NEKI DRUGAČIJI SCIENCE FICTION II (ili: i dalje ga ima tu-i-tamo)

Časopis za književnost na engleskom jeziku (već pominjan u prvom delu ovog teksta) „Shakespeare&Co“ broj 2, donosi za ljubitelje SF-a dva interesantna (tj. interesantnija od drugih) priloga.

            Prvi je novela Elesdera Greja (Alasdair Grey, škotski književnik rođen 1934.g., autor romana „Lanark, jedan život u četiri knjige“). „Pet pisama iz jednog istočnjakog carstva“ o životu državnog pesnika koji sve vreme čeka da napiše, po nalogu cara, jedinu pesmu za koju je školovan, a u nekom carstvu ustrojenom na krajnje neobičan način, sa sve carem koji je besmrtan jer ima telo lutka (ili kakve mašine). Grej se, naravno, ne upušta u tehnička objašnjenja već vodi radnju u maniru Heseove „Igre staklenih perli“ i sličnih priča o društvima izmaštanim na realističko/racionalističkim principima. U svakom slučaju priča je vredna čitanja.

            Drugi prilog u „Shakespeareu 2“ su priče Anđele Karter (Angele Carter), čak 5 njih. Odmah da kažem da u njima nema SF-a ali ima malo dobre jeze i, pre svega, sjajne, lucidne književnosti. Uostalom, od prvog pojavljivanja AK u nas 1982.g., pričom „Krvava odaja“ u antologiji „Nova Engleska pripovetka“ (izdanje SKZ), preko onih 6,7 priča razbacanih po „Književnoj reči“, „Književnim novinama“, „Alefu“, „Sveskama“ „Znaku Sagite“, bilo je jasno da je u pitanju sjajan pisac tzv magičnog realizma. (Čak je i njen roman „Ljubav“, objavljen kod „Svetova“ iz Novog Sada 1991.g. koji je daleko, tematski, od njenih priča, potvrđivao kvalitet i snagu autorke.) Ono što je interesantno za posmatrača jeste gotovo potpuno odbijanje ljudi iz glavne struje (ovdašnje) književnosti da prihvate da je AK pisala i pod uticajem SF-a. Ono „magični realizam“ još i može ali SF – Bože sačuvaj! A čitaocima i poštovaocima ostaje da se nadaju (nadam se!) da će se neko odvažiti da objavi još neku njenu knjigu.

            Sličan primer drugačijeg SF-a nalatimo u „Srpskom književnom glasniku“ br. 4/93, u priči Majkla Vajldinga (Michael Wilding) „Vidimo se kasnije“ koja govori o junaku sa poremećajem zbog koga vidi ljude i stvari, odnosno pejzaž, koji su postojali ili će tek postojati pre tj. za kojih stotinu (ili hiljadu) godina. I zato on prolazi kroz ljude, kuće, hranu a telo mu se, u njegovoj stvarnosti koju ne vidi, sudara sa pravim predmetima. Dobra priča. Vajlding, jedan od najznačajnijih australijskih pisaca (rođen 1942.), objavio je 5 romana i 3 zbirke priča, od kojih su najpoznatije „Aspekti procesa umiranja“ i „Veliko podneblje“ (izbor priča), ostaje u kratkoj formi („pravi“ SF pisci razvili bi ideju bar u novelu ako već ne u roman) želeći, i uspevajući, da sačuva začudnost događanja, postupajući kao i njegov zemljak Piter Keri (u Australiji se, izgleda, ne pati od šema tipa: ovo je SF i ja to, kao ozbiljan pisac, prezirem), tj. interesujući se, prevashodno, za priču a manje za objašnjenja. Ako vam to ne smeta, obavezno pročitajte Vajldingovu priču.

            Priču je preveo Bogdan Mrvoš, gospodin koji je imao hrabrosti da u „ozbiljni“ književni časopis „Sveske“, koji uređuje, ubaci, bez predrasuda, 4 domaće SF priče, što je bez premca na sceni glavnog toka književnosti ovdašnje.

            I tako, drugačiji Science Fiction retko - ali ipak - uspeva na netipičnim mestima. Ostaje nam da ga, takvog kakav je i gde je, pratimo.

(„Emitor“, 1993.)

