BIVŠI KOZAK ALEKSEJ PROTIV NAJEZDE VAMPIRA - „Beskrvni III - Treći čin“ Marka Stojanovića i drugih; izdanje 2018.

U svetskim korporacijskim strip produkcijama termin „spin-off“ poznat je već decenijama („spin-off“-ovi su znani i u drugim oblastima popularne kuture - od krimića do filmova i TV serija; u tu kategoriju spada i aktuelni film o Hanu Solou, junaku „Ratova zvezda“). Radi je o izdvajanju posebne pripovedačke linije iz glavnog toka nekog popularnog strip serijala i njenoj daljoj razradi manje-više nazavisno od osnovne linije. Opravdanja za ovakav postupak (osim finansijskih) mogu biti različita: od namere da se prikažu detinjstvo/mladost nekog junaka iz glavnog serijala ili da se neka epizoda/događaj posebno detaljno obradi. Tako se spaja lepo i korisno: publika voli da detaljnije upoznaje svet koji joj se dopada, stvaraoci su skloni da razvijaju početne ideje a izdavači „igraju na sigurno“ i računaju na dobru zaradu.

            Sve napred navedeno, naravno, u principu (ne) važi za zemlju Srbiju (iz bezbroj razloga koji se vrte oko malog i slabog strip tržišta). No, od svakog principa postoji izuzetak a on se, ovde i sada, zove i preziva Marko Stojanović. Njegovom talentu, entuzijazmu i tvrdoglavosti nema ravna a rezultat svega toga je najpre serijal „Vekovnici“ koji je za deset godina svog postojanja ugledao svetlost dana u čak 10 albuma; a onda se od ove neobuzdane akcijsko-fantazijske vampirske sage odvojio „ogranak“ pod nazivom „Beskrvni“ koji je imao dva izdanja-albuma: „Mrtva straža“ (2012) i „Zla krv“ (2013) a sada je dobio i treći pod adekvatnim nazivom „Treći čin“.

            Podela uloga na početku serijala „Beskrvni“ je sledeća: Aleksej Vasiljevič, donski kozak, dobija od gospodara vampira ponudu koja se ne odbija - da postane jedan od Dvanaestorice, kako se naziva gospodareva lična garda (zauzvrat će moći da podigne svoju decu). Zbog potpune efikasnosti kojom sprovodi gospodareve naloge Alekseja vrlo brzo i slikovito prozivaju „Kasapin iz Moskve“. Neko vreme sve izgleda da je kako treba dok Aleksej naprasno ne pređe na drugu stranu i počne da se bori protiv dojučerašnje sabraće. Šta ga je nateralo na ovaj korak (za sada) nije poznato (to je jedna od najznačajnijih zagonetki serijala) ali Aleksej žestoko i predano odrađuje svoj posao. Osveta traje decenijama a započinje ubistvom Hermana koji je Alekseja pretvorio (preveo) u vampira. Čitav zaplet „iscepkan“ je i predstavljen u pričama različitih dužina koje se odvijaju u sadašnjosti, na ovdašnjim prostorima, ali i u bližoj i daljoj prošlosti. Tako jedna do druge stoje vremenski udaljene priče a sa istim glavnim akterima (u njima se često pojavljuje Silvan, jedan od Dvanestorice, Aleksejev ljuti protivnik). U sadašnjosti prgavi Aleksej dobija i jednako nezgodnog i neobičnog saborca: Stefana Vukajlovića, inspektora novosadskog MUP-a koji je - vukodlak (!) što možda i nije neobično kad se zna da Aleksej poprilično podseća (zahvaljujući bakenbardima i mrkom pogledu) na opštepoznatog Vulverina. U „Trećem činu“ vampir i vukodlak pokušavaju da spreče pribavljanje važnog artefakta za gospodara vampira (u čemu neće uspeti ali će zato Silvan izvući definitivni „deblji kraj“). Između početka i kraja ove avanture upletene su dve minijature i epizoda „Slučaj“ (na 30 strana) koja je još jedan segment (još uvek tajne) Aleksejeve istorije: Hans Volc je preobraćenik koga Herman uvodi u krug Dvanaestorice (sve se dešava u II svetskom ratu, Nemci i vampiri su saveznici) kao onoga ko nalazi rešenja za probleme. Hansov zadatak je da predloži kako zaustaviti najezdu vukodlaka na ruskom frontu i, naravno, kako eliminisati Alekseja. Tragajući za Aleksejevom tajnom Hans shvata da se divi bivšem kozaku i da dele isti osećaj časti. On od Hermana saznaje šta je desilo sa Aleksejem; naravno, čitaocima je taj deo razgovora uskraćen ali im je „bačen mamac“ u vidu Hansovog zaključka da je Alekseju učinjena „neviđena gadost“ i da su mu jednim zamahom „namah oduzeli sve“. Na kraju Hans doživljava Alekseja kao saborca u borbi protiv istog neprijatelja.

Samozadata fragmentarnost dozvoljava Stojanoviću da kontroliše tenzije odnosno da maksimalno proširi panoramu događanja kao i da „da oduška“ svojim interesovanjima, iskaže poštovanje prema uzorima te, konačno, da ispriča neke zanimljive (često samodovoljne) priče. S druge strane, angažovanje brojnih crtača (kao i u „Vekovnicima“) koji su i zanatski i stilistički vrlo različiti unosi posebnu dinamiku u strip (svaka epizoda je drugačije crtana) i dodatno uvećava uverljivost odabranog pripovedačkog „metoda“ u kome je svaki segment bitan za celinu. „Treći čin“ je, stoga, na radost brojne publike, potvrda neprestanog širenja i razvijanja serijala, uz poštovanje savremenih strip kanona, umešno i sigurno vođenog Stojanovićevom imaginacijom i vizuelno atraktivno finalizovanog.

(„Dnevnik“, 2018.)