Mačke su (kao i psi) stari junaci stripova - od mačka Feliksa
i Maca Šize, preko Toma, večitog Džerijevog neprijatelja, smešne Supermace,
Azraela, ljutog neprijatelja Štrumpfova,
do Bleksada,
detektiva-egzistencijaliste, uz bezbroj mačaka kao sporednih junaka i statista.
Svaka od ovih maca specifična je i neponovljiva. Ipak, postoji jedan mačak,
lenj i zamoživ, namćorast i sklon prežderavanju koji je, uprkos manama, svima
drag - naravno, reč je o Garfildu,
narandžasto-prugastom i debelom i izuzetnom. Rođen je ispod olovke Džima Dejvisa (1945) a svetlo
belosvetskog dana ugledao je 19. juna 1978. godine i sve do danas dolazi u
domove mnoštva porodica zahvaljujući strip kaiševima i tablama koje štampaju
dnevne novine - 2002.g. pojavljivao se u skoro 2.600 novina!
Naravno,
kada neko postoji tako dugo i svojim doživljajima raduje nekoliko generacija
čitalaca, pre ili kasnije će postati nužno da se ove avanture sakupe, proberu i
odštampaju u reprezentativnim knjigama koje će kupiti oni stariji, voljni da se
podsete starih vremena, i oni mlađi voljni da se bolje upoznaju sa svojim
omiljenim junakom. Knjiga „Garfild: Svet
po Garfildu, najbolje priče prvi deo“, kako joj naslov kaže, namenjena je
zadovoljavanju obe kategorije čitalaca. U njoj će se naći prvi kaiš ovog stripa
na kome crtač stripova Džon Arbakl
predstavlja svog mačka Garfilda. Na
drugoj sličici Garfild se predstavlja mislima (jer on ne govori): „Ja sam Garfild, mačak. A ovo je moj crtač
stripova, Džon.“ Džon na glas kaže „Zanima
nas samo to da vas zabavimo.“ ali Garfild ima drugi zahtev i misli: „Nahrani me.“ Džon je „šmušeni šmokljan“ i „štreber“ i prirodna žrtva Garfilda; on veruje da je gospodar
situacije ali je predmet zloupotreba jednog prugastog, lukavog hedoniste. Tu silu
je iskusio i sam Džim Dejvis jer je,
u stvari, nameravao da stvori strip o doživljajima nespretnog Džona ali se Garfild nametnuo snagom svoje ličnosti pa je oteo i glavnu ulogu i
naziv stripa.
Posle
upoznavanja sa glavnim junakom i njegovim „gazdom“ sledi instruktivno predstavljanje
ostalih aktera priča. Tako su tu pas Odi,
dobroćudni, naivni, ne uvek najbistriji Garfildov
suparnik i prijatelj (već prema situaciji na terenu); Arlin je maca koja bi želela da se Garfild zaljubi u nju ali on se najviše sviđa samom sebi; Nermal je mali sivi mačak koga Garfild doživljava kao suparnika i želi
da pošalje što dalje od sebe, čak u Abu
Dabi!; Puki je plišani meda koga Garfild obožava; s vremena na vreme u
strip ušetaju i miševi ali ih Garfild
ignoriše jer zaključuje da nisu hrana koju bi voleo (posebno ne zadah iz ustiju
posle konzumiranja miša). Džon ima
svoje okruženje, najpre porodicu, majku, oca i bracu na selu sa kojima baš i ne
uspeva da se složi; veterinarka Liz
je Džonova simpatija sa kojom nikako
da ostvari željenu emotivno-telesnu vezu; tu je i konobarica Irma, blagonaklona ukoliko joj se
mušterija ne zameri kada postaje opasna i agresivna. Između pomenutih likova
razvijaju se mnogobrojne situacije koje su nadogradnja temeljnih postavki: Garfildovog hedonizma po cenu sitnih i
krupnih smicalica i podmetanja, njegove neverovatne lenjosti, praktične
prevejanosti i zloupotrebe tuđih slabosti i mana. Garfildu ništa nije sveto i sve je moguće žrtvovati za dobar
zalogaj, topao ležaj i dug san. No, ponekad Garfildova
(ne)dela vodi i čista zluradost i želja da se pokaže nadmoć. Obziri, samilost,
pomoć drugome - sve to pada u vodu pred ultimatumom Garfildove proždrljivosti i udobnosti.
Kad stvari
tako stoje nameće se neminovno pitanje - zašto je Garfild tako popularan i omiljen? Odgovor nije jednostran. Čitaoci
vole mangupe koji ne poštuju norme konformizma i etikecije, rugaju se
autoritetima i normama. U cilju dostizanja tog iskoraka iz kolotečine poneko i
ponešto mora da strada - što će publika zanemariti i oprostiti. Ali, naći meru
u prestupima nije ni malo lako, neke šale mogu biti neumerene i nimalo
bezazlene. Kad Garfild ipak pretera
na scenu stupa njegov drugi adut - identifikacija. Masa konzumenata želi da
bude lenja, da spava bez ograničenja, da se dosađuje bez osećaja krivice – rečju,
da radi/ne radi sve što radi/ne radi Garfild.
Publika bi to volela ali ne može jer je uhvaćena u klopku svakodnevnog mučnog obezbeđenja
egzistencije i reklamama nametnutih životnih potreba. Masa bi više volela da
ima raspored kao Garfild: „vreme je za
gozbu. vreme je da udarim psa. vreme je za dremku ispred televizora. vreme je
za popodnevnu paprat. vreme je za 14 sati okrepljujućeg sna“ uz prkosni
zaključak: „ja sam satkan od navika... i
sve su loše.“ S druge strane, publika (svi mi) jako dobro razume situaciju
u kojoj Garfild i Džon „slatko“ ručaju a onda
se smeju čitajući stripove pa Garfild zaključuje:
„kakva divna nedelja! ništa je ne može
pokvariti.“; tad se začuje grebanje na vratima, Garfild ih otvara i užasnut pomisli „o ne! stiže ponedeljak!“ Sa ovim hororom suočava se svaki zapadni
čovek XX i XXI veka i nema mudre sentence koja bi tu stravu ublažila.
Garfild je od
početnog debelog mačka vizuelno uznapredovao, pomalo smršao, pročistio svoje
linije i poboljšao mimiku ali je ostao ljuti zagovornik elementarnog ljudskog
(i mačijeg) konformizma/hedonizma kao vrhunskog ideala širokih masa.
(„Dnevnik“,
2017.)
0 komentara:
Постави коментар