OD KUGE NOVOG DOBA DO SVEMIRSKE EPOPEJE - Časopis „Znak Sagite“ broj 25; izdavač Everest media, 2019.

„Znak Sagite“, najstariji ovdašnji časopis za (žanrovsku) fantastiku, ubrzava ritam izlaženja pa se nakon prošlogodišnjeg jesenjeg broja upravo pojavio novi, januarski broj. Časopis izlazi od marta 1993.g. i u proseku se pojavljuje jednom godišnje (statistika, naravno, daje pogrešnu sliku obzirom da je bilo godina kada se pojavilo više brojeva odnosno godina bez i jednog broja). Podnaslov prvih 20 brojeva „Znaka“ bio je „Science Fiction, Fantasy&Horor“ potom je promenjen u sadašnji „Više od fantastike“ što bi trebalo da označi širenje od početnih žanrovskih na sve fantastične sadržaje; potvrdu tog  širenja nalazimo i u novom 25. broju na gotovo 300 stranica. Centralno mesto - po redosledu priloga i po obimu od preko 100 stranice - zauzima portret jednog od doajena naučne fantastike, proslavljenog pisca i kritičara/teoretičara Normana Spinrada (1940). Kako Spinrad, na žalost, kod nas jedva da je prevođen, ovaj portret je dobrodošla informacija za sve zainteresovane. Spinradovu prozu predstavljaju „Godine kuge“ iz 1988.g. (starijim čitaocima već znana iz „Alefa“ br. 25); reč je atraktivnoj noveli koja kroz sudbine nekoliko aktera slika američko društvo koje je rigidno reorganizovano kako bi se oduprlo epidemiji seksualnim činom prenosive, smrtonosne kuge (što, naravno, korespondira sa burnom pojavom HIV-a, u vremenu nastanka novele). U dve decenije epidemije razvijeni su državni mehanizmi izolacije obolelih kao i konzervativna doktrina opstanka sa brojnim zabranama rizičnog ponašanja (praćena rastom profita industrija lekova); na drugoj strani barikade je mesijanski pokret koji kroz fetišizovanje upražnjavanje seksa bez zaštite pokreće prirodne procese samoodbrane vrste. Spinrad vešto vodi zaplete naizmeničnim preplitanjem glasova aktera do poente koja (subverzivno, u hipi tradiciji) potencira snagu spontanog samoorganizovanja masa. Ovakav stav je rezultat vrednosnog sistema koji je Spinrad prihvatio odrastajući u burnim subkulturnim 1960-tim. Njegova je spisateljska karijera višestruko trpela što zbog slobodoumnih ideja (neke knjige su mu čak i zabranjivane) što zbog nemirenja sa principima izdavačkog biznisa; o svemu tome Spinrad lucidno piše u svojoj „Autobiografiji“ odnosno govori u kratkom interjuu koji je dao prilikom gostovanja na ovdašnjem „BEOKONU 2017“.

