PROPAST NAJBOLJE LAKE KONJICE NA SVETU – „Carstvo letnjeg meseca“ S. K. Gvina; izdavač „Čarobna knjiga“ 2020.

 

         Jedan od obrazaca popularne kulture XX veka svakako je i „vestern“ koji se, u svim medijima (od petparačke literature, preko muzike do filmova i stripova), bavio Divljim zapadom. Generacije dečaka odrastale su prateći doživljaje kauboja, trapera, vojnika u plavim bluzama; njihove avanture na putešestvijima kroz neistražene predele, sukobi sa starosedeocima ili sa zlim banditima bili su hrana za maštu i način za usvajanje vrednosnih obrazaca. No, iza tih uzbudljivih dela postojala je i stvarna istorija koja nije bila ni malo sjajna i časna i koja je, kako je popularnost vesterna opadala (a sa njom i ulaganja u propaganu), izlazila na videlo. Ono što se odista događalo u vremenima kada su belci otimali teritoriju Indijancima ipak nalazi put i do široke čitalačke publike u dokumentarno-istorijskim knjigama. Jedna od novijih knjiga (2010) iz ove oblasti je „Carstvo letnjeg meseca“ Sema K. Gvina, nagrađivanog američkog novinara i pisca; knjiga je 82 nedelje bila na bestseler listi „Njujork tajmsa“ i ušla u najuži izbor za Pulicerovu nagradu a ovdašnjim čitaocima ponudila ju je agilna „Čarobna knjiga“ u nadahnutom prevodu Gorana Skrobonje.

        Autor se poduhvatio ozbiljnog zadatka da na temelju brojnih izvora (od memoara i sećanja učesnika preko službenih izveštaja do novinskih članaka te obilaska lokacija opisanih događaja) ispiše istoriju Komanča koji su živeli na Srednjem zapadu sadašnjih SAD, ogromnoj teritoriji istočno od Stenovitih planina zvanoj Velike ravnice, nepreglednom moru trave uočljivih bez geografskih repera (barem za bele doseljenike). Ravnicom su tada lutali milioni bizona koji su bili ključni za opstanak Indijanaca kao izvor hrane, kože, sirovina za sačinjavanje raznih predmeta... Isti prostor Komanči su delili sa još nekoliko plemena sa kojima su bili u stalnim sukobima. Rutinu života koji je bio na nivou praistorijskih sakupljačkih plemena poremetio je dolazak belih osvajača Španaca, Francuza, Meksikanaca, Teksašanima. Susreti i sukobi sa prvim osvajačima donele su Komančima neočekivani dar – konje. I dok su ostala plemena slabo ili nimalo iskoristila prednosti korišćenje konja, Komanči su izgradili čitav kult oko konja koji im je omogućio izuzetnu pokretljivost kao i prednost u borbama; Komanči su postali izuzetni jahači sposobni da u punom galopu, skriveni iza vrata konja protivnika gađaju strelama i kopljima. Belci nisu mogli da im pariraju svojim puškama-musketama koje su se sporo punile. Tek će pojava prvih revolvera omogućiti rendžerima (dobrovoljačkim odredima koji su branili doseljenike u Teksasu) da budu koliko-toliko ravnopravni sa Komančima; rendžeri će S. Koltu pomoći da usavrši revolvere koji će, sa puškama repetirkama, zapečatiti sudbinu Indijanaca.

        Kroz opise bitaka Komanča sa doseljenicima kao i borbi Komanča sa drugim Indijancima, razmatranja zvanične državne politike koja je s jedne strane pokušavala da sklopi mir sa starosedeocima a s druge da zadovolji zahteve za zemljom doseljenika što je rezultiralo haosom na terenu (sve dok, posle Građanskog rata, nije doneta odluka da se „indijansko pitanje“ trajno reši), defiluju mnogi živopisni likovi doseljenika, Indijanaca i vojnika, a centralno mesto pripalo je Sintiji En Parker, koju su Komanči oteli kao devojčicu i koja je postala žene poglavice Peta Nokona i izrodila mu decu; Sintija, zvana „Bela skvo“, „spasena“ je od divljaka i vraćena porodici ali nikada nije prihvatila civilizaciju belaca. Njen sin Kvana bio je poslednji ratni poglavica Komanča koji je, poražen, 1875.g. otišao u rezervat, dodao imenu prezime Parker, i postao cenjeni borac za prava Indijanaca.

            Osim obimne faktografije i uverljivih opisa duha ondašnjih vremena, Gvinova knjiga pleni izbalansiranim stavom prema akterima. On ne osporava namerno uništavanje starosedelačkog stanovništva i kulture (danas bi to moralo biti okarakterisano kao genocid), bahatost i brutalnost doseljenika, nesposobnost i korumpiranost vlasti. S druge strane, on ne idealizuje Indijance i njihov način života (koji podrazumeva stalne pljačkaške pohode na Indijance i belce), ne skriva njihovu surovost (ubijanje, mučenje i sakaćenje zarobljenika – od silovanja, odsecanja noseva do paljenja delova tela), ne previđa izrabljivanje žena (dok muškarci samo love i ratuju, žene rade sve ostale poslove, od štavljenja bizonskih koža, pravljenja odeće, gajenja dece, preseljenja logora...). Ideja o „plemenitim divljacima“ time gubi bilo kakvo opravdanje kao što ni priča o civilizovanim belcima nema potvrdu u realnosti nasilja, izrabljivanja, otimačina i prevara Indijanaca. Na Divljem zapadu pobedili su oni koji su bili divljiji od drugih, oni koji su zatirali protivnike ne birajući sredstva. I to je ružna istina i naravoučenije ove knjige!

            („Dnevnik“, 2021.)

 

ČISTOTA PUSTINJE KAO VRHUNSKI IDEAL LEPOTE – „Korto Malteze Etiopljani“ Hugo Prat; izdavač „Darkwood“ 2020.

 

