PUT KROZ SVETOVE „Poslednje putovanje Đurđe Rajs“ Branislav Dragojević, izdavač Prosveta, Beograd, 1996.

Paskal je tvrdio da je putovanje odvajanje, neprestano odbacivanje samog sebe, te bi se moglo zaključiti da je jedino vredno putovanje ono u sopstvenu unutrašnjost. Kratki roman Branislava Dragojevića (1922) „Poslednje putovanje Đurđe Rajs“ poseže za gotovo svim značenjima pojma putovanje, prepliće ih gradeći jedinstvenu simboličku sliku. Polazište zbiljskog putovanja je selo Vranić u nekom bezimenom vremenu rata, jednog od deset koji se nižu iz daleke istorije i vuku kroz bivstvovanja generacije meštana, određujući životne priče. Cilj je uspeti se na vrh Patrijarh na planini Čemernici ili se useliti u vilinski stakleni grad ili naći zlato ili bilje za prezdravljavanje tela i duše. Grupa Cigana koje je unajmila starica Đurđa uspinje se kroz šumu i gudure prolazeći kraj praznih kasarni, kolona vojnika koji odlaze u pogibiju ili beže od nje, izbeglica što se vraćaju u varošicu da ne bi umrli od gladi, svesni da će biti ubijeni u sukobu neimenovanih vojski koje se bore pod komandom stranih oficira, u bitkama posle kojih se ne zna pobednik (jer ga nema). Negostoljubiva planina kojom dominira nedostižni vrh, obećavajući blagodeti legendarnog Eldorada ali i namećući muke kiše, magle, gladi, izvlači iz svakog od putnika/hodočanika zapretene strahove i slutnje i utapa u sveopštu otupelost, ravnodušnost. I starica se, u sabiranju svog života, priseća svih smicalica kojima je rođacima otimala imanja, sada izgubljena i spaljena, dana koje je provela zatvorena u prazne sobe iz kojih je jedini izlaz bio uspon na vrh, iznad svog kala u koji je utopljena.

            Svaka etapa puta jedna je od stepenica na inicijacijskoj lestvici iskušenja koja vodi ka drugojačijoj stvarnosti. Transformacije putnika poklapaju se sa promenama pejzaža, spoljnog ekvivalenta pročišćenja. Grubost i praznina okoline odgovara sve jasnijem predavanju magijskom doživljaju sveta i prihvatanju puta kao jedinog smisla u vrednosnim sistemima gde su život i smrt istovetni. I sam cilj, ispostavlja se, proizvoljna je i varljiva tačka u fizičkim i mentalnim prostranstvima, koje je lako i jednostavno odreći se.

            Dragojević je prihvatio obrazac priče o putovanju (kao i lepezu mogućih iščitavanja) ali ga nije mehanicistički ’sprovodio’. Postupnost inicijacije, početak i kraj, proba i rezultati, promene, relatizovani su; jednosmernost (ka cilju kroz uspone) na oba plana (duhovnom i materijalnom) nije obavezna. Čest je slučaj fragmentiranja i variranja situacija u različitim kontekstima (npr. rasprave o mogućem ubijanju Đurđe) u sve svedenijim, minimalističkim, mimikrijskim pomerajima. Time se postiže specifičan efekat kruženja, kretanja po zadatoj, zatvorenoj liniji usuda koju autor potencira i naglašenom stilizacijom u kojoj se paralelno nižu mitološke priče, imena sa religijskim ’zaleđem’, dijalozi u rasponu od onih koji oponašaju filozofske i  apsurdističkih (prema trenutnom dešavanju i priči u celini), sve do sentencijskih zapisa u Đurđijinom dnevniku. U konačnom sagledavanju ovi postupci rezultiraju oslobađanjem od materijalnog, odnosno njegove sekundarne uloge spram važnijeg ispitivanja spiritualnog, simboličkog, prosvetljujućeg uspona u svetove ezoterije.

(1997)

SLAB STRIP ROMAN „Nikadođija“ Nil Gejmen, izdavač Polaris, Beograd, 1998.

Britanski pisac mlađe generacije, Nil Gejmen (1960), svetsku slavu stekao je scenarijima za strip serijal „Sendmen“, mitsko-fantazijsku sagu sa elementima horora. Paralelno sa radom na stripu (uz „Sendmena“ i serijal „Čudotvorac“ i crtani romani „Nasilni slučajevi“, „Crna orhideja“, „Signal za buku“, „Gospodin Panč“ i drugi), Gejmen piše i prozu za decu odnosno priče za odrasle koje okvirno pripadaju hororu (neke od ovih priča objavljene su u domaćim žanrovskim publikacijama, za razliku od „Sendmena“ koji je poznat samo uskom krugu poklonika). U tandemu sa popularnim Terijem Pračetom, Gejmen je 1990.g. napisao humoristički fantazi roman „Dobra znamenja“.