            Nastavak „Znaka sagite“ 25 donosi pregršt proze domaćih autora, od vrcavih crtica signaliste Miroljuba Todorovića i melanholičnog misticizma Slavena Radovanovića do „panč-lajn“ priče o varljivosti vremena Lucije Kanade (iza koje se kriju Kasandra Knežević i Andrea Stojanović) i jezovite storije o majčinskom žrtvovanju Lade Vukić. Dve priče Aleksandra Đukanovića dopadljive su fantastičke varijacije sudbina stvarnih ličnosti (Knuta Hamsuna i Embrouza Birsa). „Vi što maštate“ Adrijana Sarajlije čistokrvana je svemirska epopeja sa „bliskim susretom treće vrste“ (koji to, ipak, nije) bogate atmosfere i intrigantnih zaključaka. „Ravnodušnost crvenog sunca“ Miodraga Milovanovića napisana 1996. godine spada u podžanr alternativne istorije koji nije tako čest u domaćoj fantastici; i posle dve decenije priča je sveža, provokativna i dopadljiva. Njen kvalitet elaboriran je u eseju dr Nikole Bubanje i dr Aleksandra B. Nedeljkovića, koji se bavi uporednom analizom Milovanovićeve priče i romana „Vremeplov“ H. Dž. Velsa. Dr Nedeljković potpisuje i analizu sjajne novele Roberta Silverberga „Plovidba u Vizantiju“. Jelena Maričević Balać skreće pažnju na knjigu poljske slavistkinje Eve Stavčik „U imaginarijumu fantastike: lirsko-onirički model srpske postmoderne proze“ iz 2016.g. a Nataše Milić detaljno analizira knjigu priča „Spirodonova potera za neuhvatljivim“ doajena Radmila Anđelkovića odnosno novo izdanje „Tamnog vilajeta 2, izbora jugoslovenskog SF-a“, originalno objavljenog 1992.g; oba teksta su svojevrsne revalorizacije dela koja su oblikovale domaću naučnofantastičnu literarnu scenu u poslednje dve decenije XX veka. Pregršt soneta fantastičke tematike iz pera Milana Draškovića zaključuje literarni segment časopisa a preostale stranice prepuštene su tekstovima o fantastici u drugim medijima: Ivan Nikolić temeljno, sa mnoštvom faktografskih činjenica, analizira Senku, junaka iz zlatnih „palp“ vremena; režiser Predrag Ličina govori o svojoj horor komediji „Poslednji Srbin u Hrvatskoj“ a Bojan Pandža se bavi fenomenom ljubitelja horora. Par kratkih stripova zaključuje časopis koji čitaocima nudi niz zanimljivih i zabavnih tekstova koji će potvrditi svu lepotu i atraktivnost fantastike u svim njenim oblicima.

            („Dnevnik“, 2019.)

P.S. 

Zbog nejasnog i nepotpunog označenja u časopisu došlo je do nenamerne pogreške: Kasandra Knežević i Andrea Stojanović nisu spisateljice skrivene iza pseudonima već prevodilice priče Lucije Kanade. Izvinjavam im se zbog eventualnih neprijatnosti.

LITERARNI BIZNIS TJ. BESTSELER SISTEM ili KRALJ HORORA U RALJAMA PRIMENJENE LITERATURE – Povodom knjige „Gole kosti Stivena Kinga“; izdavač „Booka“, Beograd 2016.

Stiven King (1947) nekrunisani je svetski kralj horor žanra već tri decenije. Ova fanovska titula naravno da nije utemeljena na ničemu drugom do popularnosti, opštem dopadanju i rezultatima prodaje na bestseler listama. U akademskim literarnim krugovima  King nije toliko (bezrezervno) hvaljen pa je i on (još jedan) primer neprelaznog ponora između “popularne“ i „elitne“ kulture, tržišnog i elitističkog shvatanja pisanja odnosno pisanja kao zanata i načina da se obezbedi egzistencija na tržištu, s jedne, i pisanja kao „božanske rabote“, s druge strane. Novi uvid u ovu materiju nalazimo u nedavno objavljenoj Kingovoj knjizi-zbirci priča (na preko 560 strana)  „Gole kosti“ (izdavač „Booka“ Beograd),  posebno u završnim piščevim Napomenama. Knjige sabira 20 proza objavljenih u periodu između 1968. i 1984. godine (knjiga je originalno objalvjena 1985.g.); kao svojevrsni kuriozum u knjigu su uvršene i dve Kingove pesme.

Kao i njegove kolege, i King je počeo kao autor koji svoju robu – priče – prodaje časopisima (i na honorarima temelji svoj džeparac a posle i celokupni opstanak). I njegov put od početnika do etablirane veličine bio je krivudav i nepredvidiv: potreba da se priča svidi uredniku i tako bude kupljena tražila je od Kinga da vodi računa o onome što se na tržištu „prodaje“ i da svoj proizvod, koristeći sve zanatske veštine i trikove, tome prilagodi, odnosno da prozu uobliči prema publikaciji kojoj se nudi. Sve je rezultiralo šarolikim pričama, kako po temama kojima se bave tako i po širini i dubini zahvata u njih. Časopisi u kojima je King tada objavivao priče bili su u rasponu su od manje-više lokalnih, srednjetiražnih do, kasnije, prestižnih kakvi su „Plejboj“ , „Magazin tajni Eleri Kvina“ (za kriminalističke priče) ili “Magazin epske i naučne fantastike“; svaki od njih je imao profilisanu ponudu kojoj se valjalo prilagoditi odnosno napisati „primenjenu“ priču. Zahvaljući svom talentu i dovitljivosti King je uspeo da i u uskim okvirima koji guše slobodu stvaranja, pored sasvim funkcionalnih, ispiše nekoliko sjajnih priča što ga odvaja od masa pisaca-najamnika sposobnih da stvore samo konfekcijska dela. On je ispisao prepoznatljive moderne horor priče ali i one u kojima su elementi jeze na tragu klasika kakav je E. A. Po.

