LITERATURA I PARALITERATURA - POKRETI U SF GETU

         Istorija Science Fiction-a zbir je čudesnih događanja. Od sjajnih prapočetaka u evropskoj književnosti (u delima Belamija, Hagarta, Stivensona i Šelijeve) do ro­donačelnika žanra, Verna i Velsa, koji su i prototip dva različita gledanja na SF, onog okrenutog tehnicističkom oduševljenju i drugog zaokupljenog ljudskim sudbi­nama u novim svetovima, SF pada, prelaskom težišta zbivanja u SAD 30-ih, u glib paraliteratura čije blato će skidati sa sebe i danas. Šarene, jeftine "palp" sveščice vulgarizovale su ideju svojih otaca, svele ih na zabavu po principu "pročitaj-baci-zaboravi". Pisci SF postali su najgore intelektualne prostitutke koje se prodaju po broju naškrabanih reči namenjenih dečurliji i nedoraslim tipovima čiji se stav prema kulturi poklapao sa stavom jednog militantnog gospodina koji je, u srcu Evrope, izjavljivao da kad čuje reč kultura poteže pištolj.
        Godine posle Drugog svetskog rata donele su nove urednike SF sveščica, koji su želeli da dokažu da im nije mesto u getu pisanog otpada. Članovi SF bratstva rado su prihvatili ovu ideju i sami željni potvrđivanja. I tako su začete "zlatne godine" žanra. Pojavili su se i geto-kritičari koji su hvalili svoju sabraću pisce. Njihov pronalazak je i tvrdnja da SF nije isto što i ostala književnost, da za SF važe posebni, specijalni zakoni. Pisci kao što je Teodor Sterdžen nisu delili ovo mišljenje pa je Sterdžen hrabro izjavio 1952. godine: "Tačno je da je preko 90% SF sasvim bezvredno ali to važi i za 90% bilo čega drugog." Da niko u getu ovu izjavu nije shvatio ozbiljno i da samohvalisavosti SF pisaca nije bilo kraja potvrđuje izjava Isaka Asimova, autora koji je bio u žiži tih godina, da nije traćio vreme na čitanje Prusta, Tolstoja i na "ostale pompezne Grke". Jedan samozadovoljni svet bio je u zenitu snage. Zahvaljujući ma­sovnim medijima klima geta u kome su oni unutra podigli zidove koji su viši od spoljnih, prenesena je na ceo zapadni svet.

            Ono što su autori iz 50-ih zaista uspeli bilo je da se popnu do stepenice na kojoj je na paraliteraturu nakalemljeno pozitivističko iskustvo realizma. Uspeh nije bio mali ali ni toliki koliko je slavljen. Jer, ostatak književnosti (hteli to SF pisci ili ne, a i publika sa njima) otišao je dalje ne mareći za geto.

Bitnije promene u pisanju ali i shvatanju, razmeravanju žanra dogodile su se tek u drugoj polovini 60-ih godina kada se, najpre u Engleskoj, podigao "novi talas", umetnički am­biciozniji i eksperimentu skloni pokret. Naravno, novosti nisu odmah dobile podršku ni publike a ni kolega. Ipak, stvari su se pokrenule i nazad se nije moglo. Nove generacije SF pisaca dobile su slobodu da biraju između tradicije i novih ideja. Izbor između nasleđa i plovidbe po otvorenom ali vetrovitom moru i dalje traje. U međuvremenu su otkrivene SF književnosti ponikle u zemljama tadašnjeg Istočnog bloka i specifični SF svetovi u drugim zemljama (npr. Francuskoj). Sve to je dobra osnova za konačni izlazak iz geta i izgradnju jedne nove, slo­bodne umetnosti. Da li će do toga i doći pokazaće vreme.

Fantastika u srpskoj književnosti retka je pojava, tvrde teoretičari koji se bave njenim proučavanjem. Primat u ovdašnjoj književnosti imala je i ima "Mimetička literarna praksa" kaže Sava Damjanov .Ipak, fantastika, i to ona naučna, koja nas, ovde, interesuje, postojala je, praćeni su radovi ro­donačelnika žanra a početkom ovog veka pojavila su se i prva domaća čista SF dela: drama Dragutina llića "Posle milion godina" 1899. god. i roman Lazara Komarčića "Jedna ugašena zvezda" 1902. god.

