POVRATAK ZABRANJENE KNJIGE – „Naučnofantastični film“ Aleksandra B. Nedeljkovića; izdavač "Everest media" 2019.

 

            Istorija pisane reči i njenog umnožavanja ima i stalnog pratioca – zabrane. Književna, religijska ili naučna dela, na svim su meridijanima i u svim epohama proglašavana opasnim i nepodobnim i, stoga, fizički uništavana, najčešće proverenom metodom – spaljivanjem. Od kineskog cara koji je, završivši Veliki zid, hteo da se istorija beleži od njegove vladavine, preko višestrukih rušenja i paljenja Aleksandrijske biblioteke do nacističkih lomača ali i onih koje su potpalili Crveni Kmeri, knjiga je iznova i iznova „ubijana“; nešto manje rigidni su spiskovi nepoželjnih knjiga koje se sklanjaju sa polica biblioteka (i ne štampaju se ponovo), koji postoje u registrima crkava, nedemokratskih državnih sistema ali i u najdemokratskijoj državi sveta, kako piše Rej Bredberi u pogovoru jednog od izdanja romana „Farenhajt 451“ koji je sinonim za sudbinu knjiga u svim totalitarnim populističkim sistemima mračne budućnosti (koja nas sve očekuje?).

            Na ovdašnjim prostorima zabrane knjiga vezuju se najviše za period socijalističke države (mada je zabrana bilo i ranije). Kako su ideološke stege popuštale, poneke od prokazanih i uništavanih knjiga ipak su ugledale svetlost dana. Najnoviji primer vaskrsavanja zabranjene knjige je fototipsko izdanje dela „Naučnofantastični film“ koje je objavio „Everst media“, pod uredničkom palicom Bobana Kneževića. Knjiga je trebala da se 1974. godine pojavi u izdanju Jugoslovenskog udruženja „Nauka i društvo“. Njen autor je Aleksandar B. Nedeljković (1950), profesor engleskog jezika i književnosti koji je godinu dana ranije diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu i pre ove knjiga objavio „nekoliko prevoda iz uglednih engleskih časopisa, kao i originalni članak IZMEĐU NAUKE I MAŠTE“. U biografskoj belešci o autoru navodi se „Studijom o naučno-fantastičnom filmu ovaj naš mladi pisac predstavlja nam se kao vrstan poznavalac ne samo naučnofantastičnog filma, već i naučne fantastike uopšte.“ Dosledno izdavaču poverenom zadatku da populariše nauku i knjiga “Naučnofantastični film“ je zamišljena kao temeljna informacija o ovoj oblasti. Autor najpre pokušava da definiše šta jeste a šta nije naučnofantastični film a potom sledi kratka istorija ovakvih filmova. „Nacionalne produkcije“  bave se naučnofantastičnim filmovima snimljenim u SAD, Japanu, Francuskoj, Engleskoj, Nemačkoj, SSSR-u i manjim kinematografijama. Najobimniji deo knjige razmatra najčešće teme koje obrađuju ovi filmovi (oružje, letilice, roboti, čudovišta, gosti iz svemira, putovanjima u bliski i duboki svemir odnosno kroz vreme...). U „Zaključku“ analiziraju se vrednosti naučnofantastičnih filmova, njihov uticaj na svest ljudi XX veka uz konačnu konstataciju da će se ovakvi filmovi i nadalje snimati i da će se na njih odraziti dalji razvoj nauke. U prilogu knjige je opšti indeks preko 600 naučnofantastičnih filmova svih vremena kao i bibliografija stručne literature o ovoj temi. „Naučnofantastični film“ svakako je bio potreban i dobrodošao uvod u oblast koja do tada nije sistematično sagledavana i obrađivana. Vrednost knjige ne umanjuju ni piščevi često pristrasni stavovi kao ni pojednostavljena prepričavanja sadržaja pojedinih filmova sa prigodnim zaključcima. Da je knjiga postala dostupna čitaocima i ljubiteljima naučne fantastike svakako bi uticala na kvalitetnije sagledavanje ovih dela i samog žanra. Međutim, čitav tiraž od 2000 primeraka je (osim tri autorska primerka) uništen (ne zna se zasigurno da li je spaljen ili poslat u stari papir). U predgovoru reprinta A. B. Nedeljković piše da nije dobio zvanično obrazloženje slučaja ali je iz pouzdanih izvora čuo da je knjiga stornirana jer je članica „redakcionog kolegijuma“ dr. Branislava Perović sa beogradskog Tehničkog fakulteta povukla raniju saglasnost sa obrazloženjem da je „naučna fantastika ratno-huškački kapitalistički američki žanr“. To je zapečatilo sudbinu knjige bez obzira što se u njoj piše i o filmovima iz tzv Istočnog bloka. Ideološka ostrašćenost udružena sa nestručnošću i patrijskom lojalnošću uništila je knjigu i nanela nemerljivu štetu tadašnjoj kulturnoj sceni. Ipak, Nedeljkovića njegovo stradalništvo nije pokolebalo i on je „posvetio svoj život studijama naučne fantastike“ i kao profesor engleske književnosti na Univerzitetu u Kragujevcu. Fototipsko izdanje knjige „Naučnofantastični film“ važan je događaj koji neće ispraviti nepravdu ali će bar popuniti neslavnu prazninu u istoriji ovdašnji kulture.

