POTERA ZA NEZGODNIM, SUBVERZIVNIM SLIKAREM - „Ubijte Karavađa!“ Đuzepe de Nardoa i Đampjero Kazertanoa; izdavač: Darkwood 2017.

Agilni izdavač „Darkwood“ neguje više edicija čime „pokriva“ široku lepezu strip ponude; među njima je i serija meko ukoričenih svezaka pod zajedničkim imenom „Jedno doba, jedna priča“ potekla iz okrilja italijanskog strip giganta „Sergio Bonelli Editore“. Reč je samostalnim („one shot“) strip pričama na stotinjak stranica smeštenim širom zemaljskog šara i istorijskih perioda koje, manje ili više uspešno, rade brojne strip zanatlije-profesionalci. Cilj ovih svezaka je da budu zanimljive i uzbudljive odnosno korektno iscrtane. Šefovi „Bonellija“ od svojih radnika ne traže remek-dela već dostizanje produkcijskih standarda. Scenaristi i crtači, sa svoje strane, na tim sveskama „peku (strip) zanat“ i spremaju se za zahtevnije zadatke. Konzumenti ovakvih izdanja željni su, pre svega, kvalitetnih zabavnih „priča u slikama“. Ukoliko se kockice mozaika sklope - što uprkos naporima nije ni malo lako - rezultat treba da zadovolji sve u lancu: izdavača koji nudi dobar proizvod, stvaraoce koji su uspešno završili radni zadatak i publiku koja ima zanimljivo štivo kojim će ispuniti slobodno vreme i, ako je zadovoljna, potražiti novu svestu te edicije. Sve navedene uslove ispunjava epizoda „Ubijte Karavađa!“ scenariste Đuzepe de Nardoa i crtača Đampjero Kazertanoa objavljena, u punom koloru na 130 stranica, kao „Specijal“ edicije „Jedno doba, jedna priča“. Po čemu je ova priča zanimljiva?

            Intriga se plete oko stvarne ličnosti - slikara Mikelanđela Merizi Da Karavađa (1571-1610) koji je, za svog kratkog života, bio slavljen i osporavan pa zaboravljen i tek u XX veku ponovo „otkriven“ i priznat za jednog od genija likovne umetnosti, preteču baroka i naturalizma. Njegov život buran je i kontraverzan kao da su ga izmislili preterano revnosni holivudski scenaristi. Dušebrižnike je iritirao slikama na religijske teme u kojima je nedostajalo svetosti i uzvišenosti jer su sve njegove postavke bile suviše obične, suviše trivijalne a likovi preterano nalik prostom puku. Karavađo je posprdno nazivan slikarem golih, prljavih, žuljevitih stopala koji svojim delima pothranjuje napredovanje jeresi koja ugrožava katoličku veru. Formalni povod za njegovo dugogodišnje bežanje iz Rima bila je optužba za ubistvo u dvoboju - zbog naslaganja u rezultatu teniskog meča(!) - zbog čega je Karavađo osuđen „proglasom na smrt“ po kome je, u granicama papske država, bilo ko mogao da nad njim izvrši smrtnu kaznu. Slikar ipak nije ubijen jer je bio pod zaštitom moćnih ljudi koji su pred papom pokrenuli postupak za Karavađovo pomilovanje. U stripu kardinal Vilanova, koji prezire slikarevo opasno delo, angažuje kapetana Pabla da eliminišu slikara. Istovremeno, brat čoveka koga je slikar ubio angažuje plaćenika Lagarda da bi osvetio brata. Rivali ne uspevaju da se dogovore o podeli nagrade (iako je slikar van njihovog domašaja) pa „smeštaju“ jedan drugom zamke kako bi omeli suprotnu stranu da prva stigne do plena. Karavađo traži utočište na Malti i, zahvaljujući zaštitnicima, postaje član Bratstva malteških vitezova što izaziva revolt nekih od vitezova koji žele da ga izbace iz svojih redova. Posle još jednog incidenta slikar beži iz tamnice i upada u klopku plaćenika iz koje ga, barem privremeno, spasava Pablo. Karavađo beži dalje, skrivaju ga poštovaoci ali ga izdaje zdravlje pa pakuje slike i plovi za Rim kako bi izmolio oprost. Ipak, kao teškog bolesnika ga pre kraja puta iskrcavaju u zamak na obali; on ne miruje već ustaje iz bolesničke postelje i u delirijumu kreće za svojim brodom ali pada... Slikara na samrti sustiže Pablo koji više ne želi da ga ubije jer gaji duboko poštovanje prema Karavađu i njegovom delu a kad slikar umre Pablo brani njegovo telo od Lagarda. Ipak, i Pablova sudbina je zapečaćena jer kardinal Vilanova traži plaćenikovu glavu i Karavađove slike...

            Mešanje fikcije i fakata u stripu uverljivo je i na tragu „istorijskih trilera“. Priča je sagledana iz vizure plaćenika koji postaje prijatelj svoje nesuđene žrtve i to ovom stripu daje potrebnu dozu egzotičnosti i intrige a zaplet „snabdeva“ uvek dobrodošlim scenama kovanja zavera, potere, sukoba i mačevalačkih dvoboja. Crtež je uspešno ispratio dešavanja, posebno ako se ima u vidu da je izgled tabli stripa strogo formalizovan - tabla najčešće ima tri kaiša po dve sličice - pa nema mesta za montažerske egzibicije.

            U konačnom svođenju utisaka strip „Ubijte Karavađa!“ sasvim je korektno ostvarenje koje u potpunosti ispunjava svoju svrhu/namenu zanimljivog štiva koje prevashodno treba da zabavi i malo pouči svog čitaoca.

            („Dnevnik“, 2018.)