Zdušno prihvatajući (ne samo)
pionirski značaj teorijsko-istorijskog poduhvata doajena Zorana Živkovića kao
temeljnu “bazu” utemeljenja savremene srpske (naučne) fantastike, nećemo imati
problem da shvatimo i značaj Ilije Bakića koji u ovom bipolarnom odnosu
autoriteta preuzima sledeću etapu, ili da budemo dosledni, on teorijskim i
spisateljskim radom predstavlja “nagradnju”.
Bakić je pesnik, esejista i prozni pisac
koji je afirmaciju ostvario na polju književne (naučne) fantastike: od srpske
verzije kiberpanka, preko postapokaliptičkih ratova do mitskih bezvremenih
epoha koje su izgubile sve svoje bogove. Autor je leksikona “101 lice
fantastike”, kao i čitavog niza pesničkih i proznih knjiga, a njegova dela su
zastupljena u brojnim antologijama srpske (i jugoslovenske) fantastike.
Moglo bi se ustvrditi, bez ikakvog
kolebanja, da je senzibilitet Bakića-pisca, takođe (spomenuto) bipolaran; s
jedne strane, akcenat je na onom “naučno” iz već spomenute sintagme koja označava
žanr. Baš kao i njegov veliki prethodnik, Gibson, u skladu sa teorijskim pomeranjem
granica u skladu "sukoba sa drastično promenjenom stvarnošću", u
svojim ranijim pričama (romanima) - na
primer “U odvajanju” – on ume lagodno da ispoštuje podžanr zvučnog naziva
"kiberpank" i pomaže nam da uhvatimo kreativnu kopču sa svetom ideja
koje već godinama kolaju našom malom planetom... Zemlja u bliskoj budućnosti (čitaj:
danas!) više nije ni na nivou sećanja jednaka jučerašnjem danu: ona je mračna,
distopijska i prepuna (ekoloških) katastrofa, a moć međunacionalnih korporacija
više i nije merljiva, ona je činjenica. Plutamo virtuelnim prostorom (pre)savršenih
kompjutera, a "stvarni" život je samo slika koja nam oduzima vreme i
kazuje kako je dosadno tako "obično živeti". Život u Matriksu možda i
nije naš izbor, nego nametnuti stil: surov je i realan svet budućnosti koji nam
je predočen - mi, kanda, živimo u jednom
kompjuteru ogromnih razmera. A, s druge strane stvaralačke dihotomije, Bakić u jednoj
od novela koja je upravo pred nama, “Vetar ne nosi ničije glasove”, o decenijskom
ratu, sa akcentom na “fantastika”, predstavlja pseudoOdiseja iz alternativnog Trojanskog
rata, jednog od Trojanskih ratova što se nebrojeno puta, u različitim vidovima
odvijaju u svim prostorima i vremenima, koji se bori i ne uspevajući da stigne
na samo imaginarno poprište jer mu je dodeljena “sveta dužnost” seče stabala za
lomače palih ratnika. On, dakle, samo željeno poprište bitke i junaštva neće ni
videti ni osetiti, dok se oko njega neumitno osipa vreme koje Sve pretvara u
prah.
Zbirku “Četiri reke izviru u raju i
ine plovidbe” (Agora, 2019) čine tri novele – Prahovi ma čiji, Vetar ne nosi ničije
glasove i Četiri reke izviru u raju – objedinjene oko istog motiva: plovidbe
rekom-morem-okeanom. Ali, to nije plovidba nervoznog Gordona Pima po mare incognita romantičarskog očaja niti
znojavo putovanje bezvoljnog kolonijalnog trgovca Kerca niz tok reke koja teče
između mračnih stabala i mreže lijana nepoznate džungle, nego pre divlja i
nejasna plovidba u magli u kojoj se i seni bogova davno pomrlih rasipaju u prah
na tek ovlašni dodir, plovidba u kojoj se svet bez obala osipa i nestaje pred očima
već mrtvih junaka. Mrtvih, a da im to još nije poznato, jer nema, a nije ni
bilo, nikog da ih o tome obavesti:
“Nebo je tvrdo i kruto i moraće jednom
da prsne, da otvori prolaz kojim ćemo se uspeti do bogova noseći oštrice kao
ponude.”
Jedna od mogućih pretpostavki je da se
sve dešava u ono vreme u kojem je aktivno radila škola za čarobnjake koju su
pohodili Legvinovi junaci, pa sigurno nikog ne bi začudilo da su Bakićevi
Mornari, Navigatori, Kapetani i Trgovci u nekom trenutku, čak, ugledali i barku
u kojoj je mag Ged baš bacao vraybinu i punio vetrom jedro svoje skromne barke
jureći nekog od zločestih zmajeva. Ili onog istog
Geda koji prati Senku u pustošnoj Zemlji mrtvih. Ovi junaci, ni malo svesni stanja
koje kazuje da nije važan cilj, nego putovanje, ipak znaju da se ploviti mora,
ali ne i živeti: navigare necesse est, vivere non est necesse. Baš kao što je njihova
plovidba pre tragično putovanje rekom Stiks, nego što je melanholična i tihoplačljiva
poslednja avantura Gandalfa, Froda i vilovnjaka koji napuštaju ovaj svet odlazeći
zauvek iz svojih, ali i naših života.
Veliko je zadovoljstvo čitati ove novele Ilije Bakića. NJihov ritam oseća
damare čitaočevog krvotoka i prati ravnomerni bam – bam njihovog ustreptalog
srca. I kao da govori: sve prolazi, i baš kao što su istekla naša ovozemaljska
dela, dok plačemo i tugujemo na poslednjoj plovidbi ka životu Iza, znaj, čitaoče,
i vreme tvojih dela će isteći.
(“Književna
fantastika” br. 08, jun 2019.)
0 komentara:
Постави коментар