KUDA TEČE MESIĆ?

Često se od brižnih Vrštana može čuti kako njihov grad (oni ne vole reč gradić ili varošica, to im nekako zvuči sitno, premalo, nedovoljno značajno) ima sve što se geografskih pogodnosti tiče – i ravnicu i planine i kakvo-takvo jezero (naravno,  ne bi bilo loše ni da košava duva malo ređe ili barem da se ne goropadi) – ali nemaju reku, nekakvu tekuću vodu koja bi upotpunila utisak pravog mesta za prijatan boravak. Oni kao da zaboravljaju da u Vršac utiče, kroz njega prolazi, takoreći kroz sam centar, i izlazi potok Mesić. U stvari, već tri decenije Mesić ima status neželjenog člana porodice koga niko ne želi da vidi i namerno skreće pogled sa njega, i to sve zahvaljujući tome što se potok više ne goropadi i ne plavi. Ipak, starosedeoci će se setiti velikih jesenjih poplava kada je mutna i brza voda napuštala svoje korito i ulazila u kuće a neke i rušila, posebno u romskom naselju Balata. Bilo je dovoljno da jesenji pljuskovi potraju pa da se vode sa Vršačkog brega sliju u potok i da bujica krene. Izveštaji o poplavama mogu se naći i u starim analima iz XVIII i XIX veka kada su čitave četvrti grada bivale potopljene uz ogromnu materijalnu štetu. Ondašnje vlasti su organizovale redovno održavanje kanala koji su skupljali vodu sa brega, postojala je služba za praćenje rasta nivoa vode u kišnim danima odnosno u doba naglog otapanja snega kao i spasilačke ekipe za slučaj krajnje nužde. I to je, uz zdušne molitve bilo sve što se u ona vremena moglo uraditi. Posleratni socijalistički razvoj nastavio je utabanim stazama tretirajući potok kao potencijalnu opasnost za zajednicu a Mesić je tekao svojim tokom, čas miran i sveden tek na plitki potok, čas mutan i moćan. Trebalo je da početkom 1970-tih dođe do velikih poplava pa da se nadležni reše da konačno uzmu u ozbiljno razmatranje ovaj problem. Rezultat tih napora je izgradnja brane koja je konačno zauzdala nezgodnu vodu i tako sprečila nove štete i nesreće. Tako je Mesić skinut sa liste potencijalnih opasnosti i – zaboravljen!

Vrlo brzo, međutim, otkrio se drugačiji problem: zagađenje.

Nije nikakva tajna da su stanovnici kuća oko i u blizini korita potoka isti koristili kao stalno đubrište. Sve što im nije trebalo spakovali bi u džakove ili, u novije vreme, u plastične kese, lagano odšetali do korita i odbacili svoj teret, bezbrižno i zadovoljno. Nikoga nije bilo briga gde bačeno odlazi, pod čiji prozor ili na čiji prag. Ekologija još nije bila izmišljena ali, ako i jeste, nije sa trulog Zapada stigla do nas. Jesenje kiše bi, potom, podigle nivo vode i odnele svo nagomilano đubre oslobodivši prostor za lagerovanje novog. Trebalo je dosta vode da spere sav otpad pošto se ova zabavna rabota odvijala celim tokom Mesića koji je uglavnom otvoren i dostupan, osim u pojedinim delovima kada se provlači između kuća. Ustaljeni ritam bacanja i ispiranja poremetila je brana. Đubre se gomilalo, vrlo malo ga je odnosila voda a nove količine su redovno ubacivane u korito sa statusom nezvaničnog kontejnera. Ubrzo su iz Mesića, pre kojih 20 godina, nestale ribice i zmije belouške a namnožili se pacovi. Žaba još uvek ima ali u mnogo manjem broju. Voda je prestala da bude pogodna za život. Naročito je veliko zagađenje u donjem toku potoka, u delu koji teče ulicom Patrijarha Rajačića, do izlaska iz grada (naravno i dalje kroz atar, ali tamo više nema mnogo ljudi da to vide). U letnjem periodu, kada je vodostaj nizak, čitavu površinu vode često prekrivaju nataložene plastične flaše, sa okolnih grana vijore kese i folije a teški miris truljenja širi se okolo. Neretko, u korito se bacaju uginule životinje, psi ili mačke a dešava se da neko tu, pod okriljem noći, istovari i utrobe zaklanih svinje ili krava. Bacanje šuta  ispada kao blagodet jer se njime pokriva ranije bačeno đubre. U koritu raste svakovrsni korov kao i bagremovi koje zimi, opet noću, seku oni koji nemaju čime da se ogreju. Leti, korito Mesića je nepregledna, zarasla šikara u koju nije preporučljivo ugaziti.

Mesić je očigledno ruglo grada, umesto da bude njegov ponos. Osim što je ružno videti đubre na nekoliko minuta od reprezentativnog centa, ne treba zaboraviti ni rizik od izbijanja nekakve epidemije koji svakako nije zanemarljiv jer Mesić protiče kroz čitav grad. Ranije gradske vlasti su nekoliko puta angažovale stručnjake da 'snime' stanje i daju predloge za njegovo saniranje koji su se kretali od onih da se Mesić zacevi čitavim tokom kroz grad do onih o betoniranju korita i uređenju obala. Ma kako bili različiti, predlozi su imali jednu dodirnu tačku – bili su enormno skupi za izvođenje, što bi zaključili i nadležni, spakovali papire i odložili ih u donje fijoke. Izgleda da niko nije razmatrao varijantu da se problem rešava ne odjednom, impozantnom akcijom, već u godišnjim etapama primerenim sredstvima koja se mogu izdvojiti. S druge strane, pošto obale nisu uređene ni inspekcije nisu mogle da kažnjavaju one koji bacaju đubre i tako je krug zatvoren a situacija teče po starom. Istini za volju, bagerima je pre koju godinu čišćen bazen i obale kod škole «Paja Jovanović» ali su poboljšanja kratkotrajna jer je reč o krajnjoj tački puta Mesića kroz Vršac pa je na mesto odnesenog brzo stiglo novo đubre iz grada.

Sve u svemu, stanovnici Vršca nemaju prijatna šetališta kraj uređenih obala Mesića, ne mogu da se odmaraju u sparne dane kraj bistre, tekuće vode i uživaju u pogledu na mostove kakve nemaju drugi gradovi, posebno ne one stare sa kemenim lukovima. Umesto toga imaju ruglo i potencijalnu ekološku opasnost kraj koje nije prijatno prolaziti. Ostaje im i nada da će, napokon, nadležni početi da rade nešto konkretno na rešenju problema koji postoji i neće nestati. Jer, Mesić je tu i čeka da mu se smiluju i vlast i stanovnici pa mu se, možda, i ribice vrate.