AKO ŽELIŠ DA PUBLIKA OBRATI PAŽNJU - MORAŠ DA PRIČAŠ O SEKSU - „Saga,četvrti tom“ Brajana K. Vona i Fione Stejpls; izdavač Čarobna knjiga, 2017.

Strip „Saga“ ubraja se među najpopularnije serijale današnjice: strip je startovao marta 2012. godine i još uvek izlazi. Pored toga, „Saga“ je i najnagrađivaniji strip serijal u par poslednjih decenija - u SAD je osvojila gotovo sve najprestižnije nagrade sa strip - „Ajzner“ i „Harvi“ za strip serijal 2013, 2014. i 2015. godine kao i nagrade za najbolji scenario, najbolji crtež, najbolje kolorisanje, najbolje naslovne strane; „Saga“ je 2013. dobila i naučnofantastičnu žanrovsku nagradu „Hugo“ za najbolju priču. Sav taj uspeh nije neočekivan kad se ima u vidu da scenarista Brajan K. Von (1976), iza sebe, pre „Sage“, ima vanredno uspešne serijale „Y poslednji čovek“, „Eks mašina“, „Ponos Bagdada“ a poznat je i kao scenarista tri sezone popularne TV serije „Izgubljeni“ („Lost“).

            Koren zapleta ove „priče u slikama“ (koju domaćim čitaocima, u tvrdo ukoričenim knjigama, u punom i kvalitetno odštampanom koloru, donosi agilna „Čarobna knjiga“) znan i prepoznatljiv: uprkos zabranama momak i devojka se zaljubljuju, stupaju u brak i rađaju čedo ljubavi zamerivši se time svima oko sebe pa mala porodica mora bekstvom da spasava sebe i bebu. Von „podiže ulog“ stare matrice smestivši je u svemir među sukobljene vrste sa planeta Pristanište i Venac, koje međusobno ratuju „od kako je sveta i veka“ širom Univerzuma besomučno uništavajući planete i domoroce. I tako, u vojnika Marka, sa Venca (sa ovnujskim rogovima i ušima iz rase koja praktikuje magiju), zaljubljuje se njegova tamničarka, Alana sa Pristaništa (na leđima ima krila a njena rasa koristi tehnologiju). Njihova beba Hejzel rađa se na planeti Rascep i ima karakteristike oba roditelja (zametke krila i roščiće). Begunci sa bebom i njenom dadiljom, duhom devojčice Izabele (koja je poginula u eksploziji mine koja joj je otkinula noge) i Markovim roditeljima, beže u raketi-drvetu prema planeti Spokoj gde sreću pisca-cinika Osvalda Hajsta čija je knjiga „Noćni dim“ bila „inspiracija“ za rađanje zabranjene ljubavi (drugi knjigu tumače kao skrivenu subverziju). Za beguncima kreću tragači unajmljeni plaćenik Volja sa Lažimačkom (koja zna kad neko laže) te Gvendolina, Markova bivša verenica, i, iz drugog tabora, Princ Robot IV (čije ljudsko telo krasi glava u obliku monitora).

            Četvrti tom čine poglavlja 19-24 koja prevashodno prate porodične probleme i razmirice. Begunci su skriveni na planeti Gardenija a Alana glumom u reklamnim spotovima zarađuje novac za golu egzistenciju dok Marko brine o Hejzel. Stres na poslu i neizvesnost vode Alanu u zagrljaj droge a Marka guraju u zagrljaj mlade Džini koja takođe čuva dete. Tenzije među mladim roditeljima prete da unište brak. Na drugoj strani svemira Princ Robot IV postaje otac - scena rođenja otvara 19. epizodu i identična je sceni kojom započinje čitav serijal (samo ova beba ima mali monitor umesto glave). Princ ne zna da je dobio naslednika jer je na planeti Sekstilion ali se „osvesti“ kad sazna da mu je suprugu ubio robot-sluga i oteo bebu-princa. Otmičar odlazi na Gardeniju odakle želi da pošalje poruku u svemir i da otkrije surovu istinu; ali od medijskih profesionalaca dobija odgovor  „Istina je dosadna“ i „Ako želiš da stvarno obrate pažnju, moraš da pričaš o seksu“. Suočen sa tim istinama robot otima i Markovu porodicu i oni odleću u nepoznatom smeru. Dojučerašnji neprijatelji, Princ Robot IV i Marko, udružuju se u poteri koja treba da im vrati najmilije... Von osim prepoznatljivih žanrovskih temelja serijala - naučnofantastična „spejs opera“ obogaćena  ikonografijom epske fantastike sve sa egzotičnim planetama i bićima - u ovom tomu problematizuje pitanje upotrebe droge kao bekstva iz teške životne situacije što nije često u komercijalnom stripu. Iako ovakvo postupanje predstavlja kao pogubno, autor pokazuje i razumevanje za slabosti jedinke koja poseže za drogom. S druge strane, nesuglasice kulminiraju u otvoren sukob kao novo iskušenje mladih supružnika. Ipak, s vremena na vreme u turobnoj atmosferi blesne i trun razgaljujućeg humora kao u slučaju Princa Robota IV koji, prateći otmičara, nalazi bačenu pelenu, otvori je, vidi da je upotrebljena i konstatuje „Moj sin... Živ je“.

Crtež je na nivou prethodnih epizoda: jednostavan i dinamičan, kompjuterski obojen i vešto ukomponovan. „Saga“ je kvalitetan reprezent aktuelnog žanra „young adult fiction“ izuzetno popularnog u romanesknim i filmskim serijalima kakvi su „Hari Poter“ (započet kao tinejdžerska a okončan kao mladalačka priča), „Sumrak“, „Igre gladi“, „Lavirint“... Dela ovog usmerenja bave se dogodovštinama junaka koji su stariji od tinejdžera ali nisu potpuno odrasli. Naravno, konzumenti ovakvih sadržaja upravo su mladi na pragu zrelosti. “Saga“ je idealno štivo za njih jer im nudi mnoštvo prepoznatljivih likova i situacija sa kojima se mogu identifikovati.

            („Dnevnik“, 2019.)

VITEŠKE PUSTOLOVINE OCA I SINA ili POHODI, BITKE, GLAMUROZNI DVOROVI I NJIHOVA POMPA – „Princ Valijant – Četrnaesti tom“ Harolda Fostera; izdavač „Čarobna knjiga“ 2017.