NEKI DRUGAČIJI SCIENCE FICTION

Jesenas se u knjižarama pojavio prvi broj „Časopisa za književnost na engleskom jeziku – Shakespeare&Co“. Za očekivati je bilo – u skladu sa ovdašnjom tradicijom – da se na te 372. strane formata „Monolita“, među mnogim sjajnim imenima iz Velike književnosti, neće naći ni zrno SF-a. Ali...

            Među autorima je i izvesni Piter Keri tj. Peter Carey. Poznato? Da, setite se „Alefa 14“, priče „Egzotična zadovoljstva“. Ovde su mu objavili priču „Zagonetna priroda plavog“. U njoj ima 10% SF-a, jedna mala SF idejica je upletena u živote glavnih junaka čiji su odnosi tema priče. Sve u svemu ništa impozantno al treba imati na umu da ljudi i tako pišu. Inače g. Keri, rođen 1943.g. u Australiji, objavio je dve zbirke priča „Debeljko u istoriji“ i „Ratni zločini“ (1974. i 1979.) od kojih je u Engleskoj napravljen izbor pod naslovom „Egzotična zadovoljstva“ (1981.). Za sada je napisao i 2 romana: „Blaženstvo“ (1981.) i „Oskar i Lusinda“ (1988.) i dobio nekoliko značajnih nagrada. Očito je u pitanju pisac koji nije preterano vezan za SF (inače ne bi dobijao te značajne nagrade) al, kako rekoh, treba ga imati na umu. Ko zna...

            Druga stvar u časopisu interesantna za SF-adžije nije priča već beleška o piscu koji se zove tj. zvao se Donald Bartelmi (1931-1989). Ovaj pripadnik tzv „Generacije ’31“ u američkoj knjižavnosti napisao je gomile knjiga i to veoma dobrih i cenjenih. Ono što je pisao zvali su postmodernizam, metaproza, parafikcija i sve tako nekim ozbiljnim imenima. Njegov poslednji roman, posthumno objavljen, zove se „Kralj“ i – pazi sad – govori o traganju za Gralom ali, sve je izmenjeno pa je kralj Artur vladar Britanije u kritičnim godinama II svetskog rata kad  Hitler napada iz sve snage, ljubav Lanselota i kraljice Generve je omiljena tema medijskog rata između nemačkih radio stanica (zvanih Hau-Hau) i saveznika. Iz Rima, u svojim emisijama na radiju Ezra Paund (veliki američki pesnik) odapinje otrovne strele protiv Jevreja (Paund je zaista propagirao fašizam na italijanskom radiju za vreme rata). A pojavljuje se i ser Rodžer od Ibadana, prvi vitez crnac u svetskoj književnosti. Kakvo zamešateljstvo! U SF-u se tako nešto zove alternativna istorija. Parče tog romana može se pročitati u časopisu „Polja“ br. 399/92. Pisano je po principu otkačenih kratkih epizoda. Zbunjujuće ali zabavno. Verujem da bi vredelo pročitati u celini. Jer SF raste, hteo to ili ne, na čudnim mestima

P. S. A Ezra je, naravno, bio Jevrejin.

 („Emitor“ br. 139, 1993.)

P.P.S. U međuvremenu objavljena je zbirka Pitera Kerija „Egzotična zadovoljstva“, („Laguna“); objavljen je i Bartelmijev „Kralj“ („Prometej“)

ČITATI ILI NE?

Leto 1995.g. još uvek traje (rekli bi optimisti, oni drugi bi konstatovali da je na kraju) a to je, nekada, bilo vreme za intenzivno čitanje knjiga. Za one koji to i dalje rade (pored svih kompjutersko-video zabavica) dilema čitati ili ne ostaje. Svako je rešava na svoj način. Autor ovih redova je čitao i ovo su njegovi utisci:

