Nova pesnička knjiga Zvonka Karanovića (1959) zapaženog,
cenjenog i nagrađivanog pesnika i romansijera naslovljena je višesmileno „Zlatno doba“. Kroz istoriju ljudske
civilizacije nekolika su doba nazivana zlatnim, od rane antike na ovamo. Poneka
su opšte poznata dok su druga vezana za uže pojmove i određene delatnosti (npr „zlatno doba“ radija, televizije, naučne
fantastike, stripa, filma i slično). Osnovnu ovog termina čini tvrdnja o
određenom razdoblju/periodu u kome je vladalo blagostanje i napredak; otuda bi „zlatno doba“ trebalo biti ovozemaljski
pandan mitološkim i religijskim rajevima. Zbog toga se pred znatiželjnim
čitaocem najpre postavlja pitanje da li je Karanovićevo
„Zlatno doba“ određeno i omeđeno, prostorno i/ili vremenski. Odgovor na ovu
dilemu biće dvojak: brz i postepen. Onaj brzi (negde na polovini knjige) glasi:
„nikada nije postojalo zlatno doba,
lagali su te“ („Izgubljeni svet“). Ali da li takvoj izjavi treba verovati?
Drugi (mada, možda, isti odgovor) dolazi postepeno, upoznavanjem delova koji će
se složiti, u celinu formulisati po sklapanju korica knjige, dakle, nakon što
se iščita uvodna, duga pesma „Soba
odjeka“ koja je jedini segment ciklusa „Izlaz“
za kojim sledi centralni ciklus „Institut“
te završni „Ulaz“ opet samo sa jednom
pesmom „Diva“.
Ono
što se bezmalo odmah po započinjanju iščitavanja knjige zapaža jeste fragmentarnost
iskaza formalizovana u dvostihovima kojima je ispisano ponajviše pesama a koji
grade samodovoljnu celinu/sliku. Čak i ako se sledeći dvostih nastavi na
prethodni on će imati dovoljno „naboja“ da može stajati samostalno. To
svojevrsno hologramsko pevanje, u kome svaki deo holograma sadrži sliku celine
ali iz posebne vizure, gradi mozaik pesme a ova je, pak, nezavisni ali uklopivi
deo velikog mozaika-slike-knjige. Čak i u uvodnoj „Sobi odjeka“, koja se (kao ni poslednja pesma) ne razvija u formi
dvostiha, fragmentarnost je vidljiva pošto se prizori stvaraju, zaokružuju a
potom smenjuju u svojoj relativnoj nezavisnosti/dogovornoj povezanosti. No, dok
je u „Sobi odjeka“ ritam
pevanja/pesničkog glasa/iskaza relativno spor, pesme sazdane od dvostihova brze
su, zagrcnute, soptave u svom energičnom, grčevitom, na momente histeričnom
govoru. Ta će unutrašnja dinamika često biti dodatno pojačana/potencirana
ponavljanjima i variranjima iskaza što će odmah podsetiti na „skrečovanje“ i „semplovanje“ u modernoj popularnoj muzici. Vraćanje prethodnog
tona/rifa bilo tako što se ponavlja preskakanjem unazad, jednom ili više puta,
ili se, pak, određeni deo kompozicije „vuče“ unazad pa je zvuk obrnut - u ovom
slučaju je red reči obrnut - ne samo što akcentira određenu frazu već joj uz prvobitnu
ulogu i značenje dodaje nove jer se taj deo pojavljuje kao mikrocelina,
uklopljena ali i odmaknuta od osnovnog toka melodije/pesme i podložna
samodovoljnom variranju u kome se značenja pomeraju/izvrću. Pesnik tako raskida
sa ritmom koji je nametnuo da bi ga pojačao/potcrtao ili, naprotiv,
suprotstavio mu istu sliku/iskaz ali u kontrapunktnom značenjskom iskazu/smeru.
Jedna
varijanta poigravanja sa „materijalom“ pesme je i ona u kojoj se početni
„fundus“ pojmova međusobno kombinuje u sklopove koliko uobičajene i smislene
toliko i bizarne i ludističke, sve do potpuno neočekivanih finala/poenti. Tako
se „demonstriraju“ pesnička sloboda, eksperiment i inventivnost a iskušava se i
snaga samog jezika, njegovo bogatstvo značenja i mogućnosti „domišljavanja“ iskaza.
