Prevođenje
umetničkih dela iz jednog u drugi medij večiti je zanatsko-stvaralački izazov
sa vrlo neizvesnim/promenjivim rezultatima. Ipak, brojne neuspešne adaptacije
nisu obeshrabrile one voljne da reči pretvaraju u slike (statične ili pokretne)
odnosno „nepomične“ slika u „pomične“. Agilni strip izdavač „Darkwood“
obradovao je znatiželjne čitaoce albumom „Mitovi
o Ktuluu“ koji sadrži devet segmenata nastalih na osnovu priča kultnog
horor autora Hauarda Lavkrafta (1890-1937)
i oživljenih potezima pera i četkica majstora Alberta Breće (1919-1993). Između stranica ispisanih slovima i
tabli sa crtežima posredovao je još jedan umetnik - adaptacije je sačinio Norberto Buskaglija i njegova se uloga u
stvaranju ovog dela nikako ne sme zanemariti jer je Lavkraft pisac koji svoje priče ne temelji isključivo na akciji, na
fizičkoj radnji tipa „junak je išao od tačke A do tačke B i na putu mu se
dogodilo to-i-to“. U Lavkraftovim
pričama, naravno, postoji i taj nivo dešavanja ali itekako ima i „statičnih“
segmenata sa svakovrsnim pojašnjenjima ili spekulacija te razmišljanjima,
dilemama i sumnjama junaka. Lavkraft
je majstor stvaranja i razvijanja tenzija, teskobnih atmosfera odnosno građenja
opipljive, gušeće nelagodnosti. U dostizanju ovih ciljeva on je koristio sva
dostupna mu sredstva, od znanih obrazaca (ukleta mesta i građevina, mistična
znanja) do česte, manirističke (i preterane) upotrebe pojedinih termina
(čudesno, gnusno, zlo, prokleto). Krajnji rezultat svih tih napora jeste proza
vrlo specifične atmosfere, prepoznatljive tematike, zapleta odnosno raspleta. Lavkraft je niz priča zasnovao na
premisi postojanja skrivenog i trenutno primirenog zla nezemaljskog porekla
koje je sposobno da bez muke uništi ljudski rod. Naznake postojanja tih
„starih“ bića koja su postojali pre pojave čoveka - a koja on nije u stanju čak
ni da racionalno pojmi - ili njihovih inkarnacija vidljive su u bizarnim
dešavanjima u izolovanim gradićima, među izgubljenim ruševinama ili u susretima
sa neobičnim kreaturama. Junaci priča kao obični, normalni ljudi spoznaće strah
i užas koji seže do primarnih nivoa njihove ličnosti i, zbog tako dubokog
potresa u temeljima svog bića, neće više biti oni koji su do tada bili. Lavrkaft govori o kratkotrajnim, krhkim
obrazinama civilizovanosti ispod kojih su slojevi animalnih reakcija i
neprestanog straha od uništenja u najstrašnijim fizičkim i duševnim mukama; a
ti primerni slojevi mogu izroniti na površinu u svakom trenutku (kao što i
prepotopsko zlo može izmileti iz dubina podzemlja i mora).
Egzistencijalni
užas koji Lavkraft opisuje (škrto u
odnosu na kitnjaste opise drugih tema) a bogato naznačuje u senkama i slutnjama
valjalo je pretočiti u novi medij - u strip
kao spoj teksta i slika koji poseduje sopstvenu dinamiču logiku. Zadatak
adaptacije izvršio je Norberto Buskaglija
vrlo korektno mada ne i bez teškoća (što je vidljivo u segmentima punim teksta
a bez slika); strip kvadrati
poprilično su opterećeni tekstom što je bitno usporilo ritam i ograničilo crtež
tako da je, u krajnjem, ovaj rad vrlo blizu formi ilustrovane priče. Da krajnji
rezultat, ipak, bude strip zasluga je
proverenog majstora Alberta Breće
koji je svoj zanat pekao na brojnim rutinskim strip zadacima (kaubojcima, ratnim, krimićima) da bi dostigao do
remek-dela kakva su „Mort Cinder“, „Če“,
„Etenaut“ ili „Izveštaj o slepima“.
Sa tako bogatim iskustvom koje podrazumeva i mnoge crtačke eksperimente i
egzibicije (čak i u krimićima) Breća
je mogao da bira kakav će biti vizuelni lik Lavkraftovih
fantazija i fantazmagorija. Kako bi potcrtao „normalnost“ Breća „običan“ svet crta realistično (što važi i za građevina,
naselja); što je prisustvo natprirodnog, zlog i zloslutnog veće to su i oblici
apstraktniji pa su zgrade i lokaliteti groteskniji a čudovišta amorfna, bez
lako prepoznatljivih (u petparačkoj mas produkciji uobičajenih) oblika.
Gledalac često mora da se dobrano zagleda u crtež i u linijama, tačkama i mrljama
sam „izgradi“ lik moćnih monstruma. Ovakav crtački stil svakako je izazovan,
intrigantan i inovativan (omogućen je, u krajnjem, i dužinom-kratkoćom stripova,
uglavnom od 5 do 15 tabli) te zahteva aktivno učešće konzumenata. Naravno,
pošto su priče crtane u dužem vremenskom periodu od 1972. do 1975. primetni su
i stilski pomaci (u većim ili manjim „dozama“ realističkog crteža) koji,
sveukupno, doprinose vizuelnom bogatstvu i atraktivnosti albuma.
Rečju, „Mitovi o Ktuluu“ su izuzetan spoj Lavkraftovih mračnih vizija o ljudskoj
nemoći spram užasa koje kriju njegova psiha, svet i svemir i majstorski
osmišljenog i realizovanog Brećinog
grafizma koji je sve te vizije, potpomognut Buskaglijinim
funkcionalnim adaptacijama, zaokružio u sjajan strip.
(„Dnevnik“, 2019.)
0 komentara:
Постави коментар