Vilijem Gibson (1948) je neprikosnoveni klasik naučne fantastike i ovaj status uživa bezmalo tri decenije. Sve je započelo pojavom njegovih priča početkom 1980-tih i kulminiralo 1984. kada je objavljen roman „Neuromanser“ koji je ustoličio literarni pokret „kiber-pank“ u svesti šire žanrovke javnosti. Mada je kiber-pank imao preteče, kakvi su Filip K. Dik ili Vilijem Barouz, odnosno, kako je to u članku „Vodič za postmodernizam“ napisao Majkl Svonvik, i „prvu liniju kiber-pank ’revolveraša’“ (uz V. Gibsona bili su tu B. Sterling, R. Ruker, L. Šiner, L. Šepard kao i P. Kadigan, M. Leidlou i drugi), tek je objavljivanje „Neuromansera“ koji je osvojio sve najvažnije žanrovske nagrade, kiber-pank uznelo pod reflektore naučne fantastike. Iako su mu, kao i svakoj modi, predviđali brzu prolaznost, kiber-pank je opstao i ugradio se u temelje žanra i opšte kulture kraja XX i prvih decenija XXI veka. Vizije budućnosti koje je kiber-pank „otvorio“, ma koliko bile raznorodne u pojedinačnim pričama-romanima-filmovima-stripovima, vezuju se za nekoliko ikonografskih repera: postojanje dve realnosti, fizičke i virtuelne (koja se rađa, funkcioniše i širi u sadejstvu kompjuterskih Mreža), globalna vlast multinacionalnih kompanija i neoliberalnog kapitalizma koji podrazumeva i oligarhijsku, basnoslovno bogatu manjinu i nepregledne mase bednika, planetu Zemlju na rubu populacionog, urbano-ekološkog i energetskog kolapsa. U tom okruženju za nesigurno mesto pod suncem bore se sitni kriminalci, marginalci, kiber-kauboji i mnoštvo sličnih besprizornika. Gruba i neretko brutalna „pankerska“ osećajnost bazirana na gubitničkoj vizuri - u potpunosti u skladu sa premisama “pank” muzike kao glasa socijalnog bunta nezaposlenih, mladih Engleza u vreme vladavine čelične Margaret Tačer - nije nailazila na jednodušnu podršku kritike, čitalaca pa ni kolega pisaca (koji su pokušavali da oforme pokret “humanista” koji se zalagao za manje crne poglede na budućnost). Čak su i liberalniji autori kao Ursula LeGvin bili rezervisani prema kiber-panku; njena definicija ove pojave je „dekadentno-pank-virtuelističko-crni kapitalistički realizam“. Ali, potencijali pokreta prevladali su i sada se o njemu govori kao o kreativnoj stepenici u razvoju žanra. Ikonografija naučne fantastike obogaćena je novim pojmovima iz virtuelnih svetova, a otpadnici-buntovnici postindustijskog kapitalizma stekli su puno pravo žanrovskog građanstva. Stilističke egzibicije Gibsonovih ranih priča i romana „Neuromanser“ ostaju kao svetli trenuci literarno-stilske inovacije u žanru.
Gibson je posle „Neuromansera“ u sledeće četiri godine objavio romane „Grof Nula“ (1986) i „Monalizin natpogon“ (1988) koji su prozvani „Neuromanser“, „Kibersvemir“, „Matriks“ ili „Spraul“ trilogijom u kojoj je autor iskušavao granice svojih ideja. Trilogija „Most“ koju čine romani „Virtuelna svetlost“ (1993), „Idoru“ (1996) i „Sve sutrašnje zabave“ (1999) produbljuju horozonte košmarne budućnosti sa vidljivim usporavanjem pripovedanja zarad psiholoških nijansiranja junaka. Trilogija „Plavi mrav“ sa romanima „Prepoznavanje obrazaca“ (2002), „Spuk okrug“ (2006) i „Nulta istorija“ (2010) donose zgusnutu prozu koja opisuje čudesnu sadašnjost i blisku prošlost, unekoliko potvrđujući tada često izricani (krajnje diskutabilni) stav da je naučna fantastika mrtva jer svet upravo živi u njoj (misli se, naravno, na Zapadni svet); no, ni ove Gibsonove knjige nisu lišene šarma i egzerciranja ozbiljne spisateljske veštine. Godine 2014. Gibson objavljuje roman „Periferal“ (prevod na srpski „Miba books“ 2016.g) kojim započinje novu „Džekpot“ trilogiju i vraća se naučnoj fantastici. “Periferal” je “situiran” u budućnosti i to ne jednoj već čak dve. Prva “linija” udaljena je od čitalaca dvadesetak godina a druga sedamdesetak godina kasnije. U bližoj budućnosti srećemo “obične” mlade ljude u ruralnoj Americi koja nudi malo mogućnosti za zaradu: osim državnih poslova (policija i slične službe) i sitnih delatnosti sve ostale rabote su u “sivoj zoni” piratisanja traženih roba 3D štampačima ili uslužnog igranja kompjuterskih igrica odnosno u narko kriminalu. Izvor prihoda je i vojnu službu u nekom od aktuelnih ratova iz koga veterani izlaze ili kao penzioneri ili kao bogalji. Dalja budućnost naizgled je egzotičnija mada su u njoj opstali prepoznatljiva rivalstva, manipulisanja i spletkarenja moćnih potpomognuti uznapredovalom tehnologijom. Obe budućnosti povezane su putem čudesnih kineskih kvantnih servera koji omogućavaju komunikaciju-razmenu informacija budućnosti sa prošlošću! Sve ovo je na tragu prvih Gibsonovih ideja o mračnoj budućnosti kao i zakona Artura Klarka koji tvrdi da se dovoljno razvijena tehnologija ne razlikuje od magije. U ovom slučaju potomci iskorišćavaju pretke na različite načine, od obavljanja rutinskih do ozbiljnijih rabota; svaki upliv u prošlost, pak, stvara posebnu granu u multiverzumu. Bizarnost zameštaljstva pojačava saznanje da je dalja budućnost posledica “Džekpota” posebne apokalipse koja je (uz “pomoć” klimatskih promena, zagađenja, raznih epidemija) uništila preko 80% ljudske populacije a opstali su bogataši i moćnici svih vrsta. Ipak, taj svet - koji je na tragu famoznih teorija o “zlatnoj milijardi” ljudi koji mogu živeti na Zemlji u blagostanju dostojnom čoveka (iz druge polovine XX veka a za koje se tvrdi da su nastavak učenja T. Maltusa) - nije ni srećan ni bezbrižan jer oni koji ga čine nisu ni umni ni emotivni. Kao što nije imao iluzija u ranijim romanima autor ih nema ni u “Periferalu”; srećni završeci životnih priča nekih od junaka samo potcrtavaju sveopšti jad i bedu budućnosti ljudske vrste.
