PUT U PARALELNU DIMENZIJU PAKAO ili ZABORAV JE BOLJI SVET ZA PRAVE LJUDE? - „Pesma zaborava II tom“ Roberta Kirkmana i Lorenca de Feličija; izdavač Čarobna knjiga, 2019.

Robert Kirkman (1978) privukao je pažnju strip javnosti horor serijalom „Okružen mrtvima“ (od 2003) pre koga se dokazivao kao perspektivni scenarista u tekućim serijalima („Ultimat X-Men“, „Marvel Zombies“, „Haunt“). Kada je po serijalu snimljena izuzetno gledana TV serija „Okružen mrtvima“ Kirkman je postao profitabilna zvezda. Taj uspeh je, naravno, „pogurao“ i druge Kirkmanove serijale - „Izgnanika“ (po kome se takođe snima TV serija), „Super dinosaurusa“ i „Nepobedivog“. Zbog svega toga Kirkmanov novi strip „Pesma zaborava“ iz 2017.g. dočekan je sa velikim interesovanjem i očekivanjima; reakcije kritike i publike uglavnom su pozitivne pa se može govoriti o svojevrsnom hitu odnosno bestseleru u okviru korporacijskog stripa koji je, pre svih u svetu, stigao do domaćih stripoljubaca zahvaljujući agilnoj „Čarobnoj knjizi“.

Među par junaka priče najvažniji je Nejtan Kol koji je sebi dodelio izuzetan zadatak - on iz Zaborava vraća izgubljene ljude. Naime, deset godina ranije iz zvanično nepoznatih razloga deo Filadelfije sa oko 300.000 stanovnika nestao je u Zaboravu, paralelnoj dimenziji koju nastanjuju svakovrsna čudovišta. Vlada je najpre organizovala akcije spasavanja ljudi iz Zaborava ali je taj poduhvat faktički ugašen. Samo još Nejtan, opremljen specijalnim „gedžetima“, odlazi u solo specijalne misije iako su one sve ređe uspešne. Oni koje vrati u našu stvarnost nisu uvek time oduševljeni: jedni pate od „posttraumatskog stresa“ a drugi se teško privikavaju na „običan“ život jer su se već koliko-toliko prilagodili Zaboravu. Nejtan, međutim, nastavlja putovanja uprkos protivljenju saradnika i državnih institucija jer, u stvari, traži brata Eda, u normalnom svetu problematičnog tipa (dok Nejtena svi smatraju genijem). U Zaboravu Ed predvodi organizovanu grupu koja uspešno opstaje u neprijateljskom okruženju tako da je Ed u promenjenim okolnostima našao sebe i svoje mesto u društvu. Nejten nalazi brata i pokušava da ga vrati u „staru realnost“ govoreći da se ona promenila. Ed pristaje da to proveri i braća se vraćaju ali - i tu počinje priča iz drugog toma koga čine epizode 7 - 12 (objavljivane kao takve u mesečnim sveskama). Naravno, stvari su se, dok je Nejten bio odsutan, poprilično promenile - ali ne na bolje pa on pada u ruke vlasti i priznaje da je njegov neuspeli eksperiment izazvao nestanak dela Filadelfije! Eda, pak, muče problem razrešenja starih emotivnih problema. U vratolomnoj avanturi punoj jurnjave i borbe sa monstrumima ali i sukoba sa policijom odnosno bratkih razmirica, Nejten će, uz pomoć svoje devojke, oteti binarni lančani generator sa namerom da ispravi svoju grešku ali Ed, koji veruje da je Zaborav bolji svet za prave ljude, u Zaborav šalje još jedan deo grada. Do kraja će se barem ova greška ispraviti a braća izmiriti i svako će ostati u svetu u kome želi da bude dok vlast prestaje da proganja Nejtena. No, posle „hepi enda“ slede dve stranice na kojima inteligentno čudovište, u prostoru koji liči na svemirski brod ili laboratoriju, muči razapetog čoveka što, naravno, znači da priča nije završena već da se iznova zapliće...

            „Pesma zaborava“ varira standardnu temu naučne fantastike - (zlo)upotrebu nauke u rukama opsesivnog (ili ludog) naučnika; setimo se da jedan od temelja moderne naučne fantastike, roman „Frankenštajn“ Meri Šeli upravo promišljanja ovaj problem.  Ništa manje važna je i tema opstajanja ljudske naseobine u drugom, stranom neprijateljskom svetu - ovog puta Zaboravu - odnosno izgradnje društva koje je bolje od onog na „staroj“ Zemlji. Ove teme, pak, pozornica su za zaplitanje i razrešenje prastarog problema sukoba između braće a što daje ljudsku dimenciju čitavom zamešateljstvu. Kirkman postepeno otkriva kockice koje rešavaju neke od ključnih problema dodajući, kad razreši jednu dilemu nove i nove zaplete. Ovakva pripovedačka „metodologija“, pažljivo dozirana-raspoređena u 20-tak strana svake epizode, uspešno funkcioniše i „vuče“ čitaoca napred. Kirkmanovi junaci, s druge strane, nisu instant heroji, nesigurni su, zbunjeni i zatečeni situacijama, kolebaju se i odlažu konačne odluke mada su, čini se, žene hrabrije i odlučnije.

         De Feličijev crtež svesrdno podupire odmak stripa od prepoznatljivo-konvencionalnog stripa. Umesto lepih i ispeglanih on redovno crta naborana, umazana, namrštena i zabrinuta lica; čudovišta iz Zaborava nimalo ne liče na „konfekcijske“ modele iz popularne kulture (sa mnogo kandži i zuba). Otuda strip odiše neobičnom, odmaknutom atmosferom koju nestandardni kolor potcrtava dajući čitavoj priči veću dozu začudnosti - i atraktivnosti - nego što bi je imala da je rutinsko-šablonski iscrtana i obojena.

            Rečju, „Pesma zaborava“ u drugom tomu potvrđuje raniji utisak da je reč o stripu koji se, mada poštuje konvencije naučnofantastičnog žanra, ustrajno od njih odmiče - na zadovoljstvo ljubitelja stripa i Kirkmanovog opusa.

            („Dnevnik“, 2019.)

(NE)ROMANTIČNI POGLED NA RAT – „Pustinjske škorpije 1“ Hoga Prata; izdavač Čarobna knjiga, 2019.

Agilna kuća „Čarobna knjiga“ prijatno je iznenadila ljubitelje Huga Prata (1927-1995) novim projektom – sabranim epizodama „Pustinjskih škorpija“ – svih 5 epizoda u tri knjige sa tvrdim koricama, u kvalitetnoj štampi i sa mnoštvo za Prata karakterističnih, raskošnih akvarela i skica. Kuriozum ovog izdanja je kolor koji je naknadno uradila Patricija Zanoti koja je kolorisala i druge značajne Pratove radove.

            „Pustinjske škorpije“, stvarane sporadično od 1969. do 1992.g, pripadaju delu Pratovog opusa posvećenog II svetskom ratu; uz „Škorpije“ tu su avanture „Ernija Pajka“ (stvarane od 1957. do 1959) odnosno „Morgana“ (1995) te mnoštvo ratnih priča crtanih po različitim scenarijima i objavljenih u znamenitim edicijama „Biblioteka ratnih slika“ („War Picture Library“), „Rat na moru“, „Kanonada“.

Prat se u „Škorpijama“ delimično podsetio sopstvenog iskustva jer je u Abisiniji (Etiopiji), gde je živeo sa porodicom, po nagovoru oca, profesionalnog vojnika postao najmlađi član kolonijalne milicije u Adis Abebi i najmlađi Musolinijev vojnik. Po osvajanju Abisinije od strane Engleza Prat i njegova majka su odvedeni u logor a odatle, posredstvom Crvenog krsta, vraćeni u Italiju. U prvoj epizodi nazvanoj „Pustinjske škorpije“ (nastajala je od 1969. do 1973.) znatiželjni čitaoci upoznaju oficira poljske armije Koinskog (ponekad ga oslovljavaju kao poručnika) koji je član „Pustinjskih škorpija“ – u punom nazivu engleske jedinice „Pustinjska grupa za daleka dejstva“ – opisivanih i kao aristokrate među borcima. Ovi hrabri vojnici ne deluju previše uglađeno (zapušteni su i neobrijani) niti insistiraju na vojničkoj etikeciji ali obavljaju tajne, teške i prljave poslove na negostoljubivim teritorijama Libijske pustinje odnosno Sahare. Vreme dešavanja je 1940. i 1941. godina a ratna situacija krajnje konfuzna: s jedne strane su Italijani i njihovi lokalni saveznici a s druge Englezi i mnoštvo raznovrsnih jedinica sastavljenih od vojnika različitih naroda i plemena. Domoroci rat doživljavaju kao stvar koja nije njihova i pokušavaju da iskoriste priliku za ličnu zaradu i ostvarenje dugoročnih etničkih planova (pripadnica jevrejske grupe otvoreno kaže beduinu da će njihov sukob rešavati kada se završi rat). Sred takvog okruženja Koinski, posle lutanja pustinjom, sklanjanja od neprijateljskih oklopnih vozila i aviona, mora da razotkrije neprijateljskog špijuna.

Druga epizoda „Koliba na brdašcu...“ (po starom šlageru koji jedan od junaka često pevuši) nastavak je avantura markantnog Poljaka za čiji ožiljak na obrazu nisu krivi Nemci već jedna Ruskinja. Ovog puta on će se, u tvrđavi usred pustinje, nameriti na italijanskog poručnika Stela koji nudi podelu skrivenog zlata ako mu Koinski pomogne da dođe do lepe pevačice Brede koja je izbacila iz stroja više vojnika nego istoimeni mitraljez; Koinski se na to zapita „Kako li sam se ja upleo u ovu priču?“ ali rešava da okuša sreću. Međutim, Koinski i Stela bivaju zarobljeni i pred samo pogubljenje oslobađa ih bizarni ratnik Kuš koji, kako on tvrdi, hoda sa anđelom smrti, zna mnoštvo poučnih citata i rado jede škorpije. Kuš je bizarni spoj muslimana fanatika i borca koji čeka svetsku revoluciju između dobrih i loših, koji citira stare pesnike i poznavao je Korto Maltezea, nestalog u Španskom ratu; u nekoliko epizoda serijala „Korto Malteze“, sakupljenih u albumu „Etiopljani“ (1973) Korto i Kuš zaista su drugovali i ratovali po pustinjama pa je ovo primer Pratovog autocitiranje (ali i metatekstualnosti). Trojka Koinski, Stela i Kuš nastaviće put prema Bredi, uz već obavezan sukob sa avionom, da bi se na cilju ispostavilo da je dama pobegla sa drugim, posle čega slediti otkrivanje i podela blaga ali i neočekivani rasplet.

Pratova verzija II svetskog rata ni malo nije pompezna ali nije ni klasično antiratna. On se bavi netipičnim (anti)junacima a upravo taj iskošeni pogled, uz pozivanje na manje znane činjenice („Pustinjske škorpije“ baziraju se na stvarnim događajima), otkriva mnoštvo velikih i malih interesa kojima je rat dobrodošlo pokriće za delovanje. S druge strane, Prat u sva dešavanja unosi (kao i u slučaju Korto Maltezea) dozu romantične potrage za idealima i novim, plemenitijim senzacijama. Tako se, u krajnjem, sva događanja mogu svesti na neprestani sukob trivijalno-vulgarnog i kreativno umetničkog doživljavanja sveta. Ovaj sudar vidljiv je i u minimalističkom crtežu na kome od veličanstvene pozornice pustinje oštro odudaraju ružne ratne mašine pažljivo iscrtane do poslednjeg detalja.

U konačnom sabiranju utisaka prve epizode „Pustinjskih škorpija“ razotkrivaju se kao izuzetno uspelo delo koje ciničnom pričom i briljantnim crtežom razotkrivaju svu grotesknost svetskog rata.

            („Dnevnik“, 2019.)

EKSKLUZIVNI SUSRET SA KLASICIMA NAUČNE FANTASTIKE ili PRIČE I TVORCI NAUČNE FANTASTIKE - Knjige koje (ni)je prekrila prašina - „Savremenici budućnosti“ Zoran Živković

Tretman naučne fantastike u posleratnoj Jugoslaviji bio je vrlo šarolik: od potpunog akademskog ignorisanja, preko otvorene netrpeljivosti do prigodnog svrstavanja u literaturu za „decu i omladinu“. Istini za volju, u obaveznoj lektiri za osnovne škole bilo naučnofantastičnih knjiga („Jan Bibijan na Mesecu“ Elina Pelina, „Zvezda Kec“ A. Beljajeva, „20.000 milja pod morem“ Žila Verna), priče i romani ovog žanra objavljivani su po časopisima i u raznim edicijama (neke su bile specijalizovane za ovaj žanr) ali serioznog bavljenja ovom literaturom nije bilo; žanrovska dela „ozbiljnih“ pisaca kakav je npr H. Dž. Vels često su tretirana kao političke alegorije, dakle van žanra. Izostanak temeljnijeg razmatranja naučne fantastike svakako je bio posledica nepoznavanja dešavanja u svetskoj literaturi; ovaj žanr je imao svoju „zapadnu“ varijantu ali i „istočnu“ pa nije mogao biti potpuno zabašuren ali je mogao biti uspešno prećutkivan. Posle sporadičnih radova na ovu temu razbacanih po časopisima, pojava knjige „Od Lukijana do Lunjika“ Darka Suvina 1965. godine, sa podnaslovom „Povijesni pregled i antologija naučnofantastične literature“ označila je početak akademskog bavljenja ovakvom literaturom. Svojevrsni nastavak ovog trenda je knjiga „Savremenici budućnosti“ Zorana Živkovića (1948) iz 1983.g. (izdavač „Narodna knjiga“ Beograd); podnaslov ove knjige je „Priče i tvorci naučne fantastike“. Živković u Predgovoru ukazuje na sličnosti (obe knjige sadrže „kritičke tekstove i SF priče“) i razlike sa Suvinovom knjigom: „Kod Suvina taj pristup pretpostavlja najopštiji presek (žanra), dok ja prvenstveno nastojim da se usredsredim na jedno posebno poglavlje u istoriji SF žanra - na čin umetničkog sazrevanja naučne fantastike, koji se odigrao pedesetih godina ovog veka (XX veka).“

            Živkovićev „Uvod“ bavi se poetikom naučnofantastičnog žanra odnosno istorijskim sazrevanjem žanra od početaka preko međuratne američke „palp“ faze do umetnički relevantnih dela koja se pojavljuju posle II svetskog rata. Zatim sledi predstavljanje deset klasika žanra: Kliforda Simaka, Teodora Sterdžena, Isaka Asimova, Džejmsa Bliša, Frederika Pola, Reja Bredberija, Artura Klarka, Stanislava Lema, braće Strugacki i Ursule Legvin. Autori su predstavljeni sa po jednom pričom-novelom (koje uglavnom variraju prepoznatljivu žanrovsku ikonografiju: napredna tehnologija, svemirski letovi, susreti sa vanzemaljskom inteligencijom...) i Živkovićevim esejom koji detaljno analizira književnu karijeru pisaca, objavljene knjige, karakteristična interesovanja, poetike i umetničke domete. Prvobitne verzije ovih eseja bile su najpre štampane u SF mesečniku „Sirius“ ali su u knjizi eseji bitno prošireni odnosno dopunjeni.

