Kada (i ako) se razmišlja i raspravlja o stripu, posebno o njegovim počecima,
nameće se pitanje uslovljenosti sadržaja mestom na kome se pojavljuje. Objavljivanje
u dnevnim novinama, na stranicama namenjenim zabavi tražilo je da strip bude prilagođen (čitaj, dopadljiv)
različitim čitaocima što ga je „prirodno“ odvelo u avanturističke ili
humorističke pravce koji su postali zalog njegove popularnosti. Čak i kada se
ustalio kao forma te „osamostalio“ u posebnim izdanjima strip je uglavnom sledio zadate putanje koje su garantovale „prođu“
(čitaj, prodaju) kod mlađe publike odnosno one sredovečne (za koje je stvaran
geg, humoristički ili tzv. porodični strip).
Uslovljeni imperativom tržišta, dakle prodaje-profita, stripovi su najčešće „igrali“ eskapističko-zabavljačku rolu koja
je, naravno, imala i svoje izuzetke remek-dela kakva su na primer „Mali Nemo“, „Maca Šiza“, „Porodica Tarana“ ili „Princ Valijant“; kako god, junaci stripova bili su sve samo ne mali,
obični ljudi a strip dešavanja su se
odvijala vrlo daleko od svakodnevice. I takvo je stanje trajalo i opstajalo sve
dok se, u drugoj polovini XX veka, nije digao talas promena buržoaskog malograđanskog
modela življenja a u liku rok'n'rol muzike,
pokreta „dece cveća“ i masovnih
studentskih protesta širom zapadnog sveta. Jedan od elemenata tadašnje „kontrakulture“ bio je „andergraund strip“ koji je,
potencirajući subverziju i provokaciju „normalnog života srednje klase“ u
liberalnom kapitalizmu, za anti-heroje svojih dela uzimao marginalce,
neprilagođene, narkomane, radnike, hipike, otpadnike u sasvim običnim, nestripovskim situacija čime je olakšana
mogućnost identifikacije čitalaca za takvim pojavama. Dodatni element
atraktivnosti ovih stripova bio je
očigledno mala/slaba crtačka veština koja je potcrtavala njihovu uverljivost i
mamila ambicioznije čitaoce da se i sami okušaju u stvaranju stripova. Naravno,
veoma je malo originalnih „andergraundera“,
kakvi su Kramb, Šelton ili Rodrigez, ostalo i opstalo u strip vodama. Oni koji su došli za njima
nasledili su slobodu i neobaveznost poštovanja zanatskih i žanrovskih kanona
korporacijskog stripa (kome nisu
pripadali) istovremeno razvijajući se u duhu svog vremena - tako je „andergraund“ evoluirao u nezavisni, „alternativni“ ili „autorski“ strip koji se, s kraja prošlog i prvih decenija ovog
veka, razvio u vrlo jaku strip
struju. Mada raznorodan „alternativni
strip“ je prepoznatljiv po odmaku od strip
šablona i tabua odnosno „lepih manira“ što podrazumeva kako pripovedno i
saznajno zahtevnije sadržaje tako i otvaranje osetljivim temama. Jedan od
bitnih i prepoznatljivih smerova ovog stripa
je bavljenje svakodnevicom manje-više običnih, prosečnih ljudi ili
intelektualaca. Bilo da insistiraju na običnom i trivijalnom ili, pak,
pokušavaju da ga oneobiče strip dela
ovakvog profila traže pojačanu pažnju i strpljenje ali svoje čitaoce nagrađuju
neobičnim, nestandardnim (za strip)
senzacijama.
Grafička
novela „Život je dobar ako ne odustaješ“
autora koji se krije iza pseudonima Set
(u civilu Gregori Galant, rođen 1962.g.)
nadmoćno potvrđuje intrigantnost i zavodljivost neherojskih stripova o svakodnevici. Nastala
spajanjem pet epizoda Setovog
serijala o Polukavilu ova knjiga
prati življenje kanadskog karitaturiste Seta
(koji i likom „liči“ na svog autora) rastrzanog između stalne depresije i
preispitivanja sopstvenih emocija i stavova te opsesije radovima i životnim
pričama karikaturista iz prve polovine XX veka. Setu se neprestano nameću poređenja realnog života i onoga što je
pročitao u stripovima i video na
karikaturama; no, ta poređenja mu ne pomažu da se bolje snađe u „sopstvenoj
koži“: sa majkom i bratom ima vrlo površan odnos, devojke ga napuštaju
razočarane njegovom ravnodušnošću i nezainteresovanošću, njegov jedini
prijatelj Čet u stvari je odličan
slušalac njegovih monologa (što Set
konstatuje ali ne pokušava da promeni) a čak je i mačor Boris ljubimac samo kad je gazda dobre volje. Setovo ponašanje najblaže rečeno je ekscentrično, što uključuje i
njegovo protivljenje svim promenama i modernizacijama njegovog ali i društvenog
života, mada nije nemoguće da se ispod ove koprene kriju i teži poremećaji
ličnosti. Osnovni zaplet knjige je Setovo
traganje za istinom o nepoznatom karikaturisti Kalou, koga slučajno otkriva u starom broju časopisa „Njujorker“. Posle niza pokušaja, u
kojima pronalazi samo 11 Kaloovih
karikatura, Set će otkriti da se
umetnik povukao se iz sveta karikature da bi osnovao „običan“ biznis i okončao
život kao anonimus. Razgovori sa njegovom
ćerkom, najboljim prijateljem i, konačno, majkom neće otkriti punu istinu o
njegovom životu - naravno, ukoliko je tako šta uopšte moguće. Set nije postigao šta je hteo ali nije
ni nezadovoljan i sve prihvata sa određenom dozom sebi svojstvene uzdržanosti.
Crtež
priče je karikaturalan, jasnih, redukovanih linija mada ima kvadrata, najčešće
gradskih prizora, sa detaljnijim slikama. Set
insistira na sasvim običnim aktivnostima (pranju zuba, šetnjama, razgledanju
kuća ili prirode) i na njih „troši“ i čitave table čime uspeva da izgradi i
održi atmosferu ali i da čitaocu sugeriše da mu sve neće biti rečeno već da
ponešto o dešavanjima (posebno onim u Setovom
umu) mora i sam da zaključi.
„Život je dobar ako ne odustaješ“ vanredno
je ambiciozan poduhvat razotkrivanja lavirinata jedne obično-bizarne
egzistencije uspešno realizovan u stripu,
mediju koji ima ozloglašenu „laku“ prošlost. No, ovo je delo upravo dokaz da za
talentovane stvaraoce ne postoje nikakva ograničenja forme odnosno da se u
svakom mediju može stvoriti kvalitetno umetničko delo.
(„Dnevnik“,
2016.)
0 komentara:
Постави коментар