STRIP MLADOST I STAROST - „Strip pressing - Magazin za devetu umetnost”, broj 25; izdavač Studentski informativno izdavački centar Niš, 2024.g.

 

Iskustvo kazuje da su u svim umetničkim delatnostima periodične publikacije - dakle novine, časopisi, magazini, fanzini - najdinamičniji i najinovativniji segmenti jer pružaju direktan uvid u procese stvaranja različitih generacija i umetničkih pokreta. Nepostojanje glasila ili njihova neredovnost dokaz su da neka scena tavori, tapka u mestu, možda čak i srlja u nestajanje. Stoga je pojava bilo kakvog glasila, od časopisa do plakata, kojima se određeni pokret oglašava (koliko god to bilo neredovno) dokaz (ne i garant) postojanja i opstajanja i, možda, začetak nadolazećeg boljitka. U svetlu rečenog, „Strip pressing - magazin za devetu umetnost“ u izdanju Studentskog informativno izdavačkog centra Niš, uprkos neredovnosti izlaženja, nametnutoj nedostatkom sredstava za štampu a ne nepostojanjem valjanih sadržaja, uspeva da koliko-toliko pokrije izostanak periodike na ovdašnjoj strip sceni. Magazin je počeo da izlazi 2001. dakle na samom početku novog milenijuma; izlaženje jednog broja godišnje nije karakteristika magazine već almanaha ali, s druge strane, ovo je “najdugovečniji strip-časopis koji još izlazi u Srbiji” kaže njegov urednik Marko Stojanović. Sa “Strip pressingom” ovdašnja strip scena i dalje ima serioznu publikaciju koja nudi umetničku praksu-stripove i teoriju - intervjue, prikaze, osvrte. To je, naravno, nedovoljno za strasne ljubitelje ali izostanak „Strip pressinga“ svakako bi istanjio (ako ne i raskinuo) veze sa domaćim i svetskim strip zbivanjima. Otuda je pojava svakog broja svojevrsni praznik za strip stvaraoce i ljubitelje 9. umetnosti. Najnoviji, pomalo jubilarni 25. „Strip pressing“, na 80 strana gustog sadržaja, drži se oprobane formule: red stripa - red tekstova o stripu i njegovim stvaraocima. Urednik, u uvodnom tekstu “Mladost i žalost” piše da je ideja bila da se broj posveti strip-školama u kojima stasavaju nove generacije autora; međutim, između dva broja magazina preminuo je veliki broj značajnih strip umetnika čiji je odlazak morao biti pomenut. Tako je stvorena “nepoželjna ravnoteža” koja vezuje životne početke i krajeve, tvoreći večiti krug egzistencije.

        Nezaustavivi tok vremena nosi ljude na čijim smo delima odrastali i stasavali a „Pressing“ dirljivim tekstovima pominje slavne i poštovane koji su iz stripa otišli u večnost: Bogoljuba Arsenijevića Makija (1955-2023), Ninoslava Miljkovića (1957-2024), Askanija Popovića (1949-2024), Damira Pavića Septika (1969-2024) i Zorana Selena (1947-2023).  Svaki je, ne žaleći se, u strip ugradio sebe, darovao talenat i snagu “pričama u slikama”. Na drugoj (a, opet, istoj - umetničkoj) strani je “Tema(t): škole stripa i radionice” u kome se piše o školama koje su zalog budućnosti stripa u Leskovcu, Valjevu, Raški, Beogradu, Pančevu i Kikindi!