            („Dnevnik“, 2021.)

OD KUGE NOVOG DOBA DO SVEMIRSKE EPOPEJE - Časopis „Znak Sagite“ broj 25; izdavač Everest media, 2019.

„Znak Sagite“, najstariji ovdašnji časopis za (žanrovsku) fantastiku, ubrzava ritam izlaženja pa se nakon prošlogodišnjeg jesenjeg broja upravo pojavio novi, januarski broj. Časopis izlazi od marta 1993.g. i u proseku se pojavljuje jednom godišnje (statistika, naravno, daje pogrešnu sliku obzirom da je bilo godina kada se pojavilo više brojeva odnosno godina bez i jednog broja). Podnaslov prvih 20 brojeva „Znaka“ bio je „Science Fiction, Fantasy&Horor“ potom je promenjen u sadašnji „Više od fantastike“ što bi trebalo da označi širenje od početnih žanrovskih na sve fantastične sadržaje; potvrdu tog  širenja nalazimo i u novom 25. broju na gotovo 300 stranica. Centralno mesto - po redosledu priloga i po obimu od preko 100 stranice - zauzima portret jednog od doajena naučne fantastike, proslavljenog pisca i kritičara/teoretičara Normana Spinrada (1940). Kako Spinrad, na žalost, kod nas jedva da je prevođen, ovaj portret je dobrodošla informacija za sve zainteresovane. Spinradovu prozu predstavljaju „Godine kuge“ iz 1988.g. (starijim čitaocima već znana iz „Alefa“ br. 25); reč je atraktivnoj noveli koja kroz sudbine nekoliko aktera slika američko društvo koje je rigidno reorganizovano kako bi se oduprlo epidemiji seksualnim činom prenosive, smrtonosne kuge (što, naravno, korespondira sa burnom pojavom HIV-a, u vremenu nastanka novele). U dve decenije epidemije razvijeni su državni mehanizmi izolacije obolelih kao i konzervativna doktrina opstanka sa brojnim zabranama rizičnog ponašanja (praćena rastom profita industrija lekova); na drugoj strani barikade je mesijanski pokret koji kroz fetišizovanje upražnjavanje seksa bez zaštite pokreće prirodne procese samoodbrane vrste. Spinrad vešto vodi zaplete naizmeničnim preplitanjem glasova aktera do poente koja (subverzivno, u hipi tradiciji) potencira snagu spontanog samoorganizovanja masa. Ovakav stav je rezultat vrednosnog sistema koji je Spinrad prihvatio odrastajući u burnim subkulturnim 1960-tim. Njegova je spisateljska karijera višestruko trpela što zbog slobodoumnih ideja (neke knjige su mu čak i zabranjivane) što zbog nemirenja sa principima izdavačkog biznisa; o svemu tome Spinrad lucidno piše u svojoj „Autobiografiji“ odnosno govori u kratkom interjuu koji je dao prilikom gostovanja na ovdašnjem „BEOKONU 2017“.