 „Princ Valijant“ nesporno je remek-delo 9. umetnosti kao i svekolike kulture XX veka; pred njegovom impozantnošću definitivno blede sve sumnje u umetničku relevantnosti „priča u slikama“. Tvorac „Princa Valijanta“ Hal Foster (tačnije Harold Rudolf Foster, 1892-1982) duže od četiri decenije, od 1937. do 1979. godine, pisao je i crtao sagu o princu iz Tule koji postaje jedan od najpouzdanijih vitezova Okruglog stola i kao poverljivi izaslanik i prekaljeni vojnik Kralja Artura obilazi bezmalo čitav znani svet tog doba - a reč je o petom veku naše ere. Valijant, sam i sa svojim družinama, prolazi kroz Evropu i stiže do Amerike i Afrike. Avanture viteza koji nosi „raspevani mač“, oženjenog princezom Aletom sa Maglovitih ostrva, ponosni je otac dve bliznakinje i tri sina i polako ali sigurno stari i sedi, traju i danas; strip je od Fostera preuzeo Džon Marfi (scenarija je pisao njegov sin), pa Gari Gani, crtež, i Mark Šulc, priča, sve do današnjeg tima (crtež Tomas Jejts, Mark Šulc priča) koji stvara nove pustolovine. „Princ Valijant“ i dalje izlazi u nedeljnim, kolor tablama i premijerno ga objavljuje preko 300 američkih dnevnih novina.

            „Princ Valijant“ je od samog početaka bio izuzetna istorijsko-avanturistička priča: Foster je proučio epohu kojom se bavi, od velikih događaja i metoda ratovanja do svakodnevice, običaja odevanja, ishrane i stanovanja a potom to pretočio u uzbudljivu ritersko-porodičnu sagu „oslikanu“ izvanrednim klasičnim realističkim crtežom „neuznemiravanim“ balonima (jer se tekst upisuje ispod slike ili u njenim uglovima). Tako je primat slike očuvan a rečenice „teku“ u kontinuitetu baš kao prava priča. Mada je zanatska strip tehnika u međuvremenu napredovala (u pravcima dinamizovanja kako priče tako i njenog vizuelnog dela) magija ovog stripa je očuvana i funkcioniše jednako uspešno kao i u vreme prvog objavljivanja. Naravno, deo zasluga za to ima i istorijska tema serijala koja po prirodi stvari „traži“ klasičnu (odmerenu i pomalo statičnu) priču i sliku. Jednako važno je i Fosterovo insistiranje kako na junačkim delima, pohodima, bitkama, glamuroznim dvorovima i njihovoj pompi tako i na običnim, trivijalnim stvarima. Otuda se uz kraljeve, velikaše, vitezove i njihove neprijatelje stripom kreću i sasvim seljaci, njihove žene i deca, prosjaci, zanatlije, mornari, pijačni prodavci... Tek je poslednjih decenija XX veku u istoriografskim naukama posebna pažnja posvećena upravo tim „sitnicama koje život znače“, stvarima koje, u suštini, „zauzimaju“ većinu vremena jedne epohe. Foster je po tom pitanju bio znatno ispred svog vremena i to stvarajući u formi koja je smatrana pukom zabavom koja ne domašuje umetničke visine. Kako god bilo, „Princ Valijant“ je jedan od najubedljivijih umetničkih uvida u rani Srednji vek na tlu Evrope a Fosterov se album „Srednjevekovni zamak“ (stvaran u vreme II svetskog rata a u obliku albuma objavljen 1957.g.) smatra pravom naučnom studijom ondašnjeg vremena, običaja i shvatanja.

            Četrnaesti tom sabranih tabli „Princa Valijanta“ (izdavač „Čarobna knjiga“), u tvrdom povezu i punom koloru, sadrži dogodovštine originalno objavljene 1963. i 1964. godine dakle vrlo blizu tridesetog rođendana serijala. I u ovim godinama odvija se značajna, teška ali i bolna epopeja ulaska princa Arna u svet odraslih. Sa 12 godina on formalno postaje paž i glasnik ali i borac zahvaljujući što porodičnim nevoljama što sukobima koji se primiču tlu Britanije. Arn žudi da bude prihvaćen kao odrastao, pouzdan ratnik i budući vitez; od oca i majke je nasledio osobine koje krase pravog borca, hrabrost, hladnokrvnost i snalažljivost tako da ne brza u odlukama i postupcima, trpi udarce i ne odustaje od svojih namera. Zahvaljući tome on uspeva da se izvuče ih gotovo bezizlaznih situacija kao što je ona kada ga brzopleti drug ostavlja pred grupom Saksonaca a Arn uspeva ne samo da preživi već i da, lukavstvom i improvizacijama, zadobije njihovo poverenje te sazna planove za invaziju. Ipak, posle avantura on će potrčati majci u zagrljaj dok ona bolno spoznaje da će uskoro pratiti dvojicu svojih muškaraca u ratove i jednako strahovati za njih. Ni Valijant ne može da ostane hladnokrvan pa više puta hrli u pomoć sinu ili iz prikrajka posmatra situaciju spreman da se, ako je potrebno, umeša.

            A povoda za brige ima na pretek jer pretnje ne prestaju, kako od lokalnih velikaša koji bi da otmu, jedni od drugih ili od Kralja Artura, imanja tako i od velike najezde Saksonaca koji nameravaju da konačno pokore Britaniju. Ipak, između krvavih bitaka nađe se vremena i za obične stvari kakve su dvorske spletke kojima velikaši nameravaju da povećaju svoj ugled tako što će nekoga uniziti. A tu su i obavezne provodadžijske igre za pridobijanje poželjnih ženika. Osim tih „kućnih“ zapleta najbitniji su oni koji se odvijaju na viteškim turnirima. Tamo vitezovi pobeđuju ili gube svoju opremu i konje; naravno, to su mesta na kojima se pored časnih ratnika nalaze i svakojaki prevaranti koji bi da lako dođu do bogatstva. Valijant dvojicu nespretnih, lakomislenih i ne preterano poštenih vitezova spasava teških kazni ali na kraju, da bi sačuvao sopstveni mir, mora da ih pošalje kućama. Na turniru u Kamelotu Valijant će biti izazvan na borbu na život i smrt što je deo spletke grofa Breseja čija je namera da Aletu načini udovicom a zatim i svojom ženom što će mu, on očekuje, doneti velika bogatstva. Plan će se, međutim, izjaloviti pa Valijant postaje pobednik turnira a grof susreće dželatovu sekiru! No, ova (ne)vesela epizoda tek je predah pred novim iskušenjima...