Albumom „Etiopljani“ izdavačka kuća “Darkwood” nastavlja objavljivanje sabranih avantura Korta Maltezea poteklih iz pera Huga Prata (1927-1995), na ćirilici, u tvrdom povezu i u punom koloru. „Etiopljani“ su originalno nastali 1972-73. godine i čine ih četiri epizode od po 20 tabli; album se u par izdanja pojavio i pod naslovom „Korto u Africi“. U imaginarnoj Kortovoj biografiji „Etiopljani“ opisuju njegove doživljaje na rogu Afrike približno u 1918. godini. Situacija je, kao i njegovim prethodnim ratnim avanturama, krajnje haotična jer velike sile na tom ogromnom, pustom tlu koje je izvan delovanja glavnine njihovih vojnih snaga, pokušavaju da za svoje interese iskoriste netrpeljivosti i sukobe starosedelaca, postupajući po sveprisutnoj staroj mudrosti „zavadi pa vladaj“. U početnom segmentu „U ime Alaha milostivog i samilosnog“ Korto jaše sa bizarnim „El Oksfordom“ koji ga je najmio za kapetanski posao odvoženja broda do Zanzibara i koji tvrdi da, iako je studirao u Oksfordu, Londonu, Njujorku i Parizu najviše voli pustinju „zato što je čista“. Nadmudrivanju ove dvojice pridružiće se i ekscentrični mistik Kuš, ratnik i verski fanatik koji radi samo ono što hoće. Kuš se, inače, pojavljuje i u Pratovom stripu „Pustinjske škorpije“ kao borac u II svetskom ratu i pominje svoje poznanstvo sa Kortom. Sada, na izmaku I svetskog rata, trojka ima zadatak da, u tvrđavi usred pustinje, iz zarobljeništva spasu malog princa koga je zarobio njegov stric. Plan (koji se tako može nazvati samo uz mnogo dobre volje) brzo izmiče kontroli a oslobodioce u bezizlaznoj situaciji spasava samo čudo. Na kraju epizode Korto i Kuš odlaze među peščane dine i dalje razmenjujući zajedljive primedbe. Njihov put ukrstiće se ponovo u još jednoj tvrđavi kojom komanduje britanski kapetan koji je kukavica pred jakima i osion prema onima koji ne mogu da mu se suprotstave. Popustljivost prema sledbenicima fanatičnog Ludog Mulana ne može ga spasiti od napada, zarobljavanja i užasne smrti spaljivanjem - koja je primer kako će biti kažnjeni svi koji žele da gospodare starosedeocima. Korto milosrdno ubija kapetana hicem iz puška a Kuš uspeva da mornara sakrije od progonitelja. U pozadini ove priče je i ona o irskim pobunjenicima u kojoj je zavidni brat, da bi spasao sebe, izdao ciljeve borbe i ubio brata heroja.

U nastavku drugovanja Kuš vodi Korta do svog rodnog sela, koje je izvan ratnih nevolja ali je na granici sukoba zbog otmice jedne devojke. Pridošlice nameravaju da spreče krvoproliće između Danakila i Abisinaca, što ih posle članova porodica vodi do ludog belca Stenlija koji tvrdi da je pronašao zlato ali i impozantne pojave šamana Šamaela, „sina đavola i smrti“, istetoviranog lica sa očima bez zenica. Što se situacija više usložnjava to Korto lakše gubi tlo realnosti pod nogama sve dok ne bude zatrpan lavinom kamenja; kad se izvuče ispod nje on, na optužbe Šamaela, buntovno odgovara da se uplašio smrti i pobegao i da će pobeći kad god želi jer on – nije heroj! Ipak, Korto uspeva da razreši sukob i dok Šamael proglašava da je „plemeniti buntovnik“, Kuš ga pita kuda će dalje u ovoj zemlji punoj tajanstvenih stvari. Odgovor je filozofski kontradiktoran – „ne znam Kuš, daleko.“ No, sledeća avantura će ga vratiti u rat koji su zapadnjaci doneli u Afriku. Mada ne želi da se svrsta ni na jednu stranu jer tvrdi da je civil, Korto odlučuje da osveti smrt jednog časnog nemačkog oficira i upotrebljenog pa odbačenog/ubijenog čoveka-leoparda. U vatrenom obračunu sa špijunima Korto upada u tamu i sreće leoparda koji mu pripoveda o stvarnosti u kojoj ljudi-leopardi dele pravdu. Kad se probudi Korto otkriva da je u bolnici, da je bio u višednevnoj komi i da je za njega ostavljen paket u kome se nalazi – leopardova šapa. Objašnjenje kaže da je to znak da će biti ubijen ali Korto zna da drži dokaz da je postao deo tog časnog društva.

Od svoje desete do šesnaeste godine Prat je živeo u Etiopiji i tamo stekao mnoge prijatelje od kojih su neki ratovali protiv Italije. Upoznavanje drugačijih kultura i poštovanje njihovih razlika postali su deo Pratovog svetonazora koji deli i njegov „alter ego“ Korto. On se čudi drugačijim svetovima ali ih ne osuđuje ili omalovažava niti pokušava da im nametne obrasce Zapadnog sveta. Otuda Kortovo odbijanje da se pokorava bilo kojoj nacionalnoj zastavi i politici jer im pretpostavlja arhetipske slojeve Pravde. Zato Korto beži od uloge junaka bez straha i mane odnosno od „suvog“ realističnog pogleda na svet. Iz tih razloga je on i dalje atraktivan i izazovan (anti)heroj uronjen u iskustva postmodernističkog eklekticizma koji nesputano meša faktorafiju i fikciju (u ovom albumu pominju se i Rembo kao trgovac oružjem i Lorens od Arabije). Po ovom maniru Prat je blizak Borhesu koji je istinu predstavljao kao fikciju (za razliku od pisaca koju su fikciju pokušavali da predstave kao istinu). Osim poigravanja realizmom i fantastikom Prat majstorski „barata“ i minimalističkim crtežom koji je visoko stilizovan sa povremenim upilivima poetske apstrakcije (kakve su npr. scene sa lavinom kamenja i štitovima od zebrine kože) koja oduzima dah znatiželjnim ljubiteljima „priča u slikama“.

Rečju, „Etiopljani“ su nesporno remek-delo 9. umetnosti ali i svekolike umetnosti XX veka i zaslužuju punu pažnju i duboku posvećenost.

            („Dnevnik“, 2021.)

POVRATAK ZABRANJENE KNJIGE – „Naučnofantastični film“ Aleksandra B. Nedeljkovića; izdavač "Everest media" 2019.

 

            Istorija pisane reči i njenog umnožavanja ima i stalnog pratioca – zabrane. Književna, religijska ili naučna dela, na svim su meridijanima i u svim epohama proglašavana opasnim i nepodobnim i, stoga, fizički uništavana, najčešće proverenom metodom – spaljivanjem. Od kineskog cara koji je, završivši Veliki zid, hteo da se istorija beleži od njegove vladavine, preko višestrukih rušenja i paljenja Aleksandrijske biblioteke do nacističkih lomača ali i onih koje su potpalili Crveni Kmeri, knjiga je iznova i iznova „ubijana“; nešto manje rigidni su spiskovi nepoželjnih knjiga koje se sklanjaju sa polica biblioteka (i ne štampaju se ponovo), koji postoje u registrima crkava, nedemokratskih državnih sistema ali i u najdemokratskijoj državi sveta, kako piše Rej Bredberi u pogovoru jednog od izdanja romana „Farenhajt 451“ koji je sinonim za sudbinu knjiga u svim totalitarnim populističkim sistemima mračne budućnosti (koja nas sve očekuje?).