1.      GREGORI BENFORD „VELIKA NEBESKA REKA“ Polaris, 1994.

Benford se vraća staroj žanrovskoj temi: ratu ljudi i mašinske civilizacije, i pravi sasvim korektnu varijaciju u kojoj nema antropošovinizma sve do pred sam kraj romana kad sklepta hepi-end po svaku cenu, makar izmislio i deus-a ex machine-a tj. više kosmičko biće. Tako jedan trezven pisac, ljubitelj igara sa podignutom mrežicom, pogazi načela kojih se držao. Da li zbog sveopšteg beznađa, bede i mizerije ljudskog roda koje, ipak, mora da ublaži katarzom (i tako čitaocima ne ogadi svoje ime toliko da ga ovi ubuduće počnu izbegavati prilikom kupovine knjižica) ili iz ljudske solidarnosti (i Benford je čovek iako je pisac), tek, da je kraj bljutav – bljutav je. Ljudi jesu slabiji od mašina, kroz celu knjigu se vuku, uvek na ivici katastrofe kao što su se, verovatno, poslednji čopori/krda dinosaurusa vukli kroz krajeve koji više nisu bili onako gostopljubivi kad kad su se ispilili iz jaja. Možda se to (u slučaju ljudi) čini nepravednim ali „Tako mu je to“ rekao bi Bil Pilgrim u „Klanici 5“ a ptice bi mu odgovorile „Ćiju-ćiju-ći?“ (A kad bi pitali Stivena Hokinga i on bi samo slegao ramenima – naravno intelektualnim – i rekao da je ono tamo napolju potpuno ravnodušno.)

      Vratimo se romanu. Možda bi očito usađivanje ljudskih interesovnaja tj. umetničkih aspiracija mašini i moglo da prođe ali sve ostalo – definitivno NE. Tako jedna inteligentna varijacija (u najvećem delu knjige) spadne na X-100 štos. U odnosu na prethodne knjige iz serije (ili manje-više serije u sastavu „U okeanu noći“ i „Preko okeana sunaca“) očigledna je promena na bolje. Dok se u prvom delu bakće sa glavnim junakom koji je napadno uvek na pravom mestu u pravo vreme (ni da je Supermen), što je u drugom koliko-toliko kanalisano, u „... reci“ je vidan trud da se problem heroja što razložnije tretira (em je gubitnik em ima dete tj. roditeljske frke). Hoće li Benford nastaviti u tom pravcu možda ćemo videti (čitati) a možda i nećemo.

2.      KLIFORD SIMAK „IZBOR BOGOVA“ i „ZAŠTO IH VRAĆATI SA NEBA?“, Polaris 1994.

Simak ko Simak. I u 1970-tim piše kao da su junačke pedesete: lako i zabavno, patetično i sladunjavo. Ima u ovim knjigama, uprkos slabostima koje svako može da vidi, neke patine, dečijeg ushićenja pred čudesima koja su, čini se, na dohvat dobronamerne ruke. Ili je sve to samo kredit koji je kod nas stekao veličanstvenom bajkom „Grad“?

3.      POLARISOVA SF ANTOLOGIJA ’95

Posle Antologije ’94 koja je pokušala da drži korak sa svetskom tekućom produkcijom, ovaj tom je povratak u istoriju. Novele i priče (6 komada) datiraju iz perioda od pre 20-tak do 40-tak godina; dve su varijacije na mitološko-religiozne teme šmeštene u SF milje, jedna kriminalistička igrica a ostale slobodne kosmološke jurnjave junačkog tipa. Sve u svemu, dobismo nekoliko solidnih pričica sa odgovarajućom količinom istorijskog taloga, koje je, sasvim sigurno, trebalo pročitati. Ali (to fatlano ali) ostaje pitanje zašto Antologija nije nastavila sa praćenjem onoga što se ovih godina dešava u svetu? Ova dilema neumitno relativizuje vrednost ovogodišnje Antologije. Da su bogatija vremena ova bi imala odjek. No, kad je knjiga već tu treba je iščitati. Ako već ne znamo šta je novo ne škodi biti obavešten o onome što je bilo, jer iz toga su iznikli oni koji su, tamo daleko, upravo sročili nešto novo i dobro. (A kad ćemo mi za njih saznati – ne znamo.)

4.      URSULA LEGVIN „RIBAR UNUTRAŠNJEG MORA“ Polaris, 1995.

Nova (najnovija) zbirka priča gđe Legvin u stvari je sastavljena iz 2 dela. Prvih 5 priča čine šaroliko društvance: jedan vic, nezanimljiva i do krajnjih konsekvenci nedovedena priča („Njutnov san“), opet mali štos i dve kratke antropološke skice-studije.

