KOLIKO KOŠTA UBISTVO? – Romani „Poštar uvek zvoni dvaput“ i „Dvostruka odšteta“ Džejmsa M. Kejna

Ime američkog pisca Džejmsa M. Kejna (1892-1977) kritičari redovno pominju kada govore o školi/pokretu „tvrdo kuvanog“ krimića koji je počev, od kraja 1920-tih, trajno promenio kriminalistički žanr, najpre u literaturi (počev od priča u časopisu „Crna maska“) pa u filmu i stripu. Kejn nevoljno stoji rame uz rame sa Hemetom, Čendlerom, Barnetom i još par pisaca iz prve „hard boiled“ generacije koju će posle II svetskog rata naslediti Spilejni, dvojica Mekdonalda (Ros i Džon), Mek Bejn i mnogi drugi; on lično je pretendovao da ga nazivaju autorom „crnog“(„noir“) krimića. Kejn je posle ratnog izveštavanja sa bojišta I svetskog rata i civilnog novinarstva, u svojoj 42. godini objavio roman „Poštar uvek zvoni dvaput“ da bi, na krilima popularnosti ove knjige (koja je bila slavljena i osporavana a u Bostonu, zbog nemoralnosti, čak i zabranjena par godina), otišao u Holivud koji je postao njegova dugogodišnja zanatska „tezga“ pa je iz senke (samo je dva puta potpisan na filmskim špicama) napisao mnoštvo filmskih scenarija (odnosno ispravljao i doterivao tuđe tekstove) što po svojim romanima (za života ih je objavio 17 uz jednu zbirku priča i jednu zbirku novela) što po literarnim predlošcima drugih autora. Sticajem izdavačkih (ne)prilika u protekle dve godine domaći čitaoci dobili su mogućnost da konačno pročitaju prevode dva Kejnova najpoznatija dela: najpre je „Dereta“ objavio novelu „Dvostruka odšteta“ (originalno 1936.g. objavljivanu u nastavcima u „Liberti magazinu“) a prošle godine je „Laguna“ štampala roman „Poštar uvek zvoni dvaput“.

Znatiželjni čitalac ovih dela odmah će zapaziti da imaju identičan zaplet - ljubavnici planiraju da ubiju ženinog muža ali tako da za to, naravno, ne budu kažnjeni već da nastave da uživaju u svojoj vezi kao i novcu koji će im ubistvo doneti. „Poštar...“ je mnogo ambicioznije zamišljen pa priča obuhvata i upoznavanje skitnice Frenka i Kore, supruge vlasnika restorana, propast prvog planiranog ubistva, (uspešno) ubistvo te život novog para, nakon oslobađanja od optužbi, i raspad njihove veze koji kulminira zadesnom tragedijom. Kejnov stil je škrt, bez kitnjastih detalja; on precizno prati zaplet bez izleta u opisivanja ili promišljanja karakteristična za klasični mejnstrim realizam ali sve to nadoknađuje povremenim vrcavim opaskama i zaključcima po kojima je blizak Hemetu i, još više, Čendleru (koji se u vreme „Poštara...“ još nije pojavio). Strast, divlja i nekontrolisana, koju dele Frenk i Kora neuklopiva je u okoštale forme učmale malograđanske sredine; otuda je ubistvo muža za ljubavnike prirodni način da reše svoj problem ali dok je skitnica spreman i za rizike (odlazak u nepoznato) žena konformistički odbija siromaštvo zarad kakve-takve finansijske sigurnosti. Ovo će neslaganje i dovesti do raspada veza: Kora postupa kao preduzimljivi sitni kapitalista dok Frenk samo žudi za slobodom što znači život od danas do sutra, bez para i plana. Zbog ovako širokog zahvata u međuljudske odnose „Poštar..“ nije tipičan „tvrdo kuvani“ roman (uprkos „palp“ epizodi sa ucenjivačima) i bliži je „noiru“ (za mejnstrim je stilistički suviše siromašan). Hemet je roman okarakterisao kao „Dobra, brza, nasilna priča“ a Kami je tvrdio da je u Frenkovim zapažanjima u zatvoru našao inspiraciju za svog „Stranca“. „Poštar...“ je do sada ekranizovan čak sedam puta!

„Dvostruka odšteta“ manje je ambiciozno zamišljena pa su joj i kvaliteti slabiji. Volter Haf agent osiguranja je pasivna strana ljubavnog para dok je Filis aktivni inicijator ubistva. Čak i kad smišlja način na koji će zločin biti izveden Haf je samo puki izvršilac. Posle ubistva će se ispostaviti da fatalna Filis nije početnica u ovoj raboti i da je za njom nekoliko zločina. Ipak, akcenat novele je na zločinu pa se Kejn za sve što nije direktno vezano za njega oslanja na objašnjenja koja izgovaraju sporedni likovi što guši dinamiku dela; u jednosmernoj krimi priči nema mesta za epizode koje bi se vratile u prošlost pa se u dugim dijalozima otkrivaju bitni momenti što dobrano oduzima uverljivost dešavanjima.

        Ono što je specifičan ugao oba dela jeste ukazivanje na finansijski kontekst zločina. Naime, bitnu ulogu u rasvetljavanju ubistava a potom sudskom postupku i kažnjavanju počinilaca imaju osiguravajuće kuće kojima se bukvalno ne isplati da pravda bude zadovoljena jer to znači da bi morale da isplate premije osiguranja. Zato njihovi agenti manipulišu dokazima, zaobilaze policijsku istragu i koriste sve advokatske ujurme da bi krivce oslobodile, sklonile od domašaja vlasti i time sačuvale svoj kapital. Tako nečija nasilna smrt dobija dolarski ekvivalent a nekažnjavnanje krivaca biva opravdano očuvanjem profita! Kejn ne ostavlja čak ni iluziju postojanja pravde za žrtve i razotkriva uznemirujuće činjenice o presudnom uticaju profita na ključne odnose dobra-zla, zločina i kazne u ondašnjem (pa i savremenom) američkom društvu.

(„Dnevnik“, 2021.) 

TRAGOM RASPUSNOG KRALJA I CRVENOG VITEZA OSVETNIKA – „Sedam života Kopca 1“ scenariste Patrika Kotjasa i crtača Andrea Žuijara; izdavač „Čarobna knjiga“ 2020.

