KONJOLJUB DEBELI I MISTIČKE BOŽANSKE OBZNANE ili DEVOJKA SA ZLATNOM OGRLICOM - „VALIS“ Filipa K. Dika; izdavač: Kontrast, 2018.

Filip K. Dik (1928-1982) jedan je od najznačajnijih pisaca naučne fantastike XX veka. U svom opusu Dik spojio je „palp“ - pisanje priča i romana je bio zanat kojim je obezbeđivao novac za opstanak - i duboko promišljenu, inovativnu literaturu. Za 28 godina aktivnog pisanja objavio je čak 40 knjiga! Zbog stalnog pritiska da smisli tekst i jurnjave za rokovima predaje rukopisa živeo je krajnje neurednim životom (često menjao adrese, ženio se pet puta), (zlo)upotrebljavao alkohol i droge (njegovi biografi smatraju da nikada nije bio potpuni narkoman upravo zbog svakodnevnog, iscrpljujućeg višečasovnog pisanja). Uprkos svim mukama njegov talenat je vidljiv u bezmalo svakoj priči; otuda čest čitaočev osećaj da bi priča bila remek-delo samo da je autor imao vremena da je dotera. Dik je koristio standardni arsenal naučne fantastike: robote, androide, paranormalne sposobnosti, bizarnu tehnologiju, svemirske avanture, vanzemaljce svih oblika, ali ih nije vulgarizovao zarad jeftinih efekata; stoga se može govoriti o upotrebi klasičnih žanrovskih šablona koji u Dikovim delima bivaju nadograđeni ili iznova definisani. Dikova proza je najupečatljivija u trenucima slikanja odmaka od svih pravila (društvenih, moralnih, prostorno-vremenskih). Jedna od čestih postavki je „normalno“ funkcionisanje svakodnevice/sveta koji se u trenu menjaju postajući neprepoznatljivi pa su zatečeni, dezorijentisani i frustrirani junaci prinuđeni da traže svoje mesto u novoj stvarnosti istovremeno upoznajući njena ograničenja i klopke. Među najuspelije Dikove romane spadaju: “Čovek u visokom dvorcu” (1962), “Sanjaju li androidi električne ovce?” (1968, predložak za film “Blade runner”), „Ubik” (1969), “Tecite suze moje, reče policajac” (1974), “Tamno skeniranja” (1977, Dik je ovaj roman smatrao svojim najboljim delom). I većina ostalih Dikovih knjiga zavidnog je kvaliteta i uveliko premašuje žanrovski prosek potvrđujući time mišljenje Stanislava Lema u studiji “Fantastika i futurologija” (1973) da je američka proza 1950-tih i 1960-tih „beznadežan slučaj sa izuzecima“ od „celih“ 1% produkcije - a među tim izuzecima apostrofiran je upravo Filip K. Dik.

            Dana 20 februara 1974. Dik je doživeo “viziju” koja mu je transformisala život: dok se oporavljao od operacije umnjaka na vrata je zazvonila devojka sa isporukom leka protiv bolova. Dika je opčinila njena zlatna ogrlica za čiji je oblika devojka kazala da je starohrišćanski znak ribe. Zraci odsjaja sunca na ogrlici, tvrdio je, sadržavali su važne informacije. Tokom februara i marta 1974.g. iskusio je i neku vrstu astralne projekcije, osjećajući da u njegovom telu počiva još jedan entitet koji, tvrdio je Dik, “obesmišljava celokupnu  realnost, moć, verodostojnost sveta, tvrdeći da ‘Ovo ne može postojati'”. Dik je tu “inteligenciju” nazvao VALIS  - akronim za: Veliki Aktivni Logički Inteligentni Sistem; smatrao je da VALIS odašilje informacije u njegov mozak posredstvom ljubičastih svetlosnih snopova. Primljene informacije spasile su život Dikovom sinu Kristoferu koji je blagovremeno otišao kod doktora. Dik je promenio život, poboljšao zdravlje i prvi put počeo zarađivati novac od svojih izdavača, mada su poneke epizode iz tog perioda problematične; takvo je pismo koje je Dik poslao u FBI i u kome optužuje određene ljude da su agenti stranih sila odnosno da je Stanislav Lem ime iza koga se krije komitet koji, za potrebe Komunističke partije, kontroliše javno mnjenje. Dikov doživljaj sveta se usložnio dodavanjem novog nivoa „stvarnosti“ u realnom življenju i literaturi što je posebno vidljivo u impulsivno pisanoj „Egzegezi“ čiji delovi su našli mesto u romanu „VALIS“, prvom tomu istoimene trilogije iz 1981.g; drugi deo je “Božanska invazija” (1981) dok je “Sova na dnevnom svetlu“, završni segment, ostala u skicama pa su izdavači “VALIS trilogiji” pridodali roman “Seoba duše Timoti Arčera” objavljen posle Dikove smrti (1982).