„Savremenici budućnosti“ objavljeni su u vreme pojačanog interesovanja za naučnu fantastiku podsticanog pojavom almanaha „Andromeda“, obnovom SF edicije „Kentaur“, pojavom SF časopisa „Sirius“ te stasavanjem generacije domaćih pisaca koji se bave ovim žanrom. Većina priča prvi put je prevedena i bila važna za upoznavanje sa bitnim žanrovskim piscima dok su eseji popunjavali praznine u informacijama (koje tada - pre kompjuterske i internet revolucije - nisu bile tako lako dostupne) o opusu pomenutih autora odnosno o temama koje su bile aktuelne u datom periodu i trendovima-modama koje je žanr „preživeo“ na svom putu koji je vodio od seriozne literature koja je, zbog potreba američkog tržišta jeftine zabave, pretvorena u šund i saterana u paraliterarni geto iz koga se teško uspinjala na glavnotokovsku književnu scenu; put naučne fantastike u Istočnom bloku bio je unekoliko drugačiji jer je tamo žanr trpeo neskrivene ideološko-propagandne pritiske ali, s druge strane, nije tretiran kao petparačka literatura. Uprkos ponekim nepreciznostima odnosno nedorečenostima „Savremenici budućnosti“ su važno delo za razvoj domaće žanrovske scene i svesti; oni su i svojevrsni začetak Živkovićevog kapitalnog dela - „Enciklopedije naučne fantastike“ iz 1990.g. I posle tri i po decenije od pojavljivanja ovo delo nudi nekolicinu sjajnih i istorijski relevantnih priča odnosno niz ekskluzivnih podataka o piscima koji su, svi odreda, klasici ovog književnog žanra koji je obeležio XX vek a nastavlja svoj život i razvoj i u ovom veku.

(„Dnevnik“, 2019.)

KAD BETMEN TONE U LUDILO ili MASKIRANI PRAVEDNIK U LUDNICI - “Betmen: Ludnica Arkam” Granta Morisona i Dejva Mekina; izdavač “Darkwood” 2014.

Betmen, (ne)običan momak koji deli pravdu skriven maskom, stigao je na svet pre 80 godina - 1939. u okrilju izdanja “Detective comic”-a po scenariju Bila Fingera crtao ga je Bob Kejn; njegova pojava poklapa se sa senzacionalnom strip novotarijom - super-herojima (Supermen se pojavio 1938. godine) pa je, hteo-ne hteo, Betmen ubrajan među njih. Dijapazon Betmenovih avantura određen je maskom koju nosi kao i niz maskiranih (ljudskih) heroja pre i posle njega (od npr. Zoroa do Dijabolika); autorska domišljatost proširila je zabran u kome se kretao pre svega uvođenjem ekstravagantnih neprijatelja (koji više priliče super-heroju) ali broj tipiziranih situacija ipak je bio konačan a njihovo ponavljanje vodilo je u sigurnu dosadu i zaborav. Ono što je Betmena izvuklo odatle bilo je upravo potenciranje njegovog atributa “lažnog super-heroja”; naime, Frenk Miler je u legendarnom “Povratku mračnog viteza” (1986) apostrofirao njegovu ljudskost, fizičku i mentalnu starost i istrošenost u večno mladom kriminalnom okruženju. Hrabar potez “očovečenja” (ili trivijalizacije?) junaka naišao je na većinsko dopadanje kod publike i bezrezervno odobravanje kritike i postao recept koji su drugi autori počeli primenjivati na ostale super momke i devojke. Ipak, upravo je Betmenov status “lažnog super-heroja” učinio da njegovo očovečenje deluje najubedljivije. Među grafičkim novelama koje su odmah nastavile Milerovim tragom svakako se izdvaja “Ludnica Arkam” - pun naslov je “Ludnica Arkam: ozbiljna kuća na ozbiljnoj zemlji” - iz 1989. godine (ovu grafičku novelu kod nas je objavio agilni “Darkwood”). “Ludnica Arkam” je spretni i sretni spoj ekstravagantnog scenarija Granta Morisona (znanog po radu na mnogim superherojskim serijalima) i eksperimentalnog crteža Dejva Mekina (zapaženog radom na serijalima “Sendmen” i “Helblejzer” odnosno grafičkim novelama kakva je „Od signala do šuma“ scenariste Nila Gejmena).

            Priča započinje manje-više obično i predvidivo: pacijenti u Arkamu pobunili su se i preuzeli kontrolu a njihov vođa, Džoker, preti da će pobiti osoblje ako Betmen ne dođe u ludnicu. Naravno, Betmen herojski bira da spase zarobljenike i predaje se na milost i nemilost pacijentima. Usred sveopšteg haosa (kao u “pravoj” ludnici) Džoker mu velikodušno daje sat vremena da se sakrije pred tragačima. Ono što sledi je košmarni silazak u pakao umolnosti, izopačenosti i morbidnosti. Sve koprene morala i humanosti padaju a animalni nagon za pukim preživljavanjem poništava sve norme i obzire. Betmen tone u ludilo, njegova sećanja na smrt roditelja oživljavaju novom snagom i verljivošću, svi etički principi bivaju relativizovani do obesmišljavanja; Betmen čak dopušta da ga psihijatar ispituje što ga dodatno izbacuje iz uobičajene uloge koju je sebi dodelio. Prizore fizičkog nasilja i gušećeg straha dopunjuje i paralelna priča o tragičnim stradanjima Amadeusa Arkama, osnivača azila, i njegove porodice; tako se u priču uvodi i obrazac uklete kuće kao mesta koje je predodređeno za patnju svih koji se u njemu zadese.

            Ma koliko se opirao Betmen ne uspeva da pobedi čak ni kada pribegne bezobzirnim metodima svojih protivnika i, konačno, pada u ruke progonitelja. Njegovu sudbinu, kao vrhunac apsurda, rešava bacanje novčića Dvolikog, paranoičara koga je Betmen uhvatio. Ovaj objavljuje da je slučaj-novčić odlučio da Betmen bude pušten. Džoker dovikuje odlazećem Betmenu: “Uživaj tamo napolju. U ludnici. Samo jedno ne zaboravi. Ako ikada sve postane preteško… Za tebe će ovde uvek biti mesta.” Kad ostane sam Dvoliki gleda novčić jer je, u stvari, u bacanju “pao” lik sa ožiljkom što je značilo Betmenovu smrt i, misleći na ostale pacijente, zaključuje: “Briga mene za vas. Vi ste samo običan špil karata.”

            Priča o događajima u ludnici posle jasnog uvoda rasplinjava se u diskontinuitetne konfuzne epizode koje, sveukupno, grade mračnu atmosferu raspada svake racionalnosti. Otuda za mnoštvo utisaka koji zapljuskuju Betmena (i čitaoca) nema objašnjenja. Morison koristi obrazac ludila i ludnice kao opravdanje za razbijanje svih do tada znanih Betmenovih osobina i otkrivanje njegovih skrivenih slabosti. Ipak, i pored zavedenosti pričom teško je na momente odupreti se utisku “preterano režirane slučajnosti” koji, srećom, uspešno “pokrivaju” vanredna likovna rešenja Dejva Mekina. Mekin u potpunosti dekonstruiše tradicionalnu strip tablu slažući crteže (kolorne i crno-bele, realistične i krokije) i fotografije u nesimetrične celine, neretko umetnute u sliku koja zauzima čitavu stranicu. Otuda su poneke table, kao celine, pravi praznik za oči dok druge traže pomno posmatranje i zapažanje detalja. Sveukupno, Mekin je velemajstorski “odradio” svoj posao.

            “Ludnica Arkam” i posle tri decenije od pojavljivanja deluje sveže i intrigantno i nesporno je uspeli eksperiment u vivisekciji skrivenih tajni maskiranog osvetnika-mračnog viteza koji je ikona popularne kulture XX i XXI veka.

            (“Dnevnik”, 2019.)

Критика - Настасја Писарев: Илија Бакић "Четири реке извиру у рају и ине пловидбе"

29.04.2019 • 18:0218:04

Извор: Dnevnik.rs

Илија Бакић (1960) је песник, приповедач, романсијер, есејиста, књижевни и стрип критичар.

Велики део књижевног и теоретичарског рада му је везан за фантастику и авангардну књижевност, и аутор је “Лексикона 101 лице фантастике”. Заступљен је у многим антологијама домаће и југословенске фантастике, а у оквиру фестивала Арт-Аниме добио је више него заслужену награду за популаризацију научне фантастике код нас.

“Четири реке извиру у рају и ине пловидбе” је књига састављена из три новеле: “Прахови ма чији”, “Ветар не носи ничије гласове” и “ Четири реке извиру у рају” повезане заједничком темом путовања.

“Прахови ма чији” описују мистично путовање протагонисте уском реком која као танка нит сече кроз пешчане пустиње по којој су просути безбројни гробови, док безимени водич све гласније упозорава да се богови окрећу против њих, и све више измиче нејасни циљ који је пред њим.

Путовање се наставља у новели “Ветар не носи ничије гласове” смештеној у митско време које би могло бити доба Тројанског рата. И у овој причи поремећена је равнотежа света - опсада града предуго траје, и пошто је понестало горива за ломаче погинулих, главни лик је принуђен да напусти своје саборце и пође на путовање низ дугу реку, у потрази за дрветом.

“Четири реке извиру у рају” је још једна прича смештена у псеудоисторијско време, и прати дугу пловидбу неименоване посаде коју чине Ратник, Кормилар, Капетан… Готово као да огољава архетипску матрицу свих прича о путовању, Бакићева пловидба у “Четири реке” може одговарати било ком путовању на води, мада у исто време остаје и болно конкретна, пратећи тешке судбине ликова и њихове живописне доживљаје.

Књига је пуна митске симболике, и богати и повремено архаични језик приповедача, као и његов необични стил и упечатљив ритам, подсећа на приповедне токове бајки и митова, и евоцира догађаје које се одигравају у вечном времену, изван историје. Све приче повезане су путовањем, и пловидбом, која се, чини се, налази у срцу мистерије света. Циљ је најчешће недохватан, пре мутна слика у даљини него коначна лука у коју се може упловити.

Ликови су сведени само на своје функције, архетипски огољени, без имена, што још више појачава сноликост богатог приповедања. Овим поступком у првом плану су осветљени и индивидуализовани ликови протагониста, док остала лица остају замагљена својом функцијом у причи, скривена под непроменљивим, вечним маскама својих архетипских улога. Кроз приче о путницима који се, попут шамана, пре крећу вертикалном осом (у дубину људске душе) него хоризонтално (напредујући простим географским одредницама), Бакић убедљиво приповеда о колективном значају потраге у људској култури и цивилизацији.

Настасја Писарев

https://www.dnevnik.rs/kultura/knjiga/kritika-ilija-bakic-cetiri-reke-izviru-u-raju-i-ine-plovidbe-29-04-2019

KORAK U REALNOST ISTOVREMENO JE I KORAK U ISTORIJU ili SUROVA REALNOST I ZAVODLJIVA MITOLOGIJA MORA, OSTRVA I DŽUNGLI -“Korto Malteze: Uvek malo dalje” Huga Prata; izdavač Darkwood, 2018.

Pre više pola veka 1967.g. pojavio se strip “Balada o slanom moru” Huga Prata (1927-1995) u crno-beloj verziji na stranicama italijanskog strip magazina “Narednik Kirk”, nazvanog tako po popularnom Pratovom stripu koji je crtao tokom svog radnog boravka u Argentini. Na jednoj od prvih tabli „Balade...“ pojavljuje se kapetan Korto Malteze razapet na splavu i prepušten na milost Tihom okeanu. Njegov spasilac je Raspućin, agresivni bradati Rus poznatog prezimena i nepredvidivog ponašanja. Priča počinje 1913.g. u predvečerje I svetskog rata... Posle uspeha „Balade...“ i pauze od tri godine, Prat je nastavio da ispisuje i iscrtava Kortove doživljaje u poglavljima-epizodama dužine-trajanja 20 tabli što je optimalna dužina za strip revije; premijere ovih epizoda bile su u francuskom magazinu „Pif gadget“ sa kojim je Prat intenzivno sarađivao obzirom da se iz Italije preselio u Francusku. Odatle se Korto širio dalje preko stranica belgijskog „Tintina“, italijanskog magazina koji se zvao „Korto Malteze“ i mnogih drugih među kojima su bili i beogradski časopis „Pegaz“ (koji je uređivao Žika Bogdanović; u ovom izdanju strip se zvao „Korto Maltežanin“), sarajevski magazin „Strip Art“ (urednik Ervin Rustemagić) te legendarni „Politikin zabavnik“. Ove kratke epizode (bilo ih je preko 20) kasnije su sakupljene u više albuma; jedan od takvih albuma je i „Korto Malteze: uvek malo dalje“ koji, pored uvodnog teksta, kartama i raskošnih Pratovih skica, čine epizode „Glave od pečuraka“, „Konga banana“, „Vudu za gospodina predsednika“, „Laguna lepih snova“ i „Dede i bajke“. Priče vode znatiželjnog čitaoca po morima, ostrvima i džunglama Centralne i Južne Amerike kroz tajanstvene svetove izgubljenih zlatnih gradova, divljih plemena, autokratije suočene sa snagom magije ali u potragu dede i babe za unukom... Odjeci I svetkog rata koji besni u Evropi odraženi su u liku vojnika-dezertera na samrti ali i u zlokobnim špijunskim zaverama koje odnose živote krivaca i slučajnih prolaznika. Korto, koji se još oporavlja od rane na glavi zbog koje je izgubio pamćenje, najčešće nevoljno ali neumitno učestvuje u dešavanjima koja bude njegove emocije i osećaj za pravično. A svaki je njegov korak u realnosti istovremeno je i korak u istoriju koju je ponekad teško razlikovati od bajke. Plaže i palme kao i neprohodne džungle kroz koje vijugaju reke kolevka su fantastičnih pripovesti o svetovima nevidljivim za oko razuma. Sve je prepuno tajanstvenih znakova, mističkih učenja, starih znanja, spisa i predmeta koji spajaju svekoliku ljudsku istoriju (dajući joj drugi lik i značenje) i otvaraju puteve u druge realnosti. Korto je idealan junak za ovakve avanture - romantik i cinik, sanjar i ratnik, poznavalac mnogih praktičnih ali i opskurnih veština. Sveukupno, ovaj serijal je specifičan „slučaj“ latinoameričkog magijskog realizma u stripu, jednako neodoljiv u svom tekstualnom i u stilizovanom likovnom segmentu.

Priče o romantičnom i pravdoljubivom mornaru u surovom svetu jesu avanturističke ali  je u njima mnogo učenih dijaloga, netipičnih odnosa, pitanja bez odgovora. Sve to traži od čitalaca povećanu pažnju i prilagođavanje usporenom ritmu kazivanja; bez tog svesnog napora Korto će ostati neshvaćen ili će se prevideti suptilne, fine nijanse. Prat očekuje od čitalaca da prihvate upliv magijskog doživljaja sveta u realnost odnosno njegovo poigravanje faktima (od pogrešnih geografskih dužina i širine do bizarnih knjiga koje junaci čitaju). Umberto Eko je otkrio da se Prat namerno i svesno poigravao zapletima pletući zamke koje će samo vispreni čitaoci na svoje veliko zadovoljstvo otkriti. Po ovakvom stavu prema (umetničkoj) stvarnosti Prat je blizak Horheu Luisu Borhesu, autoru koji je istinu predstavljao kao fikciju, za razliku od mnoštva drugih pisaca koju su fikciju pokušavali da predstave kao istinu. Na ovako uzdrmane temelje realizma dodaju su spekulacije i mistifikacije i tako gradi začudni magijski svet koji je na korak od onog koji poznajemo (ili barem tako mislimo).

            Ništa manji izazov za čitaoce nije ni vizuelni lik stripa - Prat je majstor minimalističkog crteža koji jednako predano iscrtava prizore plovidbe nepreglednim okeanom (bilo da je savršeno miran ili rasgoropađen olujama), probojanja kroz džungle ili egzotične fizionomije istetoviranih Indijanaca, grubijana ili učenjaka i egzotičnih lepotica. I kao što u pripovedanju čini iskorake tako i u crtežu Prat ide „uvek malo dalje“ od uobičajenog i očekivanog - na radost pravih ljubitelja „priča u slikama“.

            “Darkwood”-ov album „Uvek malo dalje“ deo je serije od 12 albuma sa doživljajima Korto Maltezea, štampan je ćirilicom, u punom koloru sa tvrdim koricama i reprezentativno je izdanje ovog remek-dela iz umetničke baštine XX veka.

            („Dnevnik“, 2019.)

OD KUGE NOVOG DOBA DO SVEMIRSKE EPOPEJE - Časopis „Znak Sagite“ broj 25; izdavač Everest media, 2019.

„Znak Sagite“, najstariji ovdašnji časopis za (žanrovsku) fantastiku, ubrzava ritam izlaženja pa se nakon prošlogodišnjeg jesenjeg broja upravo pojavio novi, januarski broj. Časopis izlazi od marta 1993.g. i u proseku se pojavljuje jednom godišnje (statistika, naravno, daje pogrešnu sliku obzirom da je bilo godina kada se pojavilo više brojeva odnosno godina bez i jednog broja). Podnaslov prvih 20 brojeva „Znaka“ bio je „Science Fiction, Fantasy&Horor“ potom je promenjen u sadašnji „Više od fantastike“ što bi trebalo da označi širenje od početnih žanrovskih na sve fantastične sadržaje; potvrdu tog  širenja nalazimo i u novom 25. broju na gotovo 300 stranica. Centralno mesto - po redosledu priloga i po obimu od preko 100 stranice - zauzima portret jednog od doajena naučne fantastike, proslavljenog pisca i kritičara/teoretičara Normana Spinrada (1940). Kako Spinrad, na žalost, kod nas jedva da je prevođen, ovaj portret je dobrodošla informacija za sve zainteresovane. Spinradovu prozu predstavljaju „Godine kuge“ iz 1988.g. (starijim čitaocima već znana iz „Alefa“ br. 25); reč je atraktivnoj noveli koja kroz sudbine nekoliko aktera slika američko društvo koje je rigidno reorganizovano kako bi se oduprlo epidemiji seksualnim činom prenosive, smrtonosne kuge (što, naravno, korespondira sa burnom pojavom HIV-a, u vremenu nastanka novele). U dve decenije epidemije razvijeni su državni mehanizmi izolacije obolelih kao i konzervativna doktrina opstanka sa brojnim zabranama rizičnog ponašanja (praćena rastom profita industrija lekova); na drugoj strani barikade je mesijanski pokret koji kroz fetišizovanje upražnjavanje seksa bez zaštite pokreće prirodne procese samoodbrane vrste. Spinrad vešto vodi zaplete naizmeničnim preplitanjem glasova aktera do poente koja (subverzivno, u hipi tradiciji) potencira snagu spontanog samoorganizovanja masa. Ovakav stav je rezultat vrednosnog sistema koji je Spinrad prihvatio odrastajući u burnim subkulturnim 1960-tim. Njegova je spisateljska karijera višestruko trpela što zbog slobodoumnih ideja (neke knjige su mu čak i zabranjivane) što zbog nemirenja sa principima izdavačkog biznisa; o svemu tome Spinrad lucidno piše u svojoj „Autobiografiji“ odnosno govori u kratkom interjuu koji je dao prilikom gostovanja na ovdašnjem „BEOKONU 2017“.

            Nastavak „Znaka sagite“ 25 donosi pregršt proze domaćih autora, od vrcavih crtica signaliste Miroljuba Todorovića i melanholičnog misticizma Slavena Radovanovića do „panč-lajn“ priče o varljivosti vremena Lucije Kanade (iza koje se kriju Kasandra Knežević i Andrea Stojanović) i jezovite storije o majčinskom žrtvovanju Lade Vukić. Dve priče Aleksandra Đukanovića dopadljive su fantastičke varijacije sudbina stvarnih ličnosti (Knuta Hamsuna i Embrouza Birsa). „Vi što maštate“ Adrijana Sarajlije čistokrvana je svemirska epopeja sa „bliskim susretom treće vrste“ (koji to, ipak, nije) bogate atmosfere i intrigantnih zaključaka. „Ravnodušnost crvenog sunca“ Miodraga Milovanovića napisana 1996. godine spada u podžanr alternativne istorije koji nije tako čest u domaćoj fantastici; i posle dve decenije priča je sveža, provokativna i dopadljiva. Njen kvalitet elaboriran je u eseju dr Nikole Bubanje i dr Aleksandra B. Nedeljkovića, koji se bavi uporednom analizom Milovanovićeve priče i romana „Vremeplov“ H. Dž. Velsa. Dr Nedeljković potpisuje i analizu sjajne novele Roberta Silverberga „Plovidba u Vizantiju“. Jelena Maričević Balać skreće pažnju na knjigu poljske slavistkinje Eve Stavčik „U imaginarijumu fantastike: lirsko-onirički model srpske postmoderne proze“ iz 2016.g. a Nataše Milić detaljno analizira knjigu priča „Spirodonova potera za neuhvatljivim“ doajena Radmila Anđelkovića odnosno novo izdanje „Tamnog vilajeta 2, izbora jugoslovenskog SF-a“, originalno objavljenog 1992.g; oba teksta su svojevrsne revalorizacije dela koja su oblikovale domaću naučnofantastičnu literarnu scenu u poslednje dve decenije XX veka. Pregršt soneta fantastičke tematike iz pera Milana Draškovića zaključuje literarni segment časopisa a preostale stranice prepuštene su tekstovima o fantastici u drugim medijima: Ivan Nikolić temeljno, sa mnoštvom faktografskih činjenica, analizira Senku, junaka iz zlatnih „palp“ vremena; režiser Predrag Ličina govori o svojoj horor komediji „Poslednji Srbin u Hrvatskoj“ a Bojan Pandža se bavi fenomenom ljubitelja horora. Par kratkih stripova zaključuje časopis koji čitaocima nudi niz zanimljivih i zabavnih tekstova koji će potvrditi svu lepotu i atraktivnost fantastike u svim njenim oblicima.