        U nastavku tekstualnih priloga su prikazi strip knjiga i albuma kao potvrda bogatstva i raznolikosti strip poetika. Specijalnost magazina su informativni i nadahnuti intervjui: prvi predstavlja crtača Bojana Kovačevića (1957) koji je etablirano ime kako na francusko-belgijskoj sceni tako i na američkom tržištu. Neposredno i spontano Bojan priča o svojim počecima, učenju tajni zanata, od crtanja i pisanja scenarija do usvajanja moderne kompjuterske tehnologije, kojoj se isprva protivio ali sada bez nje ne može. Slično razmišlja i Valerija Butro (1986), italijanska ilustratorka i karikaturista koja još radi na klasični način ali planira da počne sa korišćenjem prednosti moderne tehnologije. Dodo Nita, teoretičar i istoričar stripa iz Rumunije, u svojim odgovorima promišlja istoriju stripa u svojoj zemlji odnosno njegovo trenutno stanje, uz pominjanje umetnika čije radove, na žalost, ne poznajemo; ovim razgovorom je nastavljena prosvetiteljska misija magazina vezana za otkrivanje strip scena okolnih zemalja, potencirana i u ranijim brojevima. Pisac i strip scenarista Željko Obrenović obrazlaže načine rada na stripu i prozi, otkrivajući njihove sličnosti i razlike. Tekstovi o strip fenomenima i klasicima analiziraju alternativne stripove Zerocalcarea (Mikele Reka) odnosno reprezentativni niški vestern strip “Bili lutalica” crtača Vladimira Krstića Lacija i scenariste Miodraga Krstića Profketa. Konačno, osvrtom je obeležena prva godina postojanja fejsbuk stranice “Stripaši” odnosno predstavljena radio i video informativna emisija “Stripovedač”.

        Strip praksa, odnosno nove strip priče, donose nekoliko sjajnih minijatura: mitsko-mistički “Živ ili mrtav” Stojanovića i Kovačevića, Davidenkovog vizuelno uzbudljivog “Starca i more”, naučnofantastičnu epizodu iz Šivakovog serijala o Ajli, Drageljevićevu krimi “Igru mačke i miša”, prljave vesterne “Najbrži” Stojanovića i Hajdarevića i Jovičićev “WW poker”; Vidonijevo “Finale kupa” je (ne)vesela epizora iz rumunskig socijalističkih godina dok se grčki tandem Athanasiadis i Kourtis bavi savremenim “Urbanim legendama” a Ozkan mistično-refleksivnim “Galebom”; “Flop” Avramovskog je teskobno-horor seciranje savremenosti a Zavišanov gorko-humorni “Želim biti pas” je dobrodošli dah infantilnog. Broj zaključuje Olivierina tabla “Naslovnica u šest koraka” kao uvid u nemilostdnu strip mašineriju. Nizom humornih dosetki na strip kaiševima i polutablama predstavljaju se Janjetov, Kalajžić, Mihailov, Čelanović, Geto, Žulić, Pamfil…

        Zaključimo da je i jubilarni „Strip pressing“ dragoceno mada retko ovdašnje izdanje koje donosi mnogo radosti i pouka stripoljubcima te zbog toga zaslužuje svu pažnju, poštovanje i podršku.

            (“Dnevnik”, 2025.)

GLADIJATORI, KRIMINALCI I MLADE NOVINARKE U NOVOJ SODOMI I GOMORI ili SUNOVRAT MODERNE, NEHUMANE CIVILIZACIJE– „Koloseum“ Željka Obrenovića; izdavač „Kontrast“, 2020.

 

Željko Obrenović, pisac mlađe generacije (1982) na ovdašnju literarnu scenu izašao je 2007.g. romanom „Srpski psiho“, pisanim „u četiri ruke“ sa Aleksandrom Ilićem; roman je privukao pažnju kako čitalaca i kritičara tako i dežurnih društvenih dušebrižnika najavljujući autora koji barata žanrovskim pravilma i ne libi se provokacije. Sledeći romani („Talog“, „Kameno jezero“) potvrdili su Obrenovićevu naklonjenost krimiću sa jakim uporištem u domaćem miljeu; ova interesovanja očita su i u strip albumu „Karton siti“ koji su različiti likovni umetnici crtali po njegovim pričama. I novi Obrenovićev roman, „Koloseum“ („Kontrast izdavaštvo“, 2020), nastavak je traganja u ovim žanrovskim okvirima odnosno nastavak piščevog zanatskog usavršavanja.