            Roman „Nikadođija“ iz 1996.g. fantazijska je priča u kojoj glavni junak iz savremenog Londona upada u alternativni, vanvremeni i tamo postaje ključni borac u borbi Dobra i Zla. On će se, sa grupom manje-više dobrih momaka, probiti do glavnog nevaljalca, jednog, začudo, anđela i, naravno, pobediti. Za nagradu će zatražiti da ga vrate u njegov svet u kome se, opet naravno, neće snaći pa će zaželeti, opet-opet naravno, da se vrati u podzemlje što mu se i ispunjava (a tamo je, pogađate, i potencijalna mu draga itd itd...) Sadržaj je, dakle, gotovo uvredljivo prepoznatljiv a Gejmen ga je upotrebio da ’oproba’ svoju ruku i uveri se da je sposoban da samostalno napiše roman. Rezultat je jedva prosečan, sa predvidivim situacijama i finalom. Samo u pojedinim epizodama autor uspeva da dočara bizarnost događanja, prevashodno kada se savremeni i podzemni London prepliću, ali je to premalo i preretko da bi držalo pažnju čitaoca. I poneka kreatura u priči uspeva da se izdigne iz proseka zahvaljujući, pre svega, aluziji na neki lik iz literature ili predanja. Gejmenov najjači adut jesu efektne poente na krajevima poglavlja odnosno neobavezni jezik pripovedanja. Svi pobrojani elementi i strategije već posle nekoliko pročitanih stranica podsetiće znatiželjnika na strip i navesti ga na zaključak da pred sobom ima proširenu verziju scenarija za crtani roman u kome priča i nije bog-zna-šta ali postoji šansa da crtež ’izvadi stvar’. Gejmen se ne libi ni zapadanja u čistu paraliterarnost, što su mu zamerali kritičari njegove proze, tako da na kraju dobijamo knjigu koju ćemo, obzirom na nevešto baratanje šablonima, vrlo brzo zaboraviti, upravo prema zakonu konfekcijske zabave svih oblika a koji glasi „konzumiraj-baci-kupi novu igračku-konzumiraj-baci...“ Ako je to bila Gejmenova namera – u njoj je potpuno uspeo. Njegovim poštovaocima, pak, preostaje da se vrate već pročitanim stripovima i pričama.

(1999)

POSMATRAČ STRAHOVA „Smrt Halpina Frejzera“ Embrouz Birs, izdavač Solaris, Novi Sad, 1994.

Embrouz Gvinet Birs  (1842-1913?) jedan je od najznačajnijih američkih pisaca s kraja XIX veka. Za života je postao kultna ličnost, što podrazumeva neumerene (mada retke) hvale i isto takve, neumerene (ali obilne) pokude. Sve to nije zaustavilo ’pesimističku mašinu’ starog mizantropa koji je u svoj program stavio: „... hladno neodobravanje ljudskih institucija, uključujući sve vidove vlasti, većinu zakona i običaja kao i celokupnu književnost“. Cinizam, sarkazam, groteskno ogoljavnaje apsurdnosti velikih parola ali i egzistencije jedinke, karakteristični su za Birsov obiman opus. Ali, njegov cinizam nije bio uperen samo prema drugima već i prema samom sebi - u 71. godini ovaj večiti, strasni novinar prelazi Rio Grande i pridružuje se pobunjenicima Pančo Vile, da bi u pustarama Meksika netragom nestao. U oproštajnom pismu ’vedro’ kaže: „Biti ’gringo’ u Meksiku – ah, to je prava eutanazija“. Nikad se nije saznalo kako, kada i gde je Birs umro.

            Od 12 tomova u koje su sabrana Birsova dela našim čitaocima do sada su dostupne samo mrvice (jedan izbor priča, jedan izbor basni i knjiga „Đavolov rečnik“, poneka priča u periodici). Zbog toga je izbor 11 priča pod naslovom „Smrt Halpina Frejzera“ važan doprinos otkrivanju ovog autora. Prve tri priče u knjizi preuzete su iz zbirke „Priče o vojnicima i civilima“ (iz 1891) i bave se uzaludnošću pogibija odnosno besmislom rata. Priču „Događaj na mostu kod Sovine reke“  kritičari smatraju anticipacijom pripovedačke tehnike toka svesti. Proza „Čikamagva“ odvodi čitaoce na susret sa natprirodnim: u njoj dečak sreće izmasakrirane vojnike koji su ustali iz svojih grobova rasutih po bojnom polju. I u preostalim segmentima ovog izbora dominira fascinacija tajanstvom onostranog, pojavama koje opsedaju i muče junake, najčešće na zabitim mestima divlje, negostoljubive prirode kao adekvatnim pozornicama (priče „Noćna zbivanja u Mrtvačkom klancu“, „Prokletinja“, naslovna „Smrt...“, „Krčag sirupa“). „Moksonov gospodar“ varijacija je mita o čoveku-božanskom stvaraocu i njegovom prokletstvu, čime Birs duboko zadire u teme SF žanra.

            Međutim, nisu sve priče iz ovog izbora mračne i jezovite. Naprotiv, Birs je umeo da se i na crnohumorni način poigra surovim događanjima. Dokaz su priče „Pseće ulje“ (u njoj dečak otkriva idealan način da poboljša kvalitet psećeg ulja koje pravi njegov otac tako što ulju dodaje fetuse koje njegova majka tajno abortira. A kad mu se roditelji u svađi poubijaju on i njih koristi kao dragocenu sirovinu za spravljanje leka) i „Grob bez dna“ (u kojoj otac porodice, živ sahranjen ali tako da je iz groba upao u kanalizaciju, teroriše svoju porodicu kradući hranu).