„Agencija“, originalno objavljena 2019.g. a na ovim prostorima već sledeće godine („Miba books“) u osnovnim crtama se dešava na istoj pozornici uz dodatna pojašnjenja: u našoj budućnosti je 2136. godina, svet se oporavlja od „džekpota“, državna birokratija funkcioniše ali je pod uticajem starih, moćnih kapitalističkih porodica koje kuju zavere da sklone jednako moćne policajce koji prate i prisluškuju svakoga; svakojaka čudesa i ekstravagantnosti deo su svakodnevice: od automobila koji se „maskiraju“ u nevidljivost, kvartova Londona u kojima se fingiraju prošle epohe, raznih humanoidnih mašina do bizarnih bogataša i altruista spremnih da troše svoje vreme na „čeprkanje“ po „stabovima“. Od (naše) stvarnosti, posle prelomnih događanja, odvajaju se „stabovi“ - „patrljci”, alternativne verzije sveta sa drugačijim protokom vremena – u ovom romanu to se desilo 2015.g. kada je jedna „grana“ budućnosti otišla drugim putem i stigla na korak od nuklearnog rata. Ljudi iz naše budućnosti stupaju u kontakt sa žiteljima staba – sa Veriti Džejn, „šaptačicom aplikacijama“, koja testira novi proizvod: digitalnog asistenta „Junis“ kome se pristupa preko naizgled običnih naočara. „Junis“ je, pak, moćna artificijelna inteligenicija sposobna za široko planiranje i delovanje nevoljna da bude u vlasti mutnih kompanijskih poslova. Kompanija, naravno, ne želi da se odrekne profita i pokušava da potčini ili eliminiše Junis i Veriti. Ekipa iz 2136. stupa u kontakt sa Veriti sa namerom da spreče njeno hvatanje kao i vrlo verovatnu nuklearnu apokalipsu. Posle jurnjava preko američkih prerija i pregrađa, skrivaanja i izbegavanja zaseda i klopki, zahvaljujući mnoštvu „gedžeta“ na čelu sa eskadrilama dronova, plan se ostvaruje i tenzije u „stabu“ slabe pa je i rat manje verovatan. U svom tom zamešateljstvu Veriti putem periferala Flin (junakinje prethodne knjige) posećuje London 2136.g. a posredstvom ljudi iz naše budućnosti dva „staba“ se povezuju na krajnje bizaran način.
Gibson
je od početka karijere ozloglašen jer ne mari za komfor čitalaca. Umesto da im
servira lepo upakovane informacije (zbog čega je priča opterečena tzv “mrtvim
mestima teksta” u kojima se iznose objašnjenja) on silovito “ulazi” u
dešavanja sa novim, nepoznatim elementima i jezikom (bogatim kovanicama i novim
rečima) i - grabi napred. Čitaoci će deliće “slagalice budućnosti” nalaziti u
usputnim napomenama ili dijalozima (što, pak, lako može značiti i da su ponešto
pogrešno razumeli/povezali). Ali, upravo zato je njihova poseta novom,
drugačijem svetu uzbudljivija i neizvesnija pa liči na razgledanje strane
zemlje/civilizacije bez pomoći turističkog vodiča koji bi usmeravao pažnju i
objašnjavao viđeno. Gibson ovaj manir primenjuje u „Periferalu“ i
„Agenciji“ u kratkim, brzim, zgusnutim poglavljima sa britkim dijalozima
i jarkim, upečatljivim opisima “začinjenim” egzotično-grotesknim detaljima (od
pirsingom prekrivenog barmena do drona koji je nalik koferu i prebija nasilnike).
Gibsonova najnovija proza, kao i ranija, nudi uzbudljive, začudno visprene,
intrigantne avanture u uverljivo dočaranim budućnostima koje lako opčinjavaju
znatiželjne čitaoce svesne da u rukama drže serioznu literaturu.
(„Dnevnik“, 2022.)
0 komentara:
Постави коментар