Agilna “Čarobna knjiga”, u ediciji “Stari kontinent”, objavila je prvi tom serijala “Sedam života Kopca” scenariste Patrika Kotjasa i crtača Andrea Žuijara (obojica rođeni 1948). Ovaj strip u sedam epizoda, nastajao tokom 1980-tih, biće predstavljen u dve knjige (prva sadrži početne četiri epizode), tvrdoukoričene i u punom koloru. „Sedam života Kopca“ reprezentativan je strip u najboljoj tradiciji Francusko-belgijske strip produkcije koja se smatra za vrhunac kvalitetnog stripa u Evropi u drugoj polovini XX veka. Pod njenim okriljem nastala su bezbrojna uspešna dela 9. umetnosti, od “Asteriksa”, “Taličnog Toma” i “Krcka” do “Riđobradog”, “Bluberija”, “Inkala”… Temelj celog zamešateljstva je politička odluka posleratne francuske vlasti da potpomaže domaće stvaralaštvo na svim poljima kako publika ne bi bila “okupirana” američkom jeftinom zabavom; zahvaljući potpori države (od umanjenja poreza do direktnih subvencija) ne samo da je očuvan francuski kulturni identitet već su mnoge umetničke forme doživele neslućeni uzlet; na polju stripa to se ogledalo u brojnim magazinima na čijim su stranicama svoje radove objavljivali stari i novostasali stvaraoci iz Francuske i okolnih zemalja. Plodovi ovog poteza i danas su vidljivi po broju i kvalitetu stripova objavljenih u Francuskoj odnosno u brojnoj publici te u etabliranosti stripa kao umetničke forme kojom se bave i akademske institucije.

        „Sedam života Kopca“ je istorijski strip smešten u prve decenije XVII veka u Francusku koja je rastrzana unutrašnjim verskim netrpeljivostima i sukobima odnosno pritisnuta pretnjama okolnih katoličkih država. Kralj Anri IV uživa u raspusnom životu dok je u neprestanim razmiricama i sukobu sa suprugom Marijom Mediči; njegov naslednik je razmažen i kapriciozan dečak koji bi da što brže odraste. Istog dana kada se rodio kraljevski naslednik rođena je i Arijana de Troi, ćerka barona Ivona de Troila iz Overnije; za njen nevini život njena majka je žrtvovala svoj a nad njenim smrznutim telom posvađala su se dva brata jer je baron Ivon optužio brata da je zaveo svoju snahu. Optuženi brat odlazi od kuće. Osam godina kasnije Arijana prisustvuje sukobu tajanstvenog crvenog viteza, koji zagovara pravdu za osiromašene, i bahatog grofa Tiboa. Ona, fascinirana odmetnikom, na svaki način pokušava da ga nađe pa mu i pomaže kad je u teškoj situaciji. Istovremeno, kralj nastavlja po starom dok se oko njega pletu kobne zavere koje podstiče kraljica…

        Scenario je pisan u tradiciji klasičnih francuskih avanturističkih romana iz XIX veka, sa mnoštvom likova, kako istorijskih tako i izmišljenih, čiji su interesi suprotstavljeni i prete da, nakon sitnih čarki, prerastu u otvorene sukobe koji će glavne aktere stajati glave a državu velikih kriza. Odnosi u društvu plastično su predstavljeni – beda seljaka je ogromna, njihovoj obespravljenosti nema kraja a zavisi od osionosti vlastele koja zarad ostvarenja svojih namera i kaprica ne preza ni od čega (pa ni lova psima na ljude); dvor raspusno uživa u svim bogatstvima istovremeno zabavljen spletkarenjima kojim može eliminisati protivnike i pribaviti sebi nove privilegije; profesionalni vojnici laki su na potezanju mača i u otimačinama od slabih a isto tako se ponašaju i predstavnici crkve. Tajanstveni odmetnik i osvetnik podsećanje je na principe pravednosti ali njegova dela ne mogu bitno da utiču na sveukupno stanje u društvu. No, da bi ideal Pravde bio zadovoljen na sceni se pojavljuje slepa starica koju prati crni jarac a na ramenu joj stoji sova. Ona zna kako se upravlja događajima, određuje sudbine aktera ove drame i njenim predviđanjima niko ne može da izmakne. Ovaj mističko-mitološki nivo priče daje potrebnu patina čitavom zamešateljstvu koje se razvija uverljivo i bez većih padova (osim u slučaju pojave inkvizitora-samuraja). Žuijarov realistički crtež jasnih linija i tvrdih senki, potpuno oživljava epohu, od blistavih sala dvora preko prljavih ulica gradova do bede sela; fizionimije i mimika njegovih likova upečatljivo su izražajne i, na momente, groteskne. Kadriranje je funkcionalno a montaža dinamična sa čestim umetanjem manjih slika u veće.

        Rečju, “Sedam života Kopca” je valjan i ubedljiv serijal u kome će svakako uživati iskusni ljubitelji “priča u slikama”.

            (“Dnevnik”, 2021.)

 

Слово о „Сентименталном васпитању јунака романа” Ђорђа Писарева ili NEODOLJIVI KRUG STVARNOST-LITERATURA-STVARNOST - "Sentimentalno vaspitanje junaka romana" Đorđe Pisarev; izdavač "Agora" 2020.

 

Новом књигом дугог и интригантног наслова „Сентиментално васпитање јунака романа“ Ђорђе Писарев (1957), запажени писац средње генерације, један од ретких овдашњих аутора који су остали доследни постмодернистичком светоназору, начинио је још један одважан корак у правцу исписивања сопствене самосвојне дефиниције места писане речи у тоталитету материјалног и духовног света.

Мада је садржај књиге одређен као „Приче“ знатижељни ће се читалац, током њеног читања а посебно по његовом окончању, свакако запитати зашто одредница није „записи“ или „есеји“. Како год било, наслов је двоструко везан за литературу: „Сентиментално васпитање“ је назив знаменитог Флоберовог романа а на ову назнаку се надовезује „јунак романа“, као кључна фигура ове форме. „Сентиментално васпитање“ је повест младог човека који лута „у фатаморгани стварности која личи на сан“; Писарев својим додатком „јунака романа“ изврће читаву конструкцију јер је сада недвосмислено да је у питању фикција, дакле одрицање од опонашања стварности.

Управо је „опонашање“, као стваралачки метод у центру Писаревљеве уметничко-списатељске пажње; он разматра начин на који се физичка и духовна реалност „дестилише“ у текст који, потом, почиње да живи као нови ентитет невезан за оно што га је створили односно одвојено од онога ко га је писањем креирао те се враћа у реалност као нове чињеница-ентитет.

Процес „дестилације“ измичу тумачењу типа „узрок-последица“, смерови и резултати почетних сензација „пропуштених“ кроз речи/реченице потпуно су непредвидиви, понекад чак уопште „не личе“ на тзв „инспирације“ јер су се кретали заумним, езотеријско мистичним путевима на које ни сам писац не уме (нити то може) увек да утиче. Тако се твори велика мистерија стварања која упркос свим анализама није разрешена па јој пристаје атрубут „божанског“ елемента.

Писарев је у 40 сегмената (прича, есеја, загонетки) књиге представио ликове и облике обзнана те божанске моћи/мистерије стварања, односно појаве претакања реалног у имагинарно, над-реално. Свако од поглавља-чинилаца има исту форму: после наслова следи цитат из неке књиге па централни, најдужи део на који је надодат пост скриптум.

