Listanje starih zapisa i novina zahvalan je način za upoznavanje kako velikih, u udžbenicima zapisanih događaja, tako i onih malih, o kojima takve knjige ćute. Naravno, svakodnevni život tadašnji, kao i sadašnji, polje je na kome se prelamaju svi životni planovi, i oni krucijalni, epohalni i sasvim trivijalni; ponekad je vrlo teško razlučiti koja je koja nit, koliko je u nekom dešavanju udeo 'krupnih planova' a koliko su kolo vodile sitne strasti i sujete. Listajući anale Krištofa Bauman (1778-1857), aktivnog učesnika u životu Vršca prve polovine XIX veka, nalazimo mnoštvo primera za čudne načine na koje su se državne odluke pretakale u praksu jedne varošice. Bauman je, u težnji da njegovi zapisi obuhvate što duži vremenski period, sakupljao podatke i kazivanja o događanjima i iz prethodnog, XVIII veka, koja su, većinom, bila štura i taksativna. Ipak, ponegde se nalazi i ilustrativan zapis. Takva je i beleška o dešavanju iz 1777. godine koji opisuje «Vršačku smutnju», kako ju je nazvao Dositej Obradović a koja je posledica pokušaja reforme u crkvi i školstvu kojima je, po naređenju Ugarske vlasti, bilo predviđeno smanjenje broja praznika i ukidanje nekih pogrebnih običaja kod Srba. U strahu od unijaćenja vršački Srbi i Rumuni oštro su reagovali a slična se pobuna desila i u Novom Sada.
Elem, Bauman o ovoj 'smutnji' piše sledeće: «26. oktobra (Mitrovdan) trebalo je da ovdašnji vladika Vićentije Popović pred narodom, koji je došao na pijacu, objavi ukidanje proslavljanja ovog dana, prema naredbi cara Josifa II. Pošto mu je stavljeno do znanja da je narod zbog ovakve odluke neobičnu uzbuđen, on se nije usudio da ovu carsku odluku pročita u crkvi već je to uradio sa jednog prozora na prvom spratu vladičanskog dvora. Kako je toga dana iz okolnih mesta došlo mnogo naroda u Vršac i pošto se proneo glas da se ovom odlukom sprovodi unija sa katoličkom crkvom, uzbuđenje je kod naroda dobilo preteće dimenzije. Čitanje još nije ni bilo završeno kada je vođa pobunjene mase sa jednom grupom jurnuo uz stepenice i utrčao kroz razvaljena vrata u vladikinu sobu, a masa naroda je odozdo razbijala prozorska okna na dvoru. Dok je vladika gonjen od sobe do sobe, ulicom odjeknu znak za uzbunu. Najvećom brzinom je stigla husarska reginenta koja je bila smeštena u kasarni pod komandom konjičkog kapetana Betlena, kao i četa nemačke vršačke milicije, radi suzbijanja pobune. Posle toga pokušalo se pucanjem u vazduh da se rastera pobesneli anrod. Ovo ne samo da nije dalo uspeha već je ceo skup dobijao sve opasniji karakter, a više vojnika je bilo povređeno od bačenih kamenica. Tada je ispaljen jedan plotun u masu od kojeg je ostalo više mrtvih, među njima i jedna nevesta od 18 godina i mnogo ranjenih na ulici. Jedan husar se usudio da natera konja uz stepenice do prvog sprata i našao se pred vratima poslednje sobe baš u trenutku kada su četvorica pobunjenika zlostavljali vladiku bačenog na pod. Čupali su mu bradu i cereći se činilo se da će božjeg pastira baciti poludeloj masi. U tom odlučujućem trenutku odjeknu psovka na mađarskom hrabrog husara koji se pojavio na konju pred vratima i uterao strah u bezočnike, tako da oni pustiše vladiku i kroz jedan od odžaka pobegoše u vrt, a odatle preko Dunava u Srbiju.
Pošto je nekoliko najgorih larmadžija uhapšeno, gomila naroda se rasprši i mir bude ponovo uspostavljen. Još i danas jedna slika u vladikinom dvoru pokazuje delo hrabrog husara koji je spasao vladiku.»
Ovako o dešavanjima piše, iz svog ugla, katolik Bauman. No, kao i uvek, istina ima i drugo lice. O istom događaju postoji beleška i u analima štampara i izdavača Milana-Petka Pavlovića (1856-1933), koji je takođe, da bi 'pokrio' što više godina, koristio zapise svojih predaka. Dakle, o pomenutoj smutnji, pomalo smušeno 'čika Petko' piše: «1777. Vladika vršački Vićentije Popović dobio je mig od vlade da svoju pastvu pounijati. Zato kada je baš na Mitrovdan u dvorskoj kapeli službu služio i kada je hteo deliti naforu svet jurne na vrata i ne htede naforu primiti već ga dočekaju i odoše s njim gore u njegov stan gde su ga hteli kroz prozor izbaciti, te da ne dođe kapetan s husarima, da narod umiri, ne zna se šta bi sa vladikom bilo, jer je počeo da smanjiva neke svece i zabranio da se mrtvac u crkvu unosi. Sve je radio ono što liči na uniju. U toj gužvi poginuli su: Trivun Relić, Marko Mijajlov i Lazar Jovanović i 36 ranjeni. Vladiku odvedu husari u kasarnu i tako ga spasu.»
