Nova knjiga Dejana Maka (1974), zapaženog prozaiste srednje generacije, zbirka je priča što je svakako zanimljivo pošto su mu prethodne dve knjige, „Pariska menažerija“ (2005) i “Bergdorf” (2014) – romani. U vremenu apsolutnog protežiranja romana kao svojevrsne krune proze ostale se prozne forme (crtica, priča, pripovetaka, novela) manje-više otvoreno prenebregavaju i bagatelišu pa je odluka osvedočenog romansijera da se okuša u kratkim formama svakako vredna pažnje na nivou stvaralačkog gesta ali i iskušavanja sopstvenih spisateljskih snaga.
                Autor je knjigu sačinio od tri segmenta, “Razmišljanja (2016-2013)”, “Snovi (1998-1995)” i ”Sećanja (1995-1994)”; kako se može zapažiti proze, od minijatura do pripovedaka, nanizane su od najsvežijih prema najstarijima. Najstarije priče napisane su deceniju pre objavljivanja romana, kada je Mak imao 20 godina i činio prve korake u svetu literature. Kontinutet razvoja pripovedačkih sposobnosti dozvoljava znatiželjnom čitaocu da prati kako meandriranje zanatskih sposobnosti i veština tako i širenje i produbljivanje pogleda na opisivanu realnost. Iz svega ovde viđenog očigledna je generalna konstanta Makovog literarnog svetonazora, počev od proza u ovoj knjizi do romana, a to je živi interes za savremeni trenutak i za junake koji pokušavaju da pronađu moduse sopstvenog opstanka i egzistencije te njenog smisla/svrhe odnosno da se, kao jedinke, pozicioniraju u svojoj okolini i prema bliskim osobama. Iako se priče dešavaju u Vršcu, Beogradu ili Parizu, sa bitno različitim izazovima i iskušenjima, njihovi akteri, već prema svom uzrastu trpe pritisak pa i represiju okruženja i, ponekad smišljeno a najčešće potpuno refleksno i instinktivno, štite svoje telo i zdrav razum (mada se njihov “zdrav razum” svakako ne poklapa sa onim što obični, mali i “normalni” ljudi smatraju ispravnim). Na žalost, u tom demonstriranju svojih najčešće mladalačkih snaga i moći – ali i oholosti – jedinke koje pokušavaju da budu heroji barem svojih života, prečesto tonu u glibove predrasuda, u improvizovane spekulacije i paušalne ocene. Deo tih mentalnih proizvoda i pogrešaka eventualno se može otpisati i koliko-toliko opravdati neiskustvom ali nema nikakvog opravdanja za neučenje na sopstvenim greškama. Mak vrlo otvoreno piše o predrasudama Francuza prema emigrantima, ne libeći se da u dijaloge unese i ideje koje su rasističko-totalitarističke i samo su tek jedan korak od fašističke ideologiju i to u srcu slobodarske i prosvećene Evrope; neki od opisanih devojaka i mladića definitivno nisu nastavljači svetlih prosvetiteljskih tradicija svojih predaka. S duge strane, ljudska džungla u kojoj takva mladost odrasta neminovno uzima danak ne samo u stradalima već i onima koji će se izgubiti u njenim lavirintima, zasenjeni potrošačkim rajem, lažnim nadama o lagodnom životu koji on podstiče; takvi će, otupeli od droga i alkohola, tavoriti i prokockati svoje talente i zdravlje svodeći se na prerano ispražnjene ljušture beskorisne za neumoljivu kapitalističku mašineriju.
                No, sasvim neočekivano a opet jednako fatalno i smrtonosno ista priča ponavlja se i na periferijama Zapadne civilizacije-Evro-imperije, u Beogradu i provincijskom Vršcu. I tamo se odvija borba na život i smrt, za opstanak ili propast; u kaljugama lokalpolitičkih smicalica ili tek očuvanja radnog mesta ne biraju se sredstva (jer su sva dozvoljena), uvežbava se i praktikuje socijalna mimikrija poltronstva i nezameranja. Na drugoj strani lestvice su beskrajne žurke isprazne mladeži koja parazitira  na bogatstvu roditelja koji novcem pokušavaju da nadoknade svoj potpuni izostanak iz vaspitavanja sopstvene dece; utopljeni u sva hedonistička zadovoljstva i zloupotrebe droga ti mladi ljudi besciljno lutaju metropolom u potrazi za novim senzacijama. Kraj njih prolaze momci i devojke spremni da se, po svaku cenu (pa i krađom od upravo poginulih), dokopaju šljaštećeg Zapada. Velikim, dvodecenijskim skokom iz 1995.g. u 2016.g. autor povezuje dve priče (“Znakovi pitanja za BB”, 2016, “Jednostavnom igrom sudbine”, 1995) pa se pripovedač, sećajući se devojke BB, u nekoj vrsti epiloga, pita “Gde si danas BB?”, ponavljajući tako Čehovljevo pitanje “I gde je on sada” kojim je zaokruživao svoje priče. Pripovedač iz Makove knjige, međutim, nema odgovore na pitanja svog tekućeg života pa se i dalje bori da razume svog sina, svoje ostarele drugove, vreme u kome društvene mreže dopuštaju da se simulira bolji život, konačno, da prepozna i svoje fantazmagorije u trenu između života i smrti.
        Baveći se raznorodnim temama autor se okušavao u različitim konstrukcijama pripovedanja, od linearnih i paralelnih pripovednih linija, od ispovednog tona do sveznajućeg pripovedača, obogaćujući atmosferu insistiranjem na lokalizmima i na preciznim toponimima, sve vreme uspevajući da, bio u pričama dinamičan ili namerno usporen, čitalačku pažnju drži budnom i aktivnom.
           U konačnom svođenju utisaka, nameće se zaključak da su “Privlačne utvare” zanimljiva i valjana pripovedačka knjiga koja bez zazora i okolišanja, otvara, ponekad na granici groteske i karikiranja, mnoštvo neprijatnih i bolnih tema naše nesavršene savremenosti, potvrđujući tako i nesumnjivu kreativnost i talenat svog autora.

            (“Dnevnik”, 2021.)

0 komentara:

Постави коментар

top