            Zaključimo: iščitavanje ove knjige otkriva još jednu snažnu liniju u Birsovom stvaralaštvu – zaokupljenost mračnom fantastikom, po čemu je blizak genijalnom E. A. Pou. Istražujući čovekove reakcije, narastanje straha i uzdizanje dubokih slojeva ličnosti u sukobu sa moćnim neprijateljima koji stižu iz nepoznate prirode ili komešanje onostranih sila u i oko čoveka, Birs je svojevrsni prethodnik književnom žanru poznatom po svom novom, savremenom imenu – horor – a koji se ranije različito nazivao, od ’priča tajanstva i jeze’ do ’strave i užasa’. Bez obzira na imenovanjem suština, srž žanra nije promenjena – to je strah od nepoznatog. Taj strah, uprkos svom napretku, tinja u svakom čoveku i grupi, tinja ispod pokrova razumskom, u oblicima koji pokrivaju celokupnu egzistenciju, od besmislenog straha od mraka u sobi do onih vezanih za bol i fizički nestanak. Birs je oštroumni, pronicljivi posmatrač nastanka i razvoja tih emocija zbog čega zaslužuje svu našu pažnju i hvalu.

(1995)

APSURD I KALAMBUR (Alisa Lidel i Čarls Dodžson/Luis Kerol, 150 godina kasnije)

Sve je počelo 4. jula 1862.g. u viktorijanskoj Engleskoj, jednog „zlatnog poslepodneva“ (kako piše u uvodnoj pesmi). Na izlet čamcem krenulo je iz Oksforda malo društvo koje su činili Čarls L. Dodžson, mladi profesor matematike na tamošnjem univerzitetu, njegov prijatelj Robinson Dakvort i tri dekanove kćeri. Plovili su rečicom Isis, pritokom Temze. Jedna od putnica, imena Alisa Lidel, zatražila je od Čarlsa da im priča neke priče. U pauzi za (naravno) čaj, mladi je profesor počeo svoju povest o čudnim doživljajima devojčice koja je pojurila za belim zecom i upala u zečiju rupu. Alisi, koja je tada imala 10 godina, avantura se toliko dopala da je i na par sledećih izleta tražila od Čarlsa da nastavi istu priču. Konačno je zamolila da pripovedač sve što je rekao i zapiše kako bi ona mogla da to čita kad god joj se prohte. Nemajući kud pred navaljivanjima male obožavateljke, Dodžson je dao obećanje da će se posvetiti pisanju koje mu nije bilo strano jer je već par godina redovno objavljivao članke pa i jednu knjigu. Ispunjenje obećanja je, istini za volju, kasnilo pa je Alisa dobila rukom ispisanu i ilustrovanu knjižicu od 90-tak strana tek krajem 1864. godine. Naslov joj je bio „Alisine avanture ispod zemlje“. Dodžsonovim mukama tu nije bio kraj - njegovi prijatelji koji su znali čime se bavi nagovorili su ga da potraži izdavača i svoje delo objavi kao pravu knjigu. Priča je, prepravljena i proširena, objavljena 1865.g. pod promenjenim naslovom „Alisa u Zemlji čuda“ i to, na insistiranje pisca, upravo 4. jula. Autor se potpisao pseudonimom Luis Kerol a ilustracije je nacrtao Džon Tanijel. Knjiga se, na ne malo čuđenje pisca i izdavača, izuzetno dopadala deci pa je sedam godina kasnije, 1872. Kerol objavio i svojevrsni nastavak, knjigu „Kroz ogledalo i šta je Alisa tamo otkrila“ poznatu i kao „Alisa s one strane ogledala“. Za „Alisa u Zemlji čuda“ vezana je i anegdota koja kaže da je knjiga nekako došla do kraljice Viktorije kojoj se vrlo dopala pa je poručila autoru da ne bi imala ništa protiv ako bi joj posvetio svoju sledeću knjigu. Ovakva poruka nije se smela niti mogla ignorisati pa je autor ubrzo poslao svojoj vladarici knjigu koju joj je posvetio - reč je o stručnom delu pod naslovom „Elementarna rasprava o determinantama“.

