Američki strip
se, u najširim čitalačkim masama, identifikuje sa beskrajnim pričama o
svakovrsnim super herojima iz „Marvel“
i „DC“ produkcija. Ovakav stav je
baziran na stip robama koje su
najpoznatije i najviše reklamirane dok je pravo stanje, naravno, mnogo
složenije. Pored šarenih sveščica o super junacima američka strip industrija „proizvodi“ i mnoštvo
sasvim drugačijih sadržaja, u rasponu od novinskih stripova preko raznih žanrovskih (krimići, horor, naučnofantastični, čak i vestern) do takozvanih „autorskih“
pa, konačno, i „andergraund“ koji,
uprkos svom imenu, imaju svoje legalne izdavačke kuće. Istorija američkog stripa u drugoj polovini XX veka
umnogome je rezultat upravo odnosa publike i establišmenta prema žanrovskim a
ne superherojskim produktima. Mada su super heroji još pre II svetskog rata
imali svoja izdanja, u posleratnoj su Americi
bili deo ponude u kojoj je bilo i atraktivnijih sadržaja. Šokantni horor i
otkačeni naučnofantastični stripovi
iz brojnih „E.C.“ edicija („Entertaiment Comics“ naslednik „Educational Comic“) uživali su veliku
popularnost; vrhunac ovog pravca bio je parodijsko-satirični magazin „Mad“ iz 1952. godine. Dežurni malograđanski
dušebrižnici, među njima i senator Makartni
(lovac na komuniste), uplašeni za mentalno zdravlje omladine izborili su se 1954.g.
da stripovi budu proglašeni štetnim i
nepoželjnim i masovno bojkotovani što je gotovo slomilo njihove izdavače. Strip industrija je, da bi se odbranila od napada,
osnovala Comic Code Authority, organ koji cenzuriše i odobrava stripove koji će se prodavati i tako
stvorila činilac svoje degradacije. U ogromnu prazninu na tržištu uletela je strip roba lošijeg kvaliteta na čelu sa
super herojima. Trebaće deset godina i promena društvene atmosfere (uspon rok’n’rol muzike, hipi pokreta) da se strip
koliko-toliko oporavi i vrati tamo gde je bio a jedan od nosilaca tog povrata
je bio izdavač Voren sa izdanjima „Creepy“ („Jezivo“ iz
1964) i „Eerie“ („Grozno“
iz 1966) u njima kojima se mogao osetiti duh slavnih „EC“ vremena. Za 19 godina kontinuiranog izlaženja „Creepy“ (ugašen je 1983.g. a obnovljen
2009.g. u kući „Dark Horse“, izlazi i
danas) je okupio niz strip velikana od Ala
Vilijamsa, Vali Vuda, Stiva Ditka, Frenka Frazete, Aleksa Tota, Anđela Toresa
do Ričarda Korbena, Sanjuliana, Luisa
Garsije, Hoze Ortiza, Leopolda Sančeza, Hoze Gonzalesa, Bernija Rajtsona.
„Creepy“ je najpre izlazio kvartalno na 64 strane da bi postao dvomesečnik
na 48 crno-belih strana na kojima je najčešće bilo šest-sedam nezavisnih priča
(mada je bilo i serija povezanih priča); žanrovska šarolikost brojeva je bila
pravilo ali su objavljivani i tematski brojevi, brojevi na većem broju strana i
u boji. Osnovni zadatak ovog magazina i njegovog „domaćina“ ujka Jeze („domaćin“ „Eerie“-ja je rođak Groza) bio je da se čitaocima sledi „crv u žilama“ i priredi im se „užasavajuće
veselje“ u izvođenju ubica, ljudoždera, psihopata, telepata, vanzemaljca,
duhova, mumija, čarobnjaka i svemirskih zmajeva... Za dostizanje ovih rezultata
bila su dozvoljena sva sredstva kojih bi se scenaristi i crtači dosetili što je
dozvoljavalo da se potpuno „razmašu“, dopunjuju i razvijaju žanrovsku
ikonografiju ali i da traže nove teme i pripovedačke/crtačke postupke.
Rezultati su, naravno, bili nejednako uspešni-kvalitetni ali je pomak u
žanrovima bio očigledan.
Berni Rajtson (1948) jedan je od
zapaženijih učesnika u stvaranju „Creepy“-ja;
zanimljivo je da se najpre na stranicama magazina pojavio kao crtač-fan 1966.g.
a par godina kasnije je postao crtač stripova,
uvodnih ilustracija i naslovnih stranica. U knjizi „Creepy predstavlja: Berni Rajtson - definitivna kolekcija priča i ilustracija
Bernija Rajtsona objavljenih na stranicama magazina Creepy i Eerie“ (kod
nas objavio „Darkwood“ 2012.) može
se, kroz desetak stripova i dvadesetak ilustracija, pratiti kako on majstorski
razvija i vizuelno uobličava scenarija menjajući svoj crtački stil i
kompoziciju tabli iz stripa u strip:
od crteža preciznih linija do poigravanja tehnikom laviranog tuša, od klasične montaže
prizora do izuzetno dinamičnih tabli koje pojačavaju tenzije dešavanja. Strip „Crna mačka“, prema priči E. A. Poa („Creepy“ je objavio nekoliko
tematskih brojeva sa stripovima rađenim po pričama ovog klasika), za koju je Rajtson napisao scenario i uradio
municiozni crtež, uspeva da dočara svu teskobu i užas bizarnih dešavanja. Rajtson je jednako uspešan u jezivim
groteskama „Dženifer“, „Klaris“ i „Čovek
koji se smejao“ a njegova izuzetna postavka i montaža učinila je da „Marsovska saga“ bude bolji strip nego što je priča. „Čudovište iz jezera Peper“ je prava
crtačka majstorija kao i „Hladan vazduh“
Rajtsonova adaptacija priče još jednog klasika horora - H. F. Lavkrafta. Da je Rajtson umeo da piše priče dokazuju
košmarna „Kad padne noć“ i „Čudovište iz ilovače“, varijacija
priče o ludom naučniku i njegovom čudovištu (koje likom podseća na „Stvorenje iz močvari“).
Knjiga
Rajtsonovih radova (jedna u nizu
knjiga koje predstavljaju zaostavštinu magazina „Creepy“ i „Eerie“) dokument je o burnoj strip epohi i mlađim čitaocima predstavlja autora koji je
učestvovao u oblikovanju profila i vizuelnog identiteta horor stripa na kome se temelji današnji američki (i svetski)
žanrovski strip.
(„Dnevnik“,
2016.)
0 komentara:
Постави коментар