ŠABAN JE (BIO) CAR

Ojužilo, posle tri nedelje ljute zime, mrazeva i dubokih minusa, i u varošici ispod kule narod izašao iz kuća da prošeta i dalje od onih obaveznih staza kojima je išao ili se klizao poslednjih dana. Susreti sa poznanicima nekako su srdačniji jer se, eto, vidi poznato lice, a lako je moglo da se tako šta i ne desi. Posle pozdrava sledi i sumnjičavo pitanje: „Na šta se greješ?“ Jer, Vršac već četiri decenija najviše ’troši’ plin za kuvanje i grejanje. Odavno su zaboravljene peći na lož-ulje (poznate kao ’naftarice’) ili peći na drva i ugalj a zidane furune tek se pominju u pričama vremešnijih varošana. Istina, ima i dalje šporeta ’smederevaca’ i onih novih ’ludih peći’, ima i kamina ali većinu grejnih tela čine ’plinske peći’ ili plinski bojleri na koje je priključen sistem radijatora. Oprobane ’plinadžije’ navikle su na razne nestašice ili slabije pritiske ali ni oni najstariji ne sećaju se da je sa plinom bilo ovako kritično, toliko da su jedan dan sve toplane prestale da greju stanove i privatne kuće i da decu u školama dočekaju hladne učionice.
    Posle obaveznog raspitivanja o grejanju (koje podrazumeva i opasku o ’pasjoj zimi’), razgovori kreću u individualnim smerovima, već prema interesima i afinitetima, od politike i njene smehotresno-hororističke inkarnacije zvane zasedanja Narodne skupštine, preko TV serija, latino ili domaćih, do svakodnevnih muka i retkih radosti. Tako i susret autora ovog zapisa sa starim drugarom Duškom kreće od toplotnih problema, tekućih lokal političkih zavrzlama, igranki, saplitanje i preplitanja od kojih boli glava i bride uši od sramote, pa do sasvim netipičnih sadržaja vezanih za novoodgledane filmove, pročitane knjige ili odslušanu muziku. I na tom polju nalazi se neočekivana veza i tačka prepoznavanja. „Slušam novi album Šabana Bajramovića“, kaže potpisnik ovih redova. „Nekakvi privatni snimci. Odličan je.“
    „Šaban je car“, odgovara Duško. „Znam ja to već 20 i kusur godina, možda i celih 30 godina. Još kad su ga znali samo njegovi Cigani; onda se još nisu zvali Romi. E, onda sam ga ja slušao uživo na jednoj svadbi i navukao sam se. Jesam li ti to pričao? Nisam. E pa onda slušaj.
    Ti znaš da sam ja živeo na obodu naše Cigan-male koju su zvali Balata. Sećam ae kako je onda bila: niske kuće od žive cigle ili nabijača pokrivene trskom, leti prašnina, ujesen blato, zimi led. Sirotinja na sve strane, Ciganke su išle po kućama da mole nešto za jelo. Neke su pitale ima li kakva crknuta kokoška. Pričalo se da oni crknutu živinu zakopaju u zemlju, izvade posle dva dana, ispeku i ništa im ne fali. U Balati je snimano nekoliko scena „Skupljača perja“. Ali, dobro, tako je bilo. Onda početkom, u stvari pre će biti polovinom 1970-tih otvore se granice sa Rumunijom i krene šverc jeftine hrane i veša. Glavni biznismeni su bili Cigani; to je ono slavno vreme ’Vegete’. Neki su švercovali i zlato ali uglavnom je išla roba za ’široku potrošnju’. Pored toga se razvilo i menjanje deviza a baza je bila u pijačnoj kafani „Šaran“. I krene ta rabota pa Cigani  počnu da se bogate, da kupuju kuće izvan Balate. Posle su se neki od vičnijih prebacili u Austriju, Nemačku i Švedsku. Šta su tamo radili nije bitno, tek, dolazili su kući u mercedesima, u glanc odelima, kupovali kuće ili gradili svoje, velike i skupe. A, kako to i ide, ženili su se i udavali - i to onako junački.
    Tako je bilo i u mom komšiluku. Letnje vreme, ulica zatvorena šatrom još u petak ujutro a svadba traje do ponedeljka. Stigla hladnjača za piće a na poljani montiraju ražanj na koga su sutradan, u subotu, natakli vola. U petak popodne pristižu besna kola, još dve ulice su zagradili. Kad je smrklo krene muzika, momačko je veče, i tutnji do ujutru. Uši da probije ali ne možeš da zatvoriš prozore jer ima da se udaviš od sparine. Sa prvim petlima gosti se raziđu ali se popodne opet skupe. Jer, subota je, momkova familija ide da ’kupi’ mladu a posle produže do opštine i u crkvu na registraciju. Oko pet sve zveči od sirena. Svadbari, i mladoženjini i mladini, sjatili se pod šator i krenulo vesele. Komšiluk se skupio da gleda čudo neviđeno. A ispod platna trešti muzika, bije razglas, oni što su ostali u kućama misle ima da istera vrata i spuštene roletne. Majstor već seče vola na tacne a oni zaduženi za slušenje raznose ih po stolovima. Domaćica, sa svojom familijom, nosi meso i piće komšijama. Nema veze ko su, Cigani ili Mađari ili Srbi, svima se nose ponude. Ko je prolazio pa zastao da vidi šta se dešava takođe je nuđen da sedne, pojede i popije, nazdravi mladencima za zdravlje, sreću i buduću decu.
    I ori se veselje. Komšiluk posedao ili u dvorište ili na ulicu, ispred kuća. Negde oko 10 sati orkestar udari ’tuš’. Stigli i specijalni pevači večeri: ona što je imala hit „Duško, Duško“ i Šaban. Raspukne se veselje još jače. Nema pauze za muziku sve do iza ponoći. Izginuli su i svirači i pevači a i gosti. Igralo se po onoj vrućini, skakalo, leteli su bakšiši. Naručuju se pesme, peva u ’u mikrofon’ i ko zna i ko ne zna... Posle ponoći opet ’tuš’. Muzikanti posedaju da jedu a krene čitanje spiska gostiju i poklona koje su doneli. Svega je tu bilo, od kolor televizora, sokovnika, mikrotalasnih pećnica, posteljine, nameštaja za dnevnu sobu, keša u ’kufertama’... Svako se pokazao prema mogućnosti, pa i preko toga. Letele su ’dojče marke’, ’švajcarci’, ali i ’zelembaći’ američki... Cela parada je trajala dobrih sat do sat i po. Onda opet krene muzika ali goste je već sustiglo piće i vrućina. Slabije se igra, tek poneko podvrisne. I, onda stiže ono glavno. U gluvo doba, biće da je bilo oko tri ili blizu tri, čujem ja u sobi, kroz prozor, kako peva Šaban. Činilo mi se da se sam prati na klavijaturi a možda je to bio i neki muzikant. Samo, malo je svirao taj koji je svirao jer Šaban je nosio sve. Glas onako promukao i dubok, dublji nego što je bio na početku svirke, težak ali jak. Reči ne razumem ali osećam da klize onako iz dubine, onako sporo i sigurno, sa uživljavanjem. Sve mi jeza juri niz leđa. Shvatim da čovek peva za svoju dušu. Izađem na ulicu i slušam. Pesme teku jedna u drugu, vezuju se, prepliću... Trajalo je to gotovo dva puna sata bez pauze. Već je pukla zora kad je Šaban završio. Nikad pre ni posle nisam slušao tako nešto. To nije bila obično ’umbanje’, nije bio ni etno, ni džez. Bilo je to ono pravo, majstorski, iz srca. Šaban je umeo da tezgari ali i da se ’otkači’ i pokaže šta je to velika, jaka muzika. Tezge se zaborave ali, srećom, ostaje ono pravo - ako pevač to ima a Šaban je imao. I tako... Odavno je to bilo, promenila se vremena ali ne na bolje; sad više nema ni takvih svadbi, ni veselja a verovatno nema ni takvih muzikanata. A ko je imao sreće da čuje Majstora uživo, eto, ima čega da se seća, što, kad promisliš, i nije tako malo.