            Dodžson/Kerol (rođen 1832.) je predavao matematiku u Oksfordu; školovao se za sveštenika ali se nije zaredio zbog svoje plahe naravi i govorne mane (mucavosti; legenda kaže da je ptica Dodo postala junak „Alise“ zato što je autor imao problema sa izgovaranjem svog prezimena, što se najčešće svodilo na ponavljanje slogova ’Do-do’). Profesor je bio veliki ljubitelj dece, posebno devojčica. Dopisivao se sa mnogo njih a voleo je i da ih fotografiše. Ovo njegovo interesovanje rezultiralo je i kasnijim neugodnim tekstovima u kojima je bio optuživan (mada bez konkretnih dokaza) za seksualne nastranosti i pedofiliju. Prisno prijateljstvo Dodžsona/Kerola i porodice Lidel, započeto još 1855.g. a naglo je prekinuto 1863.g. Iako je Dodžson/Kerol posle šest meseci ponovo počeo da dolazi u dom Lidelovih više nije bilo one stare bliskosti pa je i prijateljstvo zamrlo. Pravi razlog za raskid nije poznat pošto iz Dodžsonovih dnevnika nedostaju stranice sa zapisima iz tog perioda. Skorašnji pronalazak dela tih stranica sugeriše da je matematičar bio osumnjičen za udvaranje nekoj ženskoj osobi iz porodice koju su zvali Ina – to, pak, nije Alisa, već ili njena starija sestra ili njihova majka ili guvernanta. Znano je da su drugovi zamerali Dodžsonu/Kerolu zanimanje za devojčice i njihove fotografije (mnoge je sam slikao  a na nekima od njih deca su bila naga) ali su prihvatali da je u pitanju ne seksualna već čisto estetska opčinjenost. Dodžson/Kerol se u svom životu bavio matematičkim i logičkim problemima, politikom i  literaturom. Članke je počeo da objavljuje polovinom 1850-tih a 1856. je štampao, pod pseudonimom Luis Kerol, i poemu „Voz“; posle knjiga o Alisi objavio je 1876.g. ’fantastičnu nonsens’ poemu „Lov na Snarka“. Poslednje delo mu je dvotomni roman „Silvia i Bruno“ objavljen je 1892-3. godine. U starosti njegovo zdravlje, koje je čitavog života bilo krhko, pogoršano je jakim migrenama a postoje indicije da je imao i epileptične napade. Uprkos slavi i poštovanju koje je uživao nije menjao svoj skromni i povučeni način života. Umro je 1898.g.

            Alisin život je tekao u granicama očekivanog – u 28. godini se udala, postala majka tri sina od kojih su dvojica poginula u I svetskom ratu; ostavši udovica posvetila se društvenom radu; umrla je 1934. u 82. godini.

            Bez obzira na sve kontraverze oko ličnosti autora, knjige o Alisu preživele su svoju epohu i postale jedna od prepoznatljivih ikonografskih odrednica kako visoke tako i popularne kulture XX veka. Knjige su bile predložak za više pozorišnih predstava, filmova i TV serija; nemoguće je pobrojati posvete, aluzije i parodije ovih knjiga u drugim umetničkim delima. Mada se, generalno, svrstava u literaturu za decu, „Alisa u zemlji čuda“, kao okvirni naslov za oba dela, uveliko prerasta tu odrednicu. Knjiga o neobičnim životinjama i bićima i bizarnim situacijama, sadrži u sebi raznorodne elemente, od slobodne i neobuzdane fantazije, lekcija koje su se tada učile u školi i popularnih priča, ’uvrnutih’ pesama, do aluzija na ljude koje su Alisa i Kerol poznavali. Priču prevashodno određuje konstantno izneveravanje zdravorazumske logike uzrok-posledica, odnosno konfrontiranje suprotnosti (malo-veliko, veselo-tužno, živo-neživo), što za posledicu ima gubljenje osećaja sigurnosti kod čitaoca i stvara atmosferu u kojoj je bukvalno sve moguće i verovatno. Apsurd i kalambur pojavljuju se kao efektna sredstva za izazivanje smešnih situacija ali i za poučavanje o nekim od krucijalnih istina življenja. Kvaliteti „Alise“ nisu promakli ni odraslijim čitaocima sposobnim za otkrivanje logičkih problema i dilema; ništa manje nisu izazovne ni jezičke egzibicije, kovanice i višesmislenosti. Otuda ovo delo uživa trajni ugled i u krugovima literarnih sladokusaca. Rečju, „Alisa“ je knjiga za sve uzraste i sve prohteve – od onih najjednostavnijih, koji traže zanimljivu priču, do najzahtevnijih, zainteresovanih za dublje istine. To je knjiga kojoj se treba vraćati jer se u svakom čitanju otkrivaju novi nivoi značenja.

(2012)

ŽIVOT (NI)SU FRAGMENTI “Otkrivanje samoće“ Pol Oster, izdavač Geopoetika, Beograd, 2000.

Treću knjigu Pola Ostera objavljenu kod nas (prethodne su „Njujorška trilogija“ i „Mesečeva palata“, takođe u izdanju „Geopoetike“) čine dva fragmenta: „Portret nevidljivog čoveka“ i „Knjiga sećanja“, potvrđujući tako da je Oster pisac kraće forme, dakle ne romana već najčešće novele do 100-njak strana (u „Trilogiji“ delovi su te dužine a „Palata“ je, mada slovi za roman, sastavljena iz tri jasno zaokružena dela). Očigledno je da autoru ova forma odgovara jer dozvoljava da razvije priču bez obaveze da je prevede u romanesknu ’arhitekturu’. U krajnjem, u pitanju je osećanje mere, racionalnog operisanja građom i odolevanja samoljubivoj raspisanosti, do čega Oster, iz priloženog se da videti, vrlo drži.