Цитати су из књига различитих аутора из различитих епоха и потпуно различите тематике и стилова (од реализма до научне фантатике); њихов заједничког именилац је чињеница да су извадци из дела која су стварала другачије реалности утемељене на стварностима којима писци припадају (и које их, мање или више, одређују).

У централном делу сегмената Писаревљева разматрања се распростиру од казивања прича до промишљања могућности и домета литературе те начина „кројења“ елемената будућег дела. Линија између приповедања или теоретисања није увек јасна што ће натерати знатижељног читаоца да поново ишчита већ прочитано и у другом „кључу“.

Тако духовита враголија измештања из очекиваних ракурса надраста ниво литерарне субверзије и постаје оригинални, методично „упражњавани“ дискурс. Визуелни лик-илустрација овог поступка налази се на корицама књиге – то су делови слагалице од којих су само два спојена а остали су одвојени али се налазе довољно близу да их гледалац, у својој менталној слици, може спојити у целину.

Након централног дела прича-есеја-загонетки следи ознака „ПС“ који нема увек улогу допуне реченог већ може бити или додатно запажање или исказ који је својеврсни закључак напред реченог.

Писарев читавим током књиге поставља питања, отвара дилеме али до последње странице не даје одговоре остављајући читаоцу да према сопственим могућностима и интересовањима доноси закључке. Одбијајући да испише разрешења загонетки писац доследно поштује велику тајну Књижевности за коју не постоје универзални већ, евентуално, само појединачни одговори у чијем доношењу свако уграђује елементе сопствене личности.

Ишчитавање ове књиге доноси читаоцима отвореног духа радост откровења нових хоризоната значења односно спознају односа који су до тада били ван читалачког видокруга а који одређују темеље перцепције овог текста као уметничког дела које је неспорни бисер савремене српске литературе и представља Ђорђа Писарева на врхунцу његове интригантне, неспутане, лудистички врцаве инвенције.

Илија Бакић

---

·          

 https://dnk.org.rs/slovo-o-sentimentalnom-vaspitanju-junaka-romana-djordja-pisareva/

LITERATURA I PARALITERATURA - POKRETI U SF GETU

         Istorija Science Fiction-a zbir je čudesnih događanja. Od sjajnih prapočetaka u evropskoj književnosti (u delima Belamija, Hagarta, Stivensona i Šelijeve) do ro­donačelnika žanra, Verna i Velsa, koji su i prototip dva različita gledanja na SF, onog okrenutog tehnicističkom oduševljenju i drugog zaokupljenog ljudskim sudbi­nama u novim svetovima, SF pada, prelaskom težišta zbivanja u SAD 30-ih, u glib paraliteratura čije blato će skidati sa sebe i danas. Šarene, jeftine "palp" sveščice vulgarizovale su ideju svojih otaca, svele ih na zabavu po principu "pročitaj-baci-zaboravi". Pisci SF postali su najgore intelektualne prostitutke koje se prodaju po broju naškrabanih reči namenjenih dečurliji i nedoraslim tipovima čiji se stav prema kulturi poklapao sa stavom jednog militantnog gospodina koji je, u srcu Evrope, izjavljivao da kad čuje reč kultura poteže pištolj.
        Godine posle Drugog svetskog rata donele su nove urednike SF sveščica, koji su želeli da dokažu da im nije mesto u getu pisanog otpada. Članovi SF bratstva rado su prihvatili ovu ideju i sami željni potvrđivanja. I tako su začete "zlatne godine" žanra. Pojavili su se i geto-kritičari koji su hvalili svoju sabraću pisce. Njihov pronalazak je i tvrdnja da SF nije isto što i ostala književnost, da za SF važe posebni, specijalni zakoni. Pisci kao što je Teodor Sterdžen nisu delili ovo mišljenje pa je Sterdžen hrabro izjavio 1952. godine: "Tačno je da je preko 90% SF sasvim bezvredno ali to važi i za 90% bilo čega drugog." Da niko u getu ovu izjavu nije shvatio ozbiljno i da samohvalisavosti SF pisaca nije bilo kraja potvrđuje izjava Isaka Asimova, autora koji je bio u žiži tih godina, da nije traćio vreme na čitanje Prusta, Tolstoja i na "ostale pompezne Grke". Jedan samozadovoljni svet bio je u zenitu snage. Zahvaljujući ma­sovnim medijima klima geta u kome su oni unutra podigli zidove koji su viši od spoljnih, prenesena je na ceo zapadni svet.

            Ono što su autori iz 50-ih zaista uspeli bilo je da se popnu do stepenice na kojoj je na paraliteraturu nakalemljeno pozitivističko iskustvo realizma. Uspeh nije bio mali ali ni toliki koliko je slavljen. Jer, ostatak književnosti (hteli to SF pisci ili ne, a i publika sa njima) otišao je dalje ne mareći za geto.

Bitnije promene u pisanju ali i shvatanju, razmeravanju žanra dogodile su se tek u drugoj polovini 60-ih godina kada se, najpre u Engleskoj, podigao "novi talas", umetnički am­biciozniji i eksperimentu skloni pokret. Naravno, novosti nisu odmah dobile podršku ni publike a ni kolega. Ipak, stvari su se pokrenule i nazad se nije moglo. Nove generacije SF pisaca dobile su slobodu da biraju između tradicije i novih ideja. Izbor između nasleđa i plovidbe po otvorenom ali vetrovitom moru i dalje traje. U međuvremenu su otkrivene SF književnosti ponikle u zemljama tadašnjeg Istočnog bloka i specifični SF svetovi u drugim zemljama (npr. Francuskoj). Sve to je dobra osnova za konačni izlazak iz geta i izgradnju jedne nove, slo­bodne umetnosti. Da li će do toga i doći pokazaće vreme.

Fantastika u srpskoj književnosti retka je pojava, tvrde teoretičari koji se bave njenim proučavanjem. Primat u ovdašnjoj književnosti imala je i ima "Mimetička literarna praksa" kaže Sava Damjanov .Ipak, fantastika, i to ona naučna, koja nas, ovde, interesuje, postojala je, praćeni su radovi ro­donačelnika žanra a početkom ovog veka pojavila su se i prva domaća čista SF dela: drama Dragutina llića "Posle milion godina" 1899. god. i roman Lazara Komarčića "Jedna ugašena zvezda" 1902. god.

Posle 1945. god. strani SF se objavljuje srazmerno retko, kraće forme (često besramno iskasapljene) u časopisima a romani u edicijama kratkog daha. SF dela domaćih autora se, kad ih ima a ima ih malo, najčešće obraćaju deci i omladini (što je i čitav SF uguralo u tu fioku). Objavljivanje SF almanaha "Andromeda" 1976. god., za kojim je usledilo obnavljanje edicije "Kentaur" i pokretanje SF časopisa "Sirius", označili su novo podizanje plime interesa za SF i početak organizovanja domaće žanrovske književne scene, potaknute konkursom za domaću SF priču koji je otvorila "Andromeda" i objavljivanjem domaćih priča u "Siriusu".