            Foster u velike događaje znalački upliće humorne epizode kojima rasterećuju osnovne tenzije i gradi uverljivu atmosferu epohe dajući širi uvid u dešavanja izvan uobičajenih istorijskih okvira. Njegovo crtačko umeće i nadalje ostavlja bez daha pažljive čitaoce-gledaoce pred kojima se razastiru galerije portreta različitih fizionomija i karaktera, šarolike nošnje, različiti modeli oklopa, mačeva, sedala i mamuza, zaprežnih kola i brodova. Fascinantne su rekonstrukcije srednjevekovnih gradova i sela te impozantni pejzaži planina i mora. Da bi se uočile sve pojedinosti i finese ovog stripa neminovno je njegovo višekratno prelistavanje i razgledanje a posle svakog sklapanja korica uvećava se poštovanje prema Fosterovom istinski veličanstvenom ostvarenju.

(„Dnevnik“, 2019.)

MEK KOJ MEĐU PRGAVIM INDIJANCIMA I JOŠ GORIM ĆERKAMA - „Mek Koj knjiga 2“ Gurmelana i Palasiosa; izdavač Darkwood 2017.

Vestern strip (ili, u ovim krajevima, „kaubojac“) „Mek Koj“ scenariste Žana-Pjera Gurmelana i crtača Antonija Ernandeza Palasiosa startovao je 1974. godine kratkim epizodama (od oko desetak stranica) prilagođenim za objavljivanje u časopisima, u vreme poslednje masovne popularnosti ovog žanra koja se ponajviše temeljila na neočekivanom uspehu „špageti vesterna“ na koju „Novi svet“, uprkos svojim sećanjem na Divlji zapad, nije imao adekvatan odgovor jer je, u filmu, bio okrenut „egzistencijalnom“ ili „anti“ vesternu, dok je u stripovima ponavljao izlizane „palp“ obrasce. U ostatku sveta vestern je bio na mnogo boljem glasu i nije smatran samo pukom zabavom za dečake; zato su dobri vesterni nastajali širom planete: u Argentini („Larigan“, „Cisko Kid“), Engleskoj („Met Meriot“, „Mat Dilan“, „Ves Slejd“), Italiji („Teks Viler“, „Koko Bil“, serijal „Priče sa Divljeg Zapada“), Francuskoj („Džeri Spring“, „Talični Tom“, „Bluberi“, „Komanča“). Najveći uticaj u francusko-belgijskoj strip školi imao je „Bluberi“ koji je, nasledivši „Džerija Springa“, postao etalon za mnogobrojne nove strip vesterne pa i „Mek Koja“. Pošto je solidno prošao kod čitalaca magazina, „Mek Koj“ je uznapredovao do „albumskog stripa“; kratke priče sabrane su u premijerni album „Legenda o Aleksisu Mek Koju“, a nadalje će se njegove avanture isključivo prostirati na albumsku dužinu (najmanje 48 strana). „Mek Koj“ je štampan u Jugoslaviji u različitim izdanjima, od „Eks almanaha“, „Biser stripa“ i „Supera“ do „Politikinog zabavnika“, najčešće u crno-beloj varijanti. Stoga ovaj heroj nije nepoznat iskusnim stripofilima što je svakako  plus za poduhvat agilnog „Darkwood“-a koji ovaj serijal prezentuje u punom sjaju - u visokokvalitetnim, kolorno štampanim knjigama sa tvrdim koricama koje sadrže po tri albuma-epizode.

            Mek Koj je na početku svog života poručnik u južnjačkoj vojsci koja se povlači pred severnjacima. Pošto biva zarobljen Mek Koj, za račun severnjaka, odlazi u Meksiko i tamo, usred silnih peripetija, saznaje da je građanski rat okončan pa sa drugarima Čarlijem i Maksijem kreće kući. Put ih, u epizodi „Mek Kojeva pobeda“, vodi do dama koje napadaju Indijanci. One se predstavljaju kao tri kćeri koje iz zatvora žele da oslobode oca znanog kao Ubica Kejn. Mek Koj i drugovi su prinuđeni da im pomognu ali oslobađanjem Ubice Kejna njihove nevolje tek počinju... Ipak, Mek i njegovi prelaze Rio grande i vraćaju se u domovinu da bi upali u rat vojske i Apača u kome će, kao regrutovani specijalni izviđači, otkriti ko crvenokošce snabdeva oružjem i „vatrenom vodom“. U trećoj epizodi, „Bela smrt“, Mek Koj i družina dobijaju zadatak da sačekaju komandantovu kćeku ali nju otimaju Indijanci pa vojnici kreću da je oslobode; onda se u sve umešaju zlato, opijum i „bela gospa“, prikaza koja u snežom bespuću mami zalutale ljude od kojih niko ne preživljava taj susret. Kad se Mek i drugovi vrate sa oslobođenom devojkom zatiču prazan gradić jer stanovnici odlaze na istok gde je (opet) pronađeno zlato!

            Epizode, nastale 1976. i 1977. godine, rezultat su međusobnog usklađivanja i usaglašavanja autora odnosno njihovog iskušavanja sopstvenih snaga. Gurmelanov scenario je manje-više korektan u ponovnom prepričavanju žanrovskih obrazaca ali ga muče razrešavanja zapleta (koja traže da se situacije objasne za šta je potrebno previše rečenica koje opterećuju sliku). I osnovni ton priča se menja - prva epizoda je bazirana na gegu i karikiranju dok su ostale ozbiljnije, sa samo ponekim humornim „oduškom“. Palasiosov crtež i dalje izaziva različite reakcije. Njegov grafizam temelji se na mnoštvu linija-šrafura koje grade objekte, što ima svoje prednosti ali i mane jer se nacrtani oblik lako gubi-utapa u to mnoštvo. Ipak, pejzaži  su vrlo ubedljivi dok crteži lica i mimike nisu uvek uspešni čega je on svestan pa te manjkavosti obilno kompenzuje ekstravagantnim kolorom, intenzivnim čistim bojama i njihovim neuobičajenim spojevima (poneki kvadrati/table liče na tehnikolor filmove) što stripu daje dozu psihodeličnosti (primerenu periodu u kome je stvaran). Crtač, ponekad, nalazi i neobična rešenja kao u slučaju nesrećnog psa koga svi šutiraju (u „Traži se Mek Koj“) jer je za njega grafizam potpuno promenjen te je nacrtan karikaturalno svedeno. Kao kuriozum ovih epizoda pomenimo i pojave junaka koji liče na popularne glumce u vesternima kakvi su Džon Vejn ili Džek Palans.