            Priča “VALISA” (naše izdanje „Kontrast“, 2018. u odličnom prevodu Mladena Jakovljevića) izuzetno je složena i u njoj Dik iznosi mnoštvo autobiografskih iskustava. Sam Dik je, kao Filip, Fil, junak romana a uz njega su skeptik Kevin (literarna verzija Dikovog prijatelja pisca K. V. Džetera) i katolički orijentisani Dejvid (pisac Tim Pauers). Ovoj družini pripada i Konjoljub Debeli koji, posle razvoda, samoubistva jedne prijateljice i teške bolesti druge, odnosno posle sopstvenog neuspelog samoubistva, biva pogođen zrakom ružičaste svetlosti koja ga menja. Kako se roman razvija postaje jasno da je Konjoljub Debeli jedna Filipova ličnost odvojena od njega traumatičnim iskustvima i mističkom obznanom Boga. Konjoljub pokušava da svoje ideje o božanskom definiše u dnevniku-egzegezi i u intenzivnim dijalozima sa prijateljima koji ga isprva smatraju potpunim ludakom. Međutim, kada grupa odgleda bizarni film “VALIS”, u njemu otkriva mnoštvo simbola koji potvrđuju Konjoljubove ideje. Susret sa tvorcima filma i sa njihovim detetom, dvogodišnjom Sofijom, za koju svi veruju da je Spasitelj (i koja Konjoljuba vraća u okrilje Filipove svesti), u potpunosti ih uverava u postojanje božanskog elementa (koji dolazi iz svemira). Kad Sofija bude ubijena u stvarnost opet ulazi Konjoljub i kreće na put oko sveta, u potragu za Spasiteljem.

            Roman živo opisuje atmosferu 1960-tih, hipi pokret, masovnu upotrebu droga i popularne potrage za smislom postojanja. Na vreme bujanja “kontrakulture” nadovezuje se vladavina zlog tiranina koja se okončava 1974.g. (kada je Ričard Nikson podneo ostavku) i obznanom Boga Konjoljubu/Filipu. Konjoljub pokušava da otkrije paralelnu istoriju sveta (od prastare rase trookih bića koja tajno živi kraj ljudi, “plazmata” koji je Sveti duh i zaustavljenog, “lažnog” vremena preko tajnih društava i spasitelja do VALISA, koji je prastari satelit, veštačka inteligencija i konstrukt, i Univerzuma koji je informacija) odnosno da pronađe novog (petog) Spasitelj. Iskustvo u formi otkrovenja - teofanije izvor je sticanja znanja čime se nauka degradira u aktivnost drugog reda. Ovakvi stavovi, koji mešaju tekovine svih ljudskih civilizacija iz celokupne dosadašnje istorije a potom se povezuju sa hipotetičkim vanzemaljskim uplivom u razvoj ljudske rase odgovaraju “Nju ejdž” ideologiji koja nastaje 1970-ih kao difuzan, populistički pokušaj otkrivanja “krucijalnih istina postojanja”.

“VALIS” je moguće čitati kao čisto literarnu tvorevinu koja dosledno prati/opisuje ideje svojih junaka ali i kao svojevrsni ezoterijski priručnik-vodič u tajna znanja i hipoteze utemeljene na njihovom otkriću i tumačenju. Dik koristi “Nju ejdž” modele sveta na isti način na koji koristi i ikonografiju naučne fantastike da bi, uz sveža i inovativna literarna rešenja, stvorio originalno i intelektualno uzbudljivo delo. “VALIS” nadrasta kako granice (pseudo)ezoterije i misticizma tako i granice naučne fantastike a njihovo uspešno inkorporiranje u višesmisleno delo ukazuje na moguće intrigantne puteve razvoja kako žanra tako i literature glavnog toka.

(“Dnevnik”, 2018.)

NEODOLJIVA, VRTOGLAVA AVANTURA - „Kapije Anubisa“ Tima Pauersa; izdavač „Sirius B“, Beograd, 2014.

U FOKUSU

            Tima Pauers (1952) spada u retke pisce koji uspevaju da pomire krajnosti kakve su tragalaštvo u žanrovskoj književnosti i popularnost kod čitalaca i kritike. Mnogo je češća situacija u kojoj su žanrovski inovatori u nemilosti ili publike koja ne voli knjige koje iskaču iz njoj poznatih žanrovskih granica ili kritike koja takođe ne voli autore voljne da traže nove puteve jer je stavlja na muke procene i ocene rezultata. Pauers, ipak, ne odustaje od svojih namera a publika i kritika i dalje su mu skloni.

            Osnovni „problem“ Pauersovog reda je da, mada je ispisao i „čiste“ naučnofantastične knjige, u većini ostalih odbija da poštuje žanrovske granice odnosno meša različite teme, od istorije i mistike do horora. Tako je u romanu „Istakanje tamnog“ (1979) u odbranu Beča od opsade Turaka, 1529. godine, upleo i odbranu misterioznog „čudotvornog piva“; u romanu „Na čudnijim plimama“ (1987) zapleteni su vudu magija, gusari, na čelu sa Crnobradim, izvor mladosti, ukleti brodovi sa zombijima i zli guverneri Kariba (motivi ovog romana iskorišćeni su za film „Gusari Kariba 4“); „Snaga njenog pogleda“ (1987) horor je verzija priče o odmoru tokom koga je Meri Šeli stvorila Frankenštajna i njegovo čudovište – ova priča je nastavljena 2012. romanom „Sakri me među grobovima“. Roman „Objava“ (2001) „dopunjuje“ špijunski milje mračnom fantastikom a „Poslednji poziv“ (1992) i „Zemljotresno vreme“ (1997) revitalizuju priču o Kralju ribara. „Tri dana do nikad“ (2006) dograđuju naučnofantastički žanr a „Čudni bedekeri“ (2005) sabiraju Pauersove kratke proze. Za svoje knjige Pauers je dobio nekoliko prestižnih žanrovskih nagrada; „Kapije Anubisa“ (1983), svakako najpoznatiji Pauersov roman, okrunjene su nagradom „Filip K. Dik“.

REČ KRITIKE

                 „Kapije Anubisa“ su multižanrovsko delo: u njemu ima elemenata naučne i epske fantastike, ezoterijskog romana te „stim–panka“ kao podžanra čije obrise je ovaj roman skicirao. Inteligentnom postavkom zapleta Pauers izlazi iz prepoznatljive teme  putovanje kroz vreme u nešto što jeste i horor i epska fantastika ali i višestruka kvaziistorijska priča. London s početka 19. veka u kome je otet putnik kroz vreme jeste London kakvim ga pamti istorija nadograđen iskustvima koja su stigla kroz umetnička dela – paralelni svet prosjaka koji je kreirao Čarls Dikens, u romanu „Oliver Tvist“ a vizuelizovao Kerol Rid u filmu „Oliver!“ i dopunili autori Kim Njumen ili K. V. Džeter. Dijabolični London, nastanjen velikim i malim čudovištima i monstruoznim ljudima, pozornica je kroz koju se probija nevoljni izgnanik iz 20. veka kome svo znanje i civilizovanost ne pomažu da opstane. Iz hipotetičkog Londona i ostatka sveta, u centru koga je Egipat, priča uranja u metafikcijske veze sa istorijom i umetnošću. Autor gradio i lik fiktivnog romantičarskog pesnika Vilijema Ešblesa; kasnije će Pauers i pisac Blejkok napisati i objaviti par „originalnih“ Ešblesovih knjige. Uvažavanjem „stvarnih činjenica“ i njihovim sudarom sa romanesknom „stvarnošću“ Pauers gradi, razvija i dograđuje mit o Psoglavom Džou, večitom, ukletom putniku kroz tuđa tela i svesti (čijeg taloga ne može da se oslobodi), i drugim čudnim bićima iz narodnih priča i verovanja koja su mutirala u urbane legende Londona ili jarkog Egipta, koji je mesto odigravanja fantazmagorijskih epizoda natopljenih vrelinom, znojem, krvlju i pobesnelom magijom.

Kroz vrcavu, neodoljivo vrtoglavu igrariju Pauers čitaoce vodi poletno i brzo, sigurno i precizno, nadmoćno vladajući doziranjem tenzija i vizurama (sa efektnim menjanjem lica kroz koje se radnja razvija i prati). Knjiga se čita sa grozničavim nestrpljenjem, u potpunoj uronjenosti u začudnu, neodoljivu magiju avanture. A njen konačni efekat nije instant konzumentski (čitaj – zabavi se – zaboravi) jer se i posle sklapanja korica u svesti otkrivaju slike i detalji koji, u naletu eruptivne čitalačke strasti, nisu zapaženi ili im je poklonjena nedovoljna pažnja. Rečju - nezaobilazna knjiga.

            (“Dnevnik”, 2014)

DIVLJA MAGIJA DIVLJIH GUSARA „Na čudnijim plimama“ Tim Powers, izdavač „Sirius B“, Beograd, 2011.

Mora i okeani bili su i ostali divlja granica za čovečanstvo, velika, nedovoljno poznata, izazovna, prelepa i strašna. Dok su se, zahvaljujući ekspedicijama popunjavale i poslednje beline na geografskim kartama kontinenata, široki plavi pokrivač planete Zemlje ostajao je i dalje jednako (ili tek neznatno manje) nepoznat. To beskrajno prostranstvo, kako i priliči, krotili su samo „pravi“ ljudi - neustrašivi, surovi i hrabri - od moreplovaca iz antičkih vremena preko Vikinga do veštih carskih i kraljevskih kapetana i gusara i pirata (ovi potonji prisutni su i dan danas; mada je kod nas uvreženo shvatanje da su pojmovi pirati i gusari sinonimi, preciznosti radi ukažimo na razliku: gusari su bili „privatni preduzetnici“ koji su napadali brodove određenih zemalja po nalogu-ovlašćenju svog poslodavca, najčešće vladara države koja je želela da bude neprikosnoveni vladar morskih puteva, dok su pirati napadali svaki, dakle bilo čiji, brod za koji su verovali da će im doneti plen). U popularnoj kulturi Zapadnog sveta, najinteresantniji „morski vuci“ bili su i ostali Vikinzi i gusari/pirati. I jedni i drugi su heroji bezbrojnih knjiga, stripova i filmova; oko njih su ispleteni moderni mitovi i izgrađena posebna ikonografija prilagođena potrebama „konzumenata“ (a oni su najčešće dečaci i omladinci) i samo delimično (i neobavezno) zasnovana na istorijskim činjenicama. Naravno, i drugi se savremeni-popularni mitovi i ikonografije jedva ili nimalo ne zasnivaju na faktima (na primer oni o Divljem zapadu ali i oni o srednjevekovnim vitezovima) što im uopšte ne smeta da funkcionišu, dopunjuju se i šire. Reklo bi se kako o verodostojnosti ovih tvorevina brinu samo retki znalci i „cepidlake“ dok je konzumentima dovoljan samo privid uverljivosti utemeljen na mutnim predstavama dobijenim iz šturih školskih znanja i sećanjima na ranije pročitana/viđena dela sa sličnom tematikom. Ovakvo stanje stvari, pak, može biti vrlo izazovno za autore koji su skloni da ozbiljno i temeljno porade na opštima mestima pop-mitova i ista razviju i nadograde sopstvenom, samosvojnom idejom. Među takve autore svako spada Tim Pauers (1952), pisac knjiga koje se oslanjaju delom na istorijske činjenice, delom na mitove i ikonografije a delom na njegove dovitljive, neobične i sveže ideje. Potvrda uspešnosti ovog recepta je i roman „Na čudnijim plimama“, originalno objavljen 1987.g. a odskora dostupan domaćim čitaocima u prevodu Sebastiana Adanka i izdanju kuće „Sirius B“ koju vodi Branislav Kuzmić.

            Priča romana započinje prepoznatljivo-tradicionalno: početkom XVIII veka momak iz Evrope putuje brodom u Južnu Ameriku, na brodu upoznaje devojku, sprijateljuje se sa kapetanom a onda brod napadaju gusari pod vođstvom kapetana Dejvisa;  ova vesela družina poslednjih je godina pljačkala španske brodove (što im je obezbedilo ime „bukaniri“) a sada pljačka „sve što im ne nađe na putu“. Posle impulsivne reakcije mladić prisilno postaje član gusarske posade i dobija „umetničko“ ime Džek Šendi. Kako odmiče, priča se sve jasnije odvaja od uobičajenih šablona i ulazi u sasvim nov i neobičan milje. Osnovna postavka čitavog zamešateljstva jeste da je onostrano/metafizičko, oličeno u magijskom, nestalo iz civilizovanog „Starog sveta“ ali da i dalje postoji i funkcioniše u „Novom svetu“ što gusari obilno koriste u svakodnevnom životu, upotrebljavajući vradžbine koje čuvaju njih i njihove brodove od stradanja u boju i olujama, pomažu da im eventualne rane zarastu, da njihovi protivnici zanemoćaju, da žene ih zavole... Osim tih „običnih“ postoje i veće i teže magije odnosno postoje mesta na kojima se od moćnih sila može, pod uslovom da se poštuju rituali, dobiti sve što se zatraži, od oživljavanja voljene osobe do sopstvene reinkarnacije. Ovakvim, moćnim ali i rizičnim izazovima ne mogu da odole svakovrsni mračni učenjaci iz Evrope ali ni kralj svih gusara - Crnobradi. Tako se uobičajena gusarska priča izvrće u potragu za onostranim, za natprirodnim moćima i, konačno, prevazilaženjem kobne smrtnosti. No, egzotično-ezoterijski se zaplet i dalje odvija na pozornici sa prepoznatljivim, odredivim lokacijama Karibskih mora i ostrva, odnosno sa „istinskim“ istorijskim dešavanjima (uključujući tu i prelomni trenutak u kome se okončava gusarsko doba jer u Nju Providens dolazi guverner i donosi opštu amnestiju britanskog kralja za sve koji su spremni da se odreknu gusarenja; dolazak civilizacije, naravno, označava i početak naglog opadanja snage magije). Pisac se u oslikavanju svojevrsnog sudara svetova (novog-starog, civilizovanog-divljeg, racionalnog-magijskog), čvrsto drži materijalne uverljivosti kao što istrajno prati osnovne linije vudu magijskog „svetonazora“, uključujući tu i oživljene mrtvace - zombije. Otuda roman deluje ubedljivo na obema stranama stvarnosti (ovostranoj i onostranoj) i pruža čitaocu priliku da uživa u prizorima pomorskih bitaka, da oseti atmosferu gusarske svakodnevice na moru ili u ostrvskom skrovištu, baš kao što mu otvara dveri mističke, jezive džungle (sa bizarnim stvorenjima) ili otkriva tajne čudnovatog procesa novog rođenja u spoju krvi i morske vode. Tako se „Na čudnijim plimama“ otkrivaju kao nesvakidašnja literarna avantura prepuna jarkih prizora i boja (na sreću čitalaca beskrajno udaljena od ušećerenog filma „Pirati sa Kariba 4“ kome je, navodno, bio literarna podloga), avantura koja u sebi nosi zavodljivost sećanja na detinja oduševljenja i zanose, uživanja u eskapizmu, dobroj akciji i primarnoj jezi koju donosi susret sa (večitim) Nepoznatim, bio on materijalan ili spiritualan.

(2012)