POUČNE ISPOVESTI EKSTREMNOG HEDONISTE - „Garfild: Ja, Džon, Odi i ja, najbolje priče drugi deo“ Džima Dejvisa; izdavač Čarobna knjiga, 2017.

Drugi deo najboljih priča o mačoru, narandžasto-prugastom, gojaznom, lenjivcu i „egomanijaku“, prežderavanju sklonom namćoru koji je, uprkos manama, svima drag - dakle o jednom i jedinstvenom Garfildu - donosi još 140 stranica smeha u koji su vispreno umešani životni apsurdi i mudrosti. Garfild je rođen ispod olovke Džima Dejvisa (1945) a svetlo belosvetskog dana ugledao je 19. juna 1978. godine i do danas dolazi do mali i velikih čitalaca zahvaljujući strip kaiševima i tablama koje štampaju dnevne novine - 2002.g. pojavljivao se u skoro 2.600 novina! Garfild je u ovdašnje stigao početkom smutnih 1990-tih na stranicama „Politikinog zabavnika“ a u ovoj knjizi sam Dejvis je napisao specijalne pozdrave čitaocima iz Srbije.

            Knjiga „Garfild: Ja, Džon, Odi i ja“ nastavlja tamo gde je stala prva odnosno preštampava dogodovštine mačora prema niko nije ravnodušan. Tako će stari čitaoci moći da se podsete stripova koji su ih uveseljavali dok su bili mali a oni koji su sada mali upoznaće se sa dugom istorijom svog junaka koja je započela prvim kaišem na kome crtač stripova Džon Arbakl predstavlja svog mačka Garfilda koji misli: „Ja sam Garfild, mačak. A ovo je moj crtač stripova, Džon.“ Nadalje Džon glasno kaže: „Zanima nas samo to da vas zabavimo.“ a Garfild misli: „Nahrani me.“ Tim kaišem je skiciran osnovni zaplet: Džon je „šmušeni šmokljan“, „štreber“ i prirodna žrtva Garfilda; on je predmet zloupotreba jednog prugastog, lukavog hedoniste (tu silu je iskusio i sam Džim Dejvis jer je, u stvari, nameravao da stvori strip o doživljajima nespretnog Džona ali se Garfild nametnuo snagom svoje ličnosti pa je oteo i glavnu ulogu i naziv stripa).

Pored glavnog junaka i njegovog „gazde“ ostali akteri priča su pas Odi, dobroćudni, naivni, ne uvek najbistriji Garfildov suparnik i prijatelj (već prema situaciji na terenu); Arlin je maca koja bi želela da se Garfild zaljubi u nju (ali Garfild se najviše sviđa samom sebi i radije se obraća Arlininom sladoledu nego njoj); Nermal je mali sivi mačak koga Garfild doživljava kao suparnika; Puki je plišani meda koga Garfild obožava; s vremena na vreme u strip ušetaju i miševi ali Garfild s njima drugarski „kolo vodi“. Džon ima svoje okruženje: porodicu - majku, oca i bracu - na selu; tu je i veterinarka Liz, Džonova simpatija sa kojom posle 28 godina uspeva da ostvari vezu! Između pomenutih likova dešavaju se obične i bizarne situacije koje su nadogradnja temeljnih postavki: Garfildovog ekstremnog hedonizma po cenu sitnih i krupnih smicalica i podmetanja, njegove neverovatne lenjosti, praktične prevejanosti i zloupotrebe tuđih slabosti i mana. Garfildu ništa nije sveto i sve će žrtvovati za dobar zalogaj - posebno za lazanje - topao ležaj i dug san. No, ponekad Garfildova (ne)dela vodi ne nužda već čista zluradost i želja da se pokaže nadmoć. Obziri, samilost, pomoć drugome - sve to pada u vodu pred ultimatumom Garfildove proždrljivosti, udobnosti i samodopadljivosti. On bez griže savesti kaže-misli „Dom je tamo gde te razumeju“ i sanja „zemlju obilnih doručaka“. Iako je „cinik svetske klase“ koji zna da citira misli filozofa o (be)smislu života ostaće razoružan Odijevom infantilnošću - a pas će mu uzvratiti istom merom: kad Garfild ne uspe da ga gurne Odi će sam pasti i ugruvati se da bi zadovoljio mačkovu sujetu! Garfild ima visoko mišljenje o svojim sposobnosti - on je protiv trčanja pošto on troši svoj mozak pa ne mora i noge.  Tako propada Džonova ideja da vežbaju ali čak i kada je Garfild za odlazak na izlet dok Džon skupi sve što mu treba - pala je noć.