Tržišni princip po kome funkcioniše „literarni biznis“ u SAD ustrojen je po vrlo jasnim principima koji garantuju akcionarima izdavačkih kuća profit. Bestseler sistem traži da uspešan pisac svake (ili svake druge) godine „napravi“ hit knjigu ili će ispasti iz kruga elitnih-dobro plaćenih autora i biti svrstan među one u čije se reklamiranje ulaže malo novca što dodatno smanjuje mogućnost proboja na liste najprodavanijih knjiga (a to znači da su i honorari sve manji i manji, bez procentualnog udela u zaradi od prodaje). Takvo se tretiranje pisaca praktikuje čak i kod izdavača „ozbiljne“ literature; ulaganja i očekivanja su manja ali ni tamo pisac ne može konstantno da ne ispunjava očekivanja vlasnika kuće. Kako bi se u čitavom biznisu povećala efikasnost poštuju se i određena pravila u kontaktu pisca i izdavača. Da bi urednik što manje vremena gubio na „promašene“ projekte on od pisca traži da mu dostavi jedno ili dva poglavlja romana i sinopsis ostatka knjige (uz preciziranje obima odnosno planiranog ukupnog broja reči) i na osnovu toga donosi odluku da li će prihvatiti ponudu; potom se potpisuje ugovor na osnovu koga autor dobija avans i rok u kome treba da isporuči robu. Ovakvo postupanje odgovara i piscima jer svoj literarni uzorak mogu da ponude na više strana a da knjigu napišu tek kad nađu izdavača što je potpuno drugačija situacija koja se praktikuje na ovim prostorima. No, tamošnji su pisci ekonomska kategorija i nalik malim preduzetnicima-proizvođačima koji kreću u proizvodnju tek pošto obezbede tržište za robu. Drugačiji pristup pisanju njima je potpuno stran; u svojoj teorijskog knjizi „Okvir i retrospektiva“ Norman Spinrad, u svojevrsnoj autobiografskoj ispovesti, zbunjeno i začuđeno kaže kako, eto, radi nešto što u čitavoj dotadašnjoj karijeri nikada nije uradio - naime, piše knjigu koju prethodno nikome nije prodao! U biografijama pisaca kakvi su Artur Klark („2001: odiseja u svemiru“) ili Džordž R. R. Martin (serijal „Pesma leda i vatre“) može se pročitati napomena da su svoje prve priče objavili u nekom opskurnom fanzinu ili manjem listu ali da njih zvanični bibliografi ne beleže jer pisci za te priče nisu dobili honorar, što će reći da se računa samo ona roba koja je prodata i naplaćena. Iste beleške mogu se naći i u biografijama etabliranih pisaca kakav je na primer Džon Apdajk.

Naravno, imperativ prodaje „literarne robe“ nije specijalitet naših dana: Dima, Balzak i Dikens živeli su od svojih romana koji su u nastavcima izlazili u literarnim dodacima dnevnih novina. Aleksandar Dima je, na vrhunci slave, da bi zadovoljio potražnju angažovao „pisce duhove“ koji su po njegovim nalozima pisali nove nastavke mnogih romana i tako zarađivali nadnice za svog poslodavca i sebe. Ovako velika produkcija i povlađivanje ukusu kupaca uticala je na neujednačene kvalitete njihovih knjiga ali ih nikako nije sve i u potpunosti obezvredila. Literatura očito može biti posao ali tada, kao i svaka roba, lako zastareva, može biti pregažena novom modom i zaboravljena. Samo ako pored zanatske veštine u njoj ima i umetničkih vrednosti ona će zavredeti da ostane upamćena. To je slučaj i sa najboljim delima Stivena Kinga, kralja horora.