Drugi deo možemo posmatrati kao kratki roman, sastavljen iz 3 dela, nastavak (povratak) Hainskom ciklusu. U njemu je Legvinova veoma nalik onoj staroj iz dana najveće snage. Ali, prošlo je od tada i-ha-haj godina, vremena su se promenila. I načini pisanja. A i količina začudnosti u njenim delima se promenila tj. smanjila. Ovo što sad čitamo nije postmodernistička-Stalno-se-vraćajući-kući-Legvinova ali ni Leva-ruka-tame-Legvinova već samo mlaki kraj jednog opusa koji podseća na slavne dane. „Tako mu je to“, rekao bi znate već ko.

      Ipak, ono što je zabavljalo pisca ovih redova bio je prisutni feministički otklon u pričama na koga ga je (namerno, da se napravi važna?) upozorila autorka. Legvinova je i ranije bila feministički samosvesna (setite se predgovora za roman „Planeta izgnanstva“) što je sasvim u redu. U međuvremenu se pojavila gomila autorki još ljućih i oštrijih spram muškog šovinizma. Najnovija tekovina sve ove rabote sa one strane bare i granica je  je „Power Feminisam“ koji kaže da su žene definitivno dokazale da su jednako uspešne (pa i uspešnije) od muškaraca i u njihovoj ekonomskoj bazi – biznisu (a to znači da, pošto novac znači moć, sledi navala žena i u politiku). Kako tamo biznis znači i vredi jako puno možemo očekivati još jače invazije i u ostale delatnosti muškog sveta. Na formalnom planu to se vidi i u praksi da se u medijima (novine i TV...) više ne pravi razlika između „gospođica“ i „gospođa“, sad su sve one „gospođe“ jer je to manje seksistički (kad za muškarce ne kažu „gospodičić“ ako je slobodan za odstrel tj. lov, zašto bi se to govorilo za neudate dame; posebno što ono gospođa ima i značenje pripadanja nekome tj. svođenja na privatnu svojinu njegovu). U literaturi je ženska samosvest konačno uobličena u tzv „žensko pismo“ koje nije a priori feminističko u onom militantnom smislu (jer da jeste ne bi se u autore ženskog pisma ubrajali i neki muškarci). Elem, vratimo se Legvinovoj: i ona je, ne želeći da ostane po strani, pojačala dozu feminizma u svojim pričama, da se vidi ko je prvoborkinja. No, izgleda da je malo preterala u pisanju sa tezom. Ne previše (ima mnogo gorih autorki od nje kod kojih ni jedno muško čeljade nema ni zrnce bilo koje dobre osobine), dakle ne previše ali ipak... Naravno pošto je autor ovih redova pripadnik onog drugog dela čovečanstva ostaje moguće da feministkinje i ovaj tekst proglase za šovinistički ali – „Tako mu je to“. On (tj. ja) priznaje da se zabavljao iznalazeći sve feminističke cake Legvinove. Bio je to i zanimljiviji posao od samog čitanja priča.

5.      HERBERT DŽORDŽ VELS „VRATA U ZIDU“, Solaris 1995.

            Ima bar 30-tak godina kako su se Velsove priče poslednji put pojavile pred čitaocima u ovdašnjim krajevima. A da bi trebalo da se pojavljuju i čitaju – ne treba posebno isticati jer Vels jeste tvorac modernog SF-a. On je izmislio gomile tema, otvorio ih i predao onima koji su došli posle njega. A, ipak, priča nema, tako da kapitalno izdanje i dalje ostaje ono iz 1939.g. Gece Kona, naslovljeno kao „Neobične priče“ (a 1961. preštampano, uz dodatak romana „Vremeplov“, pod naslovom „Ukradeni bacil“, izdanje Nolit). Zašto je to tako? Ako je Vels bio u nemilosti pa zato nije objavljivan prečesto, vremena i režimi se se promenili a od priča ništa (romani još kako-tako). Možda će iduće godine, kad se navrši 50 godina od smrti Velsove i padnu autorska prava (ako se neko i na njih obazire) i situacija da se promeni. Do tada ostaje „Solarisovo“ izdanje u kