ŠTA KRIJU MRAČNI SNOVI? – „Neznanac u mom grobu“ Margaret Milar; izdavač Čarobna knjiga 2021.

U ediciji „Najbolji krimi-romani sveta“ izdavačke kuće „Čarobna knjiga“ upravo se, posle romana Hameta, Čendlera i Mekdonalda, pojavio roman „Neznanac u mom grobu“ Margaret Milar (1915-1994), autorke koju (osim što je pominju kao suprugu jednog od legendarnih pisaca posleratnih tvrdih krimića – Rosa Mekdonalda) svi pregledi kriminalističke literature u drugoj polovini XX veka navode kao najbolju predstavnicu „psihološkog krimića“ odnosno sličnih „pravaca“ kojima je, uprkos svoj raznovrsnosti, zajednički imenilac da nisu direktni nastavljači tradicija niti engleske škole predratnog detektivskog krimića niti američke škole tvrdo kuvanog krimića. Milar je u svojim delima išla sasvim drugim putevima: u 20-tak njenih romana i nizu kratkih priča detektivi, kriminalci i policajci vrlo su retko glavni junaci; mada je objavila par romana u kojima je opisala doživljaje advokata-detektiva Toma Aragona, psihologa-detektiva dr Pola Praja ili inspektora Sandsa njeni protagonisti su uglavnom „mali, obični ljudi“ koji sticajem okolnosti postaju zločinci ili žrtve. Milar je manje opisivala akcije ili same istrage a više mentalne sklopove svojih junaka, analizarajući okolnosti iz prošlosti koje su ih formirale kao ličnosti sa mnoštvom mana, slabosti i tek ponekom vrlinom. Zbog toga njena dela izmiču prepoznatljivim kriminalističkim obrascima i ne posežu za uobičajenim razrešenjima – što podrazumeva izostanak katarze ili moralne satisfakcije. Njeni romani su specifične sociološke studije manjih gradskih sredina sa pripadajućim tabuima i predrasuda odnosno sa tipičnim profilima ljudi koji u njima žive. Ovakav tretman kriminalističkih tema blizak je delima pisaca tzv seriozne literature koji su žanrovske matrice koristili u svojim dela (kao npr Fokner, Grin, Kingsli...). Agata Kristi, „velika dama zločina“, visoko je cenila literaturu koju je stvarala Milar i nije propuštala priliku da je pomene kao primer kvalitetnih krimića; za roman „Neznanac u mom grobu“ Kristi je ustvrdila da je „izuzetno originalan“ što svakako nije zanemarljiva preporuka imajući u vidi kakve je zaplete Kristi umela da osmisli.

            „Neznanac u mom grobu“, originalno objavljen 1960.godine a na ovdašnjim prostorima  1984. objavljen u ediciji „Krimbis“ („Kriminalistički biseri“) zagrebačkog „Spektra“, zaista počinje neobično i zloslutno (bezmalo hororistično): Dejzi, mlada žena sanja da u šetnji dolazi do groba na čijem spomeniku je ispisano njeno ime sa datumima rođenja i smrti. Datum rođenja je tačan a smrt je, prema ciframa, nastupila pre četiri godine. Uznemirena ponavljanjem sna žena, uprkos protivljenju supruga i majke, angažuje detektiva koji treba da istraži šta je ona radila dana koji je označen kao dan njene smrti. Ipak, to nimalo nije jednostavan zadatak mada se otkriva da na groblju zaista postoji sanjani spomenik ali je u njemu sahranjen čovek koji je izvršio samoubistvo... U čitavo zamešateljstvo se upliću i Dejzin problematični otac koga je supruga odavno oterala od kuća, advokat Dejzinog muža, mušičava konobarica sa šestoro dece i njena religiozna majka. Svi oni su, manje ili više, upleteni u bizarnu obmanu koja je trebala da zataška grehe mladosti, izneverena očekivanja i rasističku netrpeljivost.  Svako novo poglavlje romana otkriva novi sloj tajne i krije obrte koji bacaju drugačija svetla na osumnjičene za izazivanje nevolja. Znatiželjni čitalac, koliko god da traga za istinom i razrešenjem tajne, ostaje zatečen i zaveden izuzetnom živošću opisanih karaktera, njihovim dijalozima i ponašanjem što, sveukupno, uveliko nadilazi žanrovske standarde krimića. I vremenska distanca od trenutka prvog objavljivanja do današnjeg čitanja doprinosti toj uverljivosti odnosno potvrđuje literarni kvalitet teksta (čime se ne mogu pohvaliti mnogi u svoje vreme popularni krimi romani).

            Milar je kao, i svaki valjani pisac, u roman unela dotadašnja iskustva žanra ali ne tako što bi ih kopirala već ih je prilagođavala svojoj ideji. Stoga ona, kao i autori tvrdog krimića ali i tzv „noar trilera“, bez zaziranja otkriva mračne strane idiličnih zajednica srednje američke klase a ne beži ni od slikanja nadmenosti i izveštačenosti bogataša ili primitivnosti nižih slojeva. Tako se postavlja široka društvena pozornica svih slojeva društva na kojoj akteri pokušavaju da ostvare svoje namere, remeteći konvencije i pravila što ih vodi u zločin i prevare koje se, jednom započete, ne mogu zaustaviti. Na kraju će pijanac izbeći optužbama za (makar i nenamerno) ubistvo marginalca, bogati se vratiti u svoj luksuz a njihove bivše sluge svom tavorenju, uvek na mali korak od bede. Milar nema iluzija da će otkriće tajne bilo šta bitno promeniti; jednom utisnuti žigovi sramote ili niže rase obeležavaće one koji ih nose do kraja života.

            „Neznanac u mom grobu“ dokaz je da je krimić itekako provokativan i intrigantan žanr ukoliko ga pišu valjani autori kakav je bila i ostala Margaret Milar.

            („Dnevnik“, 2021.) 

ZAČUDNI SUSRETI NA KRVAVOM BOJNOM POLJU ili KORTOVE DEČAČKE ŽUDNJE ZA OTKRIVANJEM TAJNI – „Mladost“ Huga Prata; izdavač „Darkwood“ 2021.

 

Izdavačka kuća “Darkwood” postojano nastavlja objavljivanje - na ćirilici, u tvrdom povezu i u punom koloru sa bogatim dodacima tekstova, ilustracija, akvarela i karata - sabranih avantura Korta Maltezea, „poslednjeg romantičnog heroja XX veka“ poteklih iz pera Huga Prata (1927-1995). Novi album u ovoj seriji naslovljen je „Mladost“ i nastao je 1981. u crno-beloj verziji da bi se, naknadno kolorisan, pojavio kao album 1983. godine; „Mladost“ je na ovim prostorima štampan u „Politikinom zabavniku“ i albumima koje su objavili „Komuna“ odnosno anonimni pirati u vreme sankcija iz 1990-tih. Legenda kaže da je Prat imao nameru da ovaj album bude svojevrsni uvod u veliku priču o Kortovoj potrazi za rudnicima Cara Solomona od koje je, na žalost, odustao. „Mladost“ je trebala da prikaže kako se Korto zainteresovao za rudnike odnosno kako je došao do geografske karte na kojoj su oni ucrtani. Istovremeno, ova priča bi otkrila do tada još nepoznate činjenice o Kortovom susretu sa njegovim prijateljem i suparnikom Raspućinom a u sve to bi se umešao pisac, avanturista i socijalista Džek London. Srećom po sve strip sladokusce, Prat je barem deo namere i ostvario. Elem, sve počinje u poslednjem danu Rusko-Japanskog rata iz 1905. godine, toj neslavnoj epizodi s početka XX veka koja je suprotstavila ekonomske i političke interese bogatog Zapada i ekonomski zaostale Azije i Dalekog Istoka. Čitavo imperijalističko zamešateljstvo okončano je mirom koji je vojnicima u rovovima, koji su igre velikih plaćali svojim glavama, doneo (barem privremeni) spas. Dogovoreni mir označen je duvanjem u pištaljku japanskog oficira koji će se uspraviti u svojoj punoj visini pored zastave „zemlje izlazećeg sunca“. No, s druge strane bojišta, u rovu jedan ruski vojnik nije voljan da prizna tuđe odluke pa upire pušku, nišani i puca. Oficir pada. Ruski oficir pritrčava da vidi ko je pucao i, posle pretnji mladom vojniku prepoznatljivo kukastog nosa i dijaboličkih očiju, biva – ubijen s leđa. Odgovorni pokušavaju da pobegnu ali Japanci pucaju na njih, jednog ubijaju a drugog ranjavaju i primoravaju da se sakrije. Preživeli ubica-dezerter nosi ime Raspućin i u nastavku svoje avanture beži progoniteljima, tražeći i nalazeći raznovrsne pomagače. Jedan od njih je i mladi novinar Džek London koji pokušava da Raspućina poveže sa svojim prijateljem, mornarom Korto Maltezeom. Ipak, takav susret nije lako organizovati usred neopisive gužve izmešanih vojski koje su se doskora gledale preko nišana, pored sukoba sa četama koje odbijaju poslušnost i čarki sa bandama koje koriste opšte rasulo i bezvlašće. I sam London ima ozbiljne probleme – zamerio se japanskom oficiru koji prezire Zapad i izazvao ga je na dvoboj u kome pisac nema nikakve šanse pred fanatičnim, istreniranim vojnikom-nindžom. Ali i London je, uprkos bezazleno pegavom „bejbi fejsu“ tvrdoglav dok mahniti Raspućin, na svojoj strani, takođe ima planove...

Korto se, posle više pominjanja, pojavljuje tek u drugoj polovini priče i nadalje igra manje-više sporednu ulogu posmatrača, slušaoca i komentatora tuđih postupaka. Uostalom, on na početku priče i sam kaže da nije shvatao svoje prijatelje ali da kao iskusan čovek barem može da ispriča to što nije shvatao. Otuda su svi opisani događaji nestvarno laki i (ne)objašnjivi, od Raspućinove manično-nihilističke ljutnje, Londonovog romantičnog idealizma, Kortove bezmalo dečačke žudnje za otkrivanjem tajni do ludila ratnih sukoba i sudara Istoka i Zapada koji se nikako ne mogu izmiriti jer su im temelji – etički kodeks i odnos prema samoj činjenici življenja - potpuno drugačiji. Naravno, između ovih tvrdih stavova je bezbroj prelaznih-pogodbenih stavova po kojima žive obični ljudi vođeni instiktima očuvanja golog života.

Prat je u epizodu „Mladost“ upleo niz svojih opsesivnih tema, kakve su rat i zlo koje nosi, susreti i sukobi različitih kultura, otkrivanje čudesnog, nadmetanje duhovnosti sa instinktima, koje je istraživao i u drugim albumima i serijalima („Pustinjske škorpije“, „Jezuita Džo“, „Narednik Kirk“, „Erni Pajk“, „Viling“). On konstantno pokušava da prihvati očigledne razlike i otkrije zajedničke, opšte vrednosti mada ne uspeva da pobegne od uverenja da je primitivizam jači i uspešniji od etike i morala. Ipak, Prat ne potencira određene stavove već pušta da se oni nametnu kroz priču što neretko potcrtava apsurd samog postojanja junaka i njihovih stavova jer oni su bezvredni i nerazumljivi slučajnim prolaznicima koji poseduju moć da sve dileme prekinu fatalnom silom.

Kao što je priča svedena na suštinu tako je i crtana. Prat ne insistira na detaljima već na jednostavnim linijama, njegove table su uglavnom simetrične – tri reda sa po dve sličice. Ali ta je jednostavnost odraz pročišćenosti i fokusiranosti na bitno dok se svedenom scenom kreću tela u prevelikoj, nezgrapnoj odeći i podsećaju na likova sa radova slikara naivaca. No, poneki briljantni crtež na razmeđi figurativnosti i apstrakcije svedoči da je autor umetnik rafiniranog ukusa.

U konačnom svođenju utisaka, „Mladost“ je još jedan Pratov biser u sjajnoj seriji o neodoljivo čudesnom Kortu Maltezeu.

(„Dnevnik“, 2021.)

IZMEĐU BEZVREMENE MOĆI I KRHKE ETIKE – „Paganin“ Bobana Kneževića; izdanje „Everest media“ 2020.

 

Novoobjavljeni roman „Paganin“ Bobana Kneževića (1959), zapaženog spisatelja, izdavača i urednika srednje generacije, privukao je ponajpre, zahvaljujući autorovom dosadašnjem angažovanju, pažnju čitalačke publike naklonjene fantastičkim žanrovima (naučna i epska fantastika, horor).  Ipak, kao i u nekim ranijim knigama, Knežević je istupio iz žanrovskih obrazaca i matrica i zakoračio u novom smeru. Roman započinje dečačkim doživljajem dešavanja koje se racionalno ne mogu objasniti – iako je moguće da je u pitanju tek nepripremljenost deteta za nove senzacije. U nastavku ovaj, barem u prve dve epizode-situacije svojevrsni „bildungs roman“ (odnosno roman o odrastanju), prati ciklične susrete dvojice ljudi koji su, prema imenima i prezimenima, opšte poznati; na jednoj strani, onoj nominalno slabijoj, je Veselin Čajkanović (kao dečak, mladić i sazreo muškarac) a na onoj drugoj, najpre varljivo bliskoj pa potom suprotnoj, antagonističkoj je Alister Krouli, mističar (naoko u punoj zrelosti), najomraženiji čovek svog vremena. Krouli se sve do poslednjeg, otvorenog sukoba predstavlja kao znalac svakovrsnih tajnih činjenica i znanja koji i dalje traga za neizmernim moćima zaostalim iza bića koja su živela i vladala u vremenima pre pojave ljudske vrste. Čajkanović je koliko mladalački zaveden tajnama i njihovim otkrivanjem toliko i zaplašen svime što one nose. U procesu učenja njemu će biti otkriven i svetonazor Lužičkih Srba, skrajnutog naroda koji i dalje sledi paganska učenja i iskustva proistekla iz pokoravanja, ali i suživota sa silama Prirode. Sledeći korak u spoznaji vodi Čajkanovića u duboko podzemlje sve do litice ispod koje se pruža nepoznati, bezmerno stariji svet. Fasciniran ali i ustrašen Čajkanović odustaje od silaska u primordijalno okrilje ali se zato odlučuje da ponovi arhetipsku situaciju milosrdnog davanja vode zarobljenom biću očito velikih snaga; oslobođeni stvor darivaće svom spasiocu posebne moći koje ovaj, u svojoj prostodušnosti i dobroti, isprva neštedimice koristiti. Naravno, životno iskustvo će Čajkanovića neminovno poučiti opreznosti i sumnjama na šta se nadovezuje nova pojava Kroulija koji ga iznova stavlja pred bezmalo neodoljiv izazov pokoravanja neetičkim zahtevima koji mogu biti nagrađeni novim spoznajama ili odbijanja da se, po cenu neznanja/neukosti, učestvuje u mračnim, nemoralnim  obredima...

        Kneževićev roman znatiželjnim se čitaocima predstavlja kao specifična mešavina žanrova odnosno tematskih usmerenja. Ovo svakako nije realistički istorijski roman jer je tretman istorijskih ličnosti daleko od očekivane uverljivosti opisa epohe kojom se bavi, preciznih faktografskih detalja, oponašanja sintaksičkih konstrukcija i korišćenja arhaizama primerenih tom vremenu. Na drugoj strani, iz istih razloga ovo nije ni delo koje bi se moglo svrstati u tzv „tajne istorije“ u kojima autori insistiraju na dokumentarnosti kako bi svojim spekulacijama obezbedili kakvu-takvu verodostojnost. Knežević se, pak, drži činjenica koliko mu je potrebno da stvori okvir događaja ali ne i više od toga; on isprva sledi opštepoznate činjenice o svojim junacima ali ih nadalje razvija izvan tih obrazaca i ne insistira na psihološkoj uverljivosti i doslednosti likova i njihovih postupaka. Otuda su u romanesknom Čajkanovićevom ponašanju prepoznatljive dileme pisaca-intelektualaca s kraja XIX i početka XX veka (Po, Lavkraft) odnosno fascinacija spoznajom postojanja sila koje izmiču racionalnim objašnjenjima. Opčinjenost nepoznatim i neobjašnjivim, uz dozu zaziranja pred nemerljivim moćima kulminira u poniznom prihvatanju sopstvene neznatnosti spram nemerljivih eona proteklih pre pojave Homo Sapiensa, i svetova ljudima nepojmljivih bića (njihove najpribližnije ljudske odrednice bi bile božanstva ili demoni). Otuda se „Paganin“ ponajpre može čitati kao ezoterijsko-filozofska rasprava o nekim od temeljnih, krucijalnih pitanja egzistencije ljudskog roda i njegovog duha/uma, od beslovesnosti praistorije do XX veka. Opskurne epizode susreta sa duhovima predaka zarobljenim na istim prostorima u različitim epohama kao i naziranja budućnosti (naše sadašnjosti i dalje) slikovit su dokaz prethodne tvrdnje o mešavini žanrova. Dodatan argument za rečeno je i odstupanje od uobičajenog kontrolisanog baratanja arhaičnim jezikom i adekvatnim strukturiranjem rečenica a u cilju postizanja uverljivosti pogodbene (literarne) stvarnosti i istorijskih fakata. Knežević je pošao sasvim suprotnim pravcem: ogolio je svoju rečenicu, na momente je lišio patine starog jezika tako da je, čak, insistirao na modernom vokabularu i uobičajenim modernim konstrukcijama (pa i floskulama) potcrtavajući tako do krajnjih granica odstupanje od isprva usvojenih istorijskih obrazaca a u ime nezavisnosti svog literarnog konstrukta u kome, opet, izostaje i sam tren čiste katarze jer su Čajkanovićeve dileme ostale bez definitivnog odgovora.

        U krajnjem svođenju utisaka, „Paganin“ se otkriva kao delo koje će postaviti niz provokativno-intrigantnih pitanja prepuštajući čitaocima da na njih odgovore prema sopstvenim iskustvima i afinitetima.

            („Dnevnik“, 2021.)

“Perfektni perfekt” Ilije Bakića konačno kao zasebna knjiga!

 Povodom 30 godina od nastanka, objavljeno je bibliofilsko izdanje romana „Perfektni perfekt“ Ilije Bakića. Roman se do sada nije pojavio kao zasebno izdanje; godine 2013. objavljen je u 45. broju časopisa „Unus Mundus“ (urednik Stevan Bošnjak, izdavač Niški kulturni centar).

„Perfektni perfekt“ je pisan u manirima postmodernizma odnosno dekonstrukcije sa jasnim uticajem neoavangardnih iskustava. Višeslojna priča dešava se u antiutopijskom okruženju militarizovanog društva u kome junak, pripadnik oružanih snaga trajno stacioniran u kasarni, pokušava da organizuje svoj život tako da mu, pored redovnih dužnosti, preostane slobodnog vremena sa spisateljsku delatnost i komunikaciju sa književnim publikacijama. Svakodnevne radne obaveze izmešane sa trivijalijama i neizbežnom komunikacijom sa ostalim vojnicima prepliću se sa pokušajima stvaranja i uobličavanja priča koje su njegov estetsko-eskapistički beg od realnosti. Shizofrenost pozicije junaka izražena je fragmentarnim, nelinearnim pripovedanjem uz insistiranje na paralelnom odvijanju dešavanjima na više fizičkih i mentalnih nivoa odnosno na, u tekst ukomponovanim, elementima primenjene likovnosti.

„Perfektni perfekt“ je deo neformalne trilogije eksperimentalnih romana nastalih u prvoj polovini 1990-tih u kojima se autor oprobava u različitim spisateljskim tehnikama odnosno iskušava „otpornost“ priča – sa nedvosmislenim, funkcionalnim elementima naučne fantastike – na razgradnju i fraktalizaciju ili insistiranje na kontinuitetu pogodbene realnosti uz istovremeno traganje za granicama čitalačkih mogućnosti da prate i razumevaju takve tekstove. Trilogiju, pored „Perfektnog perfekta“, čine i romani „Novi Vavilon prosa brutalis“ (objavljen 2000.g, izdavač „Kanjiški krug“) i „Fundamentalni posmatrač“ čije pojavljivanje je planirano za 2022.g.

https://sfpisb.wordpress.com/2021/10/04/perfektni-perfekt-ilije-bakica-konacno-kao-zasebna-knjiga/

https://www.art-anima.com/perfektni-perfekt-ilije-bakica-kao-zasebna-knjiga/

ŽIVOPISNI DOŽIVLJAJI VRAGOLASTOG DETEKTIVA I ULIČNOG MANGUPA ili KNEGINJA DOLNOZEMSKAJA, DETEKTIV KASOVIC I „OBLAK U PANTALONAMA“ – „Kassowitz“ Predraga Đurića i Luke Cakića; izdavač System comics, 2021.

 

Tekući trenutak ovdašnje strip scene možda najbolje karakteriše epitet – raznovrsnost. Nakon neobuzdane energije kojom je scena zračila 1980-tih a koja je presečena decenijom ratova i sankcija, u Novom milenijumu je započela obnova strip stvaralaštva i izdavašta i dosezanje bogatstva koje je izgubljeno. Pojava niza izdavača sa bogatom i razuđenom produkcijom kao i dolazak novih generacija crtača i scenarista raznorodnih interesovanja, poetika i stilističkih manira, zalog su opstanka i nastavka nasilno prekinutog razvitka 9. umetnosti na ovim prostorima. Novoizašli album „Kassowitz“ dokaz je sazrevanja strip scene na nivou izdavaštva odnosno stvaralaštva. Kako to u tekstu o nastanku stripa Kasovica na kraju albuma pojašnjava Predrag Đurić (1974), scenarista, prozaista, kritičar i izdavač (vlasnik kuće „Rosencrantz“), ideja o ovom stripu razvijala se dugo, sa periodima potpunog mirovanja/tavorenja, uz mnoštvo uzora (stripskih, literarnih, filmskih) i referentnih tačaka odnosno spoljnih podsticaja, kakav je i uspeh domaće TV serije „Senke nad Balkanom“ koji je indirektno doveo ideju o Kasovicu u žižu interesovanja – sve do konačne realizacije u obliku kolornog albuma u izdanju kuće „System Comics“. Imponuje Đurićeva stvaralačka samosvest odnosno sposobnost pozicioniranja svog rada u relacijama istorija-savremenost raznorodnih umetnosti; takođe imponuje i činjenica da je razmatrana ideja da se strip uključi, kao ravnopravni segment, u izgradnju/profilisanje aktuelne popularne kulture što bi trebalo da znači da ponovo postoji svest o komercijalnom potencijalu „priča u slikama“ (nešto slično se dešavalo pre 30-tak godina sa stripom „Balkan ekspres“ koji se naslanjao na istoimeni film).

        Đurićeva priča dešava se u Novom Sadu 1939. godine. Njeni junaci su Samuel Kasovic, najčuveniji novosadski privatni detektiv, i mladi Arnold Šlirencauer, ulični mangupčić koji se upinje da bude u Kasovicovoj blizini. Zaplet počinje kada kneginja Dolnozemskaja angažuje detektiva da joj vrati knjigu „Oblak u pantalonama“ Vladimira Majakovskog, koju je, u trenutku rastrojstva, prodala knjižaru-antikvaru koji sada ne želi da joj je vrati. Naizgled lak zadatak komplikuje se ubistvom antikvara jer je očigledno da za knjigu ima još interesenata koji ne biraju sredstva da do nje dođu. Klupko potrage odmotava se ali i zapliće otkrivajući naličje grada ali i političke situacije u predvečerje II svetskog rata, uključujući tu i Decu Vrangela, tajno udruženje, neku vrstu tajne policije ruske bele emigracije... Scenario vešto upliće različite žanrovske matrice: tvrdo kuvani krimić oličen je u osebujnom, ne uvek profesionalnom detektivu-mangupu, fatalnoj plavuši-klijentkinji, živopisnim kontaktima sa egzotičnim podzemljem; duh istorijskog krimića nosi sama postavka priče začinjena faktima i spekulacijama ali i pojavom jedne postojeće ličnosti – Juraja Špilera, poznatog policajca iz predratne Jugoslavije i nacističke okupacije. Razrešenje tajne ne odvija se samo u sadašnjosti pošto se čitavo zamešateljstvo otkriva kao posledica dešavanja iz prošlosti predstavljene pripovedanjem-sećanjima aktera. Pažnju privlači i atraktivna postavka konačnog razrešenja slučaja koja prepliče tri toka: javno čitanje poezije Majakovskog, prizore sa karnevala i obračun sukobljenih strana. Poslednje stranice vraćaju na scenu Kasovicov mangupski osmeh kojim šarmira damu sugerišući da je ovo samo jedna epizoda u njegovim dogodovštinama.

        Mada barata manje-više poznatim obrascima Đurić uspeva da izgradi uzbudljivu priču koja pleni kako samim zapletom tako i atraktivnim likovima odnosno uverljivo oslikanom pozornicom prepunom detalja, od arhitekture i mode do duhovitog slenga koji je mešavina delova jezika naroda koji su živeli u Novom Sadu te dopadljivih šala i aluzija na ondašnju svakodnevicu. Prepoznatljiva a umetnikovom rukom rekonstruisana atmosfera prošlih vremena dodatni je kvalitet ovog dela. Mladi crtač Luka Cakić (1990) dobrano se potrudio da realističnim crtežom oživi minulu epohu uz mnoštvo detalja koji ipak ne opterećuju sama dešavanja dinamično iscrtana i atraktivno spojena u table koje, smenom velikih i malih crteža (uz njihovo manje ili veće preklapanje), podsećaju na filmsku montažu akcionih scena uz efektnu upotrebu svetla, mraka i senki.

        Sveukupni utisak tokom i nakon čitanja ovog albuma vrlo je pozitivan i afirmativan. Reč je delu koje objedinjava intrigu i akciju, oplemenjene sjajno dočaranom atmosferom odnosno nizom manje poznatih a provokativnih detalja (čiji uticaj se proteže i do današnjih dana). Sudeći po ovom albumu, „Kassowitz“ ima potencijal da izraste u atraktivan serijal koji će zabavljati ali i podučavati prave strip sladokusce.

            („Dnevnik“, 2021.)

MARKO I MUSA PONOVO ODMERAVAJU SNAGE - “Vekovnici XI – Ljute rane” scenarista Marko Stojanović, grupa crtača; izdavač Udruženje ljubitelja stripa i pisane reči “Nikola Mitrović Kokan”, Leskovac 2021.g.

 

            “Vekovnici” su nesporni fenomen srpskog stripa s početka XXI veka. Uprkos svim teškoćama ovaj serijal stigao je jedanaestog numerisanog albuma odnosno 12. ukupno obzirom da postoji i nulti album! Svako ko iole prati ovdašnji strip svestan je izazova i nevolja koje nisu mogle da mimoiđu delo ovakvog obima – koje, usto, nije ni blizu svog okončanja. Serijali su u svetskim strip produkcijama pravilo a na ovdašnjim prostorima uspevaju sa promenjivim uspesima koje su uzrokovali mnogi činioci od onih na strani autora (serijali traže dugotrajnu koncentraciju i profesionalnu disciplinu koje mnogi ne mogu da poštuju) do (primarnijih) razloga na strani okruženja i izdavača: prevrtljivog državnog odnosa prema stripu koji je “izazivao” nepostojanje redovnog izlaženja publikacija, kratkog “trajanja” izdavačkih kuća, potom ratova i sankcija ali i kolebanja odnosno gubitka interesa čitalaca. Kontraverzni položaj serijala nije mimoišao ni “Vekovnike” koji su od 2007. g. do danas imali bezbroj problema ali postigli i zapažene uspehe. Zamišljeni kao strip serijal koji će izlaziti u “Politikinom zabavniku” pa (silom prilika i okolnosti) premešteni u albumski format uz sporadično/nekontinuirano pojavljivanje u periodici “Vekovnici” su ipak izgradili svoju “nišu” na domaćoj strip sceni koja se, na radost ljubitelja, istrajno popunjava novim izdanjima. “Spiritus movens” čitavog projekta je scenarista Marko Stojanović koji je, zahvaljući izuzetnoj energiji i entuzijazmu, osmislio priču, angažovao i za rad na albumima koordinisao preko 80 crtača i preuzeo na sebe aktivno medijsko predstavljanje projekta. Paralelno sa originalnim serijalim stvoren je i pobočni ”spin off” serijal, pod imenom “Beskrvni” (za sada u tri albuma). Stojanović je hrabro preuzeo iskustvo andergraund stripa - kolektivno crtanje stripa koje nije popularno u klasičnom stripu jer promena vizuelnog identiteta može doneti (više nego promena scenariste) gubitak publike navikle na određeni crtež. U “Vekovnicima”, pak, svoju verziju priče i glavnih junaka crtaju umetnici različitih grafizama; ova potencijalna slabost je postala vrlina i zaštitni znak serijala pa je eksperiment potvrdio svoju opravdanost.

            Uporište serijala je prijateljstvo vampira Čena i prgavog besmrtnika Kraljevića Marka; oko ovog dvojca pletu se raznorazne zgode i nezgode: Markova ljubav sa besmrtnom amazonkom Aleom, Čenov sukob sa svojom vampirskom sabraćom, Markov sukob sa ostalim izdancima Kainovog soja (koji se ne trpe i međusobno tamane). Čen i Marko prihvataju zadatak koji im poveravaju tri maga (oni su blagosiljali Hrista) da čuvaju tajanstvenu mapu-ključ mogućeg smaka sveta; ali mapa interesuje mnoge, od psoglavaca, krstaša, vampira do same “vatre sveta”. Nakon mnogih avantura prijatelji potapaju mapu u severno more ali tu njihovim nevoljama ni izdaleka nije kraj. Marko biva zarobljen od svoje braće D’Artanjana i Kvazimodoa koji su voljni da mu se osvete jer je ubio Tila Ojlenšpigela ali ga Čen i Alea oslobađaju. Potom Čen odlazi svojim putem a par se, posle lepih trenutaka, rastura. Marko se vraća opijanju kao leku za tugu. Njegov i Čenov put će se ponovo spojiti u kući braće Grim koja je ulaz u svet nastanjem bićima iz mašte. Posle novih peripetija Marko opet “gubi” Čena i pada na zemlju koja se nama čini realnom.

            Marko u “Ljutim ranama”, u krčmi sluša o velikim bitkama kod Trafalgara i Austerlica iz 1805.g. ali i o ustanku Srba protiv zuluma Turaka. Izbezumljen od besa on se, da bi oterao demone od sebe, napija i vraća u sopstvenu prošlost – u Kačanik 1395.g. Pošto se proneo glas da je kralj mrtav većina vojnika predala se novom gospodaru Musi. Marka će prepoznati samo poneki ali ga to neće sprečiti u pokušaju da povrati svoj grad. U toj borbi mu pomaže i uhoda Jazim koga je Bajazit poslao da smakne Musu jer se oteo od svog sultana. Susret sa Musom nije ovakav kakav je Marko očekivao jer je Marko na kolenima a Musa ga šalje u tamnicu govoreći da je poranio. Musa je takođe besmrtnik ali ne želi da ubije nekoga ko mu još nije ravan. Musa u dvoboju pobeđuje Marka i nabija na kolac a kad Marko ponovo oživi pušta ga da pobegne kako bi postao neko vredan da ga Musa ubije!

Povratak u junakovu prošlost je redovna pojava u serijalima i dozvoljava produbljivanje ličnosti ali i zapleta. “Vekovnici” ovim albumom otkrivaju Markovu ličnu istoriju utkanu u onu opštu, poigravajući se narodnim mitovima i prilagođavajući ih potrebama svoje “tajne istorije”. Priča je nabijena akcijom i neočekivanim obrtima i dokaz da se pogodbena stvarnost po začudnosti može nositi sa onom iz izmišljenih svetova. Ovaj album dinamično su iscrtali i montirali doajen Dragan Stokić Rajački, nešto mlađi Milorad Vicanović Maza i nove snage Milan Drča, Predrag Ginevski i Kristijan Darstar. Kao dodatak nosećem stripu štampana je šarmantna, crnohumorna kratka priča “Crna mačka, agent ravnoteže” iste autorske ekipe koja mami gorke osmehe.

        “Vekovnici” su amalgam fantastike, misticizma i horora, pseudoistorijskog, avanturističkog i borilačkog stripa koja baštini najbolja iskustva ingenioznog “Vold Njutn Univerzuma” Filipa Hoze Farmera i “Lige izuzetnih džentlmena” Alana Mura. “Vekovnici” su postali samosvojan svet-univerzum koji će se, očito je, i nadalje širiti. Zaključimo da su “Ljute rane” prijatan obrt i dah svežine u serijalu koji i dalje uspešno intrigira i pleni pažnju stripoljubaca.

            (“Dnevnik”, 2021.)

UZBUDLJIVA EKSPEDICIJA U (NE)POZNATO ili KADGLIŠIĆ LOVI TRBOSEKA U LONDONU – „Firentinski dublet – Sfumato“ i „Firentinski dublet – Kjaroskuro“ Gorana Skrobonje i Ivana Nešića, izdavač Laguna 2020-2021.

 

                         

Roman u dve knjige „Firentinski dublet – Sfumato“ i „Firentinski dublet – Kjaroskuro“ (izdanje “Laguna” 2020-2021.) Gorana Skrobonje i Ivana Nešića, zapaženih autora literarne fantastike, dokaz je da su zalaganja za žanrovsko čistunstvo – u ovom slučaju naučne fantastike ili horora – zaludna i jalova rabota. “Čistunstvo” je eventualno moglo biti legitiman zahtev u prvim decenijama posle II svetskog rata ali već od 1970-tih i nastanka “Novog talasa” naučne fantastike, tako rigidni stav više je gušio žanr nego što mu je nametao obavezu samodiscipline i samosvesti; u prvim decenijama XXI veka zahtevi za žanrovskom prepoznatljivošću i čistotom su primer anahronog konzervativizma. S druge strane, novoosvojena autorska sloboda nameće potrebu za dubljim i širim analizama ponuđenih dela. “Firentinski dublet” demonstrira lakoću šetanja između žanrovskih modela i obrazaca i stvaranje dela koje istovremeno zrači prepoznatljivošću i osobenom, intrigantnom egzotikom.