(„Dnevnik“, 2016.)

DUBINSKI POGLED U ŽANR „Okvir i retrospektiva: eseji, ogledi, prikazi“ Normana Spinrada; izdavač: Everest media, biblioteka ’Paradoks’, Beograd 2011.

Sekundarna literatura (dakle ono što se svrstava u prikaze, kritike, oglede i eseje) u naučnoj fantastici retka je pojava na ovdašnjim prostorima pa je, stoga, objavljivanje knjige „Okvir i retrospektiva: eseji, ogledi, prikazi“ Normana Spinrada ravno kulturnoj senzaciji. Domaći izdavači jesu voljni da objave žanrovsko delo (pre svega roman) ali im ne pada na pamet da štampaju knjige koje se bave teorijom žanra odnosno koje promišljaju njegove dosadašnje (ne)uspehe jer takve knjige teško da će imati više od šačice kupaca-čitalaca a to nikako neće pokriti ni troškove proizvodnje knjige; misterija  „Okvira...“ razjašnjava se kada zainteresovani čitalac otkrije da iza „Everest medija“ stoji Boban Knežević, jedan od najagilnijih promotera i izdavača naučne fantastike u proteklih 30-tak godina sa ovih prostora. „Okvir i retrospektiva“ je konkretan primer paradoksa naučne fantastike: ona važi za popularan žanr koji se rado ’konzumira’ ali gotovo da ne postoji čitalac voljan da uloži napore u dublje otkrivanje tajni štiva koje (navodno) voli. Pomenuti paradoks (a tako je i - gle čuda - ime biblioteke u kojoj je „Okvir...“ objavljen) nije lokalni specijalitet već je šira pojava koju konstatuje i Spinrad. On zaključuje da publika u naučnoj fantastici voli da čita plitke i pitke sadržaje zato što joj se takve knjige naturaju od strane izdavačkih kuća i medija koje oni plaćaju; želeći da izbegnu bilo kakav poslovni rizik izdavači potenciraju objavljivanje dela koja ’troše’ oprobane šablone (u najjednostavnijem obliku) dok seriozna naučna fantastika biva potisnuta u drugu plan. S druge strane, kao indirektni nastavak pomenute tendencije zapaža se i nedostatak/nepostojanje kritike koja bi pratila tekuću produkciju, promišljala je, ukazivala na manjkavosti i potencirala kvalitete (mada bi pridavanje tolikog značaja kritici moglo voditi u drugu krajnost odnosno u zamenu njene sekundarne uloge za ulogu direktnog vođe/usmerivača literarnih tokova što se u istoriji literature dešavalo ali nije bilo previše plodonosno jer je nametanje/diktiranje trendova primarnu književnost uvek vodilo u manirizam i ćor-sokak).