            Nastavak „Znaka sagite“ 25 donosi pregršt proze domaćih autora, od vrcavih crtica signaliste Miroljuba Todorovića i melanholičnog misticizma Slavena Radovanovića do „panč-lajn“ priče o varljivosti vremena Lucije Kanade (iza koje se kriju Kasandra Knežević i Andrea Stojanović) i jezovite storije o majčinskom žrtvovanju Lade Vukić. Dve priče Aleksandra Đukanovića dopadljive su fantastičke varijacije sudbina stvarnih ličnosti (Knuta Hamsuna i Embrouza Birsa). „Vi što maštate“ Adrijana Sarajlije čistokrvana je svemirska epopeja sa „bliskim susretom treće vrste“ (koji to, ipak, nije) bogate atmosfere i intrigantnih zaključaka. „Ravnodušnost crvenog sunca“ Miodraga Milovanovića napisana 1996. godine spada u podžanr alternativne istorije koji nije tako čest u domaćoj fantastici; i posle dve decenije priča je sveža, provokativna i dopadljiva. Njen kvalitet elaboriran je u eseju dr Nikole Bubanje i dr Aleksandra B. Nedeljkovića, koji se bavi uporednom analizom Milovanovićeve priče i romana „Vremeplov“ H. Dž. Velsa. Dr Nedeljković potpisuje i analizu sjajne novele Roberta Silverberga „Plovidba u Vizantiju“. Jelena Maričević Balać skreće pažnju na knjigu poljske slavistkinje Eve Stavčik „U imaginarijumu fantastike: lirsko-onirički model srpske postmoderne proze“ iz 2016.g. a Nataše Milić detaljno analizira knjigu priča „Spirodonova potera za neuhvatljivim“ doajena Radmila Anđelkovića odnosno novo izdanje „Tamnog vilajeta 2, izbora jugoslovenskog SF-a“, originalno objavljenog 1992.g; oba teksta su svojevrsne revalorizacije dela koja su oblikovale domaću naučnofantastičnu literarnu scenu u poslednje dve decenije XX veka. Pregršt soneta fantastičke tematike iz pera Milana Draškovića zaključuje literarni segment časopisa a preostale stranice prepuštene su tekstovima o fantastici u drugim medijima: Ivan Nikolić temeljno, sa mnoštvom faktografskih činjenica, analizira Senku, junaka iz zlatnih „palp“ vremena; režiser Predrag Ličina govori o svojoj horor komediji „Poslednji Srbin u Hrvatskoj“ a Bojan Pandža se bavi fenomenom ljubitelja horora. Par kratkih stripova zaključuje časopis koji čitaocima nudi niz zanimljivih i zabavnih tekstova koji će potvrditi svu lepotu i atraktivnost fantastike u svim njenim oblicima.

            („Dnevnik“, 2019.)

P.S. 

Zbog nejasnog i nepotpunog označenja u časopisu došlo je do nenamerne pogreške: Kasandra Knežević i Andrea Stojanović nisu spisateljice skrivene iza pseudonima već prevodilice priče Lucije Kanade. Izvinjavam im se zbog eventualnih neprijatnosti.

STRASNA ANTROPOLOŠKA STUDIJA „Stalno se vraćajući kući“ Ursula Legvin, izdavač Polaris, 1992.

Pišući, pre neki mesec, prikaz „Hainskih priča“ poželeh da i, tada još u nas neizašlo „Stalno se vraćajući kući“, bude knjiga kojom će Legvinova krenuti „dalje od same sebe“.

            I – tako bi. I te kako!

            SSVK nije dobilo ni Huga ni Nebulu (a koliko mi je poznato ni neku od ostalih nagrada). Neke druge zvezde i zvezdice su tada bile u zenitu. Istina, pomenuto je (negde iza zlatne sredine) na „Locus“-ovoj listi značajnih knjiga izašlih 1985.g. Dakle, nije bilo pompe koja je pratila „Levu ruku tame“ ili „Rasposednutog“. Ali, bez obzira na sve, SSVK je BRILJANTNA knjiga, knjižuretina čak šta više. I žanrovski i medijski pomak ako vam je i dalje do gomilanja superlativa.

            No, pođimo (kakav je već red) redom.

            Ako ste primetili, ne rekoh nigde (pazio sam) da je SSVK roman jer to i nije u onom klasičnom smislu pojma roman. U pitanju je knjiga čija je forma na tragu aktuelnih postmodernističkih struja u (velikoj) Književnosti. U njoj ćete naći sve vrste tekstova: od priča, poezije, aforizama i drama do teorijskih, gotovo naučnih radova iz prirodnih (zoologija, botanika...) i društvenih  (ekonomija, lingvistika, sociologija, etnologija...) nauka, rečnika i kulinarskih recepata. Dakle, strahotni mega mix!

            A sve to ima za cilj predstavljanje (nam) jednog naroda budućnosti – naroda Keša koji će živeti u onom što posle nas i zemljotres-potopa ostane od Kalifornije. I u tom predstavljanju Legvinova je (opet) kako na tragu svojih ranijih, fascinantno zaokruženih civilizacija (u SSVK će to dovesti do potpunog kruga, slikanja svih delova života jer – to je i tema ove knjige), tako i na tragu opšte tendencije u istorijskim naukama, nazvane „totalna istorija“ koja se ogleda u težnji/htenju da se prošlost i sadašnjost (koja će – hvala Bogu – već sutra biti prošlost) proučava ne (samo) na nivou epohalnih događaja već (i) na nivou života (našeg) svagdašnjeg (što će reći: i kad se ujutru ustajalo i koji su se vicevi pričali u poverenju i koja je marka paste za zube bilja omiljena). O svemu tome možete čitati u SSVK jer Keši se, prosto muvaju po stranicama i rade sve što i inače rade svakog dana i noći, nedelje i godine. Oni će ispričati svoje živote, za njih i samo njih važne, presudne događaje, upletene u široku reku opšteg generacijskog i narodnog opstanka.

            I, pre ili kasnije, postaje jasno da Keši žive u Utopiji (!), i to onoj koja (za razliku od mnogih opisanih) radi, izgleda moguće, ostvarljivo, tako reći jednostavno (a nije). Ti mali, elegantnoj popunjenosti skloni ljudi čudesnih imena (Legvinova voli i poštuje Indijance i njihovu – ubijenu - kulturu), mirno okopavaju svoje njive u svom Raju = jedinstvu sa Prirodom, vesele se (orgijaju – rekli bi ovovremeni malograđani), daju koliko mogu i uzimaju koliko im treba, ko hoće ratuje, smišljaju priče i pesme za radost i umiranje; i sve izgleda normalno, tako normalno da im čovek može samo zavideti.

            (A ako vas interesuje zašto je ova knjiga napisana pročitajte, na strani 311, monolog Arhivarke u razgovoru sa Pandorom-Legvin.)

            I, knjiga teče: pesme (obredne, narodne, školske, autorizovane) i priče (životne, mitološke, fantastične) su sjajne. U nekima naziremo tragove ranijih knjiga Legvinove i nagoveštaje onih koje će kasnije biti objavljene (mislim na „Bufalo devojke“). U širokom rasponu literarnih rodova-segmenata knjige, Legvinova nam demonstrira veliku spisateljsku veštinu (svoju) i sveukupnost vizije (svoje) po kojoj će sve kockice složiti u konačnu, impozantnu sliku. Na slici su reči i crteži, ilustracije Margaret Čodas i jeka (kao onaj medijski pomak) originalne muzike Keša (na posebnoj kaseti autora Toda Bartona).

