POVRATAK KRALJA PONOĆI NA SVETLA LITERARNE SCENE ili NACISTI ZAVRŠILI NA ANTARKTIKU - „Lun i kraljevi ponoći“ Tihomira Jovanovića; izdavač „Everest media“ 2019.

Posleratna Jugoslavija u svojim inkarnacijama, kao Federativna Narodna Republika i Socijalistička Federativna Republika, bila je odista kontraverzna i kontradiktorna tvorevina. Uprkos proklamovanom socijalističkom putu kojim se kretala ona je u mnogo čemu odstupala od rigidnog real-socijalizma zemalja Istočnog bloka. Za ovu priliku pomenućemo samo sferu „popularne kulture“ konkretno najprokaženije forme - strip i petparačku literaturu. Posle početnog otpora pa i zabrane ovakvih sadržaja, kao kapitalističko dekadentnih i opasnih tvorevina, već polovinom 1950-tih (dakle samo deceniju posle rata i početka izgradnje socijalističkog čoveka) stripovi su počeli da dobijaju svoje mesto na stranicama dečijih listova a par godina kasnije krenulo se sa objavljivanjem roto svezaka „zabavnog štiva“. Nedugo zatim ove sadržaje su „proizvodili“ domaći stvaraoci. Jedan od jugoslovenskih centara za stripove i palp romane bio je „Dnevnik“ Novi Sad a urednik edicija „X-100“, „Lunov Magnus Strip“ i „Zlatna Serija“ bio je Mitar Milošević (1924-1995), pisac i novinar. I, kada je za novi broj „X-100“ zafalio roman on je, pod pseudonimom Frederik Ešton, stvorio Luna, kralja ponoći, palp heroj „Made in Yugoslavia“ koji će uspešno parirati uvoznim junacima i na čijim će avanturama odrastati par generacija pionira i omladinaca. Poštujući pravila edicije kojoj je urednik, Milošević/Ešton je Luna (u „civilu“ Donalda Sikerta) smestio u beli kapitalistički svet (prevashodno u London mada je Lun odlazio na mnoge ekskurzije širom Zapadnog sveta), među svakojake kriminalce kojima uspešno kvari podle planove (od običnih otimačina do sofisticiranih podvala i grandomanskih želja za osvajanjem sveta) zajedno sa dobrodušnim snagatorom Mekfersonom; ima tu mesta i za Lunovi lepu i hrabru devojku Džejn Vitington, spretnog novinara Artura Markinča te niz povremenih likova. Ešton je napisao 70-tak romana koji su imali neverovatne tiraže (čak i po120.000 primeraka) i bili više puta preštampavani. Raspad Jugoslavije doneo je i propast šarenih svezaka na trafikama te promene interesovanja novih generacija pa je Lun, pošto nije prerastao u „franšizu“, bezmalo pao u zaborav. Pamtile su ga samo starije generacije koje su iščitavale polovne sveske „X-100“. Ipak, Lun je ostao prepoznatljivi pojam kulture druge polovine XX veka i, makar po čuvenju, prešao u XXI vek u kome se njegov „lik i delo“ pominju u novim kontekstima. Tako je Udruženje građana fanovi naučne fantastike SCI & FI, 2010.g. raspisalo konkurs za priče o novim Lunovim avanturama a upravo se pojavila i knjiga „Lun i kraljevi ponoći“ Tihomira Jovanovića. Jovanović (1955) je znano ime u krugovima žanrovske fantastike i, osim mnoštva priča rasutih po časopisima, fanzinima i antologijama, objavio je knjige „Palisade i čadori“, „Baba Mandini krugovi“ i „Agencija 51“; prve dve su smeštene u izmišljeno srpsko selo okruženo osmanlijskim osvajačima i svojevrsni su omaži stripu „Asteriks i Obeliks“ i domaćem „Dikanu“ dok je „Agencija 51“ na tragu strip klasika „Alan Ford“. Najnovija Jovanovićeva knjiga, kako i naslov kaže, bavi se dogodovštinama Luna i čine je tri novele. U prvoj, po kojoj je i knjiga dobila naziv, Lun, kralj ponoći sreće „prirodne“ kraljeve ponoći - vampire, prognanike iz Rumunije koji pokušavaju da nađu svoje mesto u modernom svetu (što podrazumeva i redovne obroke u kojima „hrana“ strada). Obračun sa vampirima završava se, ipak, kompromisom pa oni (uprkos žrtvama) odlaze iz Londona.

            „Lun i Neu Schwabenland“ vodi kralja ponoći na Antarktiku gde su Nacisti osnovali svoju bazu i vrše eksperimente sa novim oružjima kojima žele da zagospodare svetom; za ove potrebe oni vrbuju i svoj stari kadar - von Brauna - koji sada radi za Amerikance. Sem američke vojske, Lunu i Mekfersonu će, u eliminisanju Naci pretnje, pomoći još jedan stari palp heroj - Dok Sevidž, čovek od bronze. Završna avantura. „Lun i Teslino tajno oružje“, dešava se na domaćem terenu, u Beogradu. Tajni agenti velikih sila zainteresovani su za otimanje Teslinih spisa iz novootvorenog muzeja, u kojima se, kako se nadaju, nalaze i nacrti za moćna oružja. Lun dolazi na lice mesta da bi sprečio eventualne krađe jer bi to moglo da znači novi rat i uništenje sveta. U povratku kući slavnim Orijent ekspresom, Lun i Mekferson će, iz prikrajka, ugledati i legendarnog Herkula Poaroa ali se s njim neće družiti.

            Jovanović je naučio lekcije iz pisanja petparačkih romana i verodostojno oponaša njihov stil - tempirano smenjivanje dijaloga i fizičke akcije, napadnu jednostavnost, laku deduktivnost, bombaste izjave i lakonske zaključke - insistirajući čak i na tehničkim greškama (ponavljanje veznika i rečci, gramatičke netačnosti). Ipak, humorni (pa i cinični) odmak od dešavanja te intertekstualnost daju tekstu potrebnu (kritičku) distancu od originala (ali i od, u svetu popularne, „fan fikcije“ koja se svodi na puko oponašanje). Pomenuti odmak potcrtava i naslovna korica iz pera čuvenog Željka Paheka.

            Rečju, „Lun i kraljevi ponoći“ može se iščitavati - u zavisnosi od ambicija konzumenata - kao izuzetno zabavno štivo obojeno patinom prošlih vremena ali i zanimljiv literarni proizvod nastao poigravanjem obrascima nekada prezrene palp (para)literature.

(„Dnevnik“, 2019.)