Ipak, vrlo brzo se pokazalo da je slika koju čitaoci stiču na osnovu prevedenih dela o svetskoj SF sceni - iskrivljena. Naime, uz retke izuzetke, prevođene su priče i romani iz zlat­nog perioda SF, odnosno dela autora koji su bili i ostali na pozitivističkim pozicijama, dok je za to vreme novi talas već izmenio SF. Tek su pojava SF almanaha "Monolit", odnosno edicije "Znak Sagite" (oba u izdanju Bobana Kneževića) otvorili vrata novim tendencijama. Polovinom 80-ih gotovo da je nestao vremenski zaostatak između domaćih izdanja i dešavanja na američkoj SF sceni gde je u usponu bio kiber-pank pokret. Gašenjem "Kentaura", nestankom SF časopisa i nekih privatnih izdavača, što pada u kraj 80-ih i početak 90-ih, JU SF scena gubi kontakte sa svetom. Jedina veza ostaje "Monolit" koji i dalje objavljuje svetske priče i novele sa 2-3 godine zakašnjenja.

Dok domaće SF izdavaštvo stagnira domaća SF književnost definitivno se konstituiše, po principima geta, za­hvaljujući preziru etablirane kulture. Čak ni SF knjige establiranih pisaca ne us­pevaju da skrenu pažnju na ovaj žanr. Domaće SF priče i romani štampaju se samo u određenim časopisima i edicijama. Većina SF pisaca okupila se u manje-više formalno organizovana društva.

1988. pojavljuje se Izbor iz jugoslovenskog SF-a "Tamni vilajeti" (izdanje "Znaka Sagite" Bobana Kneževića). Ovom an­tologijom priča domaćih žanrovskih pisaca otvara se novi krug u životu JU SF scene. Sledeće godine "Znak Sagite" raspisuje prvi Konkurs za domaću SF priču. Odziv je izuzetan. Po pro­glašenju pobednika 1990. raspisuje se drugi konkurs a za njim, u intervalima od godinu dana, i sledeći. 1992. i 1993. pojavili su se drugi i treći tom "Tamnog vilajeta", sastavljeni od dela sa konkursa "Znaka Sagite". Na taj način "Znak Sagite" odnosno Boban Knežević u potpunosti su definisali svoj prosvetiteljski rad na razvoju JU SF književnosti.

Na osnovu prethodnih izlaganja možemo skicirati stanje na JU SF književnoj sceni:

-               postoji jezgro žanrovskih pisaca okupljenih oko "Znaka Sagite",

-               domaća SF dela objavljuju se gotovo isključivo u žan­rovskim publikacijama,

-         postoji pristojna količina prevedenih SF dela i usporeni dotok informacija sa svetske scene,

-               etablirana književnost ne pokazuje interes za SF, čak ni poslednjih godina kada je ideja postmodernizma zauzela mesto na ovim prostorima. Iako postmodemizam zagovara ravno­pravnost žanrova tj. njihovog korišćenja u izražavanju stanja duha čoveka/čovečanstva na kraju veka (a koje se odlikuju gomilanjem informacija i materijalnih dobara, zasićenošću, relativizovanjem principa društvenog življenja i raspadom jedin­stvene realnosti), većina ovdašnjih teoretičara novog pokreta i dalje ostaje u zagrljaju svojih predrasuda prema SF. A SF je, u postmodernističkom kontekstu, izuzetno interesantan žanr. Njegova dvostruka priroda (s jedne strane, one fan­tastične, stoji njegova nemimetička, nepodržavalačka ravan a na drugoj strani je zasnovanost na principima naučnog, uzročno-posledičnog načina mišljenja i razumevanja sveta) sadržana u pokušaju da se realistički uverljivo ispriča nerealna (možda moguća ali sada nerealna) priča, nosi u svojoj srži sukob dveju ljud­skih osobina, principa: racionalnosti i neracionalnosti, sukob u kome je ono prvo, barem prividno, odnelo prevagu.

lako postmoderna zagovara ravnopravnost žarnova, tj. nji­hovog korišćenja u izražavanju stanja duha čoveka / čovečan­stva na kraju veka, većina ovdašnjih teoretičara novog pokreta i dalje ostaje u zagrljaju predrasuda prema SF-u.

Na žalost, umetnička snaga SF spu­tana je ostacima ranijih faza njegovog razvoja. Pokušaj SF pisaca 50-ih da dostignu nivo viši od paraliterarnog rezultirao je stvaranjem pozitivističkog načina/modela pisanja i doživljavanja žanra koji je, u osnovi, mešavina "palp" prakse modifikovane iskustvom re­alizma. Rezultat je Iako čitljiva priča sa ne preterano ambicioznim bavljenjem psihologijom junaka i njihovim odnosima. Većina SF dela i danas poštuje ove standarde. Samo manji deo pisaca i dalje ide stazama novog talasa. Zaostatak za velikom književnošću (koja je novim SF autorima ako ne cilj a ono bar primer za ugled) sve je veći. Pitanje je da li SF želi i hoće da prati taj razvoj? Da li to može? Da li se upuštati u umetničko ople­menjene SF i istraživanja novih načina pisanja i mišljenja?

Ova pitanja postavljaju se i pred JU SF književnost.

Borhes, genije književnosti, pisao je da veliki pisci imaju svoje preteče. Nešto slično se dešava i sa novim književnim pokretima. U delima pojedinih autora, koja iskaču iz ustaljenih okvira, naziru se novi načini pisanja (i onih promišljanja koja pisanje prate).

Odstupanje od većinskog, pozitivističkog SF, najčešće nalazimo u delima pisaca novog talasa, pokreta u kome i dalje postoje dela čiji dometi nisu ni dosegnuti a kamoli premašeni. Pomenućemo neka od netipičnih a bitnih dela uz napomenu da su sva prevedena i tako dostupna i akterima JU SF književnosti.

Primer uspešnog izigravanja opšteg pravila jednosmerne svrsishodnosti (koja se ogleda u kretanju radnje samo u pravcu zapleta/raspleta, bez bilo kakvih "nebitnih" skretanja) nalazimo u "Ajnštajnovskom preseku" S. Dilejnija. Čudesna obzorja korena ljudske psihe ispisao je "Potonuli svet" J. G. Balarda a postmodernistička slika ljudske duše ponuđena je u "Toplinskoj smrti svemira" P. Zolin. Umesto jednostavnih vremenskih putešestvija M. Žeri u "Neodređenom vremenu" nudi inspira­tivna ispitivanja tog fenomena. Žeriju se, u sopstvenom tra­ganju za izmenjenim stvarnostima, pridružuje F. Dik u "Ubiku". Fascinantnim vladanjem formom R. Zelazni u "Stvorenjima svetlosti i tame" mitologizuje SF a sličnu ideju nalazimo i u Lajberovoj priči "Da zakotrljamo kosti". V. Gibson ispitivanjem snage novostvorenih jezika otvara neslućene prostore.