Rečju, „Mek Koj“ se, u drugoj knjizi sabranih avantura, razvija i napreduje iskušavajući sopstvene snage i to, svakako, na zadovoljstvo ljubitelja vesterna koji će sa nestrpljenjem očekivati sledeći tom.

            („Dnevnik“, 2019.)

HOMO LUDENS IPAK TRIJUMFUJE! - „Samonikli korov strip #7-#12“ Franje Strake; izdavač „Bratstvo duše“ 2018.

Franja Straka (1952) spada među najagilnije strip alternativce ovih prostora; takođe je i među najproduktivnijima i među tematski najraznovrsnijima a ovo poslednje podrazumeva  priče iz života radnika, stripovanu poeziju i prozu različitih žanrova, parodije poznatih dela, različite „slobodne forme“... Paradoksalno (ali praktično izvedeno) Straka je i vizuelno i scenaristički - prepoznatljivo neprepoznatljiv (i obrnuto) odnosno dosledno nedosledan. Njegov dosadašnji opus obiman je i razbacan u mnoštvu izdanja. U tom šarenilu centralno mesto ipak zauzima „Samonikli korov strip“; od početka njegovog izlaženja 2002.g. do sada, pojavilo se bezmalo 600 brojeva. U trenutku nastanka ova publikacija je bila novost za domaću strip scenu pošto je reč o „e-zinu“ odnosno elektronskom izdanju slatom putem e-maila. Ako je andergraund strip 1990-tih podrazumevao fotokopirano umnožavanje i interno organizovanu distribuciju „Samonikli...“ je doneo još alternativniji način uz korišćenje digitalne tehnologije: stripove, crtane na klasični način, Straka je skenirao, elektronski obrađivao, pakovao (kompresovao) i besplatno slao čitaocima. Time je sačuvana izvorna sloboda stvaranja bez ograničenja od formalnih autoriteta (glavnih, odgovornih, umetničkih i tehničkih urednika) odnosno sloboda određivanja formata, obima publikacije i ritma izlaženja. Preostala je samo jedna (najteža) prepreka - autocenzura sa kojom se svaki alternativac bori kako i koliko zna i ume. Ultimativno ograničenje ovakvog konceptu stvaranja bilo je - i ostalo - autorov talent, radoznalost i domišljatost odnosno  predanosti radu (tako je otpao izgovor o uredniku koji sprečava stvaraoca da radi više i bolje a iza koga se, naravno, krila klasična lenjost). Straka je izdržao sva iskušenja, od besparice do kvarova opreme i objavljivao „Samonikle korov stripove“ na radost sve brojnije publike. Ono što je, ipak, ostalo neostvareno jeste pojava „Samoniklog...“ u, za strip, primarno-originalnom obliku - na papiru. Ovim albumom (drugim u nizu), u uzdanju alternativne-andergraund kuće „Bratstvo duša“ koju vodi uporni entuzijasta Zdenko Franjić, i ta je „falinka“ „Samoniklog...“ konačno ispravljena.

            Čitalac ovog albuma, dakle, ima priliku da obnovi poznavanje „Samoniklog...“ ili da se upozna sa njim. Kako god bilo, šest brojeva „Samoniklog...“ u drugom tomu, dovoljno je da svakog znatiželjnika uvere u Strakin bujni, neobuzdani talenat odnosno vrcavu visprenost koja glatko prelazi s teme na temu smenjujući groteske sa cinizmom ali i čistim ludizmom neobuzdane mašte koja nesputano prateći sopstvene puteve podseća na nadrealističke vežbe iz automatskog pisanja koje će začuditi kako publiku tako i stvaraoca. Bez obzira da li kreće iz realno životnih pozicija ili odmah barata „profilisanim“ situacijama kakve su „priručnik smešnih smrti u 100 lekcija“ odnosno „akrobacije na temu varijacije“ lovačkih priča, Straka ustrajno razgrađuje dešavanja dovodeći ih do apsurdnog gega koliko smešnog i infantilnog toliko i sentencijski mudrog. Ništa se u ovim stripovima ne podrazumeva jer je podložno testiranju na (be)smisao, od antijunaka priča do izdržljivosti strip medija i samog crteža (redukovanog na niz karakterističnih linija ili potpuno izbačenog iz kvadrata i zamenjenog smenama crne i bele boje), sočnog korišćenja jezika (ovde se može pročitati i prvi ovdašnji strip na romskom), viceva i dosetki. Straka istrajno razvija karikaturu kao način crtanja i promišljanja ne jednog trenutka več čitavog (globalnog) postojanja. Taj, u osnovi subverzivni stav (kome ništa nije sveto i nedodirljivo) pohvala je lucidnosti i čistom ludizmu otvorenog duha koga je sve manje u modernom svetu hedonističkog pomodarstva i lažnih vesti. Zato je „Samonikli korov strip“ preko potreban dah nepatvorene zdravorazumske svežine.

            („Dnevnik“, 2019.)

SUKOB INTELIGENTNIH PAUKOVA I OSTATAKA LJUDSKE VRSTE -„Deca vremena“ Adrijana Čajkovskog; izdavač „Laguna“ 2018.

U izdanju „Lagune“ pojavio se, u odličnom prevodu Gorana Skrobonje, roman „Deca vremena“ Adrijana Čajkovskog (1972), ovenčan prestižnom nagradom za naučnofantastični roman „Artur Klark“ za 2016. godinu. Tako je domaća publika dobila (ne tako čestu) priliku da upozna aktuelno delo iz vodeće anglosaksonske žanrovske produkcije. A u okvirima nje istovremeno postoje različiti pravci i poetike, od onih koji tragaju za novim žanrovskim prostorima do drugih koji ponavljaju obrasce iz ranijih „zlatnih“ epoha. U delima potonjeg smera podrazumeva se upotreba svekolike žanrovske ikonografije sa minimumom invencije (ili bez nje) uz imperativno poštovanje recepata kako da se takvo delo nađe na listama najprodavanijih knjiga. Adrijan Čajkovski, prevashodno znan kao korektan autor epske fantastike, učinio je „Decom vremena“ hrabar iskorak u nepoznato na šta se ne gleda blagonaklono pošto izdavači i publika više vole da „igraju na sigurno“. Naravno, pisaca koji su paralelno pisali više fantastičkih žanrova bilo je i u ranijim decenijama (Zelazni, Lajber, King) kao i danas (Džordž R.R. Martin je najpre pisao naučnu fantastiku pa horor a sada epsku fantastiku). Da će, posle uspeha, Čajkovski nastaviti pisanje u naučnofantastičnim vodama svedoči i roman „Deca ruševina“ (najavljen za mart 2019) koji nije nastavak „Dece vremena“ ali se dešava u istom svemiru.