            Sve u svemu, SSVK je sjajna antropološka studija o utopijskom narodu napisana sa strasnom željom da se tamo bude, barem u mislima. To je kompletan doživljaj (gotovo hepening) koji jednostavno morate odživeti.

            Ovo je, čini mi se:

a)     jedna od (do sada) najboljih (ili, sklon sam da poverujem, iako je Legvinova živa i piše, najbolje) knjiga gđe Legvin,

b)     jedna od (do sada) najboljih knjiga edicije Polaris,

c)      jedan od (do sada) najboljih prevoda A. B. Nedeljkovića.

Traži se jedna od (do sada) najboljih volja za čitanjem knjiga.

Rezultati će biti jedni od (do sada) najboljih.

P. S.

            I, naravno:

            Gđo Legvin, moj najdublji naklon.

(„Emitor“ br. 109, 1992)

POSTMODERNISTIČKA IGRARIJA „Stalno se vraćajući kući“ Ursula Legvin, izdavač Polaris, 1992.

Knjiga „Stalno se vraćajući kući“ nije, osim pohvalnih prikaza, pobrala žanrovske – SF – lovorike (tj. nagrade) 1985.g. godine kada se originalno pojavila. Razlog tome je svakako u nepripremljenosti čitalaca na ovakva dela a ne u delu samom jer je ono jedan od vrhunaca (a pisac ovih redova je sklon da, čak, poveruje da je u pitanju i sam vrhunac) stvaralaštva Ursule Legvin.

            Nepripremljenost u ovom slučaju znači nespremnost da se prati i prihvati širina autorove vizije i način na koji se ona predstavlja. Jer „Stalno se vraćajući kući“ nije roman u klasičnom (čitaj, naučenom, naviknutom) smislu reči. U pitanju je knjiga koja je na tragu postmodernističkih igrarija formom te u sebi objedinjuje gotovo sve načine saopštavanja misli i znanja pismom: od klasične priče, poezije, drama, aforizama do eseja (o zoologiji, biologiji, ekonomiji, etnologiji...), rečnika, šeme ručnog veza, notnih zapisa i kulinarskih recepata! Ovako – za SF – radikalno razuđeno tretiranje priče, uprkos dugoj i prihvaćenoj žanrovskoj tradiciji baratanja verodostojno izmišljenim dokumentima, arhivama i knjigama, ipak, nikako nije moglo odmah biti široko prihvaćeno.

            No, ovakva koncepcija knjige bila je jedini način da nam se predstavi jedan narod budućnosti,  narod Keša (koji će živeti u onome što posle nas i zemljotresa-potopa ostane od Kalifornije) u sveukupnosti svog postojanja. Svakodnevica jednog sveta biće secirana, geneza segmenata objašnjena, a zatim će telo sveta biti ponovo sastavljeno u totalnu sliku sačinjenu od mrlja životnih priča običnih ljudi. I, pre ili kasnije, shvatićemo da ti mali, gojaznosti skloni ljudi žive u oduvek traženoj Utopiji, svetu mitološkog jedinstva sa Prirodom i Sobom.

            Naravo, „Stalno se vraćajući kući“ nije didaktično-moralizatorska priča-preporuka (Ursula Legvin je suviše dobar pisac da tako nešto sebi dozvoli) već strasno izmaštana slika sveta u kome bi autorka, sećajući se i žaleći ubijenu kulturu Indijanaca (paralele su više nego očite) želela da je.

            Ovu fascinantnu antropološku knjigu-studiju, ilustrovanu, kako i dolikuje, crtežima i geografskim kartama, prati i, kao svojevrsni medijski pomak, audio kaseta sa originalnom muzikom Keša.

            Sasvim skroman i dobronameran predlog pisca ovih redova bio bi: Ne propustite ovo podsećanje na iluzije koje život znače.

            Knjigu je nadahnuto preveo Aleksandar B. Nedeljković a objavio dr. Zoran Živković u svojoj privatnoj SF ediciji „Polaris“.

(„Dnevnik“, 1992)