuli. Naime, uprkos fizičke vezanosti za Transilvaniju i ravnice koja se prostire do podnožja Karpata, činjenice da na svim tim prostorima živi rumunski narod odnosno da je Banat do kraja I svetskog rata bio deo Rumunije, mit o Drakuli, gotovo da i nije poznat; čini sa da su geografske udaljenosti, potpomognute i državnim granicama, uticale da se ovaj mit ne razvija previše. Ipak, postoji jedna priča koja, kao i svaki izuzetak, potvrđuje pravilo da je narodna mašta i dalje živa. Reč je o priči o nesuđenom Drakulinom putovanju za Beč; ona se može čuti kod starijih Banaćana, posebno onih iz sela sa mešovitim rumunsko-srpskim stanovništvom, tako da postoje čak i dve verzije te priče.
    Elem, Austrijanci su iz narodnih priča čuli da u Rumuniji postoji velikaš koji se srčano bori protiv Turaka. Pošto im je koristio svako ko je slabio Tursku vojsku, oni su poslali glasnike Drakuli sa pozivom da dođe u Beč kako bi tamo dobio pomoć u zlatu i oružju za svoju borbu. On se najpre dvoumio, nepoverljiv prema predlogu, plašeći se da nije u pitanju klopka. Zatim su Turci ponovo navalili i morao je da ide iz bitke u bitku. Kada je, konačno, zavladao situacijom i razjurio napadače, već je bila duboka jesen. Premišljao se da li da ide ili ne ali je potreba za oružjem i novcem kojim bi platio svoju izmorenu vojsku prevagnula i Drakula je krenuo na put praćen odabranim, poverljivim vojnicima. Do ovog trenutka priča se drži manje-više istorijske slike o Vladu Cepešu, borcu protiv Turaka da bi skliznula u mit koji je stvoren Stokerovom knjigom. Naime, najveće prepreke putu nisu bile Turksa vojska i njihova utvrđenja već sama priroda jer je put vodio kroz predele bogate vodom, negde se morala preći i velika reka Dunav, a zna se - vampiri ne podnose vodu. Ekspedicija je krenula put Banata računajući na pomoć svog naroda koji će ih kriti i pomagati im. No, sve se zaverilo protiv putnika. Osim čarki sa Turcima, u kojima je stradalo dosta vojnika iz pratnje, kako se Drakula sa odredom približavao ovdašnjem (dakle srpskom) Banatu, sve su češće nailazili na močvare koje se nisu mogle zaobići. Blizina vode je uznemiravala Drakulu, koji je postajao sve bešnji i nije mogao da se kontroliše. Konačni kraj poduhvata donela je novembarska kiša koja danima nije prestajala i od koje su narasle sve bare i rečica a i podzemna voda je bila toliko visoka da je izbijala po njivama. Potpuno obeshrabren i bolestan od neutoljene gladi za krvlju i lošeg, ravničarskog vazduha, zaključivši da se sve zaverilo protiv njega, Drakula je okrenuo konja i vratio se u svoj zamak u planinama. Tamo je dugo bolovao ali je na proleća spremno dočekao nove turske najezde.
    Tako se, prema pričama, završio neslavni Drakulin pohod kroz Banat. Naravno, skepticima neće biti teško da stavljaju pod znak pitanja neke delove priče, posebno o Drakulinom vampirizmu, jer oni zaista deluju 'nakalemljeno'. No, malo dublja analiza mogla bi da pronađe neke činjenice koje se, potom, mogu različiti interpretirati. Naime, ako je sporno da li je Vlad Cepeš ikada bio pozivan u Beč, nije sporno da je Banat, posebno oko Dunava i Tise, bio izuzetno močvaran i teško prohodan, naročito u kasnu jesen. Barem taj podatak nije netačan. Ako je Drakula i išao u Beč ovim putem, sasvim je moguće da je odustao upravo zbog kiša i visokih voda. A voda može biti i 'vampirski' razlog za odustanak od puta. U svakom slučaju, priča je zabavna i prigodna za kasne večeri u seoskim kafanama. Onima koji su spremni da u nju poveruju nudi dovoljno uzbuđenja; onima koji ne veruju u vampire, preostaje samo da odmahnu rukom i počaste se čašom kuvane rakije ili vina.