Ipak, Garfild se bavi sportom - takmiči se u maratonskom spavanju. Mada, ove njegove napore kvari saznanje da ga čeka toliko spavanja a „noći su tako kratke“. Ipak, tvrdoglavi mačak ne odustaje od treninga tako da se dešava da zakasni na večeru jer je „prepodnevna dremka izmakla kontroli“. Saznanje koje podstiče Garfilda da izdrži sve napore je da je posle spavanja - gladan a posle jela - pospan. „Život je lep“, zaključuje on na kraju čak i ako, jer ne može da dohvati daljinac, mora da uživao u bilo kakvom TV programu.

Garfild uspešno živi strip život (kasnije je prešao u crtane i igrane filmove) već 40 godina. Tajna njegove popularnosti, uprkos svim mana, očito je u fascinaciji „običnih ljudi“ mangupima koji ne poštuju norme konformizma i etikecije. Običan svet nema „petlju“ da bude neodgovoran i samoživ kao Garfild a voleo bi. Masa konzumenata želi da bude lenja, da spava bez ograničenja, da živi na tuđoj grbači i da se dosađuje bez osećaja krivice – rečju, da radi/ne radi sve što radi/ne radi Garfild. Publika bi to volela ali ne može jer je uhvaćena u klopku svakodnevnog mučnog obezbeđenja egzistencije i reklamama nametnutih životnih potreba. Publika (svi mi) jako dobro razume situaciju u kojoj je Garfildu svet crno-beo jer je ponedeljak a boje se vraćaju na saznanje da je ipak - nedelja. Sa ovim hororom suočava se zapadni čovek XX i XXI veka i nema mudre sentence koja bi ublažila tu stravu. U tom kontekstu debeli mačak Garfild je borac za odbranu elementarnog ljudskog (i mačijeg) konformizma/hedonizma kao nespornog ideala širokih masa.

(„Dnevnik“, 2018.)

NAJLJUĆI ZAGOVORNIK ELEMENTARNOG HEDONIZMA - „Garfild: Svet po Garfildu, najbolje priče prvi deo“ Džima Dejvisa; izdavač Čarobna knjiga, 2016.

Mačke su (kao i psi) stari junaci stripova - od mačka Feliksa i Maca Šize, preko Toma, večitog Džerijevog neprijatelja, smešne Supermace, Azraela, ljutog neprijatelja Štrumpfova, do Bleksada, detektiva-egzistencijaliste, uz bezbroj mačaka kao sporednih junaka i statista. Svaka od ovih maca specifična je i neponovljiva. Ipak, postoji jedan mačak, lenj i zamoživ, namćorast i sklon prežderavanju koji je, uprkos manama, svima drag - naravno, reč je o Garfildu, narandžasto-prugastom i debelom i izuzetnom. Rođen je ispod olovke Džima Dejvisa (1945) a svetlo belosvetskog dana ugledao je 19. juna 1978. godine i sve do danas dolazi u domove mnoštva porodica zahvaljujući strip kaiševima i tablama koje štampaju dnevne novine - 2002.g. pojavljivao se u skoro 2.600 novina!

            Naravno, kada neko postoji tako dugo i svojim doživljajima raduje nekoliko generacija čitalaca, pre ili kasnije će postati nužno da se ove avanture sakupe, proberu i odštampaju u reprezentativnim knjigama koje će kupiti oni stariji, voljni da se podsete starih vremena, i oni mlađi voljni da se bolje upoznaju sa svojim omiljenim junakom. Knjiga „Garfild: Svet po Garfildu, najbolje priče prvi deo“, kako joj naslov kaže, namenjena je zadovoljavanju obe kategorije čitalaca. U njoj će se naći prvi kaiš ovog stripa na kome crtač stripova Džon Arbakl predstavlja svog mačka Garfilda. Na drugoj sličici Garfild  se predstavlja mislima (jer on ne govori): „Ja sam Garfild, mačak. A ovo je moj crtač stripova, Džon.“ Džon na glas kaže „Zanima nas samo to da vas zabavimo.“ ali Garfild ima drugi zahtev i misli: „Nahrani me.“ Džon je „šmušeni šmokljan“ i „štreber“ i prirodna žrtva Garfilda; on veruje da je gospodar situacije ali je predmet zloupotreba jednog prugastog, lukavog hedoniste. Tu silu je iskusio i sam Džim Dejvis jer je, u stvari, nameravao da stvori strip o doživljajima nespretnog Džona ali se Garfild nametnuo snagom svoje ličnosti pa je oteo i glavnu ulogu i naziv stripa.

Posle upoznavanja sa glavnim junakom i njegovim „gazdom“ sledi instruktivno predstavljanje ostalih aktera priča. Tako su tu pas Odi, dobroćudni, naivni, ne uvek najbistriji Garfildov suparnik i prijatelj (već prema situaciji na terenu); Arlin je maca koja bi želela da se Garfild zaljubi u nju ali on se najviše sviđa samom sebi; Nermal je mali sivi mačak koga Garfild doživljava kao suparnika i želi da pošalje što dalje od sebe, čak u Abu Dabi!; Puki je plišani meda koga Garfild obožava; s vremena na vreme u strip ušetaju i miševi ali ih Garfild ignoriše jer zaključuje da nisu hrana koju bi voleo (posebno ne zadah iz ustiju posle konzumiranja miša). Džon ima svoje okruženje, najpre porodicu, majku, oca i bracu na selu sa kojima baš i ne uspeva da se složi; veterinarka Liz je Džonova simpatija sa kojom nikako da ostvari željenu emotivno-telesnu vezu; tu je i konobarica Irma, blagonaklona ukoliko joj se mušterija ne zameri kada postaje opasna i agresivna. Između pomenutih likova razvijaju se mnogobrojne situacije koje su nadogradnja temeljnih postavki: Garfildovog hedonizma po cenu sitnih i krupnih smicalica i podmetanja, njegove neverovatne lenjosti, praktične prevejanosti i zloupotrebe tuđih slabosti i mana. Garfildu ništa nije sveto i sve je moguće žrtvovati za dobar zalogaj, topao ležaj i dug san. No, ponekad Garfildova (ne)dela vodi i čista zluradost i želja da se pokaže nadmoć. Obziri, samilost, pomoć drugome - sve to pada u vodu pred ultimatumom Garfildove proždrljivosti i udobnosti.

Kad stvari tako stoje nameće se neminovno pitanje - zašto je Garfild tako popularan i omiljen? Odgovor nije jednostran. Čitaoci vole mangupe koji ne poštuju norme konformizma i etikecije, rugaju se autoritetima i normama. U cilju dostizanja tog iskoraka iz kolotečine poneko i ponešto mora da strada - što će publika zanemariti i oprostiti. Ali, naći meru u prestupima nije ni malo lako, neke šale mogu biti neumerene i nimalo bezazlene. Kad Garfild ipak pretera na scenu stupa njegov drugi adut - identifikacija. Masa konzumenata želi da bude lenja, da spava bez ograničenja, da se dosađuje bez osećaja krivice – rečju, da radi/ne radi sve što radi/ne radi Garfild. Publika bi to volela ali ne može jer je uhvaćena u klopku svakodnevnog mučnog obezbeđenja egzistencije i reklamama nametnutih životnih potreba. Masa bi više volela da ima raspored kao Garfild: „vreme je za gozbu. vreme je da udarim psa. vreme je za dremku ispred televizora. vreme je za popodnevnu paprat. vreme je za 14 sati okrepljujućeg sna“ uz prkosni zaključak: „ja sam satkan od navika... i sve su loše.“ S druge strane, publika (svi mi) jako dobro razume situaciju u kojoj Garfild i Džon  „slatko“ ručaju a onda se smeju čitajući stripove pa Garfild zaključuje: „kakva divna nedelja! ništa je ne može pokvariti.“; tad se začuje grebanje na vratima, Garfild ih otvara i užasnut pomisli „o ne! stiže ponedeljak!“ Sa ovim hororom suočava se svaki zapadni čovek XX i XXI veka i nema mudre sentence koja bi tu stravu ublažila.

Garfild je od početnog debelog mačka vizuelno uznapredovao, pomalo smršao, pročistio svoje linije i poboljšao mimiku ali je ostao ljuti zagovornik elementarnog ljudskog (i mačijeg) konformizma/hedonizma kao vrhunskog ideala širokih masa.

(„Dnevnik“, 2017.)