ZANIMLJIVO, ZAVODLJIVO I NEOČEKIVANO ILI SVE SE PONAVLJA OSIM ŽIVOTA - „I noć se uvukla u njegovo srce“ Đorđa Pisareva; izdavač Agora, Zrenjanin, 2015.

Đorđe Pisarev (1957), zapaženi pisac srednje generacije, svojim novim romanom čini sledeći odvažni korak u pravcu sopstvenog definisanja mesta literature u totalitetu sveta. Kao jedan od retkih autora koji su ostali dosledni postmodernističkom doživljaju stvaranja i uloge umetnosti/književnosti u svakodnevici, Pisarev se konstantno razlikovao i razlikuje od literarne matice (i matrice) kojom se kreće većina ovdašnjih savremenih pisaca. Njegovo stalno traganje za novim vizurama i rakursima odnosno distanca prema tradicionalno realističkom literarnom ključu podrazumevali su „upotrebu“ fantastike, eskapizma, korišćenje žanrovskih ikonografija, karikiranje odnosno mimikrijsko, manirističko oponašanje stvarnosnog. Stepen približavanja ili otklona od realnog varira od knjige do knjige a iza svih njih stoji napor stvaranja literature koja prevazilazi „oponašanje“ stvarnosti „obogaćeno“ prigodnom poukom. Ovog puta, u romanu simboličnog naslova „I noć se uvukla u njegovo srce“, već na prvim stranicama nedvosmisleno se otkrivaju dve paralelne i fizički susedne realnosti: savremeni Novi Sad u kome živi novinar Grab i Park dobre nade, alternativna stvarnost ili fiksacija u koju će Grab lako ušetati i u kojoj su prostor i vreme potpuno drugačiji ali jednako uverljivi. Primamljivost tog drugog sveta očarava ali i muči Graba suočenog sa mizernom trivijalnošću sopstvene „realne“ egzistencije koja podrazumeva otaljavanje nezanimljivog posla „serviranja“ nebitnih i isfabrikovanih vesti (neretko ukradenih od drugih kuća); ni njegove psihijatrijske seanse ne uspevaju da ga iz životne apatičnosti „vrate na pravi put“. Kako osnovna priča odmiče spoj, preplitanje i konfrontacija „običnog“ i „parkovskog“ sveta, u kome je sve „zanimljivo, zavodljivo i neočekivano“, očigledni su pa njihovo razlikovanje postaje otežano sve dok ne postane  nemoguće jer dva sveta, čini se, neraskidivo srastaju pa se redakcijski trenuci nastavljaju u putovanja brodom „PraBigl“ do egzotičnog Galapagosa sa koga će se putnik/novinar/prirodnjak vratiti u napušteni grad koji je, možda, (jednom) bio njegov ali je od njegovog odlaska do povratka prošlo previše vremena.

            Nakon uvodne priče „Ljubav u Parku dobre nade“ koja postavlja kostur situacije/zameštateljstva slede segmentni koji će ovu postavku razvijati ali na drugačije načine, fragmentarno i zadesno/nelinearno u, naizgled, drugim formama/žanrovima. Prvim segmentom/prilogom „Park: Hronike“ razvija se mitologija Parka: u kratkim zapisima objašnjavaju se (ili mistifikuju) njegovi delovi, istorija, varljivi Zakoni/principi po kojima (ne) funkcionišu. Krajnji utisak je da Park jeste/može biti svet/stvarnost za sebe. Celinu naslovljenu kao „Parkovska književnost“ čini „Izveštaj o svetu vrata, ogledala i imena“ i u njemu se, kroz opise/prikaze pojedinih proznih dela, raspravlja o značaju i dometima književnosti i njenom odnosu prema stvarnosti koji je odražen u stavu „Nova svest parkovskih prozaista podrazumeva shvatanje o nesvrsishodnosti mimetičke književnosti.“ U tekućoj nam stvarnosti (koja očito ipak nije tako daleka od „parkovske“) ovaj stav bi se lako prepoznao kao postmodernistički sa složenim dilemama koje otvara, počev od one u kom smeru se nemimetička proza može/treba kretati?

