U mnoštvu dela koja čine savremeni literarni
trenutak odnosno tekuću književnu produkciju i scenu nije lako – a ponekad ni
uopšte – razabrati, među šarolikim novitetima, istinske zametke književnih
tendencija, pokreta ili (samo) moda; tek kada se neki manir ili pokret
iskristališe u prepoznatljiv oblik relativno je lako definisati ga i tragati za
njegovim/njihovim korenima. No, još je genijalni Borhes svojevremeno ustvrdio
da svaki literarni pravac ima svoje preteče koje ga najavljuju. Slučaj
komedijant ili nepredvidivi sticaj okolnosti ponekad, pak, ipak olakšava
prepoznavanje novosti pa se, čak, čini da na njih i ukazuje. Tako su ovdašnjim znatiželjnim
čitaocima proze, posebno one koja je utemeljena na pojedinim žanrovskim
fantastikama (konkretno, naučna
fantastika i horor), neminovno zapala za oko dva dela
objavljena u kratkom razmaku. Najpre se 2020.g. pojavio roman „Firentinski
dublet - Sfumato“ dvojca Goran Skrobonja i Ivan Nešić za koji se
ispostavilo da je prvi deo duologije koja je zaključena u letnjim mesecima
2021. pojavom romana „Firentinski dublet - Kjaroskuro“ dok se nekako
između ovih knjiga smestio-iz štampe izašao roman „Paganin“ Bobana Kneževića.
Kako su sva trojica autora zapažena (još preciznije, značajna) imena ovdašnje
književne fantastičarske scena (decenijama već od zvanične, čitaj, akademske
kritike i teorije – uz časne izuzetke koji potvrđuju ovo pravilo - namerno
previđane i gurane u zapećak), njihove novopublikovane knjige nikako nisu mogle
a da ne pobude interes publike žanrovski profilisanih interesovanja. Usto, kako
će se ispostaviti i razotkriti takvim znatiželjnicima, pomenuta dela imaju i
niz zajedničkih karakteristika kojima valja posvetiti pažnju.
Ponajpre, oba romana za glavne junake imaju
ličnosti iz naše istorije: Milovana Glišića u „... dubletu“ i Veselina
Čajkanovića u „Paganinu“; uz njih itekako bitne uloge „igraju“ i Brem Stoker, Tanasije Milenković, Kralj Milan I
Obrenović, Kraljica Engleske („... dublet“) odnosno Alister
Krouli, kralj Aleksandar I Karađorđević („Paganin“); uz pomenute manje ili
više često se pojavljuju, odnosno pominju i druge ličnosti.
U segmentu/ogranku realističke proze koja se
primarno bavi prošlošću, istoriji znani ljudi su bezmalo obavezni likovi i
pisci ovakvih dela trude se da što uverljivije opišu kako epohu kojom se bave
tako i one koji su u njoj živeli, koristeći se širokom lepezom sredstava i
pripovednih strategija, od insistiranja (neretko i detaljistički sitničavog) na
svakovrsnoj faktografiji (od arhitekture do oblačenja i načina ishrane, od
metoda ratovanja do organizacije svakodnevnog življenja) kao i oponašanju
ondašnjih sintaksičkih konstrukcija te upotrebi arhaizama tom vremenu.