            „Koloseum“ funkcioniše na nekoliko nivoa. Na prvom, znatiželjni čitalac prati priču o tajanstvenoj areni u kojoj se ljudi bore na život i smrt. Mesto događanja je savremeni Beograd sa prepoznatljivim toponimima na kojima pisac insistira kako bi povećao stepen uverljivosti svoje priče (ne isključujući i zaključak da, možda, sve nije samo fikcija već i proza inspirisana tekućom realnošću). Uži centar metropole, mali, gotovo neprimetni lokali, zabačene ulice i magacini, urbane spavaonice, periferija i parkovi živopisna su pozornica po kojoj se kreću junaci i statisti. Junaci (koji najčešće to ne žele da budu) su Andrej, bivši bokser sa misijom da osveti brata, Kajica, kriminalac epskog imena koga vreme i nove snage prestižu i koji bi da izađe (živ) iz klupka zločina, Tara, ambiciozna novinarka-studentkinja koja žudi za otkrivanjem istine o opasnim rabotama skrivenim iza sjajnih fasada. Njihove životne priče, sazdane od skromnih želja i teških okova frustracija i loših okolnosti, prati mnoštvo manjih sudbina, od bratovljeve udovice sa sinčićem, iskusnih kriminalaca i novih „mladih lavova“ koji traže svoje mesto pod suncem, korumpiranog asistenta na fakultetu, gangsterskih bosova koji brane svoje teritorije, gnevnog sina koji bi da se sveti ocu, do sitnih preprodavaca droge i bizarnog „plakatdžije“ koji sa par dinara lepi plakate po gradu... Svi oni su, iako najčešće ne znaju jedni za druge, deo velike slagalice jedne blistave i smrtonosne „urbane džungle“, savremene Sodome i Gomore koja vri, nudi neslućena bogatstva i zadovoljstva ali uzima svoj danak u krvi i nikome ne oprašta ni trenutak slabosti i prepuštanja emocijama. U njoj gotovo da niko od bitnijih aktera nije nevin, svi su za nešto krivi i jedino razlikovanje je po tome ko je lošiji od drugih. Oni za koje se može poverovati da su najmanje krivi ili odmah stradaju (migranti bačeni u arenu) ili su još uvek deca (pa je njihova patnja manja); no, kako budu ulazila u život i deca će bivati „zagađena“ okruženjem – to važi za Taru i njenu drugaricu: varanje na ispitu korak je prema opravdavanju „izvrdavanja“ pravila (a svaki sledeći korak donosiće teže prekršaje i šansu da se strada od ruke iskusnijih prestupnika). U ljudskoj košnici kojom vlada zakon jačeg a cena života nije previsoka; čak i njegovo oduzimanje ima cenu koju su voljni da plate bogati biznismeni, političari, lica sa estrade. Antički koloseum oživljava u punom sjaju svoje brutalnosti i dekadencije onih koji ga posećuju. Fascinacija borbom na život i smrt, odnosno činom ubijanja drugog bića posmatranim sa sigurnosti tribina, čest je motiv savremene umetnosti kojim se predstavlja sunovrat moderne, nehumane civilizacije lišene bilo kakve empatije kod onih što su u takvim društvima uspešni i bogati. Arena i tribine oko nje mesto su susreta bednika u krpama i onih u svilenim odelima, koje povezuju legije kriminalaca.

            Kako bi efektno ispričao povest o koloseumu, Obrenović se opredelio za polifone-paralelne priče koje se najpre povremeno, tek ovlaš, dotiču sve dok se, kroz niz potraga, zavera i manjih ekscesa, ne spletu u nerazmrsivo klupko koje vratolomno srlja u finale ostavljajući za sobom leševe ubijenih (od kojih su neki najpre bili ubice). Naravno, razrešenje zapleta samo je privremeni predah jer metropola ne staje već nastavlja svoj život donoseći nekim novim ljudima sreću ili propast. Poštujući pravila i postupke savremenog (literarnog i filmskog) trilera pisac kontroliše tenzije i iznenađenja te gradi intrigu koja zaokuplja čitaočevu pažnju nudeći mu uzbudljivu avanturu za kojom, posle sklapanja korica knjige, ostaje gorak ukus prepoznavanja elemenata sopstvenog okruženja.

            („Dnevnik“, 2021.)

KRIMIĆ UTEMELJEN U LOKALNOM MILJEU - „Kameno jezero“ Željka Obrenovića; izdavač „Kontrast izdavaštvo“ 2016.

Žanrovska proza (fantastična, avanturistička, vestern, krimi, ljubavna...) oduvek je izazivala šarolike - mada generalno negativne - reakcije akademske stručne javnosti, u rasponu od potpunog prezrenja, formulisanog terminima šund ili paraliteratura, do zaziranja i manje ili veće uzdržanosti prema njenim dometima. Razlozi postojanja takvih stavova svakako su, pre svega, u širokoj popularnosti ovakvog štiva koja je rezultirala njegovom masovnom proizvodnjom po određenim šablonima. Ako se, međutim, zanemari ova „mana“ ostaju prigovori vezani za stilsku rudimentarnost i jednostrano građenje priče koje je u funkciji zapleta-akcije (što ide do pojednostavljenja pa i vulgarizacije realiteta i likova). Ipak, unutrašnji razvoj žanrova uzrokovao je promene u stavu kritičara: fantastike i krimići su krenuli ambicioznijim stazama, vesterni generalno više nisu široko traženi... Nakon „tvrdo kuvanog krimića“ ovaj žanr je potvrdio svoje umetničke potencijale koje su, u drugoj polovini XX veka, koristili mnogi pisci (naravno, i dalje postoji široka konfekcijska ponuda ovih sadržaja) postižući zaista umetnički vredne rezultate; usto, brojni su pisci „glavnog literarnog toka“ koristili matricu krimića u svojim delima - setimo se, primera radi, „Imena ruže“ Umberta Eka. I na ovdašnjim prostorima mogu se zapaziti slična dešavanja na tereni krimi žanra, mada, na žalost, sporadično. Otuda svako delo ovakvih usmerenja i ambicija privlači pojačanu pažnju znatiželjnih čitalaca; takav je slučaj i sa romanom „Kameno jezero“ Željka Obrenovića (1982) u izdanju „Kontrast izdavaštvo“ iz 2016. godine. Obrenović je interes čitalaca i šire javnosti pobudio romanom „Srpski psiho“ (sa Aleksandrom Ilićem 2008.g.) kao i romanom „Talog“ iz 2012.g. Uz brojne kratke proze i kritičke tekstove Obrenović je scenarista i strip albuma „Karton siti“ („Modesty comics“, 2016.).

„Kameno jezero“ se može posmatrati kao nova stepenica u Obrenovićevom bavljenju žanrovskim matricama odnosno u poigravanju sa njima. U romanu ima elemenata krimića - nerešenih i zataškanih ubistava i mučenja kao i mutnih rabota vezanih za biznis - sa pripadajućim tenzija i sa epizodama punim nasilja. No, uz te žanrovski prepoznatljive odrednice koje će, kao prateće pripovedne linije, dopunjavati romantična emotivna veza odnosno živopisno mesto dešavanja (izdvojena kućica na obali jezera koga prati zloslutna priča) autor zalazi i u oblasti koje nisu čisto žanrovske: nenametljivo ali efektno slikanje raspada seoskih zajednica u kontekstu opšteg siromaštva koje je posledica ratova na ovim prostorima vođenih 1990-tih odnosno bavljenje specifičnim ekskluzivnim zabranom savremenog sveta kakav je fenomen tzv B filmova koji konstantno balansiraju između ograničenih sredstava za proizvodnju-snimanje i potrebe da se proizvod prodaje (što znači da se šabloni u stvaranju filma maksimalno poštuju) odnosno između profila njegovih zvezda i ponekog odmaka od očekivanog. Konačno, roman precizno analizira odnos pisca kako prema sebi tako i prema publici. Naime, protagonista osnovne priče je mladi pisac koji je, posle početnih uspeha (romanima sa autobiografskim elementima) i jednog problematičnog fikcijskog romana koji nije naišao na širi odjek, na svojevrsnoj prekretnici: mora da odluči da li će pisati ono što se prodaje ili ono za šta on veruje da je dobra literatura. Svaki od mogućih pravaca ima svoje prednosti ali i mane. U toj čas tihoj čas burnoj borbi sa sopstvenim demonima pisac prihvata ponudu da napiše scenario za novi film zvezde B filmova Karla Langana. Ono što je trebala biti vežba iz pisanja scenarija prerasta u projekat u koji pisac unosi mnogo strasti pa mu izuzetno teško pada saznanje da neće biti potpisan kao scenarsta jer je, u stvari, „pisac iz senke“ dakle nevidljivi najamnik. Nemirenje sa principima na kojima počiva i funkcioniše filmski biznis (ali i ostali biznisi iz oblasti široke zabave) način je da se mladi pisac odredi prema sebi, svom talentu i, konačno, svojoj budućnosti. Mada bi, nesporno, ukoliko prihvati modele poslovanja, bio uspešan u svetu B filmova pisac, ipak, sebe vidi u drugačijem svetlu i spreman je da prihvati konsekvence ove svoje odluke. I kao što „odrasta i sazreva“ u svojoj primarnoj ulozi, pisac stasava i u svetu realnih životnih pretnji i opasnosti. Uspevši (istina nešto sporije jer nije aktivan učesnik u realnosti) da razluči mračnu istinu male zajednice u koju je zadesno stigao on staje pred ubicu (koji je proizvod konformističkog odbijanja sela da prizna svoju krivicu i iskaje greh) i spreman je za konačni obračun... Mada završna scena romana ostaje otvorena čini se da dileme o pobedniku dvoboja nema.

            Obrenović roman ispisuje u kratkim, efektnim poglavljima (koja se često završavaju udarnom „panč lajn“ rečenicom) uz pažljivo doziranje informacija koje unosi u priču a koje ne opterećuju tekuća dešavanja. Višestruki zapleti razvijaju se nesmetano, ne „guše“ jedni druge već povećavaju neizvesnost kao bitan kvalitet zapleta u krimiću. U konačnom sagledavanju, „Kameno jezero“ je uzbudljiva knjiga, sa intrigantnom misterijom i jasnim, uverljivim utemeljenjem u lokalnom miljeu i kao takva zaslužuje punu čitalačku pažnju.

            („Dnevnik“, 2017.)

U POTRAZI ZA „MESTOM POD SUNCEM“ ili MRAČNE PRIČE O LJUBAVI I SVETSKIM NEVOLJAMA - „Karton siti“ grupe autora; izdavač Modesty stripovi, 2016.

Strip album „Karton siti“ delo je scenariste Željka Obrenovića, crtača Nemanje Radovanovića, Željka Vitorovića, Gašpera Rusa, Miroslava Slipčevića i koloriste/ dizajnera Filipa Stankovića. Stripu kao umetničkoj formi nije stran „kolektivni rad“ više autora na projektu (kao varijatna manufakture u kojoj svako preuzima deo procesa proizvodnje - scenario, crtež u olovci, crtež u tušu, kolorisanje, upisivanje slova u balone) ali je u ovom slučaju u pitanju drugačiji princip stvaranja: priče su iscrtavali različiti crtači (Vitorović je crtao tri priče,  Radovanović dve a Rus i Slipčević po jednu) a „osnovni imenitelj“ albuma je Željko Obrenović, prozaista mlađe generacije, koji je napisao i u celinu spojio sedam priča, većinom kratkih, stvorivši svojevrsni „omnibus“. Mada su segmenti ove zbirke po mnogo čemu različiti oni su, ipak, „okupljeni“ oko nekoliko tematskih i značenjskih težišta što celokupnom delu daje svojevrsnu (otvorenu) zaokruženost i sprečava ga da se rasprši u potpunu difuznost koja, čak i kad sadrži kvalitetne delove, ne funkcioniše kao celina (što slabi uverljivost delova). Pisac/scenarista je, pak, uspeo da uspostavi potrebno jedinstvo priča i to, ponajpre, u onome što se u teoriji određuje kao - jedinstvo mesta. Naime, sve se priče dešavaju na našim prostorima i ta je činjenica bitna za razumevanje događaja odnosno za čitaočevu identifikaciju sa likovima - mislimo na ovdašnje čitaoce; obzirom da se album, kao elektronska knjiga, pojavio i na engleskom jeziku svakako će biti zanimljivo pratiti reakcije kritike i čitalaca kojima nije poznat lokalni milje. Vremenska linija-raspon priča je od početka XX veka odnosno od I svetskog rata preko bliske nam prošlosti građanskog rata 1992. godine, tekuće sadašnjosti do neodređene (mada, čini se, neprijatno nam bliske) budućnosti. U svima njima, manje ili više izraženo, reflektuju se svetska/globalna dešavanja, bilo ona sasvim „obična, svakodnevna“ (u liku muzičkih trendova ili lokalnih „sukoba niskog intenziteta“ u „Smrt je kliše“) bilo ona opšta/istorijski prelomna - „U ime oca“ bavi se I svetskim ratom ali i Aneksionom krizom, kao svojevrsnim uvodom u svetski rat, dok se u naslovnoj priči,“Karton siti“, pitanje budućeg globalnog sukoba i mira razrešava (opet) na ovim prostorima i u rukama je ovdašnjeg detektiva - potvrđujući da u „svetskom selu“ nema nevažnih mesta i lokacija.

