Novoobjavljeni roman „Paganin“ Bobana Kneževića (1959), zapaženog spisatelja, izdavača i urednika srednje generacije, privukao je ponajpre, zahvaljujući autorovom dosadašnjem angažovanju, pažnju čitalačke publike naklonjene fantastičkim žanrovima (naučna i epska fantastika, horor).  Ipak, kao i u nekim ranijim knigama, Knežević je istupio iz žanrovskih obrazaca i matrica i zakoračio u novom smeru. Roman započinje dečačkim doživljajem dešavanja koje se racionalno ne mogu objasniti – iako je moguće da je u pitanju tek nepripremljenost deteta za nove senzacije. U nastavku ovaj, barem u prve dve epizode-situacije svojevrsni „bildungs roman“ (odnosno roman o odrastanju), prati ciklične susrete dvojice ljudi koji su, prema imenima i prezimenima, opšte poznati; na jednoj strani, onoj nominalno slabijoj, je Veselin Čajkanović (kao dečak, mladić i sazreo muškarac) a na onoj drugoj, najpre varljivo bliskoj pa potom suprotnoj, antagonističkoj je Alister Krouli, mističar (naoko u punoj zrelosti), najomraženiji čovek svog vremena. Krouli se sve do poslednjeg, otvorenog sukoba predstavlja kao znalac svakovrsnih tajnih činjenica i znanja koji i dalje traga za neizmernim moćima zaostalim iza bića koja su živela i vladala u vremenima pre pojave ljudske vrste. Čajkanović je koliko mladalački zaveden tajnama i njihovim otkrivanjem toliko i zaplašen svime što one nose. U procesu učenja njemu će biti otkriven i svetonazor Lužičkih Srba, skrajnutog naroda koji i dalje sledi paganska učenja i iskustva proistekla iz pokoravanja, ali i suživota sa silama Prirode. Sledeći korak u spoznaji vodi Čajkanovića u duboko podzemlje sve do litice ispod koje se pruža nepoznati, bezmerno stariji svet. Fasciniran ali i ustrašen Čajkanović odustaje od silaska u primordijalno okrilje ali se zato odlučuje da ponovi arhetipsku situaciju milosrdnog davanja vode zarobljenom biću očito velikih snaga; oslobođeni stvor darivaće svom spasiocu posebne moći koje ovaj, u svojoj prostodušnosti i dobroti, isprva neštedimice koristiti. Naravno, životno iskustvo će Čajkanovića neminovno poučiti opreznosti i sumnjama na šta se nadovezuje nova pojava Kroulija koji ga iznova stavlja pred bezmalo neodoljiv izazov pokoravanja neetičkim zahtevima koji mogu biti nagrađeni novim spoznajama ili odbijanja da se, po cenu neznanja/neukosti, učestvuje u mračnim, nemoralnim  obredima...
        Kneževićev roman znatiželjnim se čitaocima predstavlja kao specifična mešavina žanrova odnosno tematskih usmerenja. Ovo svakako nije realistički istorijski roman jer je tretman istorijskih ličnosti daleko od očekivane uverljivosti opisa epohe kojom se bavi, preciznih faktografskih detalja, oponašanja sintaksičkih konstrukcija i korišćenja arhaizama primerenih tom vremenu. Na drugoj strani, iz istih razloga ovo nije ni delo koje bi se moglo svrstati u tzv „tajne istorije“ u kojima autori insistiraju na dokumentarnosti kako bi svojim spekulacijama obezbedili kakvu-takvu verodostojnost. Knežević se, pak, drži činjenica koliko mu je potrebno da stvori okvir događaja ali ne i više od toga; on isprva sledi opštepoznate činjenice o svojim junacima ali ih nadalje razvija izvan tih obrazaca i ne insistira na psihološkoj uverljivosti i doslednosti likova i njihovih postupaka. Otuda su u romanesknom Čajkanovićevom ponašanju prepoznatljive dileme pisaca-intelektualaca s kraja XIX i početka XX veka (Po, Lavkraft) odnosno fascinacija spoznajom postojanja sila koje izmiču racionalnim objašnjenjima. Opčinjenost nepoznatim i neobjašnjivim, uz dozu zaziranja pred nemerljivim moćima kulminira u poniznom prihvatanju sopstvene neznatnosti spram nemerljivih eona proteklih pre pojave Homo Sapiensa, i svetova ljudima nepojmljivih bića (njihove najpribližnije ljudske odrednice bi bile božanstva ili demoni). Otuda se „Paganin“ ponajpre može čitati kao ezoterijsko-filozofska rasprava o nekim od temeljnih, krucijalnih pitanja egzistencije ljudskog roda i njegovog duha/uma, od beslovesnosti praistorije do XX veka. Opskurne epizode susreta sa duhovima predaka zarobljenim na istim prostorima u različitim epohama kao i naziranja budućnosti (naše sadašnjosti i dalje) slikovit su dokaz prethodne tvrdnje o mešavini žanrova. Dodatan argument za rečeno je i odstupanje od uobičajenog kontrolisanog baratanja arhaičnim jezikom i adekvatnim strukturiranjem rečenica a u cilju postizanja uverljivosti pogodbene (literarne) stvarnosti i istorijskih fakata. Knežević je pošao sasvim suprotnim pravcem: ogolio je svoju rečenicu, na momente je lišio patine starog jezika tako da je, čak, insistirao na modernom vokabularu i uobičajenim modernim konstrukcijama (pa i floskulama) potcrtavajući tako do krajnjih granica odstupanje od isprva usvojenih istorijskih obrazaca a u ime nezavisnosti svog literarnog konstrukta u kome, opet, izostaje i sam tren čiste katarze jer su Čajkanovićeve dileme ostale bez definitivnog odgovora.
        U krajnjem svođenju utisaka, „Paganin“ se otkriva kao delo koje će postaviti niz provokativno-intrigantnih pitanja prepuštajući čitaocima da na njih odgovore prema sopstvenim iskustvima i afinitetima.

            („Dnevnik“, 2021.)

0 komentara:

Постави коментар

top