Knjigu „Tajna
purpurnih zora“ Vladimira Kolarića (1975), u prošlogodišnjem izdanju kuće „Everest
media“, čini 60-tak kratkih priča-crtica koje se kreću po „teritorijama“
poznatim iz srpskih narodnih pesama i legendi odnosno hrišćanskih apokrifa i Indoevropskog
mitološkog zabrana. Ipak, ove odrednice su samo nominalne jer u pričama nije na
delu ni istorijska faktografija ni njena znana fantazijska nadogradnja odnosno
nastavljanje iste (manje ili više sledstveno V. I. Propovim teorijama). Ovi
se antropološko-arhetipski slojevi podrazumevaju kao deo kulturnog fundusa
čitaoca i autor „računa“ na njihovo postojanje jer je nameran da od tih temelja
započne svoju unikatnu literarnu avanturu! Kolarić sve pomenute tradicije
tretira kao jedno duhovno telo; taj kulturološki „objekat“ ima odlike kosmološkog
Singulariteta u kome se, jer je van-vremen i nad-vremen, simultano stiču
svi postojeći/mogući elementi tvoreći entitet koji ima zaseban život. Otuda u pričama
ne samo da se prepliću raznorodne kulturološke ikonografije već se i obrasci
narodnih pesama i legendi menjaju i dopunjuju prema iskustvima i logici postojećih
milenijuma ljudske civilizacijske samosvesti okružene božanskim (nadčovečanskim)
silama. Stoga najčešći junaci priča, koji pripadaju srpskom srednjevekovnom
periodu (pre pada pod Turke odnosno tokom njihove vladavine-okupacija) i
nose znana imena (Kraljevića Marka, Hajduka Veljka, Senjanin Janka, Vožda
Karađorđa, Svetog Save...), nisu odista oni iz deseteraca niti iz
istorijskih dokumenata već su specifična, Kolarićevom rukom sazdana, bića koja
se samo delimično ponašaju i postupaju kao njihovi temeljni obrasci. A razlika
između očekivanog ponašanja i onog opisanog u pričama jeste najpre u odstupanju
od matrice, jer je njihov osnovni delatni princip tragedijski i nimalo herojski,
uz povremeno prevladavanje čiste radosti ludizama i neodgovornosti za sopstveno
postojanje. Slično se dešava i u pričama u kojima su akteri sasvim obične jedinke (Bosiljka, Radan,
Ivo...); ni njihova postupanja ne podležu samo idiličnim obrascima časti,
poštenja i ljudskosti već su neretko (prečesto) potčinjena porivima zlobe, ljubomore,
preljube, zavisti i podlosti. Ni u grupi ljudi nisu bolji već su spremni na dvoličnost,
izdaju i ubistvo, iz koristoljublja ili iz puke obesti. Kolarić odbija
da podržava matrice i nije voljan da maskama plemenitosti i dobrote skriva ružno
i zlo; takvim postupanjem daruje životnost pričama iako one izrastaju iz
temelja čiju zadatu etičku valjanost on stavlja pod sumnju.
No, ovo odbacivanje nikako ne znači
da je sve iza maski ružno i nedostojno; u nizu epizoda plamte ljubav, samožrtvovanje,
stid, ponos i druge emocije koje jedinku čine plemenitim, osećajnim bićem. Ako
je poverenje u Čoveka, u nekim pričama poljuljano, u drugim se ono
obnavlja i buja novom snagom. Pisac ne beži ni od pozitivnih ni od negativnih emocija
što daje punu sliku ljudskih bića sa svim vrlinama i manama. Jednako tako se
ponašaju i nadprirodna bića, od vila i zmajeva do božanstava, predstavljajući
se (nalik antičkim bogovima) kao odraz ljudskog ponašanja – ili su, ipak, ljudi
odraz božanskog ponašanja? U tom se širokom kontekstu bezvremenosti (koja
podrazumeva nastanak, trajanje i nestanak) iščitavaju i religijska učenja i
institucije iako su oni najčešće zalog telesne i duhovne čistote.
Seriozno bavljenje esencijom emocija
i postupcima koji su odraz delovanja elemenata koji ljudsku vrstu čine jedinstvenom
(ali ne etički savršenom), nameće jezičku strogost i preciznost. Pisac stoga nije
maniristički kitnjast i raspričan već asketski smeran; upotreba arhaičnih reči donosi
plemenitu patinu drevnosti istovremeno vraćajući i svakodnevnim rečima vulgarizacijom
zagubljenu dubinu. Započinjući čitanje znatiželjnik biva preplavljen utiskom svečane
važnosti teksta da bi, po sklapanju korica, bio siguran da je prisustvovao obznani
knjige vanredne vrednosti. „Tajna purpurnih zora“ odista jeste delo koje,
snažno i sugestivno, doseže arhajske dubine svekolikog ljudskog
bitisanja.
(„Dnevnik“, 2021.)
0 komentara:
Постави коментар