Čajkovski je u „Deci vremena“ zapleo niz tema iz „tvrde“ naučne fantastike (utemeljene na egzaktnim naukama) odnosno „meke“ naučne fantastike (okrenute društvenim naukama). Priča se proteže na više od dva milenijuma i na dva carstva ljudske vrste koja su neslavno završila. Na zalasku prvog, pred fatalni rat dve političko-ekonomsko-filozofske frakcije, sabotažom biva uništen projekat stvaranja nove vrste na novoj planeti; preživljava samo doktorka Avrana Kern koja je projekat osmislila i koja, telom u hibernaciji a duhom u kompjuterskoj matrici, ostaje u kapsuli-čuvaru iznad planete. Sticajem okolnosti na planeti se ipak odvija proces usavršavanja jedne vrste ali ne majmuna, kako je planirano, već - paukova. Dva milenijuma kasnije do planete stiže brod-arka „Gilgameš“ u kojem je pola miliona ljudi u hibernaciji. Brod je pokušaj da se spase ljudska vrsta jer je Zemlja nepodobna za život pa su naučnici i političari drugog carsta, koje je nasledilo ostatke prvog, odlučili da krenu tragovima prethodnika i nađu pogodnu planetu na koju će se naseliti. Kapsula i Avrana ne dozvoljavaju „Gilgamešu“ spuštanje i upućuju ga do sledeće teraformirane planete što će, ispostavlja se, biti uzaludna nada. „Gilgameš“ se, trošeći poslednje resurse, vraća da naseli planetu po svaku cenu... Druga pripovedna linija prati razvoj civilizacije paukova koja se, zahvaljujući genetskom eksperimentu („pametnom“ nanovirusu), iz generacije u generaciju razvija prevazilazeći biološke datosti. Vrsta uči da se brani od najezda mrava i epidemija, da stvara gradove, komunicira na daljinu, prenosi znanja potomcima, posmatra svet i uočava pravilnosti sve do konačne mogućnosti da komunicira sa Glasnicom na nebu (kapsulom i dr Avranom) što ubrzava razvitak. Povratak džinova iz vrste-tvorca (ljudi) otvara pitanja opstanka i uništavanja opasnosti u to ime. Pauci imaju svoje rešenje tog problema, drugačije od ljudskog.

Čajkovski se opredelio za poštovanje zakonitosti po kojima „funkcioniše“ Univerzum i njihovu logičnu kauzalnu upotrebu; otuda „Gilgameš“ ne leti brzinom većom od svetlosne niti brodski bezbednjaci vitlaju svetlosnim sabljama. Ipak, bitan deo postavke su „pseudonaučne“ tehnologije, kakva je hibernacija čija upotreba je nužna kako bi junaci-ljudi ostali aktivni učesnici u putovanju koje traje milenijumima (pošto bivaju „uspavani“ i „buđeni“ tako da je njihov životni vek dug koliko i putešestvija). Osnovne ideje romana su na tragu postulata postavljenih u drugoj polovini XX veka i koje je najbolje formulisao Artur Klark tvrdnjom da čovečanstvo ima kosmičku budućnost istraživača i kolonizatora svemira. Istina, kod Čajkovskog ljudi ne odlaze sa Zemlje u potrazi za novim izazovima već beže sa nje pošto je postala nepogodna za život zbog ljudske bahatosti ili procesa koje je nemoguće zaustaviti. U „ljudskom“ delu priče dominiraju prepoznatljive situacije (trvenja u posadi, pobune i regresije u zatvorenoj zajednici, svemirske bitke) koje autor nije dograđivao tako da najintigantnija linija ovog dela priče ostaje ona o neizbežnom ponavljanju grešaka predaka. Deo romana posvećen civilizaciji paukova je inventivniji jer je pisac morao da osmisli originalna (ne-ljudska) rešenja u čemu je dobrano uspeo. „Ljudska“ priča vidno je manjkava na planu psihološkog produbljivanja ličnosti (svedenog na prepoznatljivu karakterizaciju utemeljenu na dužnostima koje likovi obavljaju; dr Kern je oličenje „ludog naučnika“ intelektualno narcisoidnog i spremnog da opstanak vrste žrtvuje uspehu svog projekta). U „paukovskom“ segmentu autor je sve potomke nazvao imenom „prvog“ pretka (od koga se nasleđuju i zanimanja-specijalnosti) što se ispostavilo kao uspešno i ubedljivo „vezivno“ rešenje.

Epske razmere priče uticale su na dužinu romana koji je, paradoksalno, ipak prekratak jer su izostala pojašnjenja određenih događaja koja bi, da su ispisana, produžala roman za par stotina stranica ali bi doživljaj drugačije stvarnosti definitivno bio impozantniji.  Opštu utisak kvare i povremena nedovoljno ubedljiva rešenja a razlog njihovog „dešavanja“ je piščevo tendenciozno usmeravanje priče.

Rečju, „Deca vremena“ su pisana „u ključu“ klasične „tvrde“ naučne fantastike, sa svim vrlinama i manama koje ona nosi. Čajkovski je ciljani model uspešno dostigao i ispunio na zadovoljstvo ljubitelja takve žanrovske literature.

(„Dnevnik“, 2019.)

KROZ ZEMLJU DIVOVA I PODZEMNE LAVIRINTE (DO LJUBAVI) - „Torgal, knjiga VIII“ Van Hama i Rosinskog; izdavač „Darkwood“ 2017.