Naravno, ovo ni iz daleka nije kompletan spisak. U njego­vom produžetku su i Silverbergova tanana seciranja strahova pojedinca, kafkijanski svet u "Golaću na urvini" braće Strugacki, otkačene priče H. Elisona, počev od one "Pokaj se Harlekine, reče Tiktakmen", Legvinova koja je nagradila svoj čvrsti psihorealizam i stvorila postmodernističku fresku u romanu "Stalno se vraćajući kući" i bajkolike "Bufalo cure...", neobuzdani Farmerovi "Jahači purpurne nadnice"...

Ako je suditi po ponuđenim primerima SF ima velike snage u sebi. Iskoristi li ih postaće relevantna književnost i u svetskim i na domaćim prostorima. A u trenutku kada se, posle haosa koji su proglasili Derida i Bodrijar, ovaj poslednji i svojom devi­zom "sve je aktuelno i sve je retro", polako diže plima novog konzervativizma koji ultimativno traži uspostavljanje kanona po kojima će se umetnički misliti i raditi i vrednovati, novi, otvoreni SF svojom neetabliranošću može postati (poslednji) bastion slobodnog mišljenja i delanja u novom veku. Naravno, otpora kretanjima napred biće i među čitaocima i među auto­rima koji ne dele entuzijazam novatora (tako nešto se dogodilo kada su neki američki pisci osnovali udruženje koje je trebalo da SF spasi od novog talasa). Pitanje tolerancije postaje ponovo aktuelno. Na maloj JU SF sceni tolerancija je, čini se, izuzetno potrebna (prisetimo se negativnih komentara na modu kiber-pank pisanja).

Relativna izolovanost JU SF književnosti, u odnosu na svet, s jedne, i na domaću književnu tradiciju (ma koliko ona slaba bila) i tekuća događanja, s druge strane, može se pokazati kao izuzetno podsticanje okolnosti. Domaći SF pisci na putu su da, ukoliko žele, stvore specifičan i vredan izraz. Rezultati postignuti za proteklih desetak godina (jer generacija autora koji su se pojavili na konkursu "Andromeda" izgubljena je) obećavaju.

Pre svega, slomljeni su šabloni amerikanizacija SF teme i sve veći broj priča dešava se u domaćem ambijentu. Ovo nije nikakav kvazi lokalpatriotizam već dokaz da domaći SF nadrasta temelje na kojima je ponikao i urastao u ovdašnje prostore kao poseban način razmišljanja.

Ovaj uspeh, ipak, tek je početak osvajanja SF svetova. Potrebno je prihvatiti i podržati eksperimentisanje sa formom, sadržinom, stilovima pisanja.

Domaći SF (kao i svetski) boluje i dalje od zablude da je za SF najvažnija ideja dela koju prevelika umetnost guši. Takav stav ostatak je paraliteraturnih aršina maskiranih pozi- tivističkom praksom zlatnih godina žanra i definitivno je ćor­sokak. Umetnička "obrada" ideje je balast ako priča nije promišljena više od nivoa kartonskih kulisa i šablona. Jurnjava iz događanja u događanje a sve prema kraju ne može biti jedina tema SF. Njegove teme moraju biti i tišine u ljudskim životima i kontakti sa drugim dušama.

Da bi takve (nazovimo ih) spore priče bile napisane trebaće mnogo umešnosti, trebaće roniti do pojedinosti, do svakod­nevnih stvari tako važnih za uverljivost svetova i likova u njima. Grandioznost i navodna važnost radnje gotovo uvek izostavljaju te najsitnije činioce stvarnosti a istraživanjima u tim prostorima nema kraja i granica.

Drugačije teme nameću i nužnost novih načina pisanja. Igra sa formama, oneobičavanje teksta, uvođenje višesmis­lenosti i mogućnosti različitog iščitavanja priče postavljaju se kao neminovnost u razvoju SF. Ostajanje u okvirima pozitivističkog Asimov-Klark postupka ugušiće inovacije pa time i vrednost žanra. Da je to zaista tako pokazuje postojanje (i u nas) etabliranih SF-geto stilista, tj. pisaca koji imaju pre­poznatljiv stil pisanja. Takvi autori su u situaciji da se postojanje stila (posle teške borbe) priznaje i zahteva dok se od ostalih autora takvo šta niti traži niti podrazumeva.

Bitnu ulogu u podsticanju (po mišljenu ovog autora) nemi­novne promene nabolje u JU SF književnosti, odigraće podrška kolega po peru i SF kritičara. Jedino tako će se autor, čak i ako publika ne bude podržavala eksperimente (što je izvesno ali je situacija ipak mnogo povoljnija no što je bila pre nego je i ovde predstavljen novi talas), osećati slobodnim da odabere i nove načine izražavanja.

I time dolazimo do osnove problema: bude li JU SF književna scena blagonaklona prema svakovrsnim eksperi­mentima sa formom i sadržinom (koji ne moraju uvek biti uspešni), ako takvi postupci ne budu a priori odbacivani, pred domaćim SF se otvaraju visoki horizonti umetnosti. Vremenom će i publika prihvatiti ambiciozna istraživanja i tako će se krug rušenja šablona i napredovanja žanra definitivno zavrteti. Do tog trenutka promenama treba pomoć. Koliko će to biti teško svedoči gotovo potpuna nepokretljivost i zatvorenost etablirane književne scene. Ali, mladost i neokoštalost u JU SF-getu velike su prednosti. Poduhvati Bobana Kneževića, pokretača ovdašnjih SF događaja, obećavaju da će do promena i doći. Jer, stara je istina da dobra književnost nema i ne treba da ima granice.

(“Eterna” Časopis za savremenu kulturu, broj 1, proleće/leto 1994.)

"Četiri reke izviru u raju i ine plovidbe" Ilija Bakić - piše Ela Čanji

 

Илија Бакић, „Четири реке извиру у рају и ине пловидбе“

CategoriesКритикеPosted on8. новембра 2020.

 

Пише: Ела Чањи

Зиме Господње 2019. године угледале су своју пучину пловидбе Илије Бакића. Ова пловна збирка (усидрена у издавачкој кући Агора) садржи три новеле: „Прахови ма чији“ (мачији), „Ветар не носи ничије гласове“ и „Четири реке извиру у рају“.