            Obimna priča (sveukupno oko 700 stranica) započinje tajanstvenom epizodom pojave mračne sile  koje se dešavanja vraćaju na polje varljivo prepoznatljive realnosti. Znatiželjni čitalac saznaje da je u godinama s kraja XIX veka a da je glavni junak čitavog zamešateljstva Milovan Glišić, priznati i slavljeni prozaista (realista i fantastičar) i pozorišni čovek koji je u svojoj priči skicirao profil serijskog ubice Save Savanovića a zatim učestvovao u njegovom hvatanju (time se iz stvarne prelazi u fikcijsku realnost). Avantura potom vodi Glišića u London sa dvostrukim zadatkom: javnim, da pomogne tamošnjoj policiji u rešavanju ubistava koja kao da je ponovo počinio Džek Trbosek, i tajnim, da od otmičara otkupi nepriznatu ćerku kralja Milana dajući u zamenu legendarnu Leonardovu beležnicu (koja ima parnjaka u beležnici koju je ispisao Mikelanđelo) koja je dokaz moći blistavosti ljudskog uma spram nemerljivih tajni. Naravno, ništa se neće desiti kako je planirano jer su ulozi suviše veliki (bezmalo sudbina sveta), protivnici moćni i dovitljivi a pozornica dešavanja prostrana i zavodljivo tajanstvena.

            Svaka nova stranica ove avanture krcata je akcijama, zaverama, borbama i poterama, vrcavim dijalozima i fantastičnim ali istinitim činjenicama. Ritam romana brz je i mami na dalje čitanje. Atraktivne, uzbudljive scene ispisane žestokim, funkcionalnim stilom potcrtane su neprestanom začudnošću koja izvire iz fikcije – ljudskih i neljudskih aktera i njihovih svakovrsnih, neretko nasilnih, interakcija – odnosno nepoznatih ili nedovoljno poznatih činjenica iz istorije viktorijanskog doba (od ikonografskog Orijent ekspresa do prebiranja po mulju Temze). Preplitanje ova dva sloja na momente je potpuno nerazmrsivo pa se fikcija čini realno utemeljenom a fakti dobijaju oreol proizvoda (preterano) žive mašte. Istorijski verodostojne ličnosti, od Brema Stokera, Tanasija Milenkovića, Kralja Milana I Obrenovića, Laze Lazarevića, Henrija Irvinga, Roberta Luisa Stivensona, kraljice Viktorije do Aberlina i Rida, legendarnih detektiva Skotland Jarda, daju čitaocu osećaj utemeljenja u stvarnom (ili pogodbeno stvarnom ali koliko-toliko usidrenom u realnosti) ali vrlo lako ga u tom uverenju i pokolebaju. Autori se, zavisno od potreba zapleta, bez zadrške poigravaju kako opštepoznatim tako i opskurnim podacima. Tako iskoračuju iz početnog “korišćenja” junaka u cilju ubrzane identifikacije čitaoca sa akterom i kreću se u smeru uklapanja heroja u nove uloge. Ako je na početku romana potrebno i poželjno o Glišiću znati osnovne činjenice iz njegovog života u nastavku priče to nije dovoljno jer on polako ulazi u ulogu markantnog, muževnog akcionog heroja čije prepoznavanje traži poznavanje barem kratke istorije razvoja špijunskih romana; takođe nije na odmet znati i poneke intimne zgode i nezgode iz života stvarnog Glišića na koje će se nastaviti i romaneskna strasna avantura sa atraktivnom arheološkinjom i avanturistkinjom Žanom Djelafoa.

           Autori se obilno koriste iskustvima odnosno standardima popularne kulture druge polovine XX veka koje, kao dobrodošli “začin” upliću u scene iz XIX veka tvoreći tako interfikcijsko i metafikcijsko delo koje paralelno funkcioniše na više nivoa. Stoga bi bilo kakvo žanrovsko cepidlačenje osiromašilo i osakatilo bogatu ponudu ovog romana. Zato ovo nije (ili, preciznije, nije samo) delo “alternativne istorije”, podžanra naučne fantastike, mada oba autora imaju iskustva u njemu (Skrobonjin “Teslaverzum” delimično je i alternativna istorija dok je Nešić u kolaboraciji sa Vladimirom Lazovićem ispisao nekolike alternativnoistorijske novele); isto tako ovo nije ni “čisti” horor roman mada ima atmosferu i elemente fantastike natprirodnog niti je “istorijski triler” (ili krimića) uprkos segmentima preuzetim iz tog obrasca. Ponuđeno delo je amalgam svih žanrova ali i samosvojna celina koja funkcioniše po pravilma koje sama postavlja i poštuje a, kako se može pročitati u “Epilogu”, ima i tendenciju da se produži u neke nove avanture.

            Stoga možemo zaključiti da je “Firentinski dublet” Skrobonje i Nešića delo koje vispreno i duhovito čini iskorak iz poznatih žanrovskih obrazaca u prostore njihovih stapanja i donosi uzbudljivu čitalačku ekspediciju u poznato-nepoznatu teritoriju bogatu svakojakim čudesima.

            (“Dnevnik”, 2021.)

Nagrada „Bogdan Čiplić”

 

Rezultati konkursa za Nagradu „Bogdan Čiplić”

Na osnovu konkursa za novoustanovljenu književnu Nagradu „Bogdan Čiplić” za najbolji prozni rukopis na srpskom jeziku, žiri je doneo jednoglasnu odluku da ovogodišnji pobednik, koji će biti nagrađen objavljivanjem knjige u izdanju Banatskog kulturnog centra, bude Ilija Bakić i njegov roman Dvostav.

