Darko
Tuševljaković (1978) znan je široj literarnoj javnosti kao dobitnik
Evropske nagrade za književnost za
2016. godinu dok ona druga publika, profilisana odnosno okrenuta
književnoj-žanrovskoj fantastici,
Tuševljakovića prati od početka ovog veka, kroz periodiku i tematske
antologije-zbirke, roman „Senka naše
želje“ (2010) i samostalnu zbirku priča „Ljudske
vibracije“ (2013). U njima je autor iskušavao kako žanrovske obrasce tako i
svoje sposobnosti da ih ispisuje, varira, menja i nadilazi. U tom je kontekstu
roman „Jaz“ iskorak u svetove
realističke proze kojim se širi polje spisateljskih interesovanja odnosno
potvrđuje sopstveni talenat i samosvojnost. Znatiželjni čitalac se iščekujući
novu knjigu nalazio pred bar dve dileme: da li će se nastaviti redosled-smena
roman-zbirka priča odnosno koji ugao gledanja na svet će pisac odabrati - fantastičarski ili realistički. „Naknadne istine“ su zbirka priča te,
dakle, prate dosadašnji ritam-smenu žanrova-formi; s druge strane, ova knjiga
„izmiruje“ dva naizgled suprotna (često i suprotstavljena) principa jer
„koristi“ oba što svakako nije uobičajeni manir obzirom da realisti ne zalaze (nimalo
ili ne prečesto) u fantastiku;
„fantastičari“, posebno oni naklonjeni žanru, pak, poslednjih godina sve
češće zalaze u realizam. Tuševljaković
se u ovoj knjizi slobodno, sigurno i uverljivo kreće kroz obe teritorije. Čini
se da je ta sposobnost - ma koliko ovo paradoksalno zvučalo - posledica ulaska
u literaturu iz „ugla“ žanrovske književnosti (uz koji ide i svest o
potcenjivačkom odnosu etablirane, akademske kritike) i ustrajnog osvajanja
novih umetničkih prostora; sa svoje strane barikade autori iz takozvanog
„glavnog (realističkog) toka“ uopšte nemaju ni želju ni volju da razvijaju i
šire svoja interesovanja (potpomognuti u toj pasivnosti stavom da je sve van
„glavnog toka“ paraliteratura nedostojna ozbiljnih autora).
„Naknadne istine“ u svojih osam celina,
u rasponu od kratke priče do novele, uprkos tematskoj raznolikosti, imaju niz
dodirnih tačaka: sve su urbane i smeštene na prostore bivše Jugoslavije te razmatraju probleme
susreta realnog i nadrealnog/fantastičnog
odnosno proboj i „preklapanje“ fantastike
sa „suvom“ stvarnošću što se, u krajnjem, pokazuje kao katalizator odnosa i
način da se oni sagledaju u svetlu iznađenih rešenja (uz koje idu i naknadne
spoznaje/istine). Početna priča, „Drina,
bez filtera“ u ovom nizu je najdublje uronjena u realno - blisku ratnu
prošlost 1999. g. - a njen odmak od stvarnosnog upravo je u naslovu koji se
može iščitavati kao humoristička dosetka (koja nije lišena ciničnog taloga) odnosno
iskorak u stranu od vidljivog i trezvenog. „Jahači
magle“ relativizuju viđeno/prepostavljeno i daruju mu dimenziju
tajanstvenosti koja iskrsava pred (nespremne) drugove zagubljene u ispraznom
trošenju sopstvene mladosti. Uloga primarnog pagansko-magijskog doživljaja
sveta u džunglama (lokalnog, skrpljenog) velegrada preispituje se u „Lavirintu“ dok „Neizrecivo oružje“ prefinjeno traga za ostacima prošlosti u
svakodnevnim navikama i predmetima. Pripovest o tajanstvenom strancu na
aerodromu („Karantin“) koji, čini se,
ima uvida u drugojačije bitisanje čime privlači kolebljivog znatiželjnika sugeriše
„realno“ postojanje spoljnog odmaka od tekuće, rutinske stvarnosti. „Sebastijan“ je, pak, neko/nešto iz
paralelne stvarnosti sa snagom da pruži traženu utehu (drugačiju od one
svakodnevne, otrgnute iz mučne realnosti); njegovo (nevidljivo) prisustvo i
(vidljivo) odsustvo jednako su značajni za doživljaj mlade medicinarke u željno
očekivanim trenucima „preklapanja“
različitih stvarnosti. Završni, „Zvuk stanveja u praznoj sali“ jasno, bez dilema i
nedoumica, prepliće realnosti u liku imaginarnog dečakovog druga iz drugog rata
koji se podudara sa onim što se upravo „stvarno“ rasplamsava. I ovde
preklapanje donosi olakšanje i rasterećenje ali i utvrđuje saznanje da se u
paralelnim stvarnostima ponavljaju jednako fatalna događanja.
Svi Tuševljakovićevi junaci - od dečaka do
mladih ljudi koji su na pragu zrelosti - pokušavaju, manje ili više voljno i
(ne)spretno da spoznaju sopstvenu egzistenciju i učine je boljom-podnošljivijom
usred okruženja koje nije ni malo prijateljsko, mnogo traži/otima a ne daje ni
utehu ni izlaz. Bekstvo iz tog obruča nevolja fizički nije moguće a drastični
preokreti ne donose oslobođenje. Provala nestvarnog ili nadstvarnog u ovu
realnost iz nekih paralelnih svetova je, sa zahvalnošću prihvaćena, uteha za
gubitnike (na korak od nervnog sloma) odnosno izvor varljive nade da se može
pobeći u neke bolje svetove. Naravno, cena tog bekstva nije mala jer znači
odricanje barem od jednog dela sebe - od sopstvene (samo)svesti i „zdravog
razuma“ (koji baš i ne funkcioniše „ispravno“ u izvanrednim, smutnim vremenima).
Pisac
u svojim kazivanjima odbija da bude prepoznatljivo jednostran, da se kreće
stazama utabanih značenja i objašnjenja. On spremno problematizuje viđenja
događaja i ne nudi definitivne odgovore tražeći tako od čitaoca da aktivno
učestvuje u pričama i da dograđuje/domišlja pročitano. Škrtost izraza je, pak,
pomešana sa neočekivanim slikama i metaforama što uspešno boji atmosferu ovih
proznih uvida u bizarne mentalne intime.
U
konačnom sagledavanju, „Naknadne istine“
Darka Tuševljakovića otkrivaju se kao intrigantna i zanimljiva knjiga kojoj
svakako treba pokloniti puno čitalačko poverenje što će biti višestruko
nagrađeno vanrednim literarnim doživljajima.
(„Dnevnik“,
2018.)
0 komentara:
Постави коментар