Kao i mnoge dobre priče i ova počinje krajnje
bezazleno: dok Štrumpfovi grade most
njihov vođa, Veliki Štrumpf, vredno
radi u svojoj laboratoriji u nameri da stvori đubrivo koje će pojačati rast sarsaparile, omiljene poslastice malog
plavog šumskog naroda. Ali, stvari krenu kako ne bi trebale i ogledna bela rada,
zalivena samo jednom kapljicom đubriva, postaje ogromna, krvožedna biljka mesožderka
koja zamalo da dođe glave svom tvorcu; da ne bi dvojice hrabrih Štrumpfova ova bi priča imala ne tako
neuobičajeni tužan kraj. Jer, prisetimo se, mnogi su alhemičari, te preteče modernih naučnika, stradali što od sopstvene
(nedovoljno spretne i oprezne) ruke što od vlasti koje su ih proganjale. Taj se
usud preneo i na „prave“ naučnike kakva je, recimo, bila Marija Kiri ili one izmaštane, na primer, profesora Frankenštajna. Razvoj civilizacije oduvek je podrazumevao
brojne žrtve a ni takozvana „industrijska revolucija“ nije u tome bila
izuzetak. Ipak, blagodeti razvoja tehnologije koja će čoveku poboljšati život
lako su zasenile stradanja onih koji su te blagodeti stvarali obavijajući ih
plemenitim velom „žrtve za opšte dobro“.
U vremenu uzleta moderne nauke, s kraja XIX i početkom XX veka, između progresa
čovečanstva i naučnih istraživanja podrazumevao se znak jednakosti. Samo su se
retki teoretičari usuđivali da ovaj aksiom stave pod sumnju; s druge strane, u
„bezazlenim“ disciplinama kakva je umetnost sumnja u čovekovu moć da ovlada Prirodom i da u svoje ruke uzme božanske
moći, uopšte nije bila retka, počev od
umetnički relevantnih dela, kakvo je već pomenuti roman „Frankenštajn ili moderni Prometej“ Meri
Šeli (prvo izdanje 1818.g.), do bezbroj paraliterarnih tvorevima koje su
uobličile jedan od standardnih modela nauče
fantastike - poludelog naučnika;
naravno, oštrica kritike progresa po svaku cenu u takvim instantnim tvorevinama
dobrano je tupa ili je (najčešće) uopšte nema. Ipak, ovako ili onako, taj je
obrazac ušao u opšte pojmove svetske kulture. Druga polovina XX veka, pod
senkom atomskih pečurki, Hladnog rata
i moguće Nuklearne apokalipse učinila
je „široke narodne mase“ osetljivijim
za probleme nauke i njene praktične primene. Uporedo sa povećanjem standarda Zapadnog sveta raste i svest o
opasnostima moderne nauke i tehnike za životnu sredinu ljudi kojima donose
boljitak. Zagađenje vazduha, zemljišta i vode, uništenje Prirode i neumereno trošenje njenih resursa otkrivaju se kao drugo,
ružno lice progresa da bi se konačno došlo do, nekada huliteljskog a sada javno
prihvaćenog, stava da nije svaki progres dobar, odnosno da njegova cena može
biti prevelika. Kao svojevrsni kompromis različitih tendencija pojavljuju se
ideje o „održivom razvoju“ koje su
trenutno vrhunski domašaj ljudske visprenosti na ovom polju.
No,
vratimo se Štrumpfovima koji sve ove
dileme preživljavaju na svoj način. Jer, uvidevši da je njegovo đubrivo opasno Veliki Štrumpf šalje dvojicu plavaca da
bocu sa opasnim sadržajem odnesu daleko, čak u pustinju. Lenjost i princip „lako ćemo“ vodi Štrumpfove do prve provalije u koju će (mada se jedan slabašno
nećka) baciti otpad i lako se vratiti kući. Međutim, boca se razbila a kap
đubriva pala u kljun male ptice koja će porasti, postati zla i otići da
maltretira one koji su je takvom stvorili. Posledice - uništenje sela, skladišta
hrane i rušenje mosta te egzodus plavaca od životne opasnosti i borba za
opstanak, plus gubitak gaća jednog Štrumpfa
– svakako su daleko veće od blagodeti koje bi dodatne količine sarsaparile imale za gladne stomačiće plavaca
odnosno od napora potrebnih da se ode do pustinje i tamo bezbedno ostavi teret.
U svoju odbranu svi mogu reći da su imali manje ili veće ali uvek dobre namere;
samo, u tom slučaju dolazimo na teren stare mudrosti da je „put do pakla popločan upravo dobrim željama“. Konačno, pažnja i „zalaganje na času“ nagrađuju se još
samo u nižim razredima osnovne škole. Kasnije se računaju samo rezultati a ne
namere ili vreme utrošeno na njihovu (neuspelu) realizaciju.
Za Štrumpfove čitava muka sa zlom pticom
završava se kako i treba - srećno, uz obilje gegova i verbalnih doskočica (u
kojima, naravno, prednjači Mrgud).
Mali čitaoci su, uz vesele zgode i
nezgode, dobili još jednu porciju pouka koje će im, možda, pomoći kad odrastu;
na drugoj strani, sada već proverena istina da napredak tehnike nije bezazlen i
bezbolan dobila je još jednu umetničku verziju. Ostaje nam nada da će se neki
od moćnika koji upravo vladaju svetom setiti da je „jednom kada je bio mali“ čitao Štrumpfove
(strip je iz 1968.g. a album je originalno objavljen 1969.g.) i navijao da
pobede kreštalicu (ne svojom krivicom otrovanu), te da će odustati od lake
zarade na novim proizvodima za koje se ne zna koliko su opasni. Jeste da je ta
nada poprilično tanušna ali to je sve što nam ostaje pred nemilosrdnim raljama
modernog života.
(„Dnevnika“,
2016.)
0 komentara:
Постави коментар