RAT JE SLOŽENA UMETNOST- “Rokamboleska Vinsenta Van Goga - Linija fronta” Mani Larsenea; izdavač Darkwood, 2016.

Na početku teksta nužno je znatiželjnim čitaocima dati objašnjenje naslova strip albuma: osnova (kod nas manje znanog) termina “rokamboleska” je Rokambol - ime junaka serijala romana Pjera Ponsona di Teraja (1829-1871). Rokambol se prvi put pojavljuje u romanu “Tajanstveno nasledstvo” koji je u nastavcima objavljivan u francuskim novinama “Le patri” 1857. godine. Zahvaljujući ogromnom uspehu ove avanture, Rokambol je nastavio svoje avanture u nizu popularnih romana koji su postali primer lakog zabavnog štiva. Rokamboleska, kao izvedenica, označava preterane i neverovatne avanture koje nisu previše zasnovane na stvarnosti. Iako su Rokambol i njegov kreator pali u zaborav, termin rokamboleska i dalje je u svakodnevnom opticaju, barem u francuskom jeziku.

Emanuel (Mani) Larsene (1969), koga smatraju jednim od najzanimljivijih savremenih francuskih strip autora, stavio je “rokambolesku” kao okvirni naslov serijala albuma sa različitim istorijskim ličnostima kao glavnim junacima; od 2002. do 2010. godine, objavljeno je pet albuma ove serije a junaci su im Frojd, Van Gog, Atila, Robin Hud i Neznani junak. Nakon rada u časopisima “Le rever de rune” i “Fluid glasijal”, Larsene 1997. godine počinje da radi za čuveni “Spiru magazin”. Tu, zajedno sa Žanom Mišelom Tirijeom, kreira “La vie est courte”, zbirku urnebesnih gegova zasnovanih na njihovoj viziji nazovi modernog društva. Godine 2000. prelazi u uzdavačku kuću “Dargo” i sa Luisom Trondhajmom počinje rad na serijalu “Kosmonauti budućnosti”. Dve godine kasnije sa scenaristom Žan Iv Ferijeom radi na serijalu “Povratak zemlji”. Dobitnik je nagrade međunarodnog strip festivala u Angulemu, 2004. godine za strip “Svagdanja borba” a 2010. je nagrađen francuskom nagradom za strip za prvi tom serijala „Blast“.

            Za razliku od prvog albuma u serijalu “Rokamboleska”, u kome zaplet ima kakve-takve veze sa istorijom (stripski Frojd odlazi u SAD što je onaj istorijski odista i uradio 1909.g.), u drugom tomu slikar Van Gog odlazi u Prvi svetski rat iako je, u “običnoj istoriji” izvršio samoubistvo 1890. godine. No, kako će prgavi slikar objasniti, njegova je smrt - lažirana zbog debakla operacije “Oluja nad modernom umetnošću” u kojoj je Van Gog, kao kaplar u “specijalnim umetničkim snagama” od samo predsednika dobio zadatak da “iskoreni kubizam”. On to nije učinio jer je, očaran, shvatio da ovi slikari “rekonstruišu prostor” i da “menjaju ovaj šugavi svet” pa im je, umesto da im “prosvira mozak”, pomogao ali je to povuklo njegovu medijsku smrt u režiji vojske. Ipak, slikar koji pokušava da svetu pokaže svu svoju teskobu a, po mišljenju ostalih, previše slika suncokrete i preterano koristi žutu, biva angažovan od predsednika da ode na front i tamo naslika “duh rata” što bi vođama razjasnilo zašto njihovi vojnici ne pokazuju dovoljno hrabrosti. Slikara-kaplara na tom putu prati general (Van Gog ga neprestano zove “dečko”, kinji pa i šamara) koji nikada stvarno nije bio na frontu (iako, teorijski, zna sve o ratu). Prva isporuka realističkih slika rata biva, od predsednika i njegove klike, ocenjena kao “užasno banalna” uz preteranu upotrebu žute boje; pošto na slikama nedostaje traženi “duh rata” general i kaplar bivaju poslati na prvu liniju fronta. Van Goga vređa kritika jer on odbija da slika ono što široke mase žele - “žene, gole žene” - pošto će on svetu podariti - teskobu. Ni sledeća isporuka slika na kojima su leševi vojnika ne zadovoljava predsednika: on ima primedbe na tehniku slikanja i upotrebu osnovnih boja! Zaključak je da se kaplar i general pošalju još bliže događanju – u juriš kako bi uhvatili “patriotski žar u oku redova”. Istovremeno, Van Gog sve češće umesto vojnika vidu kreature koje liče na životinje i ptice i upoznaje svakojaka rovovska sujeverja (onaj koga sanjaju kao pticu će poginuti, “majka granata” je gospodarica života i smrti). Tokom juriša Van Gog crta a general gubi živce dok gleda kako ljudi ginu oko njega ili se guše od bojnih otrova. U sveopštem rasulu ta dvojica, usred bojišta, sreću ljupku devojčicu za koju se ispostavlja da je strašna “majka granata”. Svojim moćima ona navede blato da svari generala a slikara odvodi do svoje majke i drveta sa čijih grana vise lični predmeti poginulih. Majka Van Gogu otkriva da njena ćerka “nasumično” ubija milione kao osvetu za smrt oca koji nije ni bio vojnik. Otac se, pak, vraća kao amorfna masa sastavljena od blata, leševa, oružja, bodljikave žice a njegova ćerka nestaje u njemu. Van Gog se predaje u ruke majke.

            Sutradan na bojištu (gde mu nije “prirodna sredina”) nalaze šinjel sa generalskim širitima i hrpu slika. Na njima je drvo iskićeno predmetima, portret “majke granata” i njene mame. Razgledajući slike predsednik zaključuje da je “kaplar Van Gog potonuo u ludilo ili nadrealizam. Što mu dođe na isto.” i da je “rat očito suviše složena umetnost da bi se prepustio umetnicima…”.

            Larseneova priča započinje kao neobuzdana, vrcava vragolija, sa mnogo dosetki i podsmeha kritičarskoj nadobudnosti i umetnikovim fiksacijama, da bi se, u kulminaciji, transformisala u gorko-apsurdni prikaz ratnog besmisla i (ne)moći umetnosti da menja svet. Gusti, robusni karikaturalni crtež lako prelazi u elegantno delikatan, znalački složen u razigrane, maestralne table. Rečju, “Linija fronta” je vanredno zanimljiv smešno-ozbiljni strip koji zaslužuje punu čitalačku pažnju i divljenje.

            (“Dnevnik”, 2018.)