PROPAST NAJBOLJE LAKE KONJICE NA SVETU – „Carstvo letnjeg meseca“ S. K. Gvina; izdavač „Čarobna knjiga“ 2020.

 

         Jedan od obrazaca popularne kulture XX veka svakako je i „vestern“ koji se, u svim medijima (od petparačke literature, preko muzike do filmova i stripova), bavio Divljim zapadom. Generacije dečaka odrastale su prateći doživljaje kauboja, trapera, vojnika u plavim bluzama; njihove avanture na putešestvijima kroz neistražene predele, sukobi sa starosedeocima ili sa zlim banditima bili su hrana za maštu i način za usvajanje vrednosnih obrazaca. No, iza tih uzbudljivih dela postojala je i stvarna istorija koja nije bila ni malo sjajna i časna i koja je, kako je popularnost vesterna opadala (a sa njom i ulaganja u propaganu), izlazila na videlo. Ono što se odista događalo u vremenima kada su belci otimali teritoriju Indijancima ipak nalazi put i do široke čitalačke publike u dokumentarno-istorijskim knjigama. Jedna od novijih knjiga (2010) iz ove oblasti je „Carstvo letnjeg meseca“ Sema K. Gvina, nagrađivanog američkog novinara i pisca; knjiga je 82 nedelje bila na bestseler listi „Njujork tajmsa“ i ušla u najuži izbor za Pulicerovu nagradu a ovdašnjim čitaocima ponudila ju je agilna „Čarobna knjiga“ u nadahnutom prevodu Gorana Skrobonje.

        Autor se poduhvatio ozbiljnog zadatka da na temelju brojnih izvora (od memoara i sećanja učesnika preko službenih izveštaja do novinskih članaka te obilaska lokacija opisanih događaja) ispiše istoriju Komanča koji su živeli na Srednjem zapadu sadašnjih SAD, ogromnoj teritoriji istočno od Stenovitih planina zvanoj Velike ravnice, nepreglednom moru trave uočljivih bez geografskih repera (barem za bele doseljenike). Ravnicom su tada lutali milioni bizona koji su bili ključni za opstanak Indijanaca kao izvor hrane, kože, sirovina za sačinjavanje raznih predmeta... Isti prostor Komanči su delili sa još nekoliko plemena sa kojima su bili u stalnim sukobima. Rutinu života koji je bio na nivou praistorijskih sakupljačkih plemena poremetio je dolazak belih osvajača Španaca, Francuza, Meksikanaca, Teksašanima. Susreti i sukobi sa prvim osvajačima donele su Komančima neočekivani dar – konje. I dok su ostala plemena slabo ili nimalo iskoristila prednosti korišćenje konja, Komanči su izgradili čitav kult oko konja koji im je omogućio izuzetnu pokretljivost kao i prednost u borbama; Komanči su postali izuzetni jahači sposobni da u punom galopu, skriveni iza vrata konja protivnika gađaju strelama i kopljima. Belci nisu mogli da im pariraju svojim puškama-musketama koje su se sporo punile. Tek će pojava prvih revolvera omogućiti rendžerima (dobrovoljačkim odredima koji su branili doseljenike u Teksasu) da budu koliko-toliko ravnopravni sa Komančima; rendžeri će S. Koltu pomoći da usavrši revolvere koji će, sa puškama repetirkama, zapečatiti sudbinu Indijanaca.

        Kroz opise bitaka Komanča sa doseljenicima kao i borbi Komanča sa drugim Indijancima, razmatranja zvanične državne politike koja je s jedne strane pokušavala da sklopi mir sa starosedeocima a s druge da zadovolji zahteve za zemljom doseljenika što je rezultiralo haosom na terenu (sve dok, posle Građanskog rata, nije doneta odluka da se „indijansko pitanje“ trajno reši), defiluju mnogi živopisni likovi doseljenika, Indijanaca i vojnika, a centralno mesto pripalo je Sintiji En Parker, koju su Komanči oteli kao devojčicu i koja je postala žene poglavice Peta Nokona i izrodila mu decu; Sintija, zvana „Bela skvo“, „spasena“ je od divljaka i vraćena porodici ali nikada nije prihvatila civilizaciju belaca. Njen sin Kvana bio je poslednji ratni poglavica Komanča koji je, poražen, 1875.g. otišao u rezervat, dodao imenu prezime Parker, i postao cenjeni borac za prava Indijanaca.

            Osim obimne faktografije i uverljivih opisa duha ondašnjih vremena, Gvinova knjiga pleni izbalansiranim stavom prema akterima. On ne osporava namerno uništavanje starosedelačkog stanovništva i kulture (danas bi to moralo biti okarakterisano kao genocid), bahatost i brutalnost doseljenika, nesposobnost i korumpiranost vlasti. S druge strane, on ne idealizuje Indijance i njihov način života (koji podrazumeva stalne pljačkaške pohode na Indijance i belce), ne skriva njihovu surovost (ubijanje, mučenje i sakaćenje zarobljenika – od silovanja, odsecanja noseva do paljenja delova tela), ne previđa izrabljivanje žena (dok muškarci samo love i ratuju, žene rade sve ostale poslove, od štavljenja bizonskih koža, pravljenja odeće, gajenja dece, preseljenja logora...). Ideja o „plemenitim divljacima“ time gubi bilo kakvo opravdanje kao što ni priča o civilizovanim belcima nema potvrdu u realnosti nasilja, izrabljivanja, otimačina i prevara Indijanaca. Na Divljem zapadu pobedili su oni koji su bili divljiji od drugih, oni koji su zatirali protivnike ne birajući sredstva. I to je ružna istina i naravoučenije ove knjige!

            („Dnevnik“, 2021.)