            „Portret nevidljivog čoveka“ prati pisca (pošto je pisan u prvom licu jednine, čitaocu se nameće tumačenje da je u pitanju autobiografska priča) koji, nakon smrti svog oca, počinje da otkriva njegovu stvarnu prirodu. Slika o njemu kao nedostupnom čoveku izvan uobičajenih (čitaj, društveno poželjnih) tokova postepeno se menja kao posledica poniranja u prošlost, sve do ključnog događaja koji je odredio mnoge sudbine. Naime, piščeva baka ubila je svog grubog i bahatog muža, bila uhapšena ali i oslobođana na suđenju, nakon čega se sa porodicom – petoro dece – odselila u drugi grad i započela novi život. Ubistvo, proces, javni skandal, s jedne, nemaština i despotska vlast majke, spremne na sve žrtve da sačuva decu, s druge strane, zadali su obrazac ponašanja prema svetu i sopstvenim potomcima piščevom ocu, njegovim sestrama i braći. Tako je jedan zločin nastavio da živi u sledećim generacijama, bez obzira da li one uopšte za njega znaju. U promenjenoj vizuri pisac sagledava ne samo oca već i svoje odrastanje, nesporazume i nedoumice. Osterovo pripovedanje izbegava zamke patetike kao i pompezne, opterećujuće zaključke i misli. Njegova proza je lepršavo laka što je posledica njene visoke pročišćenosti.

            U „Portretu...“ se elementi pojašnjenja početnog dešavanja postepeno otkrivaju. Sličnu situaciju „Knjiga sećanja“ razrešava donekle drugačije: polazišna tačka je raspad piščeve porodice (razvod i odvojenost od sina) na šta se nadovezuje, izazvano stresno-teskobnim dešavanjima, preispitivanje sopstvene životne pozicije. No, u „Knjizi sećanja“ nema osnovnog toka već samo niza fragmenata koji se povremeno slažu u paralelne radnje (na kojima se, ipak, ne insistira). Prevashodna težnja autora iscrpljuje se u davanju slike određenog stanja, psihološkog profila, što često vodi od opisa putovanja do citiranja omiljenih pisaca te esejističkih raspava. Lična sudbina, druženje, razvoj književne karijere, htenja i nedoumice, prepleteni su sa sudbinama Jevreja, beleškama o slučajnostima, prevođenju, proročanstvu, Frojdu, rečima, Dekartu... Širina zahvata i pretencioznost te difuznost fragmenata čini se da su, uprkos piščevoj veštini, na kraju rezultirali novelom koja samo delimično može da dostigne Osterove visoke umetničke standarde. U slaganju mozaika izgubljena je nužno potrebna doza lucidnog oneobičavanja koja definitivno zaokružuje delo i izdvaja ga od ostalih slične teme i ambicija.

(2001)

TEŠKO ODRASTANJE MLADOG FOGA „Mesečeva palata“ Pol Oster, izdavač Geopoetika, Beograd, 1999.

Druga kod nas objavljena knjiga Pola Ostera, nakon „Njujorške trilogije“ (Geopoetika, 1998.), u stvari je prvi roman koji je Oster napisao ali se sticajem okolosti pojavio posle nekih kasnije nastalih dela. Ovaj podatak može biti objašnjenje propusta u „Mesečevoj palati“ koje bi iskusni pisac lako ispravio-izbegao. S druge strane stoji činjenica da je ovaj roman tek nešto kraći od sva tri dela „Njujorške trilogije“, da je, dakle, njegova konstrukcija bila daleko zahtevnija; mada, opet istini za volju, i „...palatu“ čine tri jasno zaokružene celine.

            Ovo delo može se čitati kao svojevrsni ’bildungs roman’, tj. roman o odrastanju glavnog junaka M. S. Foga. Dečak najpre traži svoje mesto u okrnjenoj porodici, nema oca, majku gubi u jedanaestoj godini, identifikuje se sa ujakom. Konačni udar ovim naporima da se stvari drže pod kontrolom upravo je ujakova smrt, nakon koje Fog počinje da se poigrava svojom sudbinom-propašću, dokazujući da ume svesno da bira svoj život. No, kako god bilo zavodljivo odricanje od okova svakodnevice, kao potvrda sopstvene snage, noći provedene u parku, pod teškim pljuskom, jesu isto tako demonstracija snaga sila koje se ne mogu prezreti i poraziti. Povratak u društvo je pod krilima bezrezervnog prijateljstva i ljubavi, principa koji bi trebalo da su afirmacije najčistije i najuzvišenije ljudskosti, kao bazičnijih elemenata čak i od obrazovanja, tog prosvetiteljskog ideala; stoga Fog, mada fakultetlija, gubi kompas u svom okruženju, ne ume da se racionalno odredi prema stvarnosti hipi-apolo-prosperitetnih  60-tih.

            Druga celina romana, i novi nivo odrastanja, započinje Fogovim zaposlenjem kod bogatog, ćudljivog starca Tomasa Efinga, koji će mu, nakon inicijacijskog kinjenja, ispričati svoju fantastičnu životnu priču o odricanju od sopstvenog života da bi se postao neko drugi, u kome se odražavaju potpuno suprotne osobine: od prefinjenog umetnika postaje čovek sposoban sa ubije, bogati se, da gaji svoju mizantropiju. Ipak, ni to bekstvo nije savršeno jer iz prethodnog života Efingu ostaje sin i on želi da mu se, makar i posle smrti, predstavi knjigom svojih sećanja. Konačno, starac izmiruje račune sa svetom u trijumfalističkoj podeli novca slučajnim prolaznicima i umire u odabrani dan, kao sigurni vodič svog trajanja.