Ovakvo praktikovanje avangardnih
metoda „pevanja“ efektno se uklapa i postaje deo priče o „zlatnom dobu“ koje se prepoznaje kao poodmakla faza degeneracije
takozvanog „Potrošačkog raja“ s kraja
XX i početka XXI veka. U trenu „dešavanja pesama“ u tom raju još uvek postoje
određeni sistemi vrednosti (ili barem njihovi konstrukti/simulakrumi) ali su
svi mnogo dalje od svojih gromoglasno obznanjenih početaka/temelja a na korak
do potpunog haosa. Jedino što daje kakav-takav privid celine „urbane džungle“ jesu maske/oblande
luksuza, šljašteći agresivni medijski reflektori, hemijski generisane
oaze/periodi sreće. Zahvaljući njima šabloni i floskule deluju živo mada im
veštački stroboskopski tehnokolor oduzima prirodnost karikaturalno ih
plastificirajući - no, seća li se iko šta je to nepatvorena Priroda (koja je proglašena za
neprijateljsko okruženje ljudskog tehnološkog blagostanja)? Sve ovo neodoljivo
priziva sećanje na groteskno-nadobudno učenje Frensisa Fukujame, iz poslednjih decenija XX veka, o „Kraju istorije“ koji je, navodno,
nastupio pobedom liberalnog kapitalizma
nad socijalizmom a što će čovečanstvu
(istina nekima pre a nekima kasnije) doneti upravo novo, beskonačno doba
blagostanja. Ovo će neskriveno trijumfalističko i reklamno deklamovanje vrlo
brzo demantovati realna istorija (koja je odbijala da nestane) a zameniće ga apokaliptička
vizija „Sukoba civilizacija“ S.
Hantingtona koja svakodnevno dobija stvarnosnu potvrdu.
No, ovaj (realni/mogući)
potekst stihova „Zlatnog doba“ neće
naterati Karanovića na propagiranje
antiglobalističkih (ili kakvih drugih) uverenja. Njegova pesnička pozicija je
uz pojedinca ili grupu, slučaj, izuzetak, incident. Poznavaoci ranijeg
pesnikovog opusa i u ovoj knjizi nalaze živi, pulsirajući rok’en’rol nerv buntovništva, otpadništva od malograđanskog
buržoasko-birokratskog modela. Istina, vremena su se promenila, sukobi
zaoštrili ali rok subverzija odbija
da se pokori ili odustane. Sadašnji svet suroviji je od onog posleratnog mada glamurozniji
i bogatiji pa je sve teže odrediti dobre pravce jer „pakao je dole, tamo su svi // mi idemo gore, u pakao“ („Pakao je
dole, tamo su svi“). Paranoja i šizofrenija navaljuju odasvud. Prizori koji
se mogu videti na etabliranim pozicijama ultimativne/prestižne stvarnosti - peta avenija-Karmapolis-Blok 46 -
oživljena su fantazmagorija; takav je prizor devojčice i mrtvog šimpanze
(mutant klasične scene iz filma „King
Kong“?). Zadatim stazama tumaraju bezimene jedinke/kreature ili one predstavljene
svojim položajima/funkcijama/izgledom (stanari, čistačica, diva, policajci, žena
s viklerima). Njihova znanja, nazori i principi promenjivi su, nestalni u
sopstvenoj konfuziji. Otuda nimalo nisu strane i čudne pesme u kojima se svaki
iskaz završava znakom pitanja jer ako je sve već opsena i obmana, ili će to
uskoro postati, čemu čuđenje? Jednako tako nije nejasno zašto u naslovima ovih
pesama stoji „(po Brehtu)“ kao
podsećanje na autora koji nije prestajao da preispituje stvarnost posleratnog kapitalizma, ugroženost ideala humanosti
i života malog čoveka niti da insistira na društveno/političkoj angažovanosti.
Svekolika umetnost, od ultimativnog Šekspira
do popularne strip herojine Barbarele, blesnuće ponekad, retko ali
ipak, u tom postmodernom -
preapokaliptičnom svetu. Da li će ih bilo ko zapaziti neizvesno je. A da li
će ih iko razumeti?
„I šta sada?“
pita naslov jedne pesme.
Nizanje
fragmenata, ma koliko (na prvi pogled) haotično bilo, sklapa se u celinu, u
portret postindustrijskog, potrošačkog,
senzacionalističkog Zapadnog sveta.
U tom šljaštećem, plastičnom, celofanom okruženom i izdvojenom/izolovanom,
otuđenom, degenerisanom i dekadentnom svetu pulsiraju sudbine ljudi otrgnutih
od iskonskih emocija, izobličenih reklamama o instant sreći, ljudi koji
hteli-ne hteli mutiraju u nešto neljudsko, postljudsko.
Ovi stihovi hvataju proplamsaje poslednjih osećanja i misli koje će prekriti i
prekinuti civilizacija tog novog (zlatnog) doba.
Karanovićev
portret otuđenog, uprkos svoj vrelini adrenalinskih simulacija i stimulacija,
hladnog doba ispisan je sjajnim, britkim stihovima, bez melanholičke
bolećivosti ili afektacije. „Zlatno doba“
novi je dokaz Karanovićeve snažne i
autentične pesničke pojave na savremenoj nam pesničkoj sceni.
(„Koraci“,
br. 7-9, 2016.)
0 komentara:
Постави коментар