Susreti: Ilija Bakić, književnik - MAGIJA POKRETNIH SLIKA

Od putujućih prikazivača kao vašarskih i kafanskih atrakcija, stiglo se do najsavremenijih bioskopa, ali je okupljanje i zajedničko gledanje filmova u mračnoj sali ostalo sinonim za film

VRŠAC - Jedan od najznačajnijih srpskih pisaca naučne fantastike, Ilija Bakić, u svojoj aktuelnoj knjizi „Filmovi“ vraća se poeziji i kinematografiji. Izuzetan znalac „pokretnih slika“, o čemu svedoče stotine njegovih priloga razasutih prethodnih decenija po različitim medijima, on u ovom rukopisu, kroz četrdesetak pesama, analizira neka od, po njegovom izboru, „besmrtnih“ ostvarenja „sedme umetnosti“.

BONUS: Možete li objasniti taj „alhemijski“ postupak transformacije filmskih kadrova u stihove?

ILIJA BAKIĆ: Kao što me reči i njihovi sklopovi ostavljaju bez daha, i pokretne slike uspevale su da me uvuku u svoju magiju, pa sam nastojao da te fascinacije pretočim u meni blisko „tkivo“ - stihove. Svaki takav pokušaj otvarao je pitanje mogu li se i kako slike pretočiti u reči i kako postići ritam pokretnih slika. Može li se uspostaviti njihov dijalog i stvoriti, ako ne intertekstualno, ono intermedijsko delo? Ili, iz drugog ugla: ako umetnost “destiluje“ stvarnost, onda umetnost izazvana umetnošću to čini dvostruko “destiluje destilat“ što rezultira visokom koncentracijom sile koja, dalje, može biti volšebna ili sterilna, ali i otrovna. Sme li se odoleti ovom izazovu?

B: U Vašoj knjizi prisutna je žanrovska raznovrsnost filmova o kojima pišete, ali je uočljivo i „izbegavanje“ dela iz naše kinematografije, kao i novije svetske produkcije.

I. B: Raspon inspiracija bio je ogroman, tako da ovde umetnički filmovi stoje uz opskurne eksperimente, špageti vesterne ili krimiće. Svaki je imao nešto posebno i pesme su, samim tim, bile različite: ponekad sam stihovima hteo da zadržim sliku, drugi put atmosferu i emocije ili da se nastavim na filmsku priču. „Filmovi“ su knjiga pisana preko dve decenije, ponekad se poetska reakcija dešavala odmah posle odgledanog filma, ponekad danima, mesecima kasnije. Filmovi starije produkcije prisutniji su jer su izdržali test vremena u kome su se utisci profilisali i profiltrirali. A od domaćih, tu je samo „Kičma“ Vlatka Gilića iz 1975. godine čiji su me priča, vizuelni rukopis i atmosfera svojevremeno prilično prodrmali. Takođe, ispostavilo se da sam pesmama ispratio sva dela Andreja Tarkovskog, po meni najosobenijeg umetnika filma.

B: Da li publika, odnosno čitaoci, mogu da saznaju Vaše utiske o odabranim filmovima?

I. B: Nekima su stihovi oslikavali film, drugi nisu nalazili veze između pesme i inspiracije, oni koji film nisu gledali imali su svoje vizije. Problem nije uvek u nespretnosti pesnikovoj. Svako nosi sopstvenu predstavu filma, jednima je važno ono što drugi nisu zapamtili. Gledajući, posle godina, filmove o kojima sam pisao, dešavalo mi se da se zapitam zašto sam zapazio neki trenutak, pokret, boju, a propustio drugi, koji mi je sada bitan. Odgovor je da ja, kao ni bilo ko drugi, nisam više isti. U međuvremenu sam doživeo, čuo, video, pročitao štošta što je uticalo da razmišljam drugačije.

B: Većinu „opevanih“ filmova gledali ste u bioskopima koji danas odumiru.

I. B: Film je više od veka bio umetnost koja se masovno konzumira. Od putujućih prikazivača kao vašarskih i kafanskih atrakcija, stiglo se do najsavremenijih bioskopa, ali je okupljanje i zajedničko gledanje filmova u mračnoj sali ostalo sinonim za film. Televizija, video i digitalna i kompjuterska revolucija ovo su promenili. Internet piraterija, kod koje se često film može odgledati i pre premijere, zapečatila je kolektivnost konzumiranja filma. Istina, gala premijere i masovno gledanje filmova opstaće u bogatim delovima Zapadne civilizacije, ali u bitno smanjenom obimu, kao što je kolektivno gledanje filmova i dalje ritual u Indiji i delovima Južne Amerike. Težište konzumiranja filmova biće na TV programima i kompjuterima, a kada se TV bude gledao preko Interneta i te razlike će nestati. Međutim, ono što se izgubi na jednoj strani kompenzuje se na drugoj - u filmskom slučaju nema velikog platna kojim teku fascinantno velike, svetle slike, ali ima mogućnosti da se pronađe i odgleda svako delo ove umetnosti.

B: Šta to, konkretno, znači za današnje klince koji u unutrašnjosti Srbije odrastaju bez iskustva gledanja filmova u kino-dvoranama što se, po diktatu tržišta, gase jedna za drugom?

I. B: Njima je film dostupan samo putem malih ekrana i oni će ga i nadalje tako trošiti. Ako i odu u bioskop, u nekom velikom gradu, to će biti ravno poseti muzeju, operi, pozorištu; uostalom bioskopi su već sada retki kao i pozorišta. Ili će to biti poseta vašaru tehničkih ekstravagancija sa polukružnim platnom gde će gledalac, pošto na glavu stavi šlem sa ekranima ili se na drugi način poveže sa kompjuterom, imati utisak da je u filmu.

Pitao Dušan Vidaković

(Nedeljnik “Bonus” br. 69, 15.12.2008.)