            U trećem delu – katarzičnom epilogu, Fog gubi dragu ali upoznaje svog oca (Efingovog sina), da bi ga odmah i izgubio, u apsurdnom padu u otvorenu raku, nakon spoznaje njihovog odnosa. Ponovo sam, momak odlazi do pronađe dokaz da priča njegovog dede, Efinga, nije puka izmišljotina ali je i taj pravac bekstva u sigurnost zatvoren. Fogu ne preostaje ništa do novi beg kroz veliku zemlju do okeana, kao granice svetova. Na obali će, možda, biti rešena zagonetka svrhe jedne egzistencije ali će, u svakom slučaju, odrastanje biti završeno.

            Sam autor u romanu kaže da je u pitanju priča o pokidanim vezama, pogrešnom vremenu, tapkanju u mraku, o nizu propuštenih prilika. Svi važni delovi bili su tu od početka ali niko nije umeo da ih složi. Nikakvi putokazi i znaci nisu pomogli Fogu da izvuče pouke iz paralelnih slučajeva izgubljenih roditelja-dece, sračunatih bekstava kao male porodične tradicije. Znanje je nemoćno pred usudom i ne može da nadomesti iskustvo na ’sopstvenoj koži’.

            Oster pripoveda lako, dinamično, ume da efektno definiše svoje ideje. Spreman je da se poigra obrascima-šemama ’bildungs romana’ ali je ta namera nedovoljno jasno sprovedena. Zbog toga neke od ključnih situacija (Fogova parkovska avantura kao prethodnica prosvetljenja-spasa) deluju neuverljivo jer autor nije produbio distancu koja bi potvrdila karikiranje ’poučnog događaja’. Takođe se zapaža gubljenje nekih odnosa (Fogova ljubavna priča za vreme rada kod Efinga), odnosno prebrzi završetak romana, uprkos velikom potencijalu bizarnog zapleta koji je konačno otkriven. Odmak od uzora jasnije i efektnije je sproveden u „Njujorškoj trilogiji“ gde se kriminalistički obrazac koristi za serioznu i inteligentnu proznu egzibiciju.

            U celini gledano, „Mesečeva palata“ je dobar roman koji najavljuje zanimljivog pisca, što će kasnija dela nedvosmisleno dokazati.

(2000)

40 GODINA "ALAN FORDA" MEĐU NAMA

Svako od nas ima ličnu istoriju; čine je sitnice i krupnice koje su ga definisale kao ličnost. Ova pojedinačna istorija unekoliko se razlikuje od svih drugih koje se istovremeno dešavaju, no, postoji i veliki broj segmenata koji su isti za čitavu generaciju poteklu na nekom mestu u nekom vremenu. Taj zajednički elemenat, koji je svima prepoznatljiv, nazivaju ’duh vremena’ ili ’profil generacije’. Pošto živimo u dobu posle sloma ’starih, dobrih vremena’ koja su smenila neka druga, ne tako lepa, česta su pozivanja na taj vremensko/generacijski profil ljudi koji su nekada živeli u zajedničkoj a sada u odvojenim državama. Takozvana ’JU nostalgija’ postoji kao fenomen bez obzira da li je to nekome drago ili mrsko. A u toj i takvoj ’JU nostalgija’ ikonografiji značajno mesto zauzima i jedan strip, koji upravo slavi četiri decenije od pojavljivanja na tim JU prostorima – naravno reč je o legendarnom stripu „Alan Ford“.