            („Dnevnik“, 2019.)

P.S. 

Zbog nejasnog i nepotpunog označenja u časopisu došlo je do nenamerne pogreške: Kasandra Knežević i Andrea Stojanović nisu spisateljice skrivene iza pseudonima već prevodilice priče Lucije Kanade. Izvinjavam im se zbog eventualnih neprijatnosti.

PRIČE U SLIKAMA ISKUSNOG ALTERNATIVCA - Fanzin „Samo strip...“ br. 6/decembar 2018.

            „Samo strip...“ je, kako piše na koricama „samostalno autorsko izdanje“ iza koga stoji Zlatko Milenković odnosno njegov zcomics. Milenković je ovdašnjim ljubiteljima 9. umetnosti poznat kao autor sklon alternativnom izrazu, veliki zaljubljenik i promoter stripa koji je već dve decenije duša internet stranice „Strip vesti“, član uredništva „Stripoteke“ odnosno poslednjih godina „frilenser“ koji se bavi svakovrsnim poslovima vezanim za „priče u slikama“. Angažovanje na raznim poljima rezultiralo je nedostatkom vremena u kome bi se crtali stripovi. Pokušaj da se takvo stvaralaštvo ne izgubi odnosno da autor sam sebe natera na radi na svojim stripovima je i pokretanje izdanja „Samo strip...“. Prvi broj na koricama nosi oznaku „decembar 2012.“ a najnoviji, šesti broj je iz „decembra 2018.“ - dakle šest brojeva za šest godina. Sam Milenković u svojim uvodnicima beleži da su pauze između crtanja prevelike - poslednja je bila sedam meseci - ali da frilenserski život „uzima mnogo veći danak od očekivanog. Previše posla, premalo života...“

            No, Milenković konstatuje da je ipak uspeo da izgura 12 strana serijala „Samo strippp...“ koji je „slabijeg (...) kvaliteta u odnosu na prethodne nastavke“. Reč je o razbarušenoj naučnofantastičnoj parodiji sa šarolikom grupom junaka koja upada u svakojake avanture. Ionako vrludava priča prekidana je svakojakim digresijama i intermecima odnosno autorovim samokritičnim opaskama o (ne)kvalitetu sopstvenog crteža, slabljenju vida, dilemama o razvoju stripa. Ovakva spontanost i neposrednost odlike su alternativno-andergraund stripa odnosno fanzina koji su, barem na ovim prostorima, bili nosioci tog strip talasa koji se izdigao 1990-tih. Tadašnji alternativci se nisu libili da priznaju da ne umeju da crtaju ili smisle dobar zaplet ali su sve tehničke manjkavosti bile anulirane svežinom njihovih ideja odnosno beskrajnim, zaraznim entuzijazmom. I Milenkovićevi radovi u svim brojevima „Samo stripa...“ zrače upravo tom svežinom i neminovno izmamljuju osmehe odobravanja kod čitaoca. Takvu naklonost budi i Milenkovićev strip „Oči ludaka“ koji je posle 20 godina ležanja u fijoci ugledao svetlo dana dokazujući da se od tada malo toga promenilo u našim životima. Na tragu prepoznavanja prošlosti i zalečenja njenih rana je strip „Razglednica iz Sarajeva“ scenariste Predraga Đurića i crtača Franciska Maldonada. Slede geg table „Muzej XXXI veka“ (o super herojima kao reprezentima našeg doba) odnosno „Mumija kao nijedna druga“ (o mogućem strip serijalu u kome bi mumija - jedan od heroja serijala „Samo strippp...“ - bila glavni junak); ova mumija gostuje i u popularnom stripu „Olga i Filip, knjiški moljci“ Penevskog i Pavlića. Uz tekst posvećen izložbi ženskog stripa iz regiona „Ona se budi“ koju je krajem 2018.g. u Francuskom institutu priredla Jana Adamović, broj zatvaraju tabla dogodovština ostarelog bajkera („The Silly Bikers“) te nova doza Milenkovićevih sjajnih „Bacila“ koji će sigurno nasmejati dobronamerne čitaoce.

            Rečju, „Samo strip...“ je dobrodošlo strip osveženje iz pera iskusnog alternativca koji, uprkos životnim nedaćama, ne odustaje od mladalačkih snova i ideja.

                („Dnevnik“, 2019.)