Posle 1945. god. strani SF se objavljuje srazmerno retko, kraće forme (često besramno iskasapljene) u časopisima a romani u edicijama kratkog daha. SF dela domaćih autora se, kad ih ima a ima ih malo, najčešće obraćaju deci i omladini (što je i čitav SF uguralo u tu fioku). Objavljivanje SF almanaha "Andromeda" 1976. god., za kojim je usledilo obnavljanje edicije "Kentaur" i pokretanje SF časopisa "Sirius", označili su novo podizanje plime interesa za SF i početak organizovanja domaće žanrovske književne scene, potaknute konkursom za domaću SF priču koji je otvorila "Andromeda" i objavljivanjem domaćih priča u "Siriusu".

Ipak, vrlo brzo se pokazalo da je slika koju čitaoci stiču na osnovu prevedenih dela o svetskoj SF sceni - iskrivljena. Naime, uz retke izuzetke, prevođene su priče i romani iz zlat­nog perioda SF, odnosno dela autora koji su bili i ostali na pozitivističkim pozicijama, dok je za to vreme novi talas već izmenio SF. Tek su pojava SF almanaha "Monolit", odnosno edicije "Znak Sagite" (oba u izdanju Bobana Kneževića) otvorili vrata novim tendencijama. Polovinom 80-ih gotovo da je nestao vremenski zaostatak između domaćih izdanja i dešavanja na američkoj SF sceni gde je u usponu bio kiber-pank pokret. Gašenjem "Kentaura", nestankom SF časopisa i nekih privatnih izdavača, što pada u kraj 80-ih i početak 90-ih, JU SF scena gubi kontakte sa svetom. Jedina veza ostaje "Monolit" koji i dalje objavljuje svetske priče i novele sa 2-3 godine zakašnjenja.

Dok domaće SF izdavaštvo stagnira domaća SF književnost definitivno se konstituiše, po principima geta, za­hvaljujući preziru etablirane kulture. Čak ni SF knjige establiranih pisaca ne us­pevaju da skrenu pažnju na ovaj žanr. Domaće SF priče i romani štampaju se samo u određenim časopisima i edicijama. Većina SF pisaca okupila se u manje-više formalno organizovana društva.

1988. pojavljuje se Izbor iz jugoslovenskog SF-a "Tamni vilajeti" (izdanje "Znaka Sagite" Bobana Kneževića). Ovom an­tologijom priča domaćih žanrovskih pisaca otvara se novi krug u životu JU SF scene. Sledeće godine "Znak Sagite" raspisuje prvi Konkurs za domaću SF priču. Odziv je izuzetan. Po pro­glašenju pobednika 1990. raspisuje se drugi konkurs a za njim, u intervalima od godinu dana, i sledeći. 1992. i 1993. pojavili su se drugi i treći tom "Tamnog vilajeta", sastavljeni od dela sa konkursa "Znaka Sagite". Na taj način "Znak Sagite" odnosno Boban Knežević u potpunosti su definisali svoj prosvetiteljski rad na razvoju JU SF književnosti.

Na osnovu prethodnih izlaganja možemo skicirati stanje na JU SF književnoj sceni:

-               postoji jezgro žanrovskih pisaca okupljenih oko "Znaka Sagite",

-               domaća SF dela objavljuju se gotovo isključivo u žan­rovskim publikacijama,

-         postoji pristojna količina prevedenih SF dela i usporeni dotok informacija sa svetske scene,

-               etablirana književnost ne pokazuje interes za SF, čak ni poslednjih godina kada je ideja postmodernizma zauzela mesto na ovim prostorima. Iako postmodemizam zagovara ravno­pravnost žanrova tj. njihovog korišćenja u izražavanju stanja duha čoveka/čovečanstva na kraju veka (a koje se odlikuju gomilanjem informacija i materijalnih dobara, zasićenošću, relativizovanjem principa društvenog življenja i raspadom jedin­stvene realnosti), većina ovdašnjih teoretičara novog pokreta i dalje ostaje u zagrljaju svojih predrasuda prema SF. A SF je, u postmodernističkom kontekstu, izuzetno interesantan žanr. Njegova dvostruka priroda (s jedne strane, one fan­tastične, stoji njegova nemimetička, nepodržavalačka ravan a na drugoj strani je zasnovanost na principima naučnog, uzročno-posledičnog načina mišljenja i razumevanja sveta) sadržana u pokušaju da se realistički uverljivo ispriča nerealna (možda moguća ali sada nerealna) priča, nosi u svojoj srži sukob dveju ljud­skih osobina, principa: racionalnosti i neracionalnosti, sukob u kome je ono prvo, barem prividno, odnelo prevagu.

lako postmoderna zagovara ravnopravnost žarnova, tj. nji­hovog korišćenja u izražavanju stanja duha čoveka / čovečan­stva na kraju veka, većina ovdašnjih teoretičara novog pokreta i dalje ostaje u zagrljaju predrasuda prema SF-u.

Na žalost, umetnička snaga SF spu­tana je ostacima ranijih faza njegovog razvoja. Pokušaj SF pisaca 50-ih da dostignu nivo viši od paraliterarnog rezultirao je stvaranjem pozitivističkog načina/modela pisanja i doživljavanja žanra koji je, u osnovi, mešavina "palp" prakse modifikovane iskustvom re­alizma. Rezultat je Iako čitljiva priča sa ne preterano ambicioznim bavljenjem psihologijom junaka i njihovim odnosima. Većina SF dela i danas poštuje ove standarde. Samo manji deo pisaca i dalje ide stazama novog talasa. Zaostatak za velikom književnošću (koja je novim SF autorima ako ne cilj a ono bar primer za ugled) sve je veći. Pitanje je da li SF želi i hoće da prati taj razvoj? Da li to može? Da li se upuštati u umetničko ople­menjene SF i istraživanja novih načina pisanja i mišljenja?

Ova pitanja postavljaju se i pred JU SF književnost.

Borhes, genije književnosti, pisao je da veliki pisci imaju svoje preteče. Nešto slično se dešava i sa novim književnim pokretima. U delima pojedinih autora, koja iskaču iz ustaljenih okvira, naziru se novi načini pisanja (i onih promišljanja koja pisanje prate).

Odstupanje od većinskog, pozitivističkog SF, najčešće nalazimo u delima pisaca novog talasa, pokreta u kome i dalje postoje dela čiji dometi nisu ni dosegnuti a kamoli premašeni. Pomenućemo neka od netipičnih a bitnih dela uz napomenu da su sva prevedena i tako dostupna i akterima JU SF književnosti.

Primer uspešnog izigravanja opšteg pravila jednosmerne svrsishodnosti (koja se ogleda u kretanju radnje samo u pravcu zapleta/raspleta, bez bilo kakvih "nebitnih" skretanja) nalazimo u "Ajnštajnovskom preseku" S. Dilejnija. Čudesna obzorja korena ljudske psihe ispisao je "Potonuli svet" J. G. Balarda a postmodernistička slika ljudske duše ponuđena je u "Toplinskoj smrti svemira" P. Zolin. Umesto jednostavnih vremenskih putešestvija M. Žeri u "Neodređenom vremenu" nudi inspira­tivna ispitivanja tog fenomena. Žeriju se, u sopstvenom tra­ganju za izmenjenim stvarnostima, pridružuje F. Dik u "Ubiku". Fascinantnim vladanjem formom R. Zelazni u "Stvorenjima svetlosti i tame" mitologizuje SF a sličnu ideju nalazimo i u Lajberovoj priči "Da zakotrljamo kosti". V. Gibson ispitivanjem snage novostvorenih jezika otvara neslućene prostore.

Naravno, ovo ni iz daleka nije kompletan spisak. U njego­vom produžetku su i Silverbergova tanana seciranja strahova pojedinca, kafkijanski svet u "Golaću na urvini" braće Strugacki, otkačene priče H. Elisona, počev od one "Pokaj se Harlekine, reče Tiktakmen", Legvinova koja je nagradila svoj čvrsti psihorealizam i stvorila postmodernističku fresku u romanu "Stalno se vraćajući kući" i bajkolike "Bufalo cure...", neobuzdani Farmerovi "Jahači purpurne nadnice"...

Ako je suditi po ponuđenim primerima SF ima velike snage u sebi. Iskoristi li ih postaće relevantna književnost i u svetskim i na domaćim prostorima. A u trenutku kada se, posle haosa koji su proglasili Derida i Bodrijar, ovaj poslednji i svojom devi­zom "sve je aktuelno i sve je retro", polako diže plima novog konzervativizma koji ultimativno traži uspostavljanje kanona po kojima će se umetnički misliti i raditi i vrednovati, novi, otvoreni SF svojom neetabliranošću može postati (poslednji) bastion slobodnog mišljenja i delanja u novom veku. Naravno, otpora kretanjima napred biće i među čitaocima i među auto­rima koji ne dele entuzijazam novatora (tako nešto se dogodilo kada su neki američki pisci osnovali udruženje koje je trebalo da SF spasi od novog talasa). Pitanje tolerancije postaje ponovo aktuelno. Na maloj JU SF sceni tolerancija je, čini se, izuzetno potrebna (prisetimo se negativnih komentara na modu kiber-pank pisanja).

Relativna izolovanost JU SF književnosti, u odnosu na svet, s jedne, i na domaću književnu tradiciju (ma koliko ona slaba bila) i tekuća događanja, s druge strane, može se pokazati kao izuzetno podsticanje okolnosti. Domaći SF pisci na putu su da, ukoliko žele, stvore specifičan i vredan izraz. Rezultati postignuti za proteklih desetak godina (jer generacija autora koji su se pojavili na konkursu "Andromeda" izgubljena je) obećavaju.

Pre svega, slomljeni su šabloni amerikanizacija SF teme i sve veći broj priča dešava se u domaćem ambijentu. Ovo nije nikakav kvazi lokalpatriotizam već dokaz da domaći SF nadrasta temelje na kojima je ponikao i urastao u ovdašnje prostore kao poseban način razmišljanja.

Ovaj uspeh, ipak, tek je početak osvajanja SF svetova. Potrebno je prihvatiti i podržati eksperimentisanje sa formom, sadržinom, stilovima pisanja.

Domaći SF (kao i svetski) boluje i dalje od zablude da je za SF najvažnija ideja dela koju prevelika umetnost guši. Takav stav ostatak je paraliteraturnih aršina maskiranih pozi- tivističkom praksom zlatnih godina žanra i definitivno je ćor­sokak. Umetnička "obrada" ideje je balast ako priča nije promišljena više od nivoa kartonskih kulisa i šablona. Jurnjava iz događanja u događanje a sve prema kraju ne može biti jedina tema SF. Njegove teme moraju biti i tišine u ljudskim životima i kontakti sa drugim dušama.

Da bi takve (nazovimo ih) spore priče bile napisane trebaće mnogo umešnosti, trebaće roniti do pojedinosti, do svakod­nevnih stvari tako važnih za uverljivost svetova i likova u njima. Grandioznost i navodna važnost radnje gotovo uvek izostavljaju te najsitnije činioce stvarnosti a istraživanjima u tim prostorima nema kraja i granica.

Drugačije teme nameću i nužnost novih načina pisanja. Igra sa formama, oneobičavanje teksta, uvođenje višesmis­lenosti i mogućnosti različitog iščitavanja priče postavljaju se kao neminovnost u razvoju SF. Ostajanje u okvirima pozitivističkog Asimov-Klark postupka ugušiće inovacije pa time i vrednost žanra. Da je to zaista tako pokazuje postojanje (i u nas) etabliranih SF-geto stilista, tj. pisaca koji imaju pre­poznatljiv stil pisanja. Takvi autori su u situaciji da se postojanje stila (posle teške borbe) priznaje i zahteva dok se od ostalih autora takvo šta niti traži niti podrazumeva.

Bitnu ulogu u podsticanju (po mišljenu ovog autora) nemi­novne promene nabolje u JU SF književnosti, odigraće podrška kolega po peru i SF kritičara. Jedino tako će se autor, čak i ako publika ne bude podržavala eksperimente (što je izvesno ali je situacija ipak mnogo povoljnija no što je bila pre nego je i ovde predstavljen novi talas), osećati slobodnim da odabere i nove načine izražavanja.

I time dolazimo do osnove problema: bude li JU SF književna scena blagonaklona prema svakovrsnim eksperi­mentima sa formom i sadržinom (koji ne moraju uvek biti uspešni), ako takvi postupci ne budu a priori odbacivani, pred domaćim SF se otvaraju visoki horizonti umetnosti. Vremenom će i publika prihvatiti ambiciozna istraživanja i tako će se krug rušenja šablona i napredovanja žanra definitivno zavrteti. Do tog trenutka promenama treba pomoć. Koliko će to biti teško svedoči gotovo potpuna nepokretljivost i zatvorenost etablirane književne scene. Ali, mladost i neokoštalost u JU SF-getu velike su prednosti. Poduhvati Bobana Kneževića, pokretača ovdašnjih SF događaja, obećavaju da će do promena i doći. Jer, stara je istina da dobra književnost nema i ne treba da ima granice.

(“Eterna” Časopis za savremenu kulturu, broj 1, proleće/leto 1994.)