            Kao i svaka legenda i ova je sastavljana od suvih činjenica i poletne mašte. Onaj ko insistira na faktima izgubiće dosta od ’šmeka’ koji je ovaj strip imao dok je izlazio u sveščicama žutih korica koje su ’kružile’ od ruke do ruke. Naravno, bez faktografije se ne može a ona kaže da su Alana Forda stvorili scenarista pod pseudonimom Maks Bunker (civilnog imana Lućiano Seči, 1939.) i crtač zvan Magnus (iliti Roberto Raviola, 1939-1996.). Prvi broj stripa se pojavio u Italiji 1969.g. i nije naišao na preterano oduševljenje čitalaca pa je na drugu svesku trebalo čekati pola godine. Ipak, upornost se isplatila a popularnost stripa rasla. Doživljaji družine koja se krije u bednoj cvećari na periferiji Njujorka i koja je, u stvari, ’opasna’ Tajna organizacija TNT, dopali su se tadašnjoj mladoj generaciji koja je živela na talasu studentskih nereda i borbe za neki bolji svet a protiv okoštalog imperijalističko-kapitalističkog sistema i njegovih institucija. Kao i u svakoj parodiji koja drži do sebe, i u „Alan Fordu“ sve je pretumbano i stoji naglavačke. Niko od špijuna ne liči na sjajne, besprekorne ’dobre momke’, počev od vođe, prastarog Broja Jedan, u skrpljenim invalidskim kolicima, nosatog i smotanog Boba Rocka (koji je ’pljunuti’ crtač Magnus) i njegovog psa Nosonje (koji je pljunuti gazda), prevejanog prevaranta, engleza Sir Olivera, ’genijalnog’ pronalazača Grunfa, debelog spavalice Šefa i Jeremije, koji boluje od svih mogućih i nemogućih bolesti, do najmlađeg i najupadljivijijeg plavušana Alana Forda (rađenog po liku glumca Pitera O’Tula), koji se tu sasvim slučajno našao, sa svojom zbunjenošću i obaveznom crnom rolkom. Svako od momaka ima svoje lične planove koji ne moraju da su u skladu sa grupnim, svi bi da se izvuku kad god je moguće i da poture nekog drugog da odradi prljave poslove. Ovako neponovljiva ekspertska ekipa kreće, po sistemu krpeža, u smele akcije širom Amerike protiv svakojakih bandita, gangstera, korumpiranih političara i policajaca, bogataša i siromaha, fašista i rasista, seljaka i gradskih tipova. Njihovi metodi su nepouzdani a razultati polovični. Priče vrcaju od dosetki, lokalizama, igri reči i aluzija na popularnu kulturu. Naravno, opasno dobri momci imaju i dežurne klijente - opasne nevaljalce: Superhika, čistača ulica koji se zamalo udavio u alkoholu i od tada krade od siromašnih da bi davao bogatima, fatalnu špijunku Margo, Gumifleksa, Tromba, Velikog Cezara i druge. Kroz priče paradiraju i mnogi sporedni likovi koji su tu da ’začine’ priču, od Inspektora Broka i Generala Rata do samoubice koji nikako da izvrši svoj naum, bez obzira na sav trud i savete koje dobija. Na nivo zaštitnog znaka serije izdigle su se priče Broja Jedan u kojima se priseća svojih dogodovština od biblijskih vremena na ovamo; nezaboravne su i mudrosti koje špijuni obilno serviraju: „Bolje živeti sto godina kao milijunaš nego sedam dana u bijedi!“ (Bob Rock), „Halo, Bing! Kako brat? Opet u zatvoru?“ i „Cijena? Prava sitnica!“ (Sir Oliver), „Ja sam odvijeć star, ali poslušaj moj savjet!“ i „Ako kaniš pobijediti, nipošto ne smiješ izgubiti!“ (Broj Jedan). Ne mogu se zaboraviti ni natpisi na Grunfovima majicama: „Bolji je častan bijeg nego nečasna smrt!“, „Tko spava nije budan“, „Tko hoda ne trči“, „Tko lijeti vrijedi, tko ne lijeti ne vrijedi!“ Strip je bio ’upakovan’ u sveske sa po dve slike na stranici. Crtež je karikaturalan sa prepoznatljivim kjaroskuro odnosom svetla i tame. Osim u Italiji „Alan Ford“ je zakratko izlazio u Francuskoj, objavljivan je u Brazilu i Holandiji ali je ubedljivo najpopularniji bio u socijalističkoj Jugoslaviji. Posle 75 epizoda Magnus je svoje mesto prepustio drugim crtačima. Bunker je 1983. oformio svoju izdavačku kuću „Maks Bunker pres“ u koju je preneo „Alana Forda“. Kao kuriozum pomenimo da je krajem 1980-tih po ovom stripu snimljena i crtana serija za video tržište, koja je ostala u granicama italijanskog tržišta. Strip i dalje izlazi, stvaraju ga novi scenaristi i crtači.

            Godine 1972. „Alan Ford“ je osvanuo na trafikama SFR Jugoslavije, u okviru Vjesnikove edicije „Superstrip“, koju je delio sa Čeličnom kandžom, Paukom, Uranelom, Dijabolikom, Narednikom Ajronsajdom. Inicijator objavljivanja i prevodilac bio je tadašnji urednik Nenad Briksi (ljubitelj stripova i krimića, autor serije romana o detektivu Timoti Tečeru); vremenom je Alan Ford zaslužio svoju samostalnu ediciju koja je trajala sve do ratnih 1990-tih, posle kojih je svaka republika-država imala svoje izdanje ovog stripa. Ondašnjem socijalističkom umetničkom savetu izdavača kritika kapitalizma bila je zanimljiva i po volji ali je tokom vremena nekoliko epizoda manje ili više cenzurisano (isecanjem pojedinih sličica ili stranica, brisanjem ili prepravljanjem replika); jedna epizoda je  zabranjena - ona u kojoj se pojavljuje i najveći sin naroda i narodnosti, drug Tito u izdanju za koje su nadležni smatrali da nije dovoljno afirmativno. Osim veselih dogodovština, pravi ’štimung’ stripu dao je Briksijev nadahnuti prevod koji spada u vrhunske domete ovog zanata jer je original nadogradio ingenioznim rečeničkim sklopovima i kovanicama. Znalci s prezirom govore o kasnijim prevodima Alana Forda; Briksijev hvatsko-srpski prevod je etalon za Alana Forda, kao što je jedini ’pravi’ prevod Asteriksa onaj iz Marketprintovog „Asteriksovog zabavnika“. Čak i u vreme ratova u Hrvatskoj i Bosni, u Beogradu je pozorišna predstava „Alan Ford“ igrana na Briksijevom jeziku.

