KOLONIJALNE ORUŽANE SNAGE STARACA –„Starčev rat“ Džona Skalzija; izdavač Čarobna knjiga 2018.

Rat i sve što ga prati – vojske, razaranja, ubistva – stalni su, svidelo nam se to ili ne, pratioci čovečanstva, od praistorije do današnjih dana. A tako će i ostati – slažu se (manje više nevoljno) i političari i sociolozi i umetnici mada je objašnjenje ovog fenomena različito: od čovekove genetske predodređenosti do sveukupnog ustrojstva Prirode i društva ili sociološko-ekonomskih datosti. Teorija o kraju istorije Frensisa Fukujame koja je, krajem XX veka, najavljivala da će, posle pobede liberalnog kapitalizma nad komunizmom, svet uploviti u doba prosperiteta bez sukoba (osim na rubovima civilizacije) nije se dokazala u praksi pa ju je, brže-bolje, smenila teorija Semjuela Hantingtona o „sukobu civilizacija“ koji će se desiti u XXI veku, potvrđujući tako da za rat „nema alternative“. Stvarnost se, naravno, odražavala u Umetnosti pa su priče o svakojakim oružanim sukobima bile i ostale njene nezaobilazne, većne teme. Naučna fantastika je samo nastavila ovaj sled baveći se ratovima u budućnosti (na Zemlji i u svemiru) tako da je, vremenom, čak, stvoren čitav podžanr – vojna naučna fantastika (military science fiction) – koji sva dešavanja posmatra iz vizure „neposrednih izvođača ratova“, vojnika i vojnih jedinica opremljenih posebnom (fantastičnom) tehnikom. Vojna fantastika očigledno je veoma popularna pošto se „proizvodi“ u velikim količinama u literaturi, stripu, filmu i kompjuterskim-virtuelnim igricama; podžanr ima, uz „obične konzumente“, verne-vatrene (i brojne) fanove koji je troše u velikim količinama.

            Zemaljska vojna naučna fantastika svoje početke ima u klasičnom romanu H. Dž. Velsa „Rat svetova“ koji se, istina, nije preterano bavio vojnim operacijama iako je pominjao učešće vojske ali je doveo novog, žanrovski prepoznatljivog neprijatelja u „dvorište“ čovečanstva. Potonji pisci zdušno su sledili Velsov primer gradeći svakakve verzije sukoba sa pristiglim „alienima“ kao i prikaze novih borbi između država i naroda. Iole obavešteni ljubitelj lako će se dosetiti romana i priča kakvi su „Večiti mir“ Džoa Haldemana, novela „Odsustvo“ Lucijusa Šeparda (oba dela se bave budućim ratovima na teritoriji Centralne i Južne Amerike) ili „Čekićevi treskači“ i „Neuklopivi“ Dejvida Drejka (Haldeman i Drejk su veterani Vijetnamskog rata). Šta bi se desilo kada bi zli gušteroliki vanzemaljci upali na Zemlju usred II svetskog rata opisivao je Hari Tartldov u serijama romana „Svetski rat“ i „Kolonizacija“. Svakako valja pomenuti i serijal filmova o Terminatoru, „Dan nezavisnosti“ ili „Na rubu vremena“.

            Ipak, vojna naučna fantastika mnogo je „življa“ u svemiru jer mogućnost da se ratovi sa svakovrsnim vanzemaljcima vode na nepoznatim planetama ili o „otvorenom“ Univerzumu upotrebom čudesnih sredstva, od lasera do svemirskih krstarica, raspaljuje maštu autora i konzumenata. Teško je odoleti izazovu brze akcije, žestoke pucnjave, uvežbanih, disciplinovanih junaka sa mnoštvom dopadljivih ubistvenih spravica, egzotičnih bića i predela; naravno, ponekad su borbe same sebi cilj a ponekad se iza sveg ustrojstva krije i slavljenje totalitarizma kao idealnog sistema - za šta je, zbog romana „Zvezdani jurišnici“  (koji je možda i najpoznatiji klasik vojne naučne fantastike), optuživan Robert Hajnlajn. Na drugom kraju etičke skale stoji roman „Večiti rat“ Džoa Haldemana (koji razotkriva lične tragedije boraca). Među zapaženim i hvaljenim delima svemirsko-vojnog usmerenja (koja vrlo čestu idu u serijama romana) valja pomenuti npr „Vojniče, ne pitaj“ Gordona Diksona, „Enderovu igru“ Orsona Skota Karda, „KoDominium“ i „Zapadno od časti“ Džerija Purnela, „Carstvo čoveka“ Dejvida Vebera i Džona Ringa, „Pad carstva Dreda“ Voltera Džoa Vilijamsa, „Man-Kzin ratove“ Larija Nivena, „Galaktičke marince“ Jana Daglasa,  „Vorkosigan sagu“  Lois MekMaster Bužold. Među filmovima i TV serijama tu su „Ratovi zvezda“, „Krstarica Galaktika“, „Zvezdana kapija“, strip “Svemirski bojni brod Jamoto“...

            Sve navedeno o vojnoj naučnoj fantastici znao je (ili barem trebalo da zna) Džon Skalzi (1969) kada je pisao svoj debitantski roman „Starčev rat“, objavljen 2005.g. koji je prerastao u serijal od, za sada, 6 romana i nekoliko samostalnih novela i priča iz tog sveta (srpsko izdanje „Čarobna knjiga“ 2018). Priča se većim delom kreće u prepoznatljivim žanrovskim granicama - vojna obuka, druženje regruta, borbe, pobede i porazi, požrtvovanost, hrabrost... - nužnim da bi se postavila uverljiva pozornica i izgradili likovi sa kojima čitaoci mogu da se identifikuju. Džon Peri, Zemljanin, za svoj 75. rođendan pridružuje se Kolonijalnim oružanim snagama - KOS - koje štite ljudske naseobine širom svemira jer, tamo gore, mnogo vrsta traži prostor za život (i hranu pošto neke rado jedu ljude). Motiv za učlanjenje u KOS je obećana popravka ostarelog i bolesnog tela svakog regruta; na žalost Perijeva žena je umrla ranije pa nije dočekala odlazak u svemir. Perija i ostale čeka iznenađenje – umesto popravke starog dobijaju novo, super telo i u njimu kreću u ratove sa bizarnim alijenima. Na ovaj žanrovski „novum“ nastaviće se novi kada Peri upoznaje vojnike iz Specijalnih jedinica ili Brigada duhova koji su još savršeniji ratnici sa jednom manom – u super telu su umovi stari tek par godina (dok su u telima „običnih“ vojnika iskusni umovi staraca). Razlike i nerazumevanje između ovakvih vojnika čine se nepremostivim. Zaplet dodatno komplikuje Perijev susret sa telom koje liči na njegovu bivšu ženu u kome „živi“ prgava devojčica-mašina za ubijanje. Epopeja se, naravno, nastavlja i razvija u sledećim knjigama.

            „Starčev rat“ je dopadljiva mešavina strogih i tesnih žanrovskih obrazaca i njihovih izmena i dopuna, obogaćena duhovitim dijalozima (uz poneke stranice spekulacija i objašnjenja ustrojstvo sveta u kome se priča odvija). Roman je postavio solidan temelj za uspešan serijal a ovdašnjim ljubiteljima ostaje nada da će brzo biti u prilici da čitaju sledeće nastavke.

            („Dnevnik“, 2018.)

HOLOGRAMSKO PEVANJE O NADOLAZEĆOJ APOKALIPSI – „Zlatno doba“ Zvonka Karanovića; izdavač LOM, Beograd 2015.

Nova pesnička knjiga Zvonka Karanovića (1959) zapaženog, cenjenog i nagrađivanog pesnika i romansijera naslovljena je višesmileno „Zlatno doba“. Kroz istoriju ljudske civilizacije nekolika su doba nazivana zlatnim, od rane antike na ovamo. Poneka su opšte poznata dok su druga vezana za uže pojmove i određene delatnosti (npr „zlatno doba“ radija, televizije, naučne fantastike, stripa, filma i slično). Osnovnu ovog termina čini tvrdnja o određenom razdoblju/periodu u kome je vladalo blagostanje i napredak; otuda bi „zlatno doba“ trebalo biti ovozemaljski pandan mitološkim i religijskim rajevima. Zbog toga se pred znatiželjnim čitaocem najpre postavlja pitanje da li je Karanovićevo „Zlatno doba“ određeno i omeđeno, prostorno i/ili vremenski. Odgovor na ovu dilemu biće dvojak: brz i postepen. Onaj brzi (negde na polovini knjige) glasi: „nikada nije postojalo zlatno doba, lagali su te“ („Izgubljeni svet“). Ali da li takvoj izjavi treba verovati? Drugi (mada, možda, isti odgovor) dolazi postepeno, upoznavanjem delova koji će se složiti, u celinu formulisati po sklapanju korica knjige, dakle, nakon što se iščita uvodna, duga pesma „Soba odjeka“ koja je jedini segment ciklusa „Izlaz“ za kojim sledi centralni ciklus „Institut“ te završni „Ulaz“ opet samo sa jednom pesmom „Diva“.

            Ono što se bezmalo odmah po započinjanju iščitavanja knjige zapaža jeste fragmentarnost iskaza formalizovana u dvostihovima kojima je ispisano ponajviše pesama a koji grade samodovoljnu celinu/sliku. Čak i ako se sledeći dvostih nastavi na prethodni on će imati dovoljno „naboja“ da može stajati samostalno. To svojevrsno hologramsko pevanje, u kome svaki deo holograma sadrži sliku celine ali iz posebne vizure, gradi mozaik pesme a ova je, pak, nezavisni ali uklopivi deo velikog mozaika-slike-knjige. Čak i u uvodnoj „Sobi odjeka“, koja se (kao ni poslednja pesma) ne razvija u formi dvostiha, fragmentarnost je vidljiva pošto se prizori stvaraju, zaokružuju a potom smenjuju u svojoj relativnoj nezavisnosti/dogovornoj povezanosti. No, dok je u „Sobi odjeka“ ritam pevanja/pesničkog glasa/iskaza relativno spor, pesme sazdane od dvostihova brze su, zagrcnute, soptave u svom energičnom, grčevitom, na momente histeričnom govoru. Ta će unutrašnja dinamika često biti dodatno pojačana/potencirana ponavljanjima i variranjima iskaza što će odmah podsetiti na „skrečovanje“ i „semplovanje“ u modernoj popularnoj muzici. Vraćanje prethodnog tona/rifa bilo tako što se ponavlja preskakanjem unazad, jednom ili više puta, ili se, pak, određeni deo kompozicije „vuče“ unazad pa je zvuk obrnut - u ovom slučaju je red reči obrnut - ne samo što akcentira određenu frazu već joj uz prvobitnu ulogu i značenje dodaje nove jer se taj deo pojavljuje kao mikrocelina, uklopljena ali i odmaknuta od osnovnog toka melodije/pesme i podložna samodovoljnom variranju u kome se značenja pomeraju/izvrću. Pesnik tako raskida sa ritmom koji je nametnuo da bi ga pojačao/potcrtao ili, naprotiv, suprotstavio mu istu sliku/iskaz ali u kontrapunktnom značenjskom iskazu/smeru.

Jedna varijanta poigravanja sa „materijalom“ pesme je i ona u kojoj se početni „fundus“ pojmova međusobno kombinuje u sklopove koliko uobičajene i smislene toliko i bizarne i ludističke, sve do potpuno neočekivanih finala/poenti. Tako se „demonstriraju“ pesnička sloboda, eksperiment i inventivnost a iskušava se i snaga samog jezika, njegovo bogatstvo značenja i mogućnosti „domišljavanja“ iskaza. Ovakvo praktikovanje avangardnih metoda „pevanja“ efektno se uklapa i postaje deo priče o „zlatnom dobu“ koje se prepoznaje kao poodmakla faza degeneracije takozvanog „Potrošačkog raja“ s kraja XX i početka XXI veka. U trenu „dešavanja pesama“ u tom raju još uvek postoje određeni sistemi vrednosti (ili barem njihovi konstrukti/simulakrumi) ali su svi mnogo dalje od svojih gromoglasno obznanjenih početaka/temelja a na korak do potpunog haosa. Jedino što daje kakav-takav privid celine „urbane džungle“ jesu maske/oblande luksuza, šljašteći agresivni medijski reflektori, hemijski generisane oaze/periodi sreće. Zahvaljući njima šabloni i floskule deluju živo mada im veštački stroboskopski tehnokolor oduzima prirodnost karikaturalno ih plastificirajući - no, seća li se iko šta je to nepatvorena Priroda (koja je proglašena za neprijateljsko okruženje ljudskog tehnološkog blagostanja)? Sve ovo neodoljivo priziva sećanje na groteskno-nadobudno učenje Frensisa Fukujame, iz poslednjih decenija XX veka, o „Kraju istorije“ koji je, navodno, nastupio pobedom liberalnog kapitalizma nad socijalizmom a što će čovečanstvu (istina nekima pre a nekima kasnije) doneti upravo novo, beskonačno doba blagostanja. Ovo će neskriveno trijumfalističko i reklamno deklamovanje vrlo brzo demantovati realna istorija (koja je odbijala da nestane) a zameniće ga apokaliptička vizija „Sukoba civilizacija“ S. Hantingtona koja svakodnevno dobija stvarnosnu potvrdu.

No, ovaj (realni/mogući) potekst stihova „Zlatnog doba“ neće naterati Karanovića na propagiranje antiglobalističkih (ili kakvih drugih) uverenja. Njegova pesnička pozicija je uz pojedinca ili grupu, slučaj, izuzetak, incident. Poznavaoci ranijeg pesnikovog opusa i u ovoj knjizi nalaze živi, pulsirajući rok’en’rol nerv buntovništva, otpadništva od malograđanskog buržoasko-birokratskog modela. Istina, vremena su se promenila, sukobi zaoštrili ali rok subverzija odbija da se pokori ili odustane. Sadašnji svet suroviji je od onog posleratnog mada glamurozniji i bogatiji pa je sve teže odrediti dobre pravce jer „pakao je dole, tamo su svi // mi idemo gore, u pakao“ („Pakao je dole, tamo su svi“). Paranoja i šizofrenija navaljuju odasvud. Prizori koji se mogu videti na etabliranim pozicijama ultimativne/prestižne stvarnosti - peta avenija-Karmapolis-Blok 46 - oživljena su fantazmagorija; takav je prizor devojčice i mrtvog šimpanze (mutant klasične scene iz filma „King Kong“?). Zadatim stazama tumaraju bezimene jedinke/kreature ili one predstavljene svojim položajima/funkcijama/izgledom (stanari, čistačica, diva, policajci, žena s viklerima). Njihova znanja, nazori i principi promenjivi su, nestalni u sopstvenoj konfuziji. Otuda nimalo nisu strane i čudne pesme u kojima se svaki iskaz završava znakom pitanja jer ako je sve već opsena i obmana, ili će to uskoro postati, čemu čuđenje? Jednako tako nije nejasno zašto u naslovima ovih pesama stoji „(po Brehtu)“ kao podsećanje na autora koji nije prestajao da preispituje stvarnost posleratnog kapitalizma, ugroženost ideala humanosti i života malog čoveka niti da insistira na društveno/političkoj angažovanosti. Svekolika umetnost, od ultimativnog Šekspira do popularne strip herojine Barbarele, blesnuće ponekad, retko ali ipak, u tom postmodernom - preapokaliptičnom svetu. Da li će ih bilo ko zapaziti neizvesno je. A da li će ih iko razumeti?

„I šta sada?“ pita naslov jedne pesme.

Nizanje fragmenata, ma koliko (na prvi pogled) haotično bilo, sklapa se u celinu, u portret postindustrijskog, potrošačkog, senzacionalističkog Zapadnog sveta. U tom šljaštećem, plastičnom, celofanom okruženom i izdvojenom/izolovanom, otuđenom, degenerisanom i dekadentnom svetu pulsiraju sudbine ljudi otrgnutih od iskonskih emocija, izobličenih reklamama o instant sreći, ljudi koji hteli-ne hteli mutiraju u nešto neljudsko, postljudsko. Ovi stihovi hvataju proplamsaje poslednjih osećanja i misli koje će prekriti i prekinuti civilizacija tog novog (zlatnog) doba.

Karanovićev portret otuđenog, uprkos svoj vrelini adrenalinskih simulacija i stimulacija, hladnog doba ispisan je sjajnim, britkim stihovima, bez melanholičke bolećivosti ili afektacije. „Zlatno doba“ novi je dokaz Karanovićeve snažne i autentične pesničke pojave na savremenoj nam pesničkoj sceni.

(„Koraci“, br. 7-9, 2016.)

KRAJ ISTORIJE I POČETAK VEČNOSTI (1993)

Odjeci članka „Kraj istorije“ F. Fukujame, objavljenog još 1989.g. ne smiruju se. ’Endizam’, kako je kršten novi pravac teorijske misli koji nam poručuje da kraj istorije predstoji, i dalje je interesantan i za one koji ga hvale i za one koji ga kude.

Da li će zaista biti kraja istorije – odgovoriće nam budućnost. Šta o tome ima da kaže naučna fantastika (Science Fiction), književnost koja se, između ostalog, bavi i budućnošću ovog sveta?

SF, KNJIŽEVNOST I O BUDUĆNOSTI

            Jedno od široko ukorenjenih mišljenja o SF je i ono po kome SF predviđa budućnost, ono što će se dogoditi. Uprkos negiranjima autora i teoretičara SFa, te izjava da zadatak SFa nije da predviđa već da upozorava, negde u svesti ogromnog broja ljudi i dalje se prepletene slike Vernovog Nautilusa i prvih podmornica, odnosno, za one malo mlađe, slika mreže telekomunikacionih satelita i Artura Klarka, koji je postavljanje istih opisao tj. predvideo. Činjenica da su se neki od pronalazaka koje su SF autori predvideli, zaista i ostvarili jednostavno se ne može poricati. Takođe je nepotrebno poricati da se dobar deo SFa bavi budućnošću ljudskog društva i civilizacije. Takva društva opisana su više ili manje detaljno, tj. više ili manje lakonski zamišljena, već prema ambicijama i potrebama autora. Neka od dela u kojima je o takvim društvima reč ostala su na nivou zanimljive ideje, ne dostižući nivo dobre književnosti (potvrđujući tako, iznova, u SFu prisutnu dvojnost ideje i književne obrade, koja proizilazi iz potrebe da se izbalansiraju opisi sveta koji je autor stvorio i doživljaja glavnih junaka); no, u svakom slučaju postoje i dela koja zadovoljavaju sve kriterijume koji se postavljaju ozbiljnoj književnosti.

            Graditi, u mašti, ljudsko društvo budućnosti zahteva od pisca poštovanje zakona racionalnog razmišljanja (tip: uzrok - posledica) i poznavanje (barem približno) stanja savremenih zajednica. Već prema sopstvenim afinitetima autor će novo društvo razvijati dajući prvenstvo napretku prirodnih nauka ili onih koje zovemo društvene. (Ovde se izuzima slučaj prvog kontakta sa vanzemaljcima obzirom da o tome nikakvi iskustveni zakoni ne postoje.) Naravno, društva će u sebi nositi jasne tragove političkog odnosno ideološkog stava autora (poznato je da se u vreme vlasti druga Staljina izuzetno cenila književnost koja je govorila o velikim uspesima sovjetskih trudbenika u prebacivanju planova proizvodnje cipela, čelika i slično). I, naravno, uvek će postojati opasnost da se napisano različito tumači. Orvelova „1984“ godinama je tumačena kao kritika socijalističkog sistema (tip SSSRa) ali se, odskora, sasvim jasno čuju i mišljenja da ni s druge strane zavese nije mnogo bolje. Da li je to Orvel bio lukaviji nego što su neki hteli ili svi sistemi, pre ili kasnije, stižu u svoju 1984?

            U svakom slučaju, pisci SFa društvene orijentacije (nazovimo ih tako) drže se dosta jasnih principa u svom radu na budućim drustvima i po tome su vrlo bliski grupi stvaralaca poznatoj pod imenom – futurolozi.

FUTUROLOGIJA – NAUKA O BUDUĆNOSTI

            Pokušaji predviđanja budućnosti od strane ljudi koji se multi-disciplinarno bave naukom relativno su novijeg datuma i uobličeni su u mnoštvu izveštaja, saopštenja i knjiga. Poprilična popularnost njihovog rada objašnjava se normalnom željom da se zaviri u ono što će se desiti sutra, pojačanom, u ovom slučaju, akademskim titulama (koje bi trebalo da garantuju ozbiljnost) onih koji predviđanja daju. No, u slučaju futurologa zabeleženi su ne samo slučajevi proizvoljnosti u tumačenjima istih, objektivnih podataka (što bi se još i moglo opravdati slobodnim autorovim uverenjem), već i primeri svesnog podilaženja senzacionalističkom ukusu publike. Na sreću tih i takvih autora, njihovi izveštaji brzo su odlazili u zaborav ustupajući pred novim predviđanjima ili sveprisutnom danas.

SUSRET

            Obzirom da imaju ista interesovaja SF i futurologija morali su se sretati.  Ko je i od koga uzimao ideje manje je bitno, ali, činjenica je da je futurološki bestseler o korenima budućnosti u svetu oko nas „Šok budućnosti“ A. Toflera imao i uzore i posledice u SFu. Jer, mnoge Toflerove ideje iživele su svoje živote u SFu i pre obnarodovanja „Šoka“ kao što su njegove ideje bile polazište za nova SF dela.

            I neke druge knjige, koje ne bismo mogli/smeli svrstati u futurologiju, kao što je npr. Špenglerova „Propast Zapada“ imale su svoje SF književne prethodnike i nastavljače.

            Broj slika budućnosti, do kojih se dolazi prema naučnim zakonima mišljenja, očito i nije tako veliki (verovatno i zato što su im premise iste ili, barem, slične).

FRENSIS FUKUJAMA

            1989.g. u časopisu koji se bavi američkom spoljnom politikom, pojavio se članak F. Fukujame „Kraj istorije?“. Iako je, obzirom na mali tiraž časopisa i relativno nepoznatog autora, članak imao sve uslove da prođe nezapaženo, desilo se upravo suprotno. „Kraj istorije?“ postaje vrlo moderna tema za brojne polemike koje, širom sveta, traju i dan danas. Čak su i neke naše javne ličnosti našle za shodno da daju svoje mišljenje o ovoj temi.

            Fukujama u svom članku zaključuje da se, imajući u vidu promene u Istočnoj Evropi, sa Sovjetskim Savezom na čelu, kojima je komunistička epizoda ljudske istorije završena, nalazimo i pred „krajem istorije kao takve: ovo je krajnja tačka evolucije u univerzalizaciji liberalne demokratije  sa Zapada, kao završnog oblika ljudske vladavine“. Pozivajući se na Hegela, Fukujama pod istorijom podrazumeva evoluciju ljudske misli o primarnim principima/načelima ljudskog društva. I u toj evoluciji liberalna demokratija je vrhunac i kraj. Zapad i zapadnjačke ideje trujumfovali su, potrošačka kultura nezaustavljivo se širi na ceo svet. Sve to ne znači da još neko vreme neće biti ratova, borbi za vlast i nacionalne slobode (pogotovo na Balkanu, kaže Fukujama) ali, gledano na duge staze, konsenzus o liberalnoj demokratiji kao jedinom pravom obliku država, koji su već postigle bogate zemlje Zapada (za koje je kraj istorije nastupio), prihvatiće i ostatak sveta. Jer, demokratsko-egalitarna svest nesporno je deo naše (ljudske) prirode, kao i potreba za spavanjem ili strah od smrti, kaže on.

            Fukujama predviđa, eto, uprkos još mogućim žarištima onih klasičnih istorijskih događanja ulazak sveta u doba sveopšte demokratije, stabilnosti i potrošačkog raja i tako, hteo-ne hteo, staje na tle futurologije i SFa. I, tu nastaju prve dileme jer savremeni SF ne govori, nije predvideo kraj istorije. U SF ratovi i dalje postoje, između naroda, religija, za vlast i moć. Da li to SF ne vidi dovoljno daleko?

KRAJEVI I POČECI

            Pažljivijem čitaocu nameće se barem jedna konstatacija povodom Fukujaminog članaka: on kraj istorije stavlja u potpuno neodređeno buduće vreme, ostavljajući da do tada sve bude po starom. Tolika neodređenost neprimerena je ozbiljnijem radu i sliči vremenima koja futurolozi rezervišu za rešavanja osnovnih pitanja biološkog života i smrti a to je jako, jako daleko od danas i sutra i svodi se, u stvari, na spisak lepih želja. Pitanje kako će se ostvariti tako lepe želje ostaje otvoreno.

            Ali, čak i ako prihvatimo globalnu neodređenost Fukujaminih predviđanja i usredsredimo se na život pojedinca, kao osnovu i književnosti i demokratije kao ideje, nedoumice ostaju. Da li je Fukujamin potrošački raj - raj za sve i svakoga? Da li moćna država voli svu svoju decu?

            O potrošačkom raju odavno već možemo da čitamo u SFu. Polovinom 1980-tih čitav jedan podžanr SFa, nazvan kiber-pank, razmatrao je tu ideju i našao vrlo malo optimizma za malog čoveka u svetu u kome multinacionalne kompanije kidaju granice država, profit obara ideološke i moralne barijere, kompjuterska tehnologija od globalnog sela pravi zaseok i svako se bori za svoje mesto pod suncem a pobeđuju najbogatiji i najsuroviji. To je vizija potrošačkog raja u SFu. Demokratija možda i postoji ali, kao i u staroj Atini – samo za odabrane.

            O svemu tome Fukujama ne govori. Možda zato jer, u stvari, svojom teorijom uvijenom u oblande nauke, samo transformiše osnove jedne druge teorije, teorije „kraja ideologija“ koja govori da će ekonomska povezanost sveta dovesti, ako ne do brisanja ideoloških barijera, a ono do njihove maksimalne elastičnosti. Sada, kada je propast komunizma, čini se, definitivna, i više ne postoji opozicija Zapadu, moguće je, bez pardona, proglasiti superiornost preživelog. Pobednici pišu istoriju.

            Ali kakvu?

            Kiber-pank upozorava. Pridružuju mu se i brojni stariji autori. Izgleda da niko od SF autora nije uveren u propagiranu jednakost pojedinaca. Da li zato što nemaju dovoljno snažnu viziju potrošačkog raja ili upravo zbog toga što je itekako imaju?

ALI

            O društvima budućnosti uglavnom se razmišlja u crno-belim kategorijama utopije i antiutopije. Nikome nije zabranjeno da zamišlja Utopije i o njima piše. Čak i da ih prodaje kao nauku. Ali, isto tako pisac mora biti svestan i dometa svog (ne)dela.

            Fukujama svakako ne može svojim člankom da odgovori na opšta pitnaja Trećeg sveta i njegovog mesta (ako ga uopšte ima) u svetu blagostanja, kao ni na probleme izražavanja i iživljavanja nacionalnih i religioznih osećaja odnosno na probleme života pojedinaca u trijumfalnoj kulturi Zapada jer, jednostavno, za takve sitnice nema mesta u njegovoj pohvali liberalizma.

            Savremeni SF, sa svoje strane, ne poznaje ni globalni kraj istorije niti svetlim bojama slika budućnost društava blagostnaja. Da to nije samo slučajnsot svedoči i neslavni kraj velikog međunarodnog konkursa iz 1991.g. za pozitivno orijentisani SF o budućnosti čovečanstva. Desetočlani žiri bio je zgrožen nekvalitetom prispelih radova (a bilo ih je preko 3000). Izabrani rad, onaj najmanje loš (ali ipak toliko loš da je žiri preporučio da mu se ne dodeli novčana nagrada jer je ne zaslužje) u stvari je samo filozofska konverzacije jednog čoveka i jednog čovekolikog majmuna!

            Za SF je, izgleda, vreme utopija bespovratnio prošlo. Za Fukujamu ono dolazi. Ko će biti u pravu? Šta će se desiti? Oni koji to dožive – saznaće. Za ostale važi ono što je A. Klark napisao u predgovoru svoje „Odiseje u svemiru 2001“: „Istina će, kao i uvek, biti neuporedivo neobičnija“.

(1993)