KAPIJE NAŠE PROŠLOSTI

Varošica pod kulom ili «Vršac lepa varoš» redovno se posetiocima hvali svojom dugom     građanskom istorijom koja se može pročitati u analima i spisima te videti u starim     zgradama. Kada se namernicima pokazuju kuće zidane u XIX i prvoj polovini XX veka     uglavnom se pažnja obraća na raskošne fasade. Nikada ili gotovo nikada se ne spominju     kapije na tim zgradama. A one su, po svojoj lepoti, priča za sebe.  

Na vršačkim porodičnim kućama trenutno postoji pravo šarenilo kapija. Hit su ultra-moderne i isto toliko skupe od plastificiranog aluminijuma; rame uz rame sa njima su i one od kovanog gvožđa (koje idu u kompletu sa isto takvom ogradom i, naravno, raskošnom kućom na sredini negovanog 'engleskog' travnjaka). Među kapijama više srednje klase su one od kvalitetnijeg drveta, sa staklenim prozorčićima na vrhu koje pravi par majstora u gradu i okolnim selima. Siromašnija srednja kategorija podrazumeva kapije napravljene od drvenog rama na koji su prikucane obične daske ili kapije od pocinkovanog lima varenog na ram od gvozdenih cevi. Sirotinjske kapije pralvjene su po principu 'daj šta imaš'. Izvan i iznad svih savremenih  kategorija su kapije 'mlade' 100 i kusur godina. Među njima postoje 'podgrupe' i njih može upoznati samo neko spreman za pešačenje po raznim delovima Vršca.
    U samom centru i ulicama koje ga fomiraju šepure se masivne, bogato izrezbarene, dvokrilne i trokrilne kapije; u ili na njih su ugrađeni i dodatni ornamenti, od kovanih gvozdenih šara i mreža do posebnih drvenih figura odnosno brojeva koji označavaju godinu kada su kuća i kapija izgrađeni. Brave su velike, sa teškim kvakama i adekvatnim ključevima. Na zidnoj gredi iznad kapije često se smeše stilizovana lica lepotica ili nimfi. Kako su zadovoljstvo da stanuju u centru oduvek sebi mogli da priušte prevashodno bogati bankari, advokati, političari i, konačno, trgovci, kapije su istina impozantne ali nisu ni preširoke ni previsoke jer njihov jedini zadatak je bio da u dvorište uvedu ili iz dvorišta na ulicu puste elegantne kočije za vožnju po gradu i bližim izletištima. No, odmakne li se malo iz administrativnog gradskog jezgra u uđe među ulice 'boljih' delova grada, u XIX veku i kasnije poznatih kao 'švapski deo' odnosno najbolji 'srpski deo', dolazi se do kuća bogatih zamljoposednika i vinogradara. Njihove su kuće takođe lepe, sa bogatim, mada ne preterano kitnjastim fasadama, visokim plafonima (od najmanje 3,5 metra) u sobama, pripadajućim 'kibic-fensterima' i sa - visokim i širokim kapijama. Ovi kućni ulazi-izlazi takođe su rađeni od tvrdog drveta (na ceni je posebno bila kuvana bukovina), sa šarama i rezbarijama; ali, za razliku u centra, ovde kapije osim standardne imaju i dodatnu ulogu: one moraju da budu dovoljno široke i visoke kako bi u dvorišta pustile zaprežna kola natovarena svakojakim blagom, od žita i kukuriza do velikih buradi punih grožđa koje će se muljati, cediti i u dubokim podrumima zreti u slavna vršačka vina. A da bi komšijama i šetačima jasno stavili do znanaja gde leži izvor bogatstva neke kuće, njihovi vlasnici dali su majstorima zadatak da na pročeljima kapija ili na gredi iznad kapije naprave ornamente-biste kravljih glava, bogatih klipova kukuruza ili čokoti puni jedrog grožđa. Tako nije bilo sumnje da se neka porodica 'na veliko' bavi gajenjem goveda ili ima mnogo lanaca zemlje pod žitaricama odnosno vinogradima. Naravno, kako to priliči i posao nalaže, prilazi gazdinskim kućama bili su široki i kaldrmisani da bi se omogućilo manevrisanje kola koja dovoze blago i sprečilo njihovo proklizavanje ili zaglibljivanje u ulično blato.
    Iza ovog kruga gazdinskih kuća nastavljali su se nizovi kuća srpskih 'paora' ili nemačkih zemljodelaca koji nisu imali previše zemlje pa ni bogatstva ali su, ipak, bili sopstvene gazde a ne najamna radna snaga. Kapije ovih kuća široke su i visoke, redovno 'samo' dvokrilne i one takođe trebaju da puste natovarena kola u široko dvorište koje se završava ambarom. Kao što bogatstvo malih 'paora' jedva dostiže da pokrije svakodnevne potrebe u hrani i odeći za ukućane, tako su i njihove kapije bez mnogo ukrasa, osim obaveznih uzdužnih 'letvi' kojima se prikrivaju spojevi dasaka. Ali, te i takve kapije ponos su i dika svojih ukućana i redovno se farbaju odnosno peru od prašine koju, leti i u jesen, nanosi večita vršačka košava. Na krajnjim obodima Vršca, na čatrljama, visile su kapije skleptane od golih daska i one se ni po čemu nisu razlikovale od skleptanih kapija neke današnje sirotinje.
    Posleratne godine socijalističke izgradnje promenile su načine življenja pa i odnose prema kapijama. Nemci su proterani a bogataši pohapšeni, deca paora završavala su škole i zapošljavala se u fabrikama. Bolji standard je doneo rušenje starih kuća i zidanje novih; sa starim kućama su padale i njihove kapije. Nove kapije bile su jeftinije i lakše, sa zadatkom da u dvorišta puste automobile sićušne spram zaprežnih kola dobro natovarenih jesenjim plodovima sa njiva. Kapije koje su opstale dobile su nove ornamente - masovno su prosecani otvori da ubacivanje pošte. Nekada redovno pranje prašine ili farbanje postalo je retkost pa su brojne kapije ispucale i, od vlage, počele da trule. Majstori koji su dobijali zadatak da im obnove boju nisu imali ni znanja ni volje ni vremena za se zlopate za ornamentima pa su ih ili skidali ili zatrpavali gitom i develim slojevima farbe. Pomor nezaštićenih kapija trajao je decenijama a traje i danas. Sve je manje starih lepotica za koje niko nema poštovanja i razumevanja a kamoli milosti. Čak i kada se na staroj kući obnovi fasada o kapiji se, kao da ona nije deo kuće, gotovo uopšte ne vodi računa i taj deo posla se odradi 'ofrlje' i preko volje. A kapije koje su pravljene da traju i koje su lako podnele vek službe (i mogle bi još toliko) mirno podnose sudbinu koju joj kroje neke nove generacije nesposobne da vide njihovu lepotu i dive joj se.