            Za mlade iz 1970-tih, „Alan Ford“ je postao obavezna lektira, znak generacijskog raspoznavanja i identifikacije. Saživljavanje sa ’ružnim, prljavim i (pomalo) zlim’ junacima bilo je gotovo instantno. Polusvet sa ivica velegrada bio je dovoljno provokativan i inspirativan za mlade socijalističke pionire; pitanje je samo da li je ta ljubav cvetala zato što su uživali u štosovima ili su prepoznavali kritiku ’trulog Zapada’; ili su poverovali kako i  ’jadni i bedni’ mogu da nađu mesto u tom svetu (nadajući se da će i za njih, ako prebegnu, biti mesta). A možda je ta groteska prepoznata (makar i nesvesno) kao najava ’smutnih vremena’ koja čekaju ove prostore, bačene na milost i nemilost političarima/vojnicima/kapitalistima/bandama svih boja i oznaka? Kako bilo da bilo, vesele TNT zgode i nezgode su čitane i prepričavane, a pojedine replike su ušle u svakodnevni govor. Mladi JU i ex-JU umetnici u svojim delima (rok, strip, literatura) često su davali posvete ovom stripu. Iako nigde u svetu, osim u zemlji nastanka, ovaj strip nije zaživeo, mada je i kvalitet stripa godinama (neminovno) opadao, „Alan Ford“ je bio i ostao kultna pojava na ovim prostorima. Kompleti brojeva „Superstripa“ veoma su traženi, stare epizode se preštampavaju i, što je najinteresantnije, strip je omiljen i među generacijama stasalim u vremenu video-igrica i kompjutera, što samo znači da je tačka uverljivosti, razumevanja i identifkacije u „Alan Fordu“ izdiguta na nivo koji premaša dnevno i bliži se univerzalnom.

(2012)

BEKSTVA IZ LUDAČKE KOŠULJE „Zvezdana lutalica“ Džek London, izdavač Esotheria, Beograd, 1996.

Džek London (1876-1916), na našim prostorima, ponajpre je poznat iz školske lektire kao pisac knjiga o prirodi, životinjama i ljudima u snegovima Aljaske. Odraslijim čitaocima, u neka druga ideološka vremana, bili su interesantni njegovi socijalno-levo angažovani romani. U svakom slučaju, o bilo kojoj temi da je reč, u pitanju su bile tvrdo naturalističke pripovesti. Roman „Zvezdana lutalica“ unekoliko odstupa od ovakvog Londonovog ’zaštitnog znaka’. Naime, u ovoj knjizi autor pravi fantastički izlet kome su u osnovi učenja o prevlasti uma nad materijom, reinkarnaciji i kolektivnim sećanjima. Iako nije želeo da se bavi nematerijalnim pojavama jer ih se, kako je sam izjavljivao, zasitio u detinjstvu, pošto su oba njegova roditelja upražnjavala spiritističke i slične prakse u kojima je mali London morao da uzme učešća, u ovom romanu je posegao za ezoterijskim učenjima želeći da konfrontira duh i duhovnu nadmoć prema ponižavajućem telesnom trajanju američkih zatvorenika s početka ovog veka. Kako je i sam, zbog skitanja, bio neko vreme u zatvoru, pisac je, iz prve ruke, bio upoznat sa svom brutalnošću tadašnjeg kaznenog državnog sistema i, ostajući dosledan svojim humanističkim opredeljenjima, pokušao da ga, kroz svoju prozu, raskrinka. Stoga su poneki delovi priče, upravo zbog zadatka koji im je dat, naglašeno didaktički i proklamatorski. Brutalnost ’vaspitnih’ metoda, posebno specijalitet – vezivanje zatvorenika u ludačku košulju i držanje tako sapetog čoveka danima u samici, što mnogi nisu preživeli – ne ostavlja ravnodušnim ni današnje čitaoce a otkrivanje ovih postupaka u vreme kada su bili aktuelni svakako je imalo veliki odjek.

            Londonov junak, danima vezan, praktikuje, da bi pobegao od nesnosnih bolova, tehniku ’male smrti’ kojom se odvaja od tela i proživljava mnoštvo svojih ranijih života u različitim istorijskim epohama, od praistorije do bliske prošlosti. Ove epizode su prilika da se ispriča nekoliko zanimljivih priča kakve su ona o karavanu američkih doseljenika koje su pobili sunarodnici mormoni (što je istorijska činjenica), o Ponciju Pilatu i Isusu (London je bio ubeđeni materijalista ali ga je ličnost Spasitelja privlačila i nameravao je da napiše roman o njemu) ili o brodolomniku na pustom ostrvu koji preživljava ubijajući foke; i preostale priče su sa različitih, egzotičnih meridijana (od pustinja Bliskog Istoka, tropskih ostrva do Južne Koreje). Svaki do segmenata je moguća skica za roman i stilska vežba.

            „Zvezdana lutalica“ poslednje je Londonovo, kako njegova kći kaže, ozbiljno napisano delo. Objavljeno je 1914., dve godine pre njegove smrti i apartno je u odnosu na celokupni njegov opus (obzirom da i Londonova SF dela imaju čvrste uzročno-posledične postavke i teorijska utemeljenja). Mistički osnov ovog romana pisac je u jednom pismu prijatelju objasnio (opravdao) rečima: ’Osnovna poruka knjige je da duh pobeđuje’.

(1997)