Илија Бакић нам овим зачудним насловима доноси „над-умне“ повести потраге, поигравајући се не само са свешћу и чулима својих (анти)јунака, већ и самих читалаца. Нема линије знане нам стварности која није искривљена до крајњих граница, а када би коначно требала да преломи на једну или другу страну, она се не опредељује ни за једну, већ почиње да стреми увис. Стварност, време, простор и језик постају ишчашење чула, бунило ума, које је можда пут ка нечем надљудском. Тако тематски оквир ових повести постаје управо потрага (за трансцендентним, вишим, божанским;) а главни мотив је пловидба и вода као елеменат који може да премости границе овог и оностраног.

Несигурност у простор и време омета било какво одређење неке смислене радње и дешавања. Ако, условно речено, почетак путешествија и наликује на могућу оријентацију приче, та оријентација се врло брзо губи, остављајући ликове поквареног компаса, полуделе компасне игле. И оне физичке, и оне у глави. Обриси стварности просијавају кроз све више замућену свест ликова и дају једва благе наговештаје нама, посматрачима. Штавише, цела наративна структура и прати линију свести јунака – стога је и читаочева перцепција климава, испрекидана, несигурна у то шта је стварност, шта сан, а шта изнад оба.

Радња и ликови смештени су у псеудоисторијску прошлост, а неки од њих (1. и 3. новела) прате псеудо-научне претпоставке актуелне у том периоду. Кх-ант тражи лешеве против шуљева, експедиција треће приче трага за вртом Еденским, док Усеј тражи „храну за ломаче“. Међутим, сви они ће наћи нешто сасвим неочекивано, сасвим Друго. Свака од потрага завршава као додир са нечим изванљудским. У том контексту, веома је битан простор у који су јунаци смештени и по ком се крећу – то су крајње испоснички предели (пустиња, острво, шума, ?), што онда њихову животну путању ставља у раван подвижника (иако не добровољних или свесних). Простор делује као свесни ентитет који искушава јунаке – телесно и духовно.

Својеврсни аскетизам је битан мотив који измешта ликове из њихове првобитне намере и ставља их на пут који нису бирали. Близина циља захтева жртву у перципирању стварности, губитку осећаја за проток времена, замагљивање свести и несигурност и немоћ језика, али истовремено открива један нови, виши облик битисања. Сећање ликова не може да досегне последњи оријентир познатог простора док се и последња тачка могуће оријентације (звезде) групишу у нека непозната сазвежђа. После одређене аскезе муку тела замењује апсолутна „непотребитост“ хомеостазних потрепштина. Нове реалије које се отварају пред јунацима као да захтевају другачији еволутивни облик да би могле да се појме; љуштење цивилизацијских наслага у виду заборављања или трошности језика, и растакању у онтолошко, примордијално стање. Истовремено, заробљеност у вакууму безвременог трајања доноси надумне спознаје, контакт или сукоб са оностраним, сновита разумевања никад чутих или изговорених језика.

Зачудност прича и менталних стања јунака огледа се у звучном и језичком слоју. Илија Бакић за сваку причу твори особен језик и поиграва се са поетским могућностима истог. Изузетно добро избалансирана ритмизација даје осећај готово синестетског доживљаја амбијента и стања психе. Тако, рецимо, Кх-антова (звучи као да вам је песак запео у грлу) прича обилује архаичном лексиком, дугачким реченичким кострукцијама које доприносе атмосфери пустињског амбијента и бескраја. Усејев језик је војнички, а монолошка нарација наликује на исповест, док је трећа прича нека врста експеримента са формом и наликује више на кинематографску него књижевну технику.

Од стране издавача/рецензента новеле су окарактерисане као „путописи неизрецивог“. И заиста, језик превазилази и црпи своје могућности, постајући недовољан, непојаман, а речи труо или мртворођен накот. Истовремено, вишеслојност омета значење, али га и доводи до самог руба спознаје. Ипак, једно је извесно: сваки покушај да се продре у опипљив, овоземаљски смисао постаје лајт мотив свих пловидби – „јалова работа“.

ЧЕТИРИ РЕКЕ ИЗВИРУ У РАЈУ И ИНЕ ПЛОВИДБЕ
Илија Бакић
Агора, 2019
133 стр.

https://medjutim.dnk.org.rs/ilija-bakic-cetiri-reke-izviru-u-raju-i-ine-plovidbe/

 

Knjige koje (ni)je prekrila prašina U KLOPCI RETROGRADNOG RASPADANJA REALNOSTI – „UBIK“ Filip Dik

 

    Filip K. Dik (1928-1982) jedan je od najznačajnijih pisaca naučne fantastike. U svom je opusu spojio decenijsko ispisivanje „palp“ priča i romana - pisanje je zanat kojim je zarađivao novac za opstanak - odnosno serioznu, duboko promišljenu, inovativnu literaturu; za 28 godina aktivnog pisanja Dik je objavio čak 40 knjiga i mnoštvo priča! Pritisnut egzistencijalnom neizvesnošću, jurnjavom za rokovima predaje rukopisa, živeo je neurednim životom (često menjao adrese, ženio se pet puta), (zlo)upotrebljavao alkohol i droge (njegovi biografi smatraju da nikada nije bio potpuni narkoman upravo zbog svakodnevnog, iscrpljujućeg višečasovnog pisanja). Uprkos svim mukama njegov talenat je vidljiv u bezmalo svakoj priči, ma kako brzo sročenoj. Dik je koristio standardni arsenal naučne fantastike: robote, androide, paranormalne sposobnosti, bizarnu tehnologiju, vanzemaljce svih oblika i svemirske avanture ali ih je stavljao u neuobičajene kontekste. Dikova proza je najupečatljivija dok opisuje odmak od svih društvenih, moralnih, prostorno-vremenskih pravila; „normalno“ funkcionisanje svakodnevice često se, u trenu, menja postajući neprepoznatljivo pa su frustrirani junaci prinuđeni da traže svoje mesto u novoj stvarnosti. Među najuspelije Dikove romane spadaju: “Čovek u visokom dvorcu” (1962), “Sanjaju li androidi električne ovce?” (1968), „Ubik” (1969), “Tecite suze moje, reče policajac” (1974), “Tamno skeniranja” (1977) - Dik je ovaj roman smatrao svojim najboljim delom. I većina ostalih Dikovih knjiga uveliko premašuje žanrovski prosek potvrđujući time mišljenje Stanislava Lema izneto u studiji “Fantastika i futurologija” (1973) da je američka proza 1950-tih i 1960-tih „beznadežan slučaj sa izuzecima“ od „celih“ 1% produkcije - a među tim izuzecima apostrofiran je upravo Dik. Lemu smeta nedovršenost i neujednačenost njegovog stila i ikonografski arsenal poznat iz palp perioda ali mu ne odriče intrigantnost ideja. Dela Filipa K. Dika plene atraktivnošću, nesvakidašnjim postavkama odnosa pojedinac-društvo, svežinom i upečatljivošću zapleta i atmosfere, poigravanjem stvarnostima i opsenama, logičkim paradoksima i krhkim granicama svesti izvan koje leži nepojamni haos.