            Norman Spinrad (1940) spada u najglasnije zagovornike tzv ’novog talasa’, literarnog pokreta koji je s kraja 1960-tih i tokom 1970-tih uzdrmao temelje dotadašnjeg ’zlatnog doba’ naučne fantastike, ogrezlog u klišeima i književnoj jalovosti; ’novotalasovci’ su se zalagali za literarno ambiciozniju naučnu fantastiku, spremnu na eksperimente u stilu i jeziku, odnosno na traganje za novim temama i žanrovskim horizontima. Napori mladih pisaca prvenstveno iz Engleske i delom iz SAD urodili su plodom (uprkos otpora etabliranih autora) i naučna fantastika je posle godina tavorenja počela da prevazilazi granice nematnutog geta paraliterature. Uporedo sa pričama i romanima Spinrad je pisao kritike knjiga, stripova ili filmova tekuće produkcije, kao i prepoznatljive sintetske tekstove u kojima je sagledavao različite pojave u naučnoj fantastici. Desetak takvih radova, stvaranih u periodu od 1987. do 2010. godine odabrala je Lidija Beatović (poznavalac naučne fantastike i njen povremeni autor) i pod naslovom „Okvir i retrospektiva“ ponudila na uvid (odabranoj) publici. Knjigu čine tri celine „SF u stvarnom svetu“, „Sanjači svetova“ i Spinradova Autobiografija. U prvom segmentu, najčešće polazeći od nekolicine knjiga koje su mu skrenule pažnju, Spinrad analizira pojedine žanrovske fenomene, pronalazi pravilnosti i donosi zaključke o trenutnom stanju i tendencijama odnosno ukazuje na moguće probleme i njihova rešenja (potvrđujući tako praktično svoj stav o potrebi postojanja i funkcionisanja ’aktivne’ kritike). Baveći se žanrovskim promišljanjem daleke budućnosti, trećeg sveta (iz pozicija autora koji pripadaju ’prvom’, razvijenom svetu), političkim porukama u naučnoj fantastici, zajedničkim vizijama osvajanja svemira,  kiberpankom kao svežim buntovnim pokretom u žanru, nastajanjem nove umetničke forme - grafičke novele, te tavorenjem i ’spasavanjem’ naučne fantastike, Spinrad duhovito i vispreno promišlja brojne segmente literature ali i sveukupnog okruženja u kome se naučna fantastika stvara i u kome živi svoj život odnosno povratno utiče na okolinu. U svojim tekstovima Spinrad povezuje mnoštvo pisaca, od autora iz ’zlatnih vremena’ (Klark, Hajlajn) preko onih koji su njegovi generacijski ispisnici (Benford, Dik, Sterdžen) do novih snaga (Kim Stenli Robinson, Ber, Gibson, Sterling, Širli). Poneki autori kao što su Benford, Ber ili Robinson, ’protagonisti’ su u više eseja, mada se ne pominju uvek po dobru; Spinrad takođe ne zaboravlja ni sopstvene knjige koje, bez lažne skromnosti, stavlja u kontekst izlaganja o pojedinim temama.

            U drugom segmentu su sabrane impresije o žanrovskim velikanima kakvi su Sterdžen, Vonegat, Balard i Dik. Prateći njihove karijere Spinrad sagledava interesovanja koja su ih zaokupljala (ili proganjala) kao i muke kroz koje su prolazili, od autorskih blokada preko besparica do uvek konfliktnih odnosa sa izdavačima. Ni u svojoj Autobiografiji Spinrad nije mogao da pobegne od ovih bolnih a očito opštih mesta u životu pisaca koji ne ’štancuju’ literarnu konfekciju. Njegova karijera neprestano ’vrluda’ između primamljivog gotoiziranog sveta (praćenog masama fanova), pokušaja da se iz tog sveta pobegne i borbe sa izdavačima koji uporno nastoje da njegova dela vrate-ukalupe u standardizovanu ponudu. Rezultat sukoba Spinradovih ambicaja i uredničkih zahteva je neredovno pojavljivanje njegovih knjiga i egzistencija koja se penje do ruba bogatstva i srlja u širomaštvo i oskudicu.

            Razabiranje u dinamičnom svetu literature svako nije lak i rutinski posao; osim istrajnog iščitavanja novih knjiga nužno je, pored promišljanja ponuđenih sadržaja, i njihovo ’pozicioniranje’ u žanrovskim tokovima, što sveukupno zahteva i iskustvo i dar otkrivanja mikro i makro veza. Spinrad uspeva da se od pojedinačnog uspne ka opštem, da prepozna sličnosti i razlike, pravilnosti i tendencije i, konačno, svoje ideje i stavove ispiše razložno i razumljivo, bez insistiranja na velikim frazama. Zato su njegovi tekstovi čitljivi, dinamični i - dopadljivi. Čitalac svakako ne mora da se slaže sa iznetim stavovima i zaključcima (a poneki su zaista ’nategnuti’ jer su ograničeni poznavanjem naučne fantastike izvan engleskog govornog područja, pate od nedoslednosti u kritičarsko-esejističkoj metodologiji, odnosno od ambivalentnog odnosa prema stilsko-literarnom segmentu naučne fantastike). Ipak, ono što se ne može poreći jeste da Spinrad uspeva da zaintrigirao i pouči, što je svakako odlika vrsnih pisaca i kritičara. Stoga je „Okvir i retrospektiva“ izuzetna knjiga za ambicioznije čitaoce koji bi želeli da dublje sagledaju literaturu koja ih zanima odnosno nezaobilazni priručnik za buduće kritičare ili istoričare/teoretičare naučne fantastike.

(2012)