            Drugo težište priča i samog albuma je potraga za (psiholozi tvrde) bazičnom ljudskom emocijom - ljubavlju u svim njenim varijetetima, od roditeljske do partnersko/bračne. Tako u  „Karton sitiju“ detektiv skriva ljubav prema pevaljki „ne-bih-da-je-imenujem“ (ali sve što je tajna - saznaće se); u priči „Najbolji čovekov prijatelj je - pas“ vernost prema prijatelju nestaje pred iskušenjem osvajanja (nove) devojke. U ekološko-apokaliptičnoj „Muzej đubreta“ otvoreno se postavlja pitanje svrhe ljubavi i rađanja dece koja će naslediti upropašćeni svet. Na tragu iskušavanja drugačijih strana ljubavi je „Otrovnica“ odnosno njen ujed kao način gorke osvete zbog porodičnog maltretiranja i poigravanja emocijama naivnih devojaka. Fantazmagorična pripovest

„Za tebe“ susret i rađanje nežnih emocija tretira kao upliv neznanih ali moćnih sila koje „aranžiraju“ sudbine jedinki. Pominjana „Smrt je kliše“ prati dvostruke nivoe ljubavi: mladi bračni par kući se u vreme rata 1992. pa u svojoj nemaštini, pomognut roditeljima (i njihovom ljubavlju) kupuje polovni frižider donet/otet sa ratišta a onda, na pružnom prelazu, saznaje da im je mladalački idol, Kurt Kobejn, izvršio samoubistvo; sudar svetova realnosti i fiksacije fatalan je. Poslednja minijatura u albumu „U ime oca“, koja prepliće dva vremenska toka,  razotkriva očinsku ljubav (kao i ljubav prema oružju) koja će biti temelj osvete za neoprošteni zločin.

            Kao što su priče raznolike po svojim zapletima tako su različiti njihovi vizuelni likovi, u rasponu od realističkih crteža svedenih, čistih linija do onih zasićenih detaljima, od lake stilizacijske karikaturalnosti do koloristički bogatih slika koje oponašaju foto snimke (istina nedovoljno fokusirane). Ova likovna raznolikost (potencirana i prigušenom paletom boja) poklapa se sa tačkom pripovedanja - iz prvog lica jednine - i potencira različita raspoloženja/atmosfere priča/ispovesti (anti)junaka zatočenih u „smutnim“ vremenima koji pokušavaju da nađu svoje „mesto pod suncem“, da opstanu u svetovima/društvima ne preterano im naklonjenim. Otuda u pričama tamni tonovi i atmosfere, porazi ili sumnjiva primirja odnosno rešenja koja neće biti trajna. No, takav je usud ovih prostora, takav je bio i takav će biti.

            Rečju, „Karton siti“ je intrigantno delo kome treba pokloniti pažnju i kao takvo služi na čast autorima i izdavaču, potvrđuje njihove kvalitete koje će, sva je prilika, realizovati i u novim projektima.

            („Dnevnik“, 2016.)