Strip serijal „Torgal“ rezultat je saradnje pisca Van Hama i crtača Rosinskog. „Torgal“ je započet 1977. godine i zahvaljujući atraktivnoj mešavini naučne i epske fantastike zadobio simpatije brojnih ljubitelja „priča u slikama“. Torgal, „zvezdano dete“ koje su, krajem prvog milenijuma, našli i usvojili divlji Vikinzi, sasvim je netipičan junak koji ni malo ne mari za avanture već uporno (ali bezuspešno) pokušava da se skrasi i u miru živi sa svojom suprugom i decom. No, okolnosti ga nemilice bacaju u centar svakojakih dešavanja koja traže da snagom mišica, oštricom mača i precizno odapetim strelama spasava sebe i svoje bližnje; domišljatost, lukavost, oštroumni zaključci i precizni planovi Torgalove su dodatne prednosti mada ni njegovi neprijatelji nisu naivni i glupi bilo da je reč o „običnim“ ljudima bilo da se bori sa moćnim, bogolikim stvorenjima odnosno ljudima iz budućnosti čija je tehnologija superiorna.

            Osmi tom Torgalovih sabranih avantura (izdanje agilnog „Darkwood“-a iz 2017.g.), u sjajnoj opremi sa reljefnom prednjom koricom, u punom koloru i u preciznoj štampi, očekivano donosi tri epizode (po internom rasporedu XXII, XXIII i XXIV) nastale 1996, 1997. i 1999. godine, dakle u vreme kada je serijal „napunio“ dve decenije kontinuiranog izlaženja što sveukupno donosi zaokruženi svet-pozornicu u kome se dešava te „razrađene“, definisane i dinamički razvijane likove (koji vidljivo odrastaju i stare) odnosno prepoznatljivi pripovedački i likovni stil i identitet stripa. Crtež, kadriranje i montaža tabli koje precizno prate i potpomažu dinamiku priče ubedljivi su, bez slabih mesta. Scenarija koja ispisuje Van Ham iznova započinju krugove sage sa znanim likovima ali izmeštenim-izokrenutim situacijama. Ova „promena mesta“ vrlo je korisna za serijal jer mu daje novi polet a zanimljiva je i autorima jer su u mogućnosti da „prodube“ dobrotu/zlobnost novih/starih junaka i, što je još izazovnije, da promene njihove profile i tabore. Naravno, ne treba zanemariti činjenicu da je za dve decenije stasala sledeća generacija mladih čitalaca kojoj treba pomoći da se uključi u sagu.

            Upravo početna epizoda osmog toma, „Divovi“, zatvara jedan takav krug u kome je Torgal sopstvena mračna verzija pod imenom Šajgan Nemilosrdni; Torgal je, naime, izgubio pamćenje a zlobna Kris od Valnora ga je ubedila da je on gusar koji hara severnim morima i da mu je ona žena. Za tri godine oni su sakupili silno blago i postali strah i trepet za sve (i dobre i loše). Ipak, jedan zarobljenik će Šajgana osloviti pravim imenom i to pokreće nazaustavivi proces vraćanja pamćenja. Torgal na vrhu kule, used oluje, traži od bogova Asgarda da mu vrate život, grom udara i... Torgal je u vrtovima Asgarda gde mu Odinova supruga Friga poverava zadatak koji će, ako ga ispuni, umilostiviti Odina i omogućiti Torgalu da ponovo bude upisan u sećanje bogova. Torgal pristaje da ode u zemlju divova i tamo ukrade oteti Odinov prsten. Sledi avantura nalik Guliverovoj nakon koje se Torgalu vraća sećanje.

            Pošto se telesno i duhovno oporavi Torgal se sprema na put kako bi se vratio svojoj porodici. Istovremeno, njegova supruga Arisija i sin Jolan kreću na put ostavljajući troje dece na ostrvu; Arisija želi da Vikinzima ponudi pomoć kako bi oteli Šajganovo blago pod uslovom da joj predaju Šajgana. No, vođa Vikinga je više zainteresovan za Arisiju kao ženu pa ona mora da beži zahvaljujući Jolanovim nadljudskim moćima. Kad se vrate kući zatiču Torgala zarobljenog u kavezu (zato se epizoda zove „Kavez“). Arisija odbija da prepozna muža jer pamti sve muke koje joj je naneo. Dramu prekidaju ljuti Vikinzi koji žele da se osvete Arisiji. Torgal mora da brani porodicu i povrati Arisijinu ljubav.

            Ponovo ujedinjena porodica kreće na put jer previše zlonamernika zna gde žive. Njihova dva čamca upadaju u neobičnu maglu i razdvajaju se. Torgal i mala Luv otkrivaju da je u centru magle ostrvo. Tu živi zajednica bez svesti o okolnom svetu jer je u zabludi drži Drakon, kralj i prvosveštenik presvete Arahnee koja živi u Donjem svetu ispod ostrva. Arahnei se redovno žrtvuju mladoženje i Torgal se prijavljuje kako bi spasao malu Luv. U podzemnom lavirintu, između potoka lave, mreže koju je isplela džinovska Arahnea i mumija bivših mladoženja, Torgal i Luv saznaju tužnu priču o nesrećnoj ljubavi i prokletstvu ostrva. Nesmireni duh ubijenog ljubavnika spojiće se sa voljenom Arahneom tek kad ga oslobodi čista duša male Luv. Tako se veselo-tužno okončava mitološka priča o snazi velike ljubavi.

            Scenario ovih epizoda vešto varira različite obrasce, od mitsko-fantastičnih do ljubavnih i porodičnih, donoseći uzbudljivo „strip štivo“ koje potvrđuje da je serijal „Torgal“ u kreativnom zenitu. Tandem Van Ham - Rosinski se bez većih problema kreće kroz raznorodne žanrovske i medijske prostore i stvara uverljive, zanimljive i zabavne avanture na radost brojnih i znatiželjnih čitalaca.

            („Dnevnik“, 2019.)

EKSCENTRIČNA I URNEBESNA PUTOVANJA DOKTORA MISTERIJE - „Doktor Misterija“ Alfreda Kastelija i Luča Filipučija; izdavač „Čarobna knjiga“ 2018.