Od zanatske umešnosti pisca odnosno njegovog talenta i domišljatosti zavisi
koliko će čitalac biti uveren u autorovu književnu verziju prošlosti; čitalac
je svakako samim započinjanjem da čita delo pristao na određenu dozu „obmane“
ali njegov pristanak nije neograničen i bezuslovan pa pisac svakako mora da se
izbori za čitaočevu pažnju odnosno da ga „ubedi“ u smisaonost sopstvene vizije.Fantastička proza u svojim žanrovskim okvirima
poznaje specifično polje (podžanr) znan kao „alternativna istorija“ koji
se bavi oficijelnom prošlošću kao temeljom za dalje spekulacije. Naime, u
određenom trenutku se smer poznate nam istorije menja i kreće u sasvim drugom pravcu
(npr. Amerika je otkrivena nekoliko vekova kasnije, Napoleon je osvojio
Rusiju, Treći Rajh je pobedio u II svetskom ratu...). Težište alternativnoistorijskih
romana i priča je na tim novim vremenima odnosno na nepoznatim društvima i
ljudima koji u njima žive. Alternativne istorije do sada nisu na
ovdašnjoj literarnoj sceni imale previše ’sledbenika’; pored nekoliko Skrobonjinih
romana i priča pomenimo prozu Vladimira Lazovića (samostalno i u
saradnji sa Ivanom Nešićem) i pojedine segmente romana „Vi što
maštate o sreći“ Ljubomira Damnjanovića. Svakako treba napomenuti da pored
dela koja sadrže i koriste elemente čistog podžanra postoji i niz onih koja ne
ostaju u potpunosti verna obrascima već ih manje ili više izneveravaju tvoreći
sopstvene varijante i kombinacije žanrovskih ikonografija. Takav je slučaj i sa
pričama odnosno romanima iz Skrobonjinog „Teslaverzuma“ („Čovek koji je ubio
Teslu“, „Sva Teslina deca“) koji imaju definisanu alternativnoistorijsku
liniju/postavku (Srbija je najmoćnija država sveta zahvaljujući Teslinom
povratku u zemlju, I svetski rat, boljševička revolucija, američki
građanski rat nisu se desili kako mi znamo) kojoj obilno pridodaju
špijunsko-akcione i horor elemente koji su, pak, noseći/prevashodni elementi
dela kojim se autor bavi.
Dela koja ovog puta razmatramo nemaju ambicije da
se bave znanim istorijskim dešavanjima u ključu realističkih romana ali ni alternativnom
istorijom odnosno društvenim okvirima stvorenim/formiranim i funkcionalnim
posle određene istorijske prekretnice. Oba romana (Skrobonjino i Nešićevo
dvoknjižje tretiramo kao celinu) ostaju u početnom/znanom, istorijski
verodostojnom okrilju epoha (druga polovina XIX i prva XX veka) bez
izmeštanja u alternativne stvarnosti. Njihov se fantastički smer ostvaruje u
spoznaji odnosno otkrivanju drugačijh prošlosti i sila koje su ih oblikovale. U
„Firentinskom dubletu“ trag moćnih, nečistih i krvožednih sila vodi do
samih korena ljudske vrste i njenog sukoba sa onostranim, kao opozitom
principima Dobra i Pravde, dok je u „Paganinu“ zahvat još dublji
i gubi se u nemerljivom dobu pre pojave Homo Sapiensa, u svetovima ljudima
nepojmljivih bića (najpribližnije
odrednice bi bile božanstva ili demoni) i odnosa među njima. U takvom kontekstu
dešavanja, koja (u oba romana) aktere vode kroz nekolike ljudske naseobine i živopisne
krajolike, bivaju obojena duboko zloslutnom neizvesnošću sa ukusom i slutnjom
fatalnog usuda koji dinamizuje radnju i ubrzava čitanje knjiga.