 

 

Pored Ilije Bakića, u najuži izbor ušli su i rukopisi Draginje Ramadanski, Davida Kecmana, Miomira Milinkovića i Jasmine Malešević. Na konkurs je pristiglo ukupno 34 rukopisa iz zemlje i regiona. Žiri je radio u sastavu: Radovan Vlahović, književnik, direktor Banatskog kulturnog centra i predsednik žirija, msr Milana Poučki i msr Nenad Stanojević. 

Bogdan Čiplić bio je književnik, prevodilac i upravnik Srpskog narodnog pozorišta, rođen u Novom Bečeju 1910, a umro u Beogradu 1989. Dela: Poljana, Divlje jato, Paorske balade, Mrtva Tisa, Okamenjena stada,  Slatko pravoslavlje, Snaga zemlje, Stravična zvona, Na veliko i na malo, Dečaci sa Tise, Sinovi ravnice, Okovi, Jaruga, Đura Jakšić i dr... 

Konkurs i nagrada realizuju se u okviru projekta koji je podržala Opština Novi Bečej. 

 

Iz obrazloženja žirija 

Dvostav je roman podeljen na dva dela naslovljena: Ležećki i Klekećki, ali je ovo prozno delo po stilu, formulaciji rečenica, poetici koju nosi i mogućnostima za dramatizaciju blisko i pozorišnoj, pa i filmskoj umetnosti, to jest dramskom književnom rodu, što nam je posebno bilo interesantno s obzirom na činjenicu da je Bogdan Čiplić s jedne strane bio književnik koji je stvarao u okviru svih književnih rodova, a sa druge strane i upravnik Srpskog narodnog pozorišta, koji je za vreme svog poslovnog angažmana ponovo uspostavio Operu i uticao na to da se iznova konsoliduje dramski ansambl posle masovnog odlaska eminentnih glumaca u novoosnovano Jugoslovensko dramsko pozorište u Beogradu. Dakle, u iznetim činjenicama iz Čiplićeve biografije pronašli smo vezu sa sadržinom i koncepcijom Bakićevog Dvostava, njegove temeljne ideje i poetičke postavke. 

Dvostav Ilije Bakića temelji se na ideji o sveopštem krivotvorenju i falsifikovanju, prožet je lažiranjima i prekrajanjima istine svake vrste, natopljen je maglovitom, a opet kristalo jasnom atmosferom društvene egzistencije u kojoj preovladavaju nelogičnosti, neistine i plasiranje demagogije. I iako je reč o umetničkom, fikcijskom delu, sam kraj unosi i notu dokumentarnog i realističnog – Bakić pominje prijatelja i pesnika Duška Vlajkovića Mitrovanova sa kojim je došao na ideju za priču o svetu u kome se iznajmljuju knjige/ljudi dok u pozadini konstantno svira državna himna sa kojom se i završava poslednji čin, to jest roman. Otvoren kraj – simbolično – ostavlja mogućnost za preispitivanje i promene, te nada za novim, boljim izdanjem – i ovoga puta – umire poslednja. 

Msr Milana Poučki, član žirija

 

Biografija dobitnika nagrade 

Ilija Bakić (Vršac, 1960) je pesnik, pripovedač, romansijer, kritičar i urednik. Član je Društva ljubitelja fantastike Lazar Komarčić, Srpskog književnog društva, Društva književnika Vojvodine. Saradnik mnogih eminentnih izdavačkih kuća i periodičnih izdanja u Srbiji. Njegove književne aktivnosti i stvaralaštvo vezani su za fantastičnu i avangardnu književnost. Njegova dela su objavljena ili samostalno ili su zastupljena u više značajnih antologijskih izbora fantastike. Potpisuje veliki broj kritičkih tekstova i eseja na temu fantastike, na taj način je značajno doprineo popularizaciji tog žanra.

Objavio je preko dvadeset knjiga: Resurekciona seča početnog položaja (poezija) 1993, Ortodoksna opozicija alternative slobodnog izbora - Artefakt 1 (poezija) 1995, Prenatalni život (roman) 1997, 2005, 1999, Želite li besplatno da letite (poezija), koautorski sa Zvonkom Sarićem, 1997, Novi Vavilon (proza brutalis) 1998, 2000, Koren ključa, naličje ravnodnevnice (poezija) 1999, Dole, u Zoni (izabrane priče, priredio Zoran Stefanović) 2000, Slava dekadnog sistema ili o A E I O U (poezija), 2000, 2002 (vizuelna poezija) 2002, Protoplazma (poezija) 2003, Jesen Skupljača (izabrane priče) 2007, Filmovi, poezija, 2008, Bagra diše, zbirka priča, 2009, Nastaviće se... (stripopriče br.1), 2009, U odvajanju, zbirka priča, 2009, Led, dvoroman, 2010, Mudrijaši: svemirska ujdurma, pucačina, vizueloroman-roman/grafički roman, 2012, Futurista u odstupanju ili Unezverijada, roman, 2012, 101 lice fantastike: leksikon žanrovskih pisaca, 2015, Čitanje signala, književni prikazi, 2017, Od i do, poezija, 2017, Četiri reke izviru u raju i ine plovidbe, 2019, Perfektni perfekt, roman 2021. 

Dobitnik je više nagrada: Nagrada Srpskog društva za naučnu fantastiku iz Beograda za najbolju srpsku dugu priču; Nagrada društva za naučnu fantastiku iz Beograda Lazar Komarčić za najbolju kratku srpsku priču, Nagrada Društva književnika Vojvodine za najbolju knjigu godine, Nagrada Stanislav Lem za fantastiku u književnosti, Nagrada Festivala fantastične književnosti Art-Anima za doprinos popularizaciji fantastike. 

http://banatskikulturnicentar.blogspot.com/2021/09/rezultati-konkursa-za-nagradu-bogdan.html