Mada dugo i produktivno piše scenarija za stripove (najčešće za italijanskog strip giganta „Bonelija“) Alfredo Kasteli (1947) je od 1980-tih, na prostorima Italije, bivše Jugoslavije  (pomalo i u ostatku Evrope) najpoznatiji kao kreator „Martija Misterije, detektiva nemogućeg“, istoričara, arheologa, antropologa, pisca i TV voditelja koji rešava svakojake zamršene tajne prošlosti. Serijal se dopao čitaocima kao strip verzija Indijane Džonsa ili kao racionalna verzija istraživača, nasuprot „Dilanu Dogu“ kao istraživaču natprirodnog. Među mnoštvom neobičnih ličnosti koje je sreo tokom svojih putešestvija Marti - u epizodama „Porodična posla“ i „Doktor Misterija“ iz 1996.g. - sreće i izvesnog Doktora Misteriju. Priča kaže da je Rama Randži, borac za nezavisnost Indije, tokom svojih skitnji Evropom odlučio da promeni prezime u Misterija. Takođe je posinio i siroče Sigala koji je preuzeo isto prezime - a Sigal je, tu je poenta, Martijev pradeda. No, iza ove konstrukcije postoji i druga - Doktor Misterija je junak istoimenog avanturistično-mističnog romana iz 1898.g. (objavljenog u ediciji „Ekscentrična putovanja“ koja je trebala biti paralela tada aktuelnim „Neobičnim putovanjima“ Žila Verna); autor „Doktora Misterije“ je Pol D'Ivo (što je preudonim Pola Deletra, 1856-1915). Avanture na granici verovatnog, bizarni likovi, tajna znanja i učenja, tehnološke novotarije (električna vozila, ubistveni električni zraci, svevideća televizija), kobne zavere, romansa – bili su recept za popularnost i prodaju i „Doktor Misterija“ je sve to, na preko 400 stranica, sadržao. Roman je imao nekoliko izdanja ali ne i nastavak mada će se Sigal pojaviti u romanu „Sigal u Kini“ (1901) a potom i u drugim D'Ivoovim delima. Neobični doktor netragom je nestao sa literarne scene (gotovo pun vek kasnije pojavio se u dva romana, iz 2006. i 2012.g, koji su baštinili staro eskapističko nasleđe).

            Kasteli je, kao pravi postmodernista, „pravog“ Doktora Misteriju iskoristio za zakuvavanje intige u „Martiju Misteriji“ a onda je osmislio i nezavisni serijal „Doktor Misterija“ koji koristi ponešto od originalnog D'Ivoovog junaka ali ima i sasvim individualan profil. U Kastelijevoj drugoj inkarnaciji Doktor Misterija nije ni mračan ni fatalno ubistven jer je osnovni ton strip epizoda parodijski što podrazumeva karikiranje iskustva „palp“ (para)literature i popularne kulture – tako da se, mada se strip dešava krajem XIX veka, u njemu pojavljuju i poznati likovi iz dela nastalih u XX veku, od profesora Higinsa iz romana „Piglmalion“, Petra Pana ili Darta Vejdera iz „Ratova zvezda“ dok je na površini Meseca pored „Apolo“ lendera i raketa kojom je Tintin stigao na Mesec. Uz doktora koji stalno otkriva svoja bezbrojna znanja i veštine i evocira uspomene iz prošlih herojskih vremena i mladog Sigala koji, naravno, liči na Martija Misteriju, članovi neformalne družine su Kinez Čing Kvaj snalažljivi preduzetnik koji se ne libi da izrabljuje svoje radnike i dežurna dama u nevolji (gospođa koja traži muža, devojka koja traži izgubljenog verenika ili svoga oca) koja redovno, od šokova, pada u nesvest u Sigalovo naručje (što njemu ne pada ni malo teško). Arhineprijatelj doktora je maršal Radecki koji kuje planove i zavere da ovlada Milanom, Mesecom ili Indijom i da obnovi/popravi svoje mecima izbušeno telo; njemu u mračnim rabotama pomaže pacov koji prisluškuje neprijatelja i izvršava podla naređenja.

            I tako Doktor Misterija i Sigal u svom „električnom hotelu“ (koji liči na oklopljeni autobus) stižu u Milano i šokiraju stanovnike. Odmah po izlasku iz vozila prilazi im lažni prosjak sa štakama od sandalovog drveta koje drži negovanim rukama. Doktor to otkriva dedukcijom kojom je hteo da nauči „priglupu individuu“ detektiva iz Bejker strita. Prosjak napada a doktor se bori kao pravi kung-fu borac, pobeđuje pa prosjak ispija retki otrov o kome doktor, naravno, sve zna... Dalje se nižu avanture koje upliću gradnju vazdušnog metroa, kineske trijade, grbavog zvonara crkve, mehaničke lutke i školu za dečake-džeparoše, protestante marksiste, fantoma iz opere, zemlju ispod površine zemlje, Fu Mančua, probuđenog Zmaja haosa... i sve to (uz učestalo padanje dame u Sigalovo naručje) samo u prvoj epizodi „Misterije Milana“! U drugoj avanturi „Rat svetova“ Doktor i Sigal lete na Mesec u topovskom zrnu iz Melijesovog filma, Radecki je mitski „veliki ratnik iz proročanstva“ Salrasa, ratnika sa tamne strane Meseca koji spremaju invaziju na Zemlju, dok na vidljivoj žive miroljubivi Mesečari zbog kojih je Čing „ido koji sve zna“ tu preselio pogone za proizvodnju kravata, kaiševa i upaljača koji sviraju. U „Užasima crne džungle“ koja je u Indiji doktor i reinkarnirani Radecki postaju privremeni saveznici jer su pacovu Radeckog, koji je proglašen za novog avatara Sujodana, slava i moć udarili u glavu; značajnu ulogu u avanturama (na zemlji i pod njom) ima i strašni pirat (inače inženjer i kantautor) Sandokan, za koga će se ispostaviti da je nežna duša, koji od lorda Bruga zatražiti njegovo najveće blago - ruku ćerke a otac će ga zamoliti da uzme i sve ostalo na šta su doktoru potekle suze koje nikad ne može da zadrži na venčanjima. I tako se sve (ili skoro sve) razrešava osim dileme zašto Čing čas govori kao Kinez iz viceva a čas sasvim normalno?

            Paradoje su izuzetno zahtevne jer traže izoštren osećaj za ravnotežu između ozbiljnosti i nekontrolisanog humora; previše jednog i drugog uništava zavodljivost parodije. Kasteli se dobro nosio sa izazovom i tek ponekad gubio kontrolu nad pričom. Filipuči je crtežima čistih linija zdušno pomogao da gegovi uspeju, da grimase budu adekvatne a enterijeti i eksterijeri uverljivi. Rečju,  album „Doktor Misterija“ (izdanje „Čarobna knjiga“, 2018) razgaljujuće je štivo za ljubitelje humora (uz zrno ironije i groteske) koje traži i malo opšte kulturne potkovanosti; takvima, posle mnogo smeha, ostaje žal što serijal nije bio dugovečniji.