            Sledeća celina „Put devojčice sa šibicama“ unekoliko je antiteza „Izveštaja...“ jer nju čini poezija (nekoliko pesama postoji već i u delu „Ljubav...“) koja dokazuje da može biti jednako faktografski uzbudljiva i ubedljiva ali i nadahnuto lepšava i asocijativna. Završni segment „Park: Rečnik“ koncipiran je kao pojmovno/fenomenološki abecedni pregled odrednica sa tekstovima o svakodnevnim stvarima i pojavama (cveće, darovi, lokomotiva, suze...) pomešanim sa analizama/definicijama apstraktnih/filozofskih termina (alternativna, drugačija stvarnost, univerzum, život...). U njima se, pak, otvaraju dveri drugačijih značenja i postavljanja u šire kontekste što, pre ili kasnije, svaki od pojmova dovodi u vezu sa sveprisutnom literaturom i, napokon, sa stvarnostima, onom (samo naizgled) „običnom“ i onom „parkovskom“. Dualitet, međutim, ne znači konflikt već otkrivanje i ukazivanje na nepostojanje samo jednog viđenja/tumačenja pojavnog uz otvorenu dilemu koje od njih je pretežno i važnije. Konačnog odgovora, naravno, nema mada ima mnoštva naznaka, asocijativnih veza i nizova.

            „I noć se uvukla u njegovo srce“ predstavlja se kao roman koji odbija da bude puki pogled na svet i njegovo oponašanje već namerava da sebe izgradi kao zaokruženu pojavu/realnost. Takvim stavom/ambicijom iskušava se i sama romaneskna forma, njene granice odnosno ono što jeste i nije roman. Po viđenju Đorđa Pisareva roman (kao ni svet) nema granica, ni formalnih ni sadržinsko/suštinskih. U njemu mogu ravnopravno da stoje proza i poezija, zapis, esej, prikaz, crtež. Pozicija pripovedača nije zadata, on može biti „sveznajući“ a može da ga i ne bude jer je utopljen u ulogu kritičara, filozofa, analitičara. Ton dela takođe nije nepromenjiv već zavisi od sadržaja i raspoloženja/intonacije teksta, od učenog do posprdnog, lirski intoniranog ili ciničnog. Jednako takav je i odnos prema kontinuitetu i linearnosti pripovedanja/kazivanja. Sve ovo relativizovanje ustaljenih kanona i šablona ima za cilj da se dosadašnji dometi romana i proze stave pod znak pitanja, da se smanji distanca između teksta i onoga o čemu on govori, da se ukine odnos primarnosti i njegovog oponašanja, da se, konačno, fizičko izjednači sa mentalnim/duhovnim kao samosvojnom celinom sposobnom da, i pored preplitanja, budu samostalna i kao takva postoji i opstaje. Literatura/proza/poezija imaju svoje magije i misterije koje nisu manje vredne od onih u stvarnosti. Da bi se to sagledalo i spoznalo potrebna je otvorenost prema senzacijama i drugačijim doživljajima. Ili, kako Pisarev kaže, „Literatura nije igra, ona je samo nešto drugačija stvarnost. Postoje uvek stvarnosti koje paralelno teku; u jednoj ste Tezej, u drugoj sam Minotaur, u trećoj Arijadna koja razmotava klupko.“ Život u mentalnoj (i virtuelnoj) stvarnosti nije drugorazredan u odnosu na onu fizičku. Između njih ima mnogo veza ali niti se može niti sme jedna nadmoćno/nadmeno stavljati iznad druge. Bez fizičke stvarnosti nema one mentalne ali i obrnuto, bez mentalne fizička je osuđena na brzu propast. Kao potvrdu toga autor kaže „sve se ponavlja osim života“ (mada, ipak, ne precizira kog).

            Mitologizovanje i mistifikovanje literature, drugačijih, nesvakidašnjih pogleda na nju i iskoraka iz njenih ustaljenih uloga, uz vrcavu visprenost, dobrodošlu duhovitost i blagu posprdnost (prema svemu i svima) esencije su ovog romana i čine ga izvanrednim delom oplemenjene nove osećajnosti potpuno apartnim u savremenoj nam prozi.

            („Beogradski književni časopis“ br. 42-43, 2016.)