„Ubik“ se nominalno dešava 1992. godine u svetu u kome bukti rat pojedinaca sa posebnim sposobnostima (telepate, prekognitivce). Neke kompanije šalju svoje „psihike“ da bi otkrili tajne konkurencije a „smotrenske“ kompanije, u cilju odbrane od takvih napada, nude usluge „inercijalaca“. Grupa „inercijalaca“ posle napada na Luni, pošto zamrzne svog pogođenog poslodavca (nadajući se da će iz „poluživota“, doba posle smrti a pre mentalnog nestanka, nastaviti da im daje naloge), vraća se u sedište svog Udruženja. Ubrzo im se počnu dešavati neobjašnjivi događaji: svi materijalni predmeti oko njih vraćaju se u prošlost, njihov šef im šalje poruke na bizarnim mestima... Razrešenje pitanja da li je šef mrtav ili su mrtvi inercijalci, koji su principi regresije, neprestano izmiče, zdrav razum potpuno je bezvredan u novonastaloj stvarnosti.

Roman prati funkcionisanje grupe zatečene u situacijama stranim dotadašnjem iskustvu. Na frustriranost nepoznatim okruženjem nadovezuju se različite reakcije članova grupe, ekscentičnih, asocijalnih jedinki. Dik je uspeo da maestralno izbalansira ikonografski prepoznatljive elemente, intrigantan zaplet i tenzije sa nizom ingenioznih detalja koji oplemenjuju priču uverljivošću (brojne marke vozila i kućnih aparata iz 1930-tih) i razgaljujućom, ludističkom duhovitošću (vrata i mašine koje funkcionišu samo ako im se za to plati). Lakoća kretanja kroz lavirint događanja bez vidljivog uzroka i razrešenja, planova i razočarenja njihovom propašću, začudnih i humornih replika, neodoljiva je i mami osmehe odobravanja i potpunog čitalačkog uživanja. „Ubik“ je ne samo remek-delo u Dikovom opusu već i remek-delo svekolike naučne fantastike.

(„Dnevnik“, 2021.)

RAT SA APAČIMA POD NEMILOSRDNIM SUNCEM ili BLUBERI I GRMLJAVINA NA ZAPADU – „Bluberi 1“ Šarlijea i Žiroa; izdavač Čarobna knjiga, 2020.

 

    Nastavljajući, u okviru biblioteke „Stari kontinent“, sa štampanjem relevatnih stripova nastalih u Evropi u drugoj polovini XX veka, agilna „Čarobna knjiga“ započela je integralno objavljivanja jednog od najpoznatijih i najznačajnijih vestern strip serijala – „Bluberi“ poteklog iz scenarističke mašte Žana-Mišela Šarlijea (1924-1989) i ispod pera Žana Žiroa (1938-2012). „Bluberi“ ili „Poručnik Bluberi“ smatra se „ultimativnim“ (čitaj, savršenim) vesternom koji od svoje pojave, 1963.g. na stranicama magazina „Pilot“, nije prevaziđen; mada se, od tada do danas, pojavilo nekoliko konkurenata koji bi mogli ugroziti ovu nezvaničnu titulu, „Bluberi“ je nesporno bio i jeste etalon po kome se razmeravaju dometi u stripovskom vestern žanru. Prvi tom sabranih Bluberijevih avantura, štampanih u punom koloru i sa tvrdim koricama, čine tri epizode, „Fort Navajo“, „Grmljavina na zapadu“ i „Usamljeni orao“. Ipak, reč je o jednoj velikoj priči koja se „rasprostrla“ na čak pet albuma i svedoči o Šarlijeovoj sklonosti prema obimnim (često u 3 i više epizoda) i složenim avanturama sa mnogo likova i brojnim podzapletima iz kojih Bluberi, uprkos nadmoćnim neprijateljima, pronalazi pravedni izlaz. Ova epska širina postaje jasnija kada se zna da je Šarlije o vesternu učio ponajviše iz filmova velikog Džona Forda. Prva priča o Bluberiju započinje prepoznatljivo: u malom gradiću na granici Arizone i Novog Meksika uparađeni poručnik silazi iz diližanse i ulazi u salun kako bi se osvežio dok se umorni konji zamenjuju odmornim. Unutra traje partija pokera između mladog stranca i nekoliko lokalnih momaka. Stranac više puta pobeđuje što izaziva sumnju da vara. Kako bi sprečio nevolje poručnik neuspešno pokušava da smiri strasti sve dok stranac preciznim pucnjima ne reši problem i otera nasrtljivce. Nadalje se ispostavlja da poručnik, koji je sin generala Šermana, odlazi na dužnost u Fort Navaho; s druge strane, na zgražanje mladog oficira, kockar, koji lakonski priznaje da vara i da je igru počeo lažnim dolarom, otkriva da i on ide na isto mesto jer je takođe pukovnik imena Majkl Bluberi! U nastavku priče diližansa stiže do spaljenog ranča gde, od domaćina na samrti, saznaje da su Indijanci oteli njegovog malog sina. Na pomolu je rat sa Apačima koji komandant tvrđavi želi da izbegne ali major Blaskom sve čini da se rat desi pa zato na prevaru zarobljava poglavice-pregovarače. Jedini način da se sukob zaustavi je da Bluberi samoinicijativno pronađe otetog dečaka i tako dokaže da Apači nisu napali doseljenike.

        Vreme događanja je posle Građanskog rata u kome je Bluberi, zahvaljujući svojoj neustrašivosti (dva puta ranjavan, šest puta pohvaljivan), od trubača napredovao do oficira. Njegova karakteristika nimalo nije sjajna – pije, kocka se, vara, neposlušan, kavgadžija – ali on je domišljat, uporan, pravdoljubiv (što znači da poštuje Indijance i pomaže im), brz na revolveru. Bluberi je crtan prema liku popularnog glumca Žan Pol Belmonda pa, dakle, nije holivudski „bejbi fejs“ heroj - zato ga Indijanci zovu Slomljeni nos. Šarlije se trudio da u pričama stvori izbalansiranu sliku u kojoj dobri nisu uvek dobri, loši nisu samo loši, niti su ove uloge unapred rezervisane za poznate strane. Njegov Divlji zapad je i divalj i surov, pun poštenih i radinih ljudi ali i prevaranata, lopova i ubica... Upravo je neušminkana slika tog doba zalog živosti i uverljivosti ovog serijala starog skoro 60 godina. Naravno, u početnim epizodama Šarlije nije uspeo da se otrgne od znanih vestern šablona ali je svakako postavio uverljivu pozornicu na kojoj će se odvijati sledeće priče od kojih su mnoge prava remek-dela žanra. Slična je situacija i sa Žiroovim crtežom koji je isprva „neispisan“ i pod velikim uticajem njegovog učitelja Žižea koji je uradio i omot za prvi album (a prema pričama, koje su par puta osporavane, ispravljao Žiroov crtež pa, čak, iscrtao i par slika). Likovi junaka nisu bili Žiroova jača strana; posebno je Bluberi pričinjavao Žirou dosta problema pa on na nekim kvadratima ne liči na samog sebe. Kadriranje i montaža tabli su konvencionalni, kruti i nedinamični. Ipak, Žiroov crtež iz table u tablu vidno napreduje i potvrđuje njegov enormni talenta koji će se, za samo par godina, otkriti u svoj svojoj veličanstvenosti koja će ga učiniti jednim od najboljih strip crtača svih vremena.