            („Dnevnik“, 2019.)

UBISTVO KENA PARKERA ili VELIKA BITKA ZA RIČMOND - „Ken Parker knjiga 2“ Berardija i Milaca; izdavač „Darkwood“ 2018.

Strip serijal „Ken Parker“ nastao je u saradnji drugova sa studija, Đankarla Berardija (1947), koji je pisao scenarija i oštre olovke Ivo Milaca (1949); „Ken Parker“ je javni život započeo u magazinskom formatu 1974.g. a u knjiškom 1977.g. Početna, klasična vestern ideja korigovana je pod snažnim uticajem filma „Džeremaja Džonson“ Sidnija Polaka iz 1972.g. u kome glavnu ulogu - usamljenog, pravdoljubivog trapera - igra Robert Retford (pa Ken pomalo liči na njega) ali i sa jasnim uticajem tih godina aktuelnih filmskih proizvoda „špageti vesterna“ i američkog „antivesterna“. Serijal započinje tri dana pre kraja 1868. godine dakle posle Građanskog rata a na početku poslednjih velikih ratova vojske SAD i Indijanaca. Parker po svom oblačenju, naoružanju (duga puška kremenjača koju je nasledio od dede) i rezonima kasni bar tri decenije za svojim vremenom i kao da živi u dobu Dejvija Kroketa, otvorenih, neistraženih prostora, časti, pravdoljubivosti i solidarnosti prvih pionira-graničara. On je navikao na teškoće i odricanja, na to da pažljivo nišani i mirno puca jer je pitanje da li će, ako promaši, imati vremena da napuni pušku. Njegovi protivnici su skloni hedonizmu koji brzo prelazi u bahato rasipanje, nepromišljenost i laka rešenja odnosno, zahvaljujući revolverima i puškama repetirkama, u nekontrolisano pucanje. Zbog ovako velikih razlika neminovno je da Ken stalno dolazi u sukob sa novim vremenom i ljudima koji prljaju sve kutke nekada čiste, nevine zemlje.

            „Ken Parker“ je vrlo brzo stekao ugled valjanog vesterna „sa dušom“ i postao štivo na kome su odrastale generacije. Četiri decenije od originalnog pojavljivanja u Italiji i posle nekoliko edicija koje su ovaj strip objavljivale na prostorima SFRJ i njenih naslednica (počev od legendarnog Dnevnikovog „Lunov magnus stripa“), agilni „Darkwood“ je započeo objavljivanje celog serijala u knjigama koje sadrže po dve epizode (svaka je duga oko 100 strana). Drugi tom otvara epizoda (ciničnog naslova imajući u vidu dešavanja u njoj) „Džentlmeni“ a započenje košmarom o velikoj bici za Ričmond, 1865.g. koja je značila početak kraja konfederacijske vojske. Zvanični završetak rata nije smirio duhove mnogih poraženih: jedni se nisu odrekli ideja za koje su se borili, drugi traže načine opstajanja u novoj situaciji, od težih, koji znače mnogo rada, do onih lakših, pljački i otimačina. Mutna vremena umela su da spoje idealiste i pljačkaše na istom zadatku - u ovom slučaju ubistvu severnjačkog generala i otimanju velike sume novca. Među putnicima napadnutog voza nalazi se i Ken Parker koji će krenuti u poteru za pljačkašima koji se, shvativši da im je plan propao, daju u bekstvo a kao taoca odvode mladu devojku. Razlike između običnih bandita i bivših vojnika tinjaju dok ne kulminiraju u obračunu u koji se umeša i potera.

            Parker će na cilj svog putovanja (iz prošle epizode) stići u epizodi „Ubistvo u Vašingtonu“. Njegova pojava u traperskom odelu, sa dugom puškom i sedlom izaziva kulturološki šok kod prefinjenih metropolskih dama i gospode pa on jedva stiže do svog domaćina - komesara za indijanske poslove Elija Donehogave, koji je i sam Indijanac iz plemena Irokeza. Parker želi da komesara obavesti o teškom položaju plemena Dakota u rezervatu: iako su se, posle pobune, mirno vratili u rezervat Indijanci su na meti provokacija koje bi trebale da nateraju vojsku da se umeša i „smiri“ Indijance; koren problema su interesi kompanija da eksploatišu bogate naslage srebra i cinka koje su nađene u rezervatu. Donehogava namerava da pokrene borbu za prava Indijanaca u Kongresu a Parker je pozvan da govori kao svedok nemilih događaja. Uspeh svedočenja nateraće one koji imaju interese da Indijanci budu oterani iz rezervata na drastične akcije: Donehogava biva ubijen u fingiranoj pljački a Parker je jedini osumnjičeni za ubistvo. Zahvaljujući poznanstvu sa Pinkertonovim agentom Oukom Barnamom (s kojim se sreo u prethodnoj epizodi) Parker uspeva da dokaže svoju nevinost ali su stvari u Montani počele da izmiču kontroli jer neko ubija mlade Indijance pa je pitanje trena u kom će se Indijanci pobuniti. Parker odlazi na lice mesta, pokušava da smiri strasti i nađe plaćenog ubicu što mu i uspeva ali - ubica poteže skriveni revolver i pogađa Parkera u glavu. Dok ubica odlazi pogođeni Parker leži na zemlji... Znatiželjni čitaoci šokirani su neočekivanim krajem epizode koji svakako iskače iz svih žanrovskih standarda.

            Berardi nastavlja da varira vestern obrasce i izgrađuje Parkerovu ličnost pokazujući kako je itekako sposoban da znane situacije predstavi u novom svetlu i daruje im svežinu i atraktivnost uz precizni razvoj tenzija i efektne humorne pauze. Uverljivosti doprinosi i Milacov crtež koji, od početne tvrdoće i krutosti, polako ali sigurno klizi prema relaksiranoj, slobodnoj liniji koja je njegov „zaštitni znak“. 

            Drugi tom „Kena Parkera“ potvrđuje kvalitete serijala koji visoko odskaču od rutinirane, konfekcijske korporativne strip ponude i primetno, iz epizode u epizodu, kreću se u smeru usložnjavanja i višeznačnosti po čemu će postati poznat, popularan i uvažavan. Rečju, „Ken Parker“ je, nesporno, obavezno štivo svih strip sladokusaca.

            („Dnevnik“, 2019.)