Za razliku od klasičnog realističkog romana
autori „... dubleta“ i „Paganina“ drugojačije tretiraju
istorijske ličnosti u njima; naime, faktografska tačnost i uverljivost potrebna
je samo do određenog nivoa jer ono što predstavlja zaplet romana dobrano odstupa
od činjenica. Stoga se može reći da autori u gradnji likova polaze od
opštepoznatih, neupitnih činjenica o svojim junacima koje dopunjavaju verodostojnim
faktima koji su manje dostupni kako bi ubrzano, bezmalo od prvog pominjanja, stvorili
literarno uverljiv lik (utemeljen na čitalačkim opštim znanjima) koji će nadalje
voditi u fantastične avanture. Pomenuti šire nedovoljno poznati momenti iz
života junaka imaju ulogu da „uzdrmaju“ ustaljenu predstavu o ličnosti
otkrićima koja bacaju nova svetla/perspektive na lik i sugerišu da čitalac niti
može niti sme da se u potpunosti osloni na svoja predznanja/predubeđenja. Kako
romani odmiču vezanost za stvarnu ličnost i njen psihološki profil slabi jer ona
poprima karakteristike drugih i drugačijih obrazaca-modela koje autori, prema svojoj
potrebi i zamisli, pridodaju početnoj slici; tako Glišić preuzima manire
detektiva-intelektualca kome nisu strani ni fizički sukobi ni brzo potezanje
oružja dok se u Čajkanovićevom ponašanju prepoznatljive opsednutosti dilemama
intelektualaca iz dela klasičnog žanrovskog perioda poteklih iz pera Poa,
Stokera, Lavkrafta. Upravo ovo i ovakvo spajanje životnih i fikcijskih uloga
otvara autorima prostore za svakakvo zavodljivo i intrigantno postmodernističko
intertekstualno i metatekstualno poigravanje, dakle za citate i aluzije na
žanrovsku odnosno popularnu kulturu XX veka (kao neočekivani ali
dobrodošli i nadasve duhoviti izlet u drugu epohu koja je oblino i presudno
utemeljila ukus i afinitete savremenog čitaoca). Uvođenje istorijskih ličnosti
u žanrovske romane ovakvog profila (poznatog i u modernoj svetskoj žanrovskoj
produkciji) ispostavlja se kao izbor koji dozvoljava piscima da iskorače iz konvencionalnih
žanrovskih zabrana odnosno da se slobodno i nesputano poigravaju na nivoima
intelektualnih spekulacija i slobodnih asocijacija što je svakako uvek
dobrodošla provokacija i subverzija i kao takva atraktivni kvalitet za čitaoce
(osim ukoliko nisu žanrovski čistunci i puritanci). Kako je ranije rečeno Skrobonja
je već u romanima i pričama iz Teslaverzuma započeo ovakva iskušavanja
fleksibilnosti žanrovskih obrazaca, Nešić je u svojim pričama iskazivao
slične ambicije dok je Knežević u romanu „Slobodanida“, istina u
maniru/ključu naučne fantastike, takođe posezao za sličnim „korišćenjem“
i „tretiranjem“ istorijskih ličnosti. Sva trojica su u svojim najnovijim delima
još jače iskoračili u smeru potpune slobode i spekulacija.
No, u ostvarivanju ovih namera autori su odabrali
bezmalo dijametralno različite postupke: Skrobonja i Nešić su se
opredelili za insistiranje na minucioznim opisima okruženja sa mnoštvom
fascinantnih, začudnih a ipak verodostojnih detalja čime se pojačava
kontrapunktiranje sa pređašnjim i potonjim fantazmima kao iskliznućima iz
istorijske kolotečine. Bitna tačka u ovakvom građenju priče je i kontrolisano baratanje
arhaičnim jezikom i adekvatnim strukturiranjem rečenica. Knežević je, sa
svoje strane, pošao sasvim suprotnim pravcem: ogolio je svoju rečenicu, lišavajući
je patine starog jezika pa čak i insistirao na modernom vokabularu
potcrtavajući tako, do krajnjih granica, odstupanje od isprva usvojenih
istorijskih obrazaca a u ime nezavisnosti svog literarnog konstrukta koji ovim
manirom samosvesno odbija da se „uklopi“ u očekivane obrasce (uz rizik da takva
odluka ne bude prepoznata i uvažena).
Postupci autora oba romana pokazali su se, u
krajnjem utisku, funkcionalno uspešni u svojim domenima mračnog akcionog
misticizma u „... dubletu“ i egzotične ezoterije u „Paganinu“, i rezultirali
delima koja su relevantna u svojim literarnim zabranima.
Sa stanovišta šire literarne scene oba romana
otkrivaju se kao snažan iskorak u nove oblasti, u pravce-smerove koji do sada
nisu bili uopšte ili nisu bili dovoljno istraživani pa stoga definitivno
zaslužuju pomniju čitalačku i kritičarsku pažnju.
(Časopis „Nova misao“ br. 48/2022)
0 komentara:
Постави коментар