MOĆNI I NESREĆNI SUPER HEROJ - TINEJDŽER - „Čudesni Spajdermen - Noć kad je umrla Gven Stejsi“; izdavač Čarobna knjiga, 2016.

Istorija stripa XX veka ne može se zamisliti bez super heroja. Uz sve neustrašive i nepokolebljive pustolove, revolveraše, vojnike, gusare i osvajače svemira, kojima je 9. umetnost u svom burnom razvoju „hranila“ mladu publiku (naravno, uz humorističke i karikaturalne likova), stali su od kraja 1930-tih, najpre rame uz rame a onda su isprednjačili, super heroji. Danas svi znaju za Supermena, Kapetana Ameriku, Betmena, Fantastičnu četvorku, Derdevila (koji se u prvim ovdašnjim prevodima u reviji „Zenit“ zvao, baš kako treba, Nebojša), Iks mene, Spajdermena, Hulka, Silver surfera i tako dalje i tako dalje. Mada su poprilično šaroliki po izgledu svi poseduju moći kakve normalni ljudi nemaju; osim toga njihov smisao za modu vrlo je specifičan i najbliži curkuzantskom - za šljaštećim trikoima i ekstravagantnim dodacima kojima privlače pažnju publike pod šatrama „obični“ ljudi-topovska đulad, hodači po žicama i trapezisti, opsenari i mađioničari. To što su nadmoćni ovim junacima dozvoljava da spektakularno pobede svakojake nevaljalce i isprave nepravde u rasponu od vraćanja otetog sladoleda do spasavanja sveta od fatalnih nesreća. Sve to, pak, razgaljuje dečake u osetljivom periodu kada, još uvek upoznavajući svet u koji su banuli, izlaze iz kratkih pantalona i oblače dugačke dok im hormoni vrlo tiho otkucavaju do neminovne pubertetske eksplozije kada fascinacija avanturama dobija dostojnog protivnika u oduševljenju tajnama suprotnog pola. Naravno, stripovi o super herojima (kao i onima sasvim ljudskim) nastaviće da interesuju odrasliju mladež ali će se njihova uloga promeniti u sredstvo za (laku) razbibrigu.

            U svetu američkog korporacijskog stripa o „ciljnim grupama“ konzumenata nekog stripa itekako se vodilo računa. Znalo se koji je strip za dečake, koji za devojčice a koji mogu da čitaju i oni sa više godina. Znalo se koju će publiku, kada preraste jedan strip, dočekati drugi. Primera radi strip o večnoj udavači „Juliji Džons“ ili srcolomcu „Dr Kilderu“ nije za jako male devojčice ali jeste za šiparice i mlade dame (koje još nisu rekle sudbonosno „da“). „Princa Valijanta“, „Ripa Kirbija“ ili „Bena Bolta“ su, opet, mogli da čitaju i dečaci i odrasli. Za super heroje nije se sa sigurnošću smelo tvrditi da mogu da „porastu“ sa svojim čitaocima. No, Sten Li, otac Marvelove superherojske bulumente, koji je sa 19 godina ušao u strip posao, shvatio je (možda zato što je i sam odrastao) da njegovi puleni moraju da se razvijaju i osvajaju novu publiku. Tako su svi, pre ili kasnije, dobili svoje lične istorije kako bi se popunile rupe u njihovim biografijama; time je počeo intenzivni proces „očovečenja“ super heroja koji je „upalio“ kod čitalaca i postao moda. Biće da je urođeni ljudski voajerizam, odgovoran za ogromnu želju da se zaviri u kuće, spavaće sobe, novčanike i „prljave tajne“ glumaca, pevača i političara (koji su kasnije postali „selebretis“) upalio i u slučaju super heroja. Mnoge je zanimalo šta se krije iza kostima, zbog čega i zbog koga pate super heroji što je scenaristima dalo opravdanje za silne pričice. Kritika/teorija je pozdravljala ovakve pokušaje kao korak u pravom pravcu mada u nekim slučajevima sve to nije imalo previše opravdanja jer - kako „očovečiti“ Supermena koji - nije čovek? Zašto mu pripisivati osobine vrste kojoj ne pripada jer je „alijen“? Uzgred budi rečeno, ozbiljan odgovor na ovakve dileme dao je pisac naučne fantastike Volter Tevis u romanu „Čovek koji je pao na Zemlju“ po kome je snimljen istoimeni film sa Dejvidom Bovijem u glavnoj ulozi. U svoj superherojskoj grupaciji najviše opravdanja za postupak „humanizovanja“ ima u slučaju Betmena (DC produkcija) jer on, u stvari, nije super heroj već osvetnik sa neograničenim količinama svakojakih „gedžeta“ i poprilično fizičke snage; njegov parnjak iz Marvel produkcije je Ajron men odnosno Toni Stark (kad nije u oklopu).

