Nova knjiga Dejana Maka
(1974), zapaženog prozaiste srednje generacije, zbirka je priča što je svakako
zanimljivo pošto su mu prethodne dve knjige, „Pariska menažerija“ (2005)
i “Bergdorf” (2014) – romani. U vremenu apsolutnog protežiranja romana
kao svojevrsne krune proze ostale se prozne forme (crtica, priča,
pripovetaka, novela) manje-više otvoreno prenebregavaju i bagatelišu pa je
odluka osvedočenog romansijera da se okuša u kratkim formama svakako vredna
pažnje na nivou stvaralačkog gesta ali i iskušavanja sopstvenih spisateljskih
snaga.
Autor je knjigu sačinio od tri
segmenta, “Razmišljanja (2016-2013)”, “Snovi (1998-1995)” i ”Sećanja
(1995-1994)”; kako se može zapažiti proze, od minijatura do
pripovedaka, nanizane su od najsvežijih prema najstarijima. Najstarije priče
napisane su deceniju pre objavljivanja romana, kada je Mak imao 20
godina i činio prve korake u svetu literature. Kontinutet razvoja pripovedačkih
sposobnosti dozvoljava znatiželjnom čitaocu da prati kako meandriranje zanatskih
sposobnosti i veština tako i širenje i produbljivanje pogleda na opisivanu realnost.
Iz svega ovde viđenog očigledna je generalna konstanta Makovog literarnog
svetonazora, počev od proza u ovoj knjizi do romana, a to je živi
interes za savremeni trenutak i za junake koji pokušavaju da pronađu moduse sopstvenog
opstanka i egzistencije te njenog smisla/svrhe odnosno da se, kao jedinke, pozicioniraju
u svojoj okolini i prema bliskim osobama. Iako se priče dešavaju u Vršcu,
Beogradu ili Parizu, sa bitno različitim izazovima i iskušenjima,
njihovi akteri, već prema svom uzrastu trpe pritisak pa i represiju okruženja
i, ponekad smišljeno a najčešće potpuno refleksno i instinktivno, štite svoje
telo i zdrav razum (mada se njihov “zdrav razum” svakako ne poklapa sa
onim što obični, mali i “normalni” ljudi smatraju ispravnim). Na žalost,
u tom demonstriranju svojih najčešće mladalačkih snaga i moći – ali i oholosti
– jedinke koje pokušavaju da budu heroji barem svojih života, prečesto tonu u
glibove predrasuda, u improvizovane spekulacije i paušalne ocene. Deo tih
mentalnih proizvoda i pogrešaka eventualno se može otpisati i koliko-toliko
opravdati neiskustvom ali nema nikakvog opravdanja za neučenje na sopstvenim
greškama. Mak vrlo otvoreno piše o predrasudama Francuza prema
emigrantima, ne libeći se da u dijaloge unese i ideje koje su
rasističko-totalitarističke i samo su tek jedan korak od fašističke ideologiju
i to u srcu slobodarske i prosvećene Evrope; neki od opisanih devojaka i
mladića definitivno nisu nastavljači svetlih prosvetiteljskih tradicija svojih
predaka. S duge strane, ljudska džungla u kojoj takva mladost odrasta neminovno
uzima danak ne samo u stradalima već i onima koji će se izgubiti u njenim
lavirintima, zasenjeni potrošačkim rajem, lažnim nadama o lagodnom životu koji
on podstiče; takvi će, otupeli od droga i alkohola, tavoriti i prokockati svoje
talente i zdravlje svodeći se na prerano ispražnjene ljušture beskorisne za
neumoljivu kapitalističku mašineriju.
No, sasvim neočekivano a opet
jednako fatalno i smrtonosno ista priča ponavlja se i na periferijama Zapadne
civilizacije-Evro-imperije, u Beogradu i provincijskom Vršcu.
I tamo se odvija borba na život i smrt, za opstanak ili propast; u kaljugama
lokalpolitičkih smicalica ili tek očuvanja radnog mesta ne biraju se sredstva
(jer su sva dozvoljena), uvežbava se i praktikuje socijalna mimikrija
poltronstva i nezameranja. Na drugoj strani lestvice su beskrajne žurke
isprazne mladeži koja parazitira na
bogatstvu roditelja koji novcem pokušavaju da nadoknade svoj potpuni izostanak
iz vaspitavanja sopstvene dece; utopljeni u sva hedonistička zadovoljstva i
zloupotrebe droga ti mladi ljudi besciljno lutaju metropolom u potrazi za novim
senzacijama. Kraj njih prolaze momci i devojke spremni da se, po svaku cenu (pa
i krađom od upravo poginulih), dokopaju šljaštećeg Zapada. Velikim,
dvodecenijskim skokom iz 1995.g. u 2016.g. autor povezuje dve priče (“Znakovi
pitanja za BB”, 2016, “Jednostavnom igrom sudbine”, 1995) pa se
pripovedač, sećajući se devojke BB, u nekoj vrsti epiloga, pita “Gde
si danas BB?”, ponavljajući tako Čehovljevo pitanje “I gde je on
sada” kojim je zaokruživao svoje priče. Pripovedač iz Makove knjige,
međutim, nema odgovore na pitanja svog tekućeg života pa se i dalje bori da
razume svog sina, svoje ostarele drugove, vreme u kome društvene mreže
dopuštaju da se simulira bolji život, konačno, da prepozna i svoje
fantazmagorije u trenu između života i smrti.
Baveći se raznorodnim temama autor
se okušavao u različitim konstrukcijama pripovedanja, od linearnih i paralelnih
pripovednih linija, od ispovednog tona do sveznajućeg pripovedača, obogaćujući
atmosferu insistiranjem na lokalizmima i na preciznim toponimima, sve vreme
uspevajući da, bio u pričama dinamičan ili namerno usporen, čitalačku pažnju
drži budnom i aktivnom.
U konačnom svođenju utisaka, nameće
se zaključak da su “Privlačne utvare” zanimljiva i valjana pripovedačka
knjiga koja bez zazora i okolišanja, otvara, ponekad na granici groteske i
karikiranja, mnoštvo neprijatnih i bolnih tema naše nesavršene savremenosti, potvrđujući
tako i nesumnjivu kreativnost i talenat svog autora.
(“Dnevnik”, 2021.)
0 komentara:
Постави коментар