"Četiri reke izviru u raju i ine plovidbe" Ilija Bakić - piše Ela Čanji

 

Илија Бакић, „Четири реке извиру у рају и ине пловидбе“

CategoriesКритикеPosted on8. новембра 2020.

 

Пише: Ела Чањи

Зиме Господње 2019. године угледале су своју пучину пловидбе Илије Бакића. Ова пловна збирка (усидрена у издавачкој кући Агора) садржи три новеле: „Прахови ма чији“ (мачији), „Ветар не носи ничије гласове“ и „Четири реке извиру у рају“.

Илија Бакић нам овим зачудним насловима доноси „над-умне“ повести потраге, поигравајући се не само са свешћу и чулима својих (анти)јунака, већ и самих читалаца. Нема линије знане нам стварности која није искривљена до крајњих граница, а када би коначно требала да преломи на једну или другу страну, она се не опредељује ни за једну, већ почиње да стреми увис. Стварност, време, простор и језик постају ишчашење чула, бунило ума, које је можда пут ка нечем надљудском. Тако тематски оквир ових повести постаје управо потрага (за трансцендентним, вишим, божанским;) а главни мотив је пловидба и вода као елеменат који може да премости границе овог и оностраног.

Несигурност у простор и време омета било какво одређење неке смислене радње и дешавања. Ако, условно речено, почетак путешествија и наликује на могућу оријентацију приче, та оријентација се врло брзо губи, остављајући ликове поквареног компаса, полуделе компасне игле. И оне физичке, и оне у глави. Обриси стварности просијавају кроз све више замућену свест ликова и дају једва благе наговештаје нама, посматрачима. Штавише, цела наративна структура и прати линију свести јунака – стога је и читаочева перцепција климава, испрекидана, несигурна у то шта је стварност, шта сан, а шта изнад оба.

Радња и ликови смештени су у псеудоисторијску прошлост, а неки од њих (1. и 3. новела) прате псеудо-научне претпоставке актуелне у том периоду. Кх-ант тражи лешеве против шуљева, експедиција треће приче трага за вртом Еденским, док Усеј тражи „храну за ломаче“. Међутим, сви они ће наћи нешто сасвим неочекивано, сасвим Друго. Свака од потрага завршава као додир са нечим изванљудским. У том контексту, веома је битан простор у који су јунаци смештени и по ком се крећу – то су крајње испоснички предели (пустиња, острво, шума, ?), што онда њихову животну путању ставља у раван подвижника (иако не добровољних или свесних). Простор делује као свесни ентитет који искушава јунаке – телесно и духовно.

Својеврсни аскетизам је битан мотив који измешта ликове из њихове првобитне намере и ставља их на пут који нису бирали. Близина циља захтева жртву у перципирању стварности, губитку осећаја за проток времена, замагљивање свести и несигурност и немоћ језика, али истовремено открива један нови, виши облик битисања. Сећање ликова не може да досегне последњи оријентир познатог простора док се и последња тачка могуће оријентације (звезде) групишу у нека непозната сазвежђа. После одређене аскезе муку тела замењује апсолутна „непотребитост“ хомеостазних потрепштина. Нове реалије које се отварају пред јунацима као да захтевају другачији еволутивни облик да би могле да се појме; љуштење цивилизацијских наслага у виду заборављања или трошности језика, и растакању у онтолошко, примордијално стање. Истовремено, заробљеност у вакууму безвременог трајања доноси надумне спознаје, контакт или сукоб са оностраним, сновита разумевања никад чутих или изговорених језика.

Зачудност прича и менталних стања јунака огледа се у звучном и језичком слоју. Илија Бакић за сваку причу твори особен језик и поиграва се са поетским могућностима истог. Изузетно добро избалансирана ритмизација даје осећај готово синестетског доживљаја амбијента и стања психе. Тако, рецимо, Кх-антова (звучи као да вам је песак запео у грлу) прича обилује архаичном лексиком, дугачким реченичким кострукцијама које доприносе атмосфери пустињског амбијента и бескраја. Усејев језик је војнички, а монолошка нарација наликује на исповест, док је трећа прича нека врста експеримента са формом и наликује више на кинематографску него књижевну технику.

Од стране издавача/рецензента новеле су окарактерисане као „путописи неизрецивог“. И заиста, језик превазилази и црпи своје могућности, постајући недовољан, непојаман, а речи труо или мртворођен накот. Истовремено, вишеслојност омета значење, али га и доводи до самог руба спознаје. Ипак, једно је извесно: сваки покушај да се продре у опипљив, овоземаљски смисао постаје лајт мотив свих пловидби – „јалова работа“.

ЧЕТИРИ РЕКЕ ИЗВИРУ У РАЈУ И ИНЕ ПЛОВИДБЕ
Илија Бакић
Агора, 2019
133 стр.

https://medjutim.dnk.org.rs/ilija-bakic-cetiri-reke-izviru-u-raju-i-ine-plovidbe/