            Kako god bilo, trend „očovečenja“ super heroja, koji ih skida sa trona nedodirljivih i meša sa običnim pukom, postao je vrlo atraktivan. Primer za ovaj postupak imamo u knjizi „Čudesni Spajdermen - Noć kada je umrla Gven Stejsi“ iz serije „Najbolje od Marvela“ koju je objavila agilna „Čarobna knjiga“. Knjigu otvaraju četiri povezane epizode pod zajedničkim imenom „Smrt kapetana Stejsija“ (iz 1970.g.) u kojima se Spajdermen/srednjoškolac Piter Parker (koga je 1962.g. ujeo radioaktivni pauk i tako ga „preobratio“ u super momka) bori sa zlim Doktorom Oktopusom a kao „kolateralna šteta“ strada profesor Kapetan Stejsi (koji inače zna tajnu Spajdermenovog identiteta) plemenito spasavajući od smrti malog dečaka. Kapetan na samrti zaklinje Spajdera/Parkera da pazi na njegovu ćerku Gven koja Parkera jako voli. No, sticajem okolnosti Gven misli da je Spajdermen ubio njenog oca i želi da mu se osveti pomažući izbornu kampanju korumpiranog političara. Scenarista Li ne samo da je „ubio“ dobrog momka već je na žestoke muke bacio Spajdermena/Parkera koji je rastrzan između svoje „obične“ ljubavi i plemenite misije borbe protiv zla.

            Još je veća muka spopala Spajdermena u dve epizode koje čine celinu „Noć kad je umrla Gven Stejsi“ (iz 1973.g.); elem, scenarista Džeri Konvej (i sam momak u vreme pisanja priče) još jače ranjava Spajdermena jer zli Zeleni Goblin (još jedan super nevaljalac) otima Spajdermenovu dragu Gven i baca je sa tornja mosta. Spajdi paukovim nitima hvata devojku pre udara ali - ona je već mrtva! (Mesecima kasnije fanovi su se nadmudrivali oko uzroka smrti: stresa, straha ili pucanja kičme.) Spajdermen će se obračunati sa Goblinom ali osveta mu neće doneti olakšanje. U završnoj sceni druga devojka Meri Džejn Votson ostaje da uteši skrhanog Parkera i tako započinje nova romantična priča koja će se završiti brakom. U uvodnoj reči knjige Konvej se pita šta bi bilo da Gven nije poginula (da je on nije ubio), kako bi izgledala dalja veza/brak sa Parkerom, kako bi izgledao čitav izmaštani svet da on nije napisao „Noć kad je umrla Gven Stejsi“. Da li je to žal za nedodirljivim Spajdermenom i tiho kajanje zbog toga što je skinut sa dečakog trona, ostaje pitanje na koje odgovor daje svaki čitalac (zavisno od svoje starosti i iskustava). Ono što je definitivno jasno jeste da je trend „očovečenja“ super heroja oduzeo njihov sjajni oreol nedodirnutosti trivijalnostima i učinio ih bližim svakodnevici čitalaca. Da li je, sveukupno, gubitak veći od dobitka - odlučite sami.

            („Dnevnik“, 2016.)