Drugi deo najboljih priča o mačoru,
narandžasto-prugastom, gojaznom, lenjivcu i „egomanijaku“, prežderavanju sklonom
namćoru koji je, uprkos manama, svima drag - dakle o jednom i jedinstvenom Garfildu - donosi još 140 stranica smeha
u koji su vispreno umešani životni apsurdi i mudrosti. Garfild je rođen ispod olovke Džima
Dejvisa (1945) a svetlo belosvetskog dana ugledao je 19. juna 1978. godine i
do danas dolazi do mali i velikih čitalaca zahvaljujući strip kaiševima i tablama koje štampaju dnevne novine - 2002.g.
pojavljivao se u skoro 2.600 novina! Garfild
je u ovdašnje stigao početkom smutnih 1990-tih na stranicama „Politikinog zabavnika“ a u ovoj knjizi
sam Dejvis je napisao specijalne
pozdrave čitaocima iz Srbije.
Knjiga
„Garfild: Ja, Džon, Odi i ja“
nastavlja tamo gde je stala prva odnosno preštampava dogodovštine mačora prema
niko nije ravnodušan. Tako će stari čitaoci moći da se podsete stripova koji su ih uveseljavali dok su
bili mali a oni koji su sada mali upoznaće se sa dugom istorijom svog junaka
koja je započela prvim kaišem na kome crtač stripova
Džon Arbakl predstavlja svog mačka Garfilda koji misli: „Ja sam Garfild, mačak. A ovo je moj crtač stripova, Džon.“ Nadalje
Džon glasno kaže: „Zanima nas samo to da vas zabavimo.“ a Garfild misli: „Nahrani me.“ Tim kaišem je skiciran osnovni zaplet: Džon je „šmušeni šmokljan“, „štreber“ i prirodna žrtva Garfilda; on je predmet zloupotreba jednog prugastog, lukavog
hedoniste (tu silu je iskusio i sam Džim
Dejvis jer je, u stvari, nameravao da stvori strip o doživljajima nespretnog Džona
ali se Garfild nametnuo snagom svoje
ličnosti pa je oteo i glavnu ulogu i naziv stripa).
Pored glavnog
junaka i njegovog „gazde“ ostali akteri priča su pas Odi, dobroćudni, naivni, ne uvek najbistriji Garfildov suparnik i prijatelj (već prema situaciji na terenu); Arlin je maca koja bi želela da se Garfild zaljubi u nju (ali Garfild se najviše sviđa samom sebi i radije
se obraća Arlininom sladoledu nego
njoj); Nermal je mali sivi mačak koga
Garfild doživljava kao suparnika; Puki je plišani meda koga Garfild obožava; s vremena na vreme u
strip ušetaju i miševi ali Garfild s
njima drugarski „kolo vodi“. Džon ima
svoje okruženje: porodicu - majku, oca i bracu - na selu; tu je i veterinarka Liz, Džonova simpatija sa kojom posle 28
godina uspeva da ostvari vezu! Između pomenutih likova dešavaju se obične i
bizarne situacije koje su nadogradnja temeljnih postavki: Garfildovog ekstremnog hedonizma po cenu sitnih i krupnih smicalica
i podmetanja, njegove neverovatne lenjosti, praktične prevejanosti i
zloupotrebe tuđih slabosti i mana. Garfildu
ništa nije sveto i sve će žrtvovati za dobar zalogaj - posebno za lazanje -
topao ležaj i dug san. No, ponekad Garfildova
(ne)dela vodi ne nužda već čista zluradost i želja da se pokaže nadmoć. Obziri,
samilost, pomoć drugome - sve to pada u vodu pred ultimatumom Garfildove proždrljivosti, udobnosti i
samodopadljivosti. On bez griže savesti kaže-misli „Dom je tamo gde te razumeju“ i sanja „zemlju obilnih doručaka“. Iako je „cinik svetske klase“ koji zna da citira misli filozofa o
(be)smislu života ostaće razoružan Odijevom
infantilnošću - a pas će mu uzvratiti istom merom: kad Garfild ne uspe da ga gurne Odi
će sam pasti i ugruvati se da bi zadovoljio mačkovu sujetu! Garfild ima visoko mišljenje o svojim
sposobnosti - on je protiv trčanja pošto on troši svoj mozak pa ne mora i noge. Tako propada Džonova ideja da vežbaju ali čak i kada je Garfild za odlazak na izlet dok Džon
skupi sve što mu treba - pala je noć.
Ipak, Garfild se bavi sportom - takmiči se u
maratonskom spavanju. Mada, ove njegove napore kvari saznanje da ga čeka toliko
spavanja a „noći su tako kratke“. Ipak,
tvrdoglavi mačak ne odustaje od treninga tako da se dešava da zakasni na večeru
jer je „prepodnevna dremka izmakla
kontroli“. Saznanje koje podstiče Garfilda
da izdrži sve napore je da je posle spavanja - gladan a posle jela - pospan. „Život je lep“, zaključuje on na kraju
čak i ako, jer ne može da dohvati daljinac, mora da uživao u bilo kakvom TV
programu.
Garfild uspešno živi strip život (kasnije je prešao u crtane
i igrane filmove) već 40 godina. Tajna njegove popularnosti, uprkos svim mana,
očito je u fascinaciji „običnih ljudi“
mangupima koji ne poštuju norme konformizma i etikecije. Običan svet nema „petlju“ da bude neodgovoran i samoživ
kao Garfild a voleo bi. Masa
konzumenata želi da bude lenja, da spava bez ograničenja, da živi na tuđoj
grbači i da se dosađuje bez osećaja krivice – rečju, da radi/ne radi sve što
radi/ne radi Garfild. Publika bi to
volela ali ne može jer je uhvaćena u klopku svakodnevnog mučnog obezbeđenja
egzistencije i reklamama nametnutih životnih potreba. Publika (svi mi) jako dobro
razume situaciju u kojoj je Garfildu
svet crno-beo jer je ponedeljak a boje se vraćaju na saznanje da je ipak - nedelja.
Sa ovim hororom suočava se zapadni čovek XX i XXI veka i nema mudre sentence
koja bi ublažila tu stravu. U tom kontekstu debeli mačak Garfild je borac za odbranu elementarnog ljudskog (i mačijeg) konformizma/hedonizma
kao nespornog ideala širokih masa.
(„Dnevnik“,
2018.)
0 komentara:
Постави коментар