        Serijal „Bluberi“, koji je na prostore Jugoslavije stigao 1968.g. na stranicama „Kekeca“ a zatim i u bezbroj roto izdanja („Panorama“, „Stripoteka“, „Cak“, „Strip art“, „Spunk“, „Biser“, „Super“, „Politikin zabavnik“) i nekoliko albuma („Dečje novine“, „Marketprint“), bio je neizostavni i nezaboravni deo odrastanja niza generacija, baš kao što je i blistavi klasik „priča u slikama“.

            („Dnevnik“, 2021.)

 

  

UZROCI I POSLEDICE SLOMA SVETA KOJI ZNAMO – „Drugi san“ Roberta Herisa; izdavač „Laguna“, 2020.

 

            Robert Heris (1957) dobro je znan ovdašnjem čitalaštvu obzirom da je desetak njegovih romana objavljeno u proteklim decenijama. Herisova literarna interesovanja nisu žanrovski ograničena: pisao je, sa jednakim žarom i uspehom, istorijske romane odnosno istorijske trilere, savremene krimiće i naučnu fantastiku. Ovom poslednjem žanru pripada njegov roman prvenac „Otadžbina“ (originalno objavljen 1992. a u „Laguni“, koja je Herisov domaći izdavač, 2002.g) kao i roman „Drugi san“ (originalno objavljen 2019. u prevodu Tatjane Bižić i izdanju „Laguna“ 2020.g). I dok „Otadžbina“ pripada podžanru „alternativne istorije“ u kojoj je Treći Rajh pobedio u II svetskom ratu i uredio svet po svojoj doktrini, „Drugi san“  (kao podsećanje da su srednjevekovni evropljani u toku noći spavali dva puta sa budnom ponoćnom pauzom od par satu) opstaje u podžanrovskom okrilju „postapokaliptičke“ naučne fantastike. Konkretno, od propasti savremenog sveta kakvog poznajemo (i koja se desila upravo u par narednih godina) prošlo je osam vekova od kojih su prva dva bilo vreme potpunog haosa. Ipak, red je uspostavljen na čelu sa Engleskim kraljem i crkvom a društvena regresija zaustavljena je na periodu koji približno odgovara 17. veku, pre pronalaska parne mašine. Osim u par većih gradova, ljudi, u velikoj bedi, žive u malim seoskim zajednicama. Vlast je delom civilna, delom crkvena i veoma  stroga i nasilna; zabranjeno je govoriti o prošlosti, tražiti i posedovati artefakte iz tih vremena odnosno posedovati jeretičke knjige o prošlosti, posebno dela pripadnika pokreta „starinara“. U tako postavljenom svetu, mladi sveštenik Kristofer Ferfaks, dobija nalog biskupa da ode u zabačeno selo Adikot Sent Džordža, kako bi se pobrinuo za dostojnu sahranu stradalog oca Lejsija. Zadatak bi trebalo obaviti brzo no, stvari se otimaju kontroli, od odrona koji blokira put za nazad, Kristoferovog pijanstva i otkrića da je otac Lejsi posedova zabranjene artefakte i knjige, incidenta prilikom sahrana, sumnjivih okolnosti Lejsijeve smrti, čudnih odnosa među seljanima. Najpre nevoljno i obazrivo pa sve zainteresovanije i strasnije Ferfaks se upoznaje sa malom zajednicom, pomaže u otkrivanju tajni čudne betonske građevine na vrhu brda, ulazi u ljubavnu vezu sa udovicom lokalnog moćnika a sada verenicom drugog; sva ta dešavanja nateraće ga da se odrekne onoga u šta je do tada verovao makar i po cenu sukoba sa autoritetima koji će prekinuti fatalni susret sa ostacima duboke prošlosti.

                Ferfaks je u večnoj ulozi stranca koji će uzdrmati izolovanu zajednicu; stranac ništa ne podrazumeva, nijedna lokalno uvažavana činjenica nije mu poznata, nijedan autoritet nije neupitan. On je svojevrsni entropijsko-nihilistički elemenat koji neminovno remeti okoštale odnose. Naravno, uticaj novoga je dvosmeran pa nepoznato okruženje menja i mladog Ferfaksa i vodi ga neslućenim stazama i stramputicama. Naučena dogma ne uspeva da ga odbrani od duhovnih i telesnih iskušenja. Brzina njegovog posrnuća upravo je potpomognuta neznanjem i nespremnošću da se odupre spoljnom svetu koji postoji izvan semeništa, njegovog jedinog okruženja. Susret sa stvarnim „bednim ljudima“ i realnim situacija stradanja, pogibije ali i sa ljudima koji su ceo svoj život posvetili traganjima, po cenu stradanja, robijanja i telesnih bolesti, uspeva da pokoleba i preobrati Ferfaksa. Otkriće da je čitavo zamešateljstvo podstakao, režirao i kontrolisao biskup stiže prekasno jer je mladi sveštenik već zauzeo mesto na suprotnoj strani.

            Heris vešto gradi svoju priču, pažljivo dozira tenzije i škrto otkriva tajne. Na nivou tekućih dešavanja bezmalo dve trećine romana, na zadovoljstvo znatiželjnih čitalaca, „funkcionišu“ bez problema; tek u finalu knjige pripovedački tempo je poremećen odnosno  ubrzan što rezultira nedovoljno ubedljivim razrešenjem odnosa među likovima kao i naprasnom pojavom biskupa koji je, navodno, sve vreme potezao konce zapleta. Na nivou temeljne postavke priče, dakle sloma naše civilizacije (koji nije preciznije obrazložen) u pomoć treba prizvati Cicerona i njegovu tvrdnju (sa kojom se Heris očito slaže) da „Svaka civilizacija smatra sebe neranjivom; istorija nas uči da to nije istina ni za jednu.“ Ili kako formuliše profesor Morgenšterna, „London (se) u svakom datom trenutku nalazi na šest obroka od početka gladovanja“ i „društvo (je) dostiglo takav nivo sofisticiranosti da je postalo izuzetno podložno potpunom krahu“. Profesora iz romana njegovi savremenici nisu uzeli za ozbiljno i svet se srušio; na žalost, svako ko prati tekuće medije lako će otkriti da ova Herisova fikcija već ima duboke korene u našoj realnosti.

            („Dnevnik“, 2021.)