Tako je, eto, na vršačkom terenu prošao jedan pokušaj vlasti da malo-po-malo 'ušlifuje' pravoslavne podanike. Otpor, ipak, nije ostao bez rezultata jer su prinudne crkvene promena morale biti odložene za neka mirnija vremena.
Elem, Bauman o ovoj 'smutnji' piše sledeće: «26. oktobra (Mitrovdan) trebalo je da ovdašnji vladika Vićentije Popović pred narodom, koji je došao na pijacu, objavi ukidanje proslavljanja ovog dana, prema naredbi cara Josifa II. Pošto mu je stavljeno do znanja da je narod zbog ovakve odluke neobičnu uzbuđen, on se nije usudio da ovu carsku odluku pročita u crkvi već je to uradio sa jednog prozora na prvom spratu vladičanskog dvora. Kako je toga dana iz okolnih mesta došlo mnogo naroda u Vršac i pošto se proneo glas da se ovom odlukom sprovodi unija sa katoličkom crkvom, uzbuđenje je kod naroda dobilo preteće dimenzije. Čitanje još nije ni bilo završeno kada je vođa pobunjene mase sa jednom grupom jurnuo uz stepenice i utrčao kroz razvaljena vrata u vladikinu sobu, a masa naroda je odozdo razbijala prozorska okna na dvoru. Dok je vladika gonjen od sobe do sobe, ulicom odjeknu znak za uzbunu. Najvećom brzinom je stigla husarska reginenta koja je bila smeštena u kasarni pod komandom konjičkog kapetana Betlena, kao i četa nemačke vršačke milicije, radi suzbijanja pobune. Posle toga pokušalo se pucanjem u vazduh da se rastera pobesneli anrod. Ovo ne samo da nije dalo uspeha već je ceo skup dobijao sve opasniji karakter, a više vojnika je bilo povređeno od bačenih kamenica. Tada je ispaljen jedan plotun u masu od kojeg je ostalo više mrtvih, među njima i jedna nevesta od 18 godina i mnogo ranjenih na ulici. Jedan husar se usudio da natera konja uz stepenice do prvog sprata i našao se pred vratima poslednje sobe baš u trenutku kada su četvorica pobunjenika zlostavljali vladiku bačenog na pod. Čupali su mu bradu i cereći se činilo se da će božjeg pastira baciti poludeloj masi. U tom odlučujućem trenutku odjeknu psovka na mađarskom hrabrog husara koji se pojavio na konju pred vratima i uterao strah u bezočnike, tako da oni pustiše vladiku i kroz jedan od odžaka pobegoše u vrt, a odatle preko Dunava u Srbiju.
Pošto je nekoliko najgorih larmadžija uhapšeno, gomila naroda se rasprši i mir bude ponovo uspostavljen. Još i danas jedna slika u vladikinom dvoru pokazuje delo hrabrog husara koji je spasao vladiku.»
Ovako o dešavanjima piše, iz svog ugla, katolik Bauman. No, kao i uvek, istina ima i drugo lice. O istom događaju postoji beleška i u analima štampara i izdavača Milana-Petka Pavlovića (1856-1933), koji je takođe, da bi 'pokrio' što više godina, koristio zapise svojih predaka. Dakle, o pomenutoj smutnji, pomalo smušeno 'čika Petko' piše: «1777. Vladika vršački Vićentije Popović dobio je mig od vlade da svoju pastvu pounijati. Zato kada je baš na Mitrovdan u dvorskoj kapeli službu služio i kada je hteo deliti naforu svet jurne na vrata i ne htede naforu primiti već ga dočekaju i odoše s njim gore u njegov stan gde su ga hteli kroz prozor izbaciti, te da ne dođe kapetan s husarima, da narod umiri, ne zna se šta bi sa vladikom bilo, jer je počeo da smanjiva neke svece i zabranio da se mrtvac u crkvu unosi. Sve je radio ono što liči na uniju. U toj gužvi poginuli su: Trivun Relić, Marko Mijajlov i Lazar Jovanović i 36 ranjeni. Vladiku odvedu husari u kasarnu i tako ga spasu.»
Tako je, eto, na vršačkom terenu prošao jedan pokušaj vlasti da malo-po-malo 'ušlifuje' pravoslavne podanike. Otpor, ipak, nije ostao bez rezultata jer su prinudne crkvene promena morale biti odložene za neka mirnija vremena.
2 komentara:
Preneću link u grupu na fb "Istorija - pouke i poruke".
Poruke su jasne, a pouke još jasnije.
Vredi proučiti i istražiti.
Постави коментар