            Na ovdašnjim prostorima zabrane knjiga vezuju se najviše za period socijalističke države (mada je zabrana bilo i ranije). Kako su ideološke stege popuštale, poneke od prokazanih i uništavanih knjiga ipak su ugledale svetlost dana. Najnoviji primer vaskrsavanja zabranjene knjige je fototipsko izdanje dela „Naučnofantastični film“ koje je objavio „Everst media“, pod uredničkom palicom Bobana Kneževića. Knjiga je trebala da se 1974. godine pojavi u izdanju Jugoslovenskog udruženja „Nauka i društvo“. Njen autor je Aleksandar B. Nedeljković (1950), profesor engleskog jezika i književnosti koji je godinu dana ranije diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu i pre ove knjiga objavio „nekoliko prevoda iz uglednih engleskih časopisa, kao i originalni članak IZMEĐU NAUKE I MAŠTE“. U biografskoj belešci o autoru navodi se „Studijom o naučno-fantastičnom filmu ovaj naš mladi pisac predstavlja nam se kao vrstan poznavalac ne samo naučnofantastičnog filma, već i naučne fantastike uopšte.“ Dosledno izdavaču poverenom zadatku da populariše nauku i knjiga “Naučnofantastični film“ je zamišljena kao temeljna informacija o ovoj oblasti. Autor najpre pokušava da definiše šta jeste a šta nije naučnofantastični film a potom sledi kratka istorija ovakvih filmova. „Nacionalne produkcije“  bave se naučnofantastičnim filmovima snimljenim u SAD, Japanu, Francuskoj, Engleskoj, Nemačkoj, SSSR-u i manjim kinematografijama. Najobimniji deo knjige razmatra najčešće teme koje obrađuju ovi filmovi (oružje, letilice, roboti, čudovišta, gosti iz svemira, putovanjima u bliski i duboki svemir odnosno kroz vreme...). U „Zaključku“ analiziraju se vrednosti naučnofantastičnih filmova, njihov uticaj na svest ljudi XX veka uz konačnu konstataciju da će se ovakvi filmovi i nadalje snimati i da će se na njih odraziti dalji razvoj nauke. U prilogu knjige je opšti indeks preko 600 naučnofantastičnih filmova svih vremena kao i bibliografija stručne literature o ovoj temi. „Naučnofantastični film“ svakako je bio potreban i dobrodošao uvod u oblast koja do tada nije sistematično sagledavana i obrađivana. Vrednost knjige ne umanjuju ni piščevi često pristrasni stavovi kao ni pojednostavljena prepričavanja sadržaja pojedinih filmova sa prigodnim zaključcima. Da je knjiga postala dostupna čitaocima i ljubiteljima naučne fantastike svakako bi uticala na kvalitetnije sagledavanje ovih dela i samog žanra. Međutim, čitav tiraž od 2000 primeraka je (osim tri autorska primerka) uništen (ne zna se zasigurno da li je spaljen ili poslat u stari papir). U predgovoru reprinta A. B. Nedeljković piše da nije dobio zvanično obrazloženje slučaja ali je iz pouzdanih izvora čuo da je knjiga stornirana jer je članica „redakcionog kolegijuma“ dr. Branislava Perović sa beogradskog Tehničkog fakulteta povukla raniju saglasnost sa obrazloženjem da je „naučna fantastika ratno-huškački kapitalistički američki žanr“. To je zapečatilo sudbinu knjige bez obzira što se u njoj piše i o filmovima iz tzv Istočnog bloka. Ideološka ostrašćenost udružena sa nestručnošću i patrijskom lojalnošću uništila je knjigu i nanela nemerljivu štetu tadašnjoj kulturnoj sceni. Ipak, Nedeljkovića njegovo stradalništvo nije pokolebalo i on je „posvetio svoj život studijama naučne fantastike“ i kao profesor engleske književnosti na Univerzitetu u Kragujevcu. Fototipsko izdanje knjige „Naučnofantastični film“ važan je događaj koji neće ispraviti nepravdu ali će bar popuniti neslavnu prazninu u istoriji ovdašnji kulture.

            („Dnevnik“, 2021.)

(NE)POVERENJE U ČOVEKA ili POGLED U ISKONSKE DUBINE LJUDSKOG POSTOJANJA – „Tajna purpurnih zora“ Vladimira Kolarića; izdavač „Everest media“, 2020.

 

Knjigu „Tajna purpurnih zora“ Vladimira Kolarića (1975), u prošlogodišnjem izdanju kuće „Everest media“, čini 60-tak kratkih priča-crtica koje se kreću po „teritorijama“ poznatim iz srpskih narodnih pesama i legendi odnosno hrišćanskih apokrifa i Indoevropskog mitološkog zabrana. Ipak, ove odrednice su samo nominalne jer u pričama nije na delu ni istorijska faktografija ni njena znana fantazijska nadogradnja odnosno nastavljanje iste (manje ili više sledstveno V. I. Propovim teorijama). Ovi se antropološko-arhetipski slojevi podrazumevaju kao deo kulturnog fundusa čitaoca i autor „računa“ na njihovo postojanje jer je nameran da od tih temelja započne svoju unikatnu literarnu avanturu! Kolarić sve pomenute tradicije tretira kao jedno duhovno telo; taj kulturološki „objekat“ ima odlike kosmološkog Singulariteta u kome se, jer je van-vremen i nad-vremen, simultano stiču svi postojeći/mogući elementi tvoreći entitet koji ima zaseban život. Otuda u pričama ne samo da se prepliću raznorodne kulturološke ikonografije već se i obrasci narodnih pesama i legendi menjaju i dopunjuju prema iskustvima i logici postojećih milenijuma ljudske civilizacijske samosvesti okružene božanskim (nadčovečanskim) silama. Stoga najčešći junaci priča, koji pripadaju srpskom srednjevekovnom periodu (pre pada pod Turke odnosno tokom njihove vladavine-okupacija) i nose znana imena (Kraljevića Marka, Hajduka Veljka, Senjanin Janka, Vožda Karađorđa, Svetog Save...), nisu odista oni iz deseteraca niti iz istorijskih dokumenata već su specifična, Kolarićevom rukom sazdana, bića koja se samo delimično ponašaju i postupaju kao njihovi temeljni obrasci. A razlika između očekivanog ponašanja i onog opisanog u pričama jeste najpre u odstupanju od matrice, jer je njihov osnovni delatni princip tragedijski i nimalo herojski, uz povremeno prevladavanje čiste radosti ludizama i neodgovornosti za sopstveno postojanje. Slično se dešava i u pričama u kojima su akteri sasvim obične jedinke (Bosiljka, Radan, Ivo...); ni njihova postupanja ne podležu samo idiličnim obrascima časti, poštenja i ljudskosti već su neretko (prečesto) potčinjena porivima zlobe, ljubomore, preljube, zavisti i podlosti. Ni u grupi ljudi nisu bolji već su spremni na dvoličnost, izdaju i ubistvo, iz koristoljublja ili iz puke obesti. Kolarić odbija da podržava matrice i nije voljan da maskama plemenitosti i dobrote skriva ružno i zlo; takvim postupanjem daruje životnost pričama iako one izrastaju iz temelja čiju zadatu etičku valjanost on stavlja pod sumnju.

        No, ovo odbacivanje nikako ne znači da je sve iza maski ružno i nedostojno; u nizu epizoda plamte ljubav, samožrtvovanje, stid, ponos i druge emocije koje jedinku čine plemenitim, osećajnim bićem. Ako je poverenje u Čoveka, u nekim pričama poljuljano, u drugim se ono obnavlja i buja novom snagom. Pisac ne beži ni od pozitivnih ni od negativnih emocija što daje punu sliku ljudskih bića sa svim vrlinama i manama. Jednako tako se ponašaju i nadprirodna bića, od vila i zmajeva do božanstava, predstavljajući se (nalik antičkim bogovima) kao odraz ljudskog ponašanja – ili su, ipak, ljudi odraz božanskog ponašanja? U tom se širokom kontekstu bezvremenosti (koja podrazumeva nastanak, trajanje i nestanak) iščitavaju i religijska učenja i institucije iako su oni najčešće zalog telesne i duhovne čistote.

        Seriozno bavljenje esencijom emocija i postupcima koji su odraz delovanja elemenata koji ljudsku vrstu čine jedinstvenom (ali ne etički savršenom), nameće jezičku strogost i preciznost. Pisac stoga nije maniristički kitnjast i raspričan već asketski smeran; upotreba arhaičnih reči donosi plemenitu patinu drevnosti istovremeno vraćajući i svakodnevnim rečima vulgarizacijom zagubljenu dubinu. Započinjući čitanje znatiželjnik biva preplavljen utiskom svečane važnosti teksta da bi, po sklapanju korica, bio siguran da je prisustvovao obznani knjige vanredne vrednosti. „Tajna purpurnih zora“ odista jeste delo koje, snažno i sugestivno, doseže arhajske dubine svekolikog ljudskog bitisanja.

            („Dnevnik“, 2021.)

KOLIKO KOŠTA UBISTVO? – Romani „Poštar uvek zvoni dvaput“ i „Dvostruka odšteta“ Džejmsa M. Kejna

Ime američkog pisca Džejmsa M. Kejna (1892-1977) kritičari redovno pominju kada govore o školi/pokretu „tvrdo kuvanog“ krimića koji je počev, od kraja 1920-tih, trajno promenio kriminalistički žanr, najpre u literaturi (počev od priča u časopisu „Crna maska“) pa u filmu i stripu. Kejn nevoljno stoji rame uz rame sa Hemetom, Čendlerom, Barnetom i još par pisaca iz prve „hard boiled“ generacije koju će posle II svetskog rata naslediti Spilejni, dvojica Mekdonalda (Ros i Džon), Mek Bejn i mnogi drugi; on lično je pretendovao da ga nazivaju autorom „crnog“(„noir“) krimića. Kejn je posle ratnog izveštavanja sa bojišta I svetskog rata i civilnog novinarstva, u svojoj 42. godini objavio roman „Poštar uvek zvoni dvaput“ da bi, na krilima popularnosti ove knjige (koja je bila slavljena i osporavana a u Bostonu, zbog nemoralnosti, čak i zabranjena par godina), otišao u Holivud koji je postao njegova dugogodišnja zanatska „tezga“ pa je iz senke (samo je dva puta potpisan na filmskim špicama) napisao mnoštvo filmskih scenarija (odnosno ispravljao i doterivao tuđe tekstove) što po svojim romanima (za života ih je objavio 17 uz jednu zbirku priča i jednu zbirku novela) što po literarnim predlošcima drugih autora. Sticajem izdavačkih (ne)prilika u protekle dve godine domaći čitaoci dobili su mogućnost da konačno pročitaju prevode dva Kejnova najpoznatija dela: najpre je „Dereta“ objavio novelu „Dvostruka odšteta“ (originalno 1936.g. objavljivanu u nastavcima u „Liberti magazinu“) a prošle godine je „Laguna“ štampala roman „Poštar uvek zvoni dvaput“.

Znatiželjni čitalac ovih dela odmah će zapaziti da imaju identičan zaplet - ljubavnici planiraju da ubiju ženinog muža ali tako da za to, naravno, ne budu kažnjeni već da nastave da uživaju u svojoj vezi kao i novcu koji će im ubistvo doneti. „Poštar...“ je mnogo ambicioznije zamišljen pa priča obuhvata i upoznavanje skitnice Frenka i Kore, supruge vlasnika restorana, propast prvog planiranog ubistva, (uspešno) ubistvo te život novog para, nakon oslobađanja od optužbi, i raspad njihove veze koji kulminira zadesnom tragedijom. Kejnov stil je škrt, bez kitnjastih detalja; on precizno prati zaplet bez izleta u opisivanja ili promišljanja karakteristična za klasični mejnstrim realizam ali sve to nadoknađuje povremenim vrcavim opaskama i zaključcima po kojima je blizak Hemetu i, još više, Čendleru (koji se u vreme „Poštara...“ još nije pojavio). Strast, divlja i nekontrolisana, koju dele Frenk i Kora neuklopiva je u okoštale forme učmale malograđanske sredine; otuda je ubistvo muža za ljubavnike prirodni način da reše svoj problem ali dok je skitnica spreman i za rizike (odlazak u nepoznato) žena konformistički odbija siromaštvo zarad kakve-takve finansijske sigurnosti. Ovo će neslaganje i dovesti do raspada veza: Kora postupa kao preduzimljivi sitni kapitalista dok Frenk samo žudi za slobodom što znači život od danas do sutra, bez para i plana. Zbog ovako širokog zahvata u međuljudske odnose „Poštar..“ nije tipičan „tvrdo kuvani“ roman (uprkos „palp“ epizodi sa ucenjivačima) i bliži je „noiru“ (za mejnstrim je stilistički suviše siromašan). Hemet je roman okarakterisao kao „Dobra, brza, nasilna priča“ a Kami je tvrdio da je u Frenkovim zapažanjima u zatvoru našao inspiraciju za svog „Stranca“. „Poštar...“ je do sada ekranizovan čak sedam puta!

„Dvostruka odšteta“ manje je ambiciozno zamišljena pa su joj i kvaliteti slabiji. Volter Haf agent osiguranja je pasivna strana ljubavnog para dok je Filis aktivni inicijator ubistva. Čak i kad smišlja način na koji će zločin biti izveden Haf je samo puki izvršilac. Posle ubistva će se ispostaviti da fatalna Filis nije početnica u ovoj raboti i da je za njom nekoliko zločina. Ipak, akcenat novele je na zločinu pa se Kejn za sve što nije direktno vezano za njega oslanja na objašnjenja koja izgovaraju sporedni likovi što guši dinamiku dela; u jednosmernoj krimi priči nema mesta za epizode koje bi se vratile u prošlost pa se u dugim dijalozima otkrivaju bitni momenti što dobrano oduzima uverljivost dešavanjima.

        Ono što je specifičan ugao oba dela jeste ukazivanje na finansijski kontekst zločina. Naime, bitnu ulogu u rasvetljavanju ubistava a potom sudskom postupku i kažnjavanju počinilaca imaju osiguravajuće kuće kojima se bukvalno ne isplati da pravda bude zadovoljena jer to znači da bi morale da isplate premije osiguranja. Zato njihovi agenti manipulišu dokazima, zaobilaze policijsku istragu i koriste sve advokatske ujurme da bi krivce oslobodile, sklonile od domašaja vlasti i time sačuvale svoj kapital. Tako nečija nasilna smrt dobija dolarski ekvivalent a nekažnjavnanje krivaca biva opravdano očuvanjem profita! Kejn ne ostavlja čak ni iluziju postojanja pravde za žrtve i razotkriva uznemirujuće činjenice o presudnom uticaju profita na ključne odnose dobra-zla, zločina i kazne u ondašnjem (pa i savremenom) američkom društvu.

(„Dnevnik“, 2021.) 

TRAGOM RASPUSNOG KRALJA I CRVENOG VITEZA OSVETNIKA – „Sedam života Kopca 1“ scenariste Patrika Kotjasa i crtača Andrea Žuijara; izdavač „Čarobna knjiga“ 2020.

Agilna “Čarobna knjiga”, u ediciji “Stari kontinent”, objavila je prvi tom serijala “Sedam života Kopca” scenariste Patrika Kotjasa i crtača Andrea Žuijara (obojica rođeni 1948). Ovaj strip u sedam epizoda, nastajao tokom 1980-tih, biće predstavljen u dve knjige (prva sadrži početne četiri epizode), tvrdoukoričene i u punom koloru. „Sedam života Kopca“ reprezentativan je strip u najboljoj tradiciji Francusko-belgijske strip produkcije koja se smatra za vrhunac kvalitetnog stripa u Evropi u drugoj polovini XX veka. Pod njenim okriljem nastala su bezbrojna uspešna dela 9. umetnosti, od “Asteriksa”, “Taličnog Toma” i “Krcka” do “Riđobradog”, “Bluberija”, “Inkala”… Temelj celog zamešateljstva je politička odluka posleratne francuske vlasti da potpomaže domaće stvaralaštvo na svim poljima kako publika ne bi bila “okupirana” američkom jeftinom zabavom; zahvaljući potpori države (od umanjenja poreza do direktnih subvencija) ne samo da je očuvan francuski kulturni identitet već su mnoge umetničke forme doživele neslućeni uzlet; na polju stripa to se ogledalo u brojnim magazinima na čijim su stranicama svoje radove objavljivali stari i novostasali stvaraoci iz Francuske i okolnih zemalja. Plodovi ovog poteza i danas su vidljivi po broju i kvalitetu stripova objavljenih u Francuskoj odnosno u brojnoj publici te u etabliranosti stripa kao umetničke forme kojom se bave i akademske institucije.

        „Sedam života Kopca“ je istorijski strip smešten u prve decenije XVII veka u Francusku koja je rastrzana unutrašnjim verskim netrpeljivostima i sukobima odnosno pritisnuta pretnjama okolnih katoličkih država. Kralj Anri IV uživa u raspusnom životu dok je u neprestanim razmiricama i sukobu sa suprugom Marijom Mediči; njegov naslednik je razmažen i kapriciozan dečak koji bi da što brže odraste. Istog dana kada se rodio kraljevski naslednik rođena je i Arijana de Troi, ćerka barona Ivona de Troila iz Overnije; za njen nevini život njena majka je žrtvovala svoj a nad njenim smrznutim telom posvađala su se dva brata jer je baron Ivon optužio brata da je zaveo svoju snahu. Optuženi brat odlazi od kuće. Osam godina kasnije Arijana prisustvuje sukobu tajanstvenog crvenog viteza, koji zagovara pravdu za osiromašene, i bahatog grofa Tiboa. Ona, fascinirana odmetnikom, na svaki način pokušava da ga nađe pa mu i pomaže kad je u teškoj situaciji. Istovremeno, kralj nastavlja po starom dok se oko njega pletu kobne zavere koje podstiče kraljica…

        Scenario je pisan u tradiciji klasičnih francuskih avanturističkih romana iz XIX veka, sa mnoštvom likova, kako istorijskih tako i izmišljenih, čiji su interesi suprotstavljeni i prete da, nakon sitnih čarki, prerastu u otvorene sukobe koji će glavne aktere stajati glave a državu velikih kriza. Odnosi u društvu plastično su predstavljeni – beda seljaka je ogromna, njihovoj obespravljenosti nema kraja a zavisi od osionosti vlastele koja zarad ostvarenja svojih namera i kaprica ne preza ni od čega (pa ni lova psima na ljude); dvor raspusno uživa u svim bogatstvima istovremeno zabavljen spletkarenjima kojim može eliminisati protivnike i pribaviti sebi nove privilegije; profesionalni vojnici laki su na potezanju mača i u otimačinama od slabih a isto tako se ponašaju i predstavnici crkve. Tajanstveni odmetnik i osvetnik podsećanje je na principe pravednosti ali njegova dela ne mogu bitno da utiču na sveukupno stanje u društvu. No, da bi ideal Pravde bio zadovoljen na sceni se pojavljuje slepa starica koju prati crni jarac a na ramenu joj stoji sova. Ona zna kako se upravlja događajima, određuje sudbine aktera ove drame i njenim predviđanjima niko ne može da izmakne. Ovaj mističko-mitološki nivo priče daje potrebnu patina čitavom zamešateljstvu koje se razvija uverljivo i bez većih padova (osim u slučaju pojave inkvizitora-samuraja). Žuijarov realistički crtež jasnih linija i tvrdih senki, potpuno oživljava epohu, od blistavih sala dvora preko prljavih ulica gradova do bede sela; fizionimije i mimika njegovih likova upečatljivo su izražajne i, na momente, groteskne. Kadriranje je funkcionalno a montaža dinamična sa čestim umetanjem manjih slika u veće.

        Rečju, “Sedam života Kopca” je valjan i ubedljiv serijal u kome će svakako uživati iskusni ljubitelji “priča u slikama”.

            (“Dnevnik”, 2021.)

 

Слово о „Сентименталном васпитању јунака романа” Ђорђа Писарева ili NEODOLJIVI KRUG STVARNOST-LITERATURA-STVARNOST - "Sentimentalno vaspitanje junaka romana" Đorđe Pisarev; izdavač "Agora" 2020.

 

Новом књигом дугог и интригантног наслова „Сентиментално васпитање јунака романа“ Ђорђе Писарев (1957), запажени писац средње генерације, један од ретких овдашњих аутора који су остали доследни постмодернистичком светоназору, начинио је још један одважан корак у правцу исписивања сопствене самосвојне дефиниције места писане речи у тоталитету материјалног и духовног света.

Мада је садржај књиге одређен као „Приче“ знатижељни ће се читалац, током њеног читања а посебно по његовом окончању, свакако запитати зашто одредница није „записи“ или „есеји“. Како год било, наслов је двоструко везан за литературу: „Сентиментално васпитање“ је назив знаменитог Флоберовог романа а на ову назнаку се надовезује „јунак романа“, као кључна фигура ове форме. „Сентиментално васпитање“ је повест младог човека који лута „у фатаморгани стварности која личи на сан“; Писарев својим додатком „јунака романа“ изврће читаву конструкцију јер је сада недвосмислено да је у питању фикција, дакле одрицање од опонашања стварности.

Управо је „опонашање“, као стваралачки метод у центру Писаревљеве уметничко-списатељске пажње; он разматра начин на који се физичка и духовна реалност „дестилише“ у текст који, потом, почиње да живи као нови ентитет невезан за оно што га је створили односно одвојено од онога ко га је писањем креирао те се враћа у реалност као нове чињеница-ентитет.

Процес „дестилације“ измичу тумачењу типа „узрок-последица“, смерови и резултати почетних сензација „пропуштених“ кроз речи/реченице потпуно су непредвидиви, понекад чак уопште „не личе“ на тзв „инспирације“ јер су се кретали заумним, езотеријско мистичним путевима на које ни сам писац не уме (нити то може) увек да утиче. Тако се твори велика мистерија стварања која упркос свим анализама није разрешена па јој пристаје атрубут „божанског“ елемента.

Писарев је у 40 сегмената (прича, есеја, загонетки) књиге представио ликове и облике обзнана те божанске моћи/мистерије стварања, односно појаве претакања реалног у имагинарно, над-реално. Свако од поглавља-чинилаца има исту форму: после наслова следи цитат из неке књиге па централни, најдужи део на који је надодат пост скриптум.

Цитати су из књига различитих аутора из различитих епоха и потпуно различите тематике и стилова (од реализма до научне фантатике); њихов заједничког именилац је чињеница да су извадци из дела која су стварала другачије реалности утемељене на стварностима којима писци припадају (и које их, мање или више, одређују).

У централном делу сегмената Писаревљева разматрања се распростиру од казивања прича до промишљања могућности и домета литературе те начина „кројења“ елемената будућег дела. Линија између приповедања или теоретисања није увек јасна што ће натерати знатижељног читаоца да поново ишчита већ прочитано и у другом „кључу“.

Тако духовита враголија измештања из очекиваних ракурса надраста ниво литерарне субверзије и постаје оригинални, методично „упражњавани“ дискурс. Визуелни лик-илустрација овог поступка налази се на корицама књиге – то су делови слагалице од којих су само два спојена а остали су одвојени али се налазе довољно близу да их гледалац, у својој менталној слици, може спојити у целину.

Након централног дела прича-есеја-загонетки следи ознака „ПС“ који нема увек улогу допуне реченог већ може бити или додатно запажање или исказ који је својеврсни закључак напред реченог.

Писарев читавим током књиге поставља питања, отвара дилеме али до последње странице не даје одговоре остављајући читаоцу да према сопственим могућностима и интересовањима доноси закључке. Одбијајући да испише разрешења загонетки писац доследно поштује велику тајну Књижевности за коју не постоје универзални већ, евентуално, само појединачни одговори у чијем доношењу свако уграђује елементе сопствене личности.

Ишчитавање ове књиге доноси читаоцима отвореног духа радост откровења нових хоризоната значења односно спознају односа који су до тада били ван читалачког видокруга а који одређују темеље перцепције овог текста као уметничког дела које је неспорни бисер савремене српске литературе и представља Ђорђа Писарева на врхунцу његове интригантне, неспутане, лудистички врцаве инвенције.

Илија Бакић

---

·          

 https://dnk.org.rs/slovo-o-sentimentalnom-vaspitanju-junaka-romana-djordja-pisareva/

LITERATURA I PARALITERATURA - POKRETI U SF GETU

         Istorija Science Fiction-a zbir je čudesnih događanja. Od sjajnih prapočetaka u evropskoj književnosti (u delima Belamija, Hagarta, Stivensona i Šelijeve) do ro­donačelnika žanra, Verna i Velsa, koji su i prototip dva različita gledanja na SF, onog okrenutog tehnicističkom oduševljenju i drugog zaokupljenog ljudskim sudbi­nama u novim svetovima, SF pada, prelaskom težišta zbivanja u SAD 30-ih, u glib paraliteratura čije blato će skidati sa sebe i danas. Šarene, jeftine "palp" sveščice vulgarizovale su ideju svojih otaca, svele ih na zabavu po principu "pročitaj-baci-zaboravi". Pisci SF postali su najgore intelektualne prostitutke koje se prodaju po broju naškrabanih reči namenjenih dečurliji i nedoraslim tipovima čiji se stav prema kulturi poklapao sa stavom jednog militantnog gospodina koji je, u srcu Evrope, izjavljivao da kad čuje reč kultura poteže pištolj.
        Godine posle Drugog svetskog rata donele su nove urednike SF sveščica, koji su želeli da dokažu da im nije mesto u getu pisanog otpada. Članovi SF bratstva rado su prihvatili ovu ideju i sami željni potvrđivanja. I tako su začete "zlatne godine" žanra. Pojavili su se i geto-kritičari koji su hvalili svoju sabraću pisce. Njihov pronalazak je i tvrdnja da SF nije isto što i ostala književnost, da za SF važe posebni, specijalni zakoni. Pisci kao što je Teodor Sterdžen nisu delili ovo mišljenje pa je Sterdžen hrabro izjavio 1952. godine: "Tačno je da je preko 90% SF sasvim bezvredno ali to važi i za 90% bilo čega drugog." Da niko u getu ovu izjavu nije shvatio ozbiljno i da samohvalisavosti SF pisaca nije bilo kraja potvrđuje izjava Isaka Asimova, autora koji je bio u žiži tih godina, da nije traćio vreme na čitanje Prusta, Tolstoja i na "ostale pompezne Grke". Jedan samozadovoljni svet bio je u zenitu snage. Zahvaljujući ma­sovnim medijima klima geta u kome su oni unutra podigli zidove koji su viši od spoljnih, prenesena je na ceo zapadni svet.

            Ono što su autori iz 50-ih zaista uspeli bilo je da se popnu do stepenice na kojoj je na paraliteraturu nakalemljeno pozitivističko iskustvo realizma. Uspeh nije bio mali ali ni toliki koliko je slavljen. Jer, ostatak književnosti (hteli to SF pisci ili ne, a i publika sa njima) otišao je dalje ne mareći za geto.

Bitnije promene u pisanju ali i shvatanju, razmeravanju žanra dogodile su se tek u drugoj polovini 60-ih godina kada se, najpre u Engleskoj, podigao "novi talas", umetnički am­biciozniji i eksperimentu skloni pokret. Naravno, novosti nisu odmah dobile podršku ni publike a ni kolega. Ipak, stvari su se pokrenule i nazad se nije moglo. Nove generacije SF pisaca dobile su slobodu da biraju između tradicije i novih ideja. Izbor između nasleđa i plovidbe po otvorenom ali vetrovitom moru i dalje traje. U međuvremenu su otkrivene SF književnosti ponikle u zemljama tadašnjeg Istočnog bloka i specifični SF svetovi u drugim zemljama (npr. Francuskoj). Sve to je dobra osnova za konačni izlazak iz geta i izgradnju jedne nove, slo­bodne umetnosti. Da li će do toga i doći pokazaće vreme.

Fantastika u srpskoj književnosti retka je pojava, tvrde teoretičari koji se bave njenim proučavanjem. Primat u ovdašnjoj književnosti imala je i ima "Mimetička literarna praksa" kaže Sava Damjanov .Ipak, fantastika, i to ona naučna, koja nas, ovde, interesuje, postojala je, praćeni su radovi ro­donačelnika žanra a početkom ovog veka pojavila su se i prva domaća čista SF dela: drama Dragutina llića "Posle milion godina" 1899. god. i roman Lazara Komarčića "Jedna ugašena zvezda" 1902. god.

Posle 1945. god. strani SF se objavljuje srazmerno retko, kraće forme (često besramno iskasapljene) u časopisima a romani u edicijama kratkog daha. SF dela domaćih autora se, kad ih ima a ima ih malo, najčešće obraćaju deci i omladini (što je i čitav SF uguralo u tu fioku). Objavljivanje SF almanaha "Andromeda" 1976. god., za kojim je usledilo obnavljanje edicije "Kentaur" i pokretanje SF časopisa "Sirius", označili su novo podizanje plime interesa za SF i početak organizovanja domaće žanrovske književne scene, potaknute konkursom za domaću SF priču koji je otvorila "Andromeda" i objavljivanjem domaćih priča u "Siriusu".

Ipak, vrlo brzo se pokazalo da je slika koju čitaoci stiču na osnovu prevedenih dela o svetskoj SF sceni - iskrivljena. Naime, uz retke izuzetke, prevođene su priče i romani iz zlat­nog perioda SF, odnosno dela autora koji su bili i ostali na pozitivističkim pozicijama, dok je za to vreme novi talas već izmenio SF. Tek su pojava SF almanaha "Monolit", odnosno edicije "Znak Sagite" (oba u izdanju Bobana Kneževića) otvorili vrata novim tendencijama. Polovinom 80-ih gotovo da je nestao vremenski zaostatak između domaćih izdanja i dešavanja na američkoj SF sceni gde je u usponu bio kiber-pank pokret. Gašenjem "Kentaura", nestankom SF časopisa i nekih privatnih izdavača, što pada u kraj 80-ih i početak 90-ih, JU SF scena gubi kontakte sa svetom. Jedina veza ostaje "Monolit" koji i dalje objavljuje svetske priče i novele sa 2-3 godine zakašnjenja.

Dok domaće SF izdavaštvo stagnira domaća SF književnost definitivno se konstituiše, po principima geta, za­hvaljujući preziru etablirane kulture. Čak ni SF knjige establiranih pisaca ne us­pevaju da skrenu pažnju na ovaj žanr. Domaće SF priče i romani štampaju se samo u određenim časopisima i edicijama. Većina SF pisaca okupila se u manje-više formalno organizovana društva.

1988. pojavljuje se Izbor iz jugoslovenskog SF-a "Tamni vilajeti" (izdanje "Znaka Sagite" Bobana Kneževića). Ovom an­tologijom priča domaćih žanrovskih pisaca otvara se novi krug u životu JU SF scene. Sledeće godine "Znak Sagite" raspisuje prvi Konkurs za domaću SF priču. Odziv je izuzetan. Po pro­glašenju pobednika 1990. raspisuje se drugi konkurs a za njim, u intervalima od godinu dana, i sledeći. 1992. i 1993. pojavili su se drugi i treći tom "Tamnog vilajeta", sastavljeni od dela sa konkursa "Znaka Sagite". Na taj način "Znak Sagite" odnosno Boban Knežević u potpunosti su definisali svoj prosvetiteljski rad na razvoju JU SF književnosti.

Na osnovu prethodnih izlaganja možemo skicirati stanje na JU SF književnoj sceni:

-               postoji jezgro žanrovskih pisaca okupljenih oko "Znaka Sagite",

-               domaća SF dela objavljuju se gotovo isključivo u žan­rovskim publikacijama,

-         postoji pristojna količina prevedenih SF dela i usporeni dotok informacija sa svetske scene,

-               etablirana književnost ne pokazuje interes za SF, čak ni poslednjih godina kada je ideja postmodernizma zauzela mesto na ovim prostorima. Iako postmodemizam zagovara ravno­pravnost žanrova tj. njihovog korišćenja u izražavanju stanja duha čoveka/čovečanstva na kraju veka (a koje se odlikuju gomilanjem informacija i materijalnih dobara, zasićenošću, relativizovanjem principa društvenog življenja i raspadom jedin­stvene realnosti), većina ovdašnjih teoretičara novog pokreta i dalje ostaje u zagrljaju svojih predrasuda prema SF. A SF je, u postmodernističkom kontekstu, izuzetno interesantan žanr. Njegova dvostruka priroda (s jedne strane, one fan­tastične, stoji njegova nemimetička, nepodržavalačka ravan a na drugoj strani je zasnovanost na principima naučnog, uzročno-posledičnog načina mišljenja i razumevanja sveta) sadržana u pokušaju da se realistički uverljivo ispriča nerealna (možda moguća ali sada nerealna) priča, nosi u svojoj srži sukob dveju ljud­skih osobina, principa: racionalnosti i neracionalnosti, sukob u kome je ono prvo, barem prividno, odnelo prevagu.

lako postmoderna zagovara ravnopravnost žarnova, tj. nji­hovog korišćenja u izražavanju stanja duha čoveka / čovečan­stva na kraju veka, većina ovdašnjih teoretičara novog pokreta i dalje ostaje u zagrljaju predrasuda prema SF-u.

Na žalost, umetnička snaga SF spu­tana je ostacima ranijih faza njegovog razvoja. Pokušaj SF pisaca 50-ih da dostignu nivo viši od paraliterarnog rezultirao je stvaranjem pozitivističkog načina/modela pisanja i doživljavanja žanra koji je, u osnovi, mešavina "palp" prakse modifikovane iskustvom re­alizma. Rezultat je Iako čitljiva priča sa ne preterano ambicioznim bavljenjem psihologijom junaka i njihovim odnosima. Većina SF dela i danas poštuje ove standarde. Samo manji deo pisaca i dalje ide stazama novog talasa. Zaostatak za velikom književnošću (koja je novim SF autorima ako ne cilj a ono bar primer za ugled) sve je veći. Pitanje je da li SF želi i hoće da prati taj razvoj? Da li to može? Da li se upuštati u umetničko ople­menjene SF i istraživanja novih načina pisanja i mišljenja?

Ova pitanja postavljaju se i pred JU SF književnost.

Borhes, genije književnosti, pisao je da veliki pisci imaju svoje preteče. Nešto slično se dešava i sa novim književnim pokretima. U delima pojedinih autora, koja iskaču iz ustaljenih okvira, naziru se novi načini pisanja (i onih promišljanja koja pisanje prate).

Odstupanje od većinskog, pozitivističkog SF, najčešće nalazimo u delima pisaca novog talasa, pokreta u kome i dalje postoje dela čiji dometi nisu ni dosegnuti a kamoli premašeni. Pomenućemo neka od netipičnih a bitnih dela uz napomenu da su sva prevedena i tako dostupna i akterima JU SF književnosti.

Primer uspešnog izigravanja opšteg pravila jednosmerne svrsishodnosti (koja se ogleda u kretanju radnje samo u pravcu zapleta/raspleta, bez bilo kakvih "nebitnih" skretanja) nalazimo u "Ajnštajnovskom preseku" S. Dilejnija. Čudesna obzorja korena ljudske psihe ispisao je "Potonuli svet" J. G. Balarda a postmodernistička slika ljudske duše ponuđena je u "Toplinskoj smrti svemira" P. Zolin. Umesto jednostavnih vremenskih putešestvija M. Žeri u "Neodređenom vremenu" nudi inspira­tivna ispitivanja tog fenomena. Žeriju se, u sopstvenom tra­ganju za izmenjenim stvarnostima, pridružuje F. Dik u "Ubiku". Fascinantnim vladanjem formom R. Zelazni u "Stvorenjima svetlosti i tame" mitologizuje SF a sličnu ideju nalazimo i u Lajberovoj priči "Da zakotrljamo kosti". V. Gibson ispitivanjem snage novostvorenih jezika otvara neslućene prostore.

Naravno, ovo ni iz daleka nije kompletan spisak. U njego­vom produžetku su i Silverbergova tanana seciranja strahova pojedinca, kafkijanski svet u "Golaću na urvini" braće Strugacki, otkačene priče H. Elisona, počev od one "Pokaj se Harlekine, reče Tiktakmen", Legvinova koja je nagradila svoj čvrsti psihorealizam i stvorila postmodernističku fresku u romanu "Stalno se vraćajući kući" i bajkolike "Bufalo cure...", neobuzdani Farmerovi "Jahači purpurne nadnice"...

Ako je suditi po ponuđenim primerima SF ima velike snage u sebi. Iskoristi li ih postaće relevantna književnost i u svetskim i na domaćim prostorima. A u trenutku kada se, posle haosa koji su proglasili Derida i Bodrijar, ovaj poslednji i svojom devi­zom "sve je aktuelno i sve je retro", polako diže plima novog konzervativizma koji ultimativno traži uspostavljanje kanona po kojima će se umetnički misliti i raditi i vrednovati, novi, otvoreni SF svojom neetabliranošću može postati (poslednji) bastion slobodnog mišljenja i delanja u novom veku. Naravno, otpora kretanjima napred biće i među čitaocima i među auto­rima koji ne dele entuzijazam novatora (tako nešto se dogodilo kada su neki američki pisci osnovali udruženje koje je trebalo da SF spasi od novog talasa). Pitanje tolerancije postaje ponovo aktuelno. Na maloj JU SF sceni tolerancija je, čini se, izuzetno potrebna (prisetimo se negativnih komentara na modu kiber-pank pisanja).

Relativna izolovanost JU SF književnosti, u odnosu na svet, s jedne, i na domaću književnu tradiciju (ma koliko ona slaba bila) i tekuća događanja, s druge strane, može se pokazati kao izuzetno podsticanje okolnosti. Domaći SF pisci na putu su da, ukoliko žele, stvore specifičan i vredan izraz. Rezultati postignuti za proteklih desetak godina (jer generacija autora koji su se pojavili na konkursu "Andromeda" izgubljena je) obećavaju.

Pre svega, slomljeni su šabloni amerikanizacija SF teme i sve veći broj priča dešava se u domaćem ambijentu. Ovo nije nikakav kvazi lokalpatriotizam već dokaz da domaći SF nadrasta temelje na kojima je ponikao i urastao u ovdašnje prostore kao poseban način razmišljanja.

Ovaj uspeh, ipak, tek je početak osvajanja SF svetova. Potrebno je prihvatiti i podržati eksperimentisanje sa formom, sadržinom, stilovima pisanja.

Domaći SF (kao i svetski) boluje i dalje od zablude da je za SF najvažnija ideja dela koju prevelika umetnost guši. Takav stav ostatak je paraliteraturnih aršina maskiranih pozi- tivističkom praksom zlatnih godina žanra i definitivno je ćor­sokak. Umetnička "obrada" ideje je balast ako priča nije promišljena više od nivoa kartonskih kulisa i šablona. Jurnjava iz događanja u događanje a sve prema kraju ne može biti jedina tema SF. Njegove teme moraju biti i tišine u ljudskim životima i kontakti sa drugim dušama.

Da bi takve (nazovimo ih) spore priče bile napisane trebaće mnogo umešnosti, trebaće roniti do pojedinosti, do svakod­nevnih stvari tako važnih za uverljivost svetova i likova u njima. Grandioznost i navodna važnost radnje gotovo uvek izostavljaju te najsitnije činioce stvarnosti a istraživanjima u tim prostorima nema kraja i granica.

Drugačije teme nameću i nužnost novih načina pisanja. Igra sa formama, oneobičavanje teksta, uvođenje višesmis­lenosti i mogućnosti različitog iščitavanja priče postavljaju se kao neminovnost u razvoju SF. Ostajanje u okvirima pozitivističkog Asimov-Klark postupka ugušiće inovacije pa time i vrednost žanra. Da je to zaista tako pokazuje postojanje (i u nas) etabliranih SF-geto stilista, tj. pisaca koji imaju pre­poznatljiv stil pisanja. Takvi autori su u situaciji da se postojanje stila (posle teške borbe) priznaje i zahteva dok se od ostalih autora takvo šta niti traži niti podrazumeva.

Bitnu ulogu u podsticanju (po mišljenu ovog autora) nemi­novne promene nabolje u JU SF književnosti, odigraće podrška kolega po peru i SF kritičara. Jedino tako će se autor, čak i ako publika ne bude podržavala eksperimente (što je izvesno ali je situacija ipak mnogo povoljnija no što je bila pre nego je i ovde predstavljen novi talas), osećati slobodnim da odabere i nove načine izražavanja.

I time dolazimo do osnove problema: bude li JU SF književna scena blagonaklona prema svakovrsnim eksperi­mentima sa formom i sadržinom (koji ne moraju uvek biti uspešni), ako takvi postupci ne budu a priori odbacivani, pred domaćim SF se otvaraju visoki horizonti umetnosti. Vremenom će i publika prihvatiti ambiciozna istraživanja i tako će se krug rušenja šablona i napredovanja žanra definitivno zavrteti. Do tog trenutka promenama treba pomoć. Koliko će to biti teško svedoči gotovo potpuna nepokretljivost i zatvorenost etablirane književne scene. Ali, mladost i neokoštalost u JU SF-getu velike su prednosti. Poduhvati Bobana Kneževića, pokretača ovdašnjih SF događaja, obećavaju da će do promena i doći. Jer, stara je istina da dobra književnost nema i ne treba da ima granice.

(“Eterna” Časopis za savremenu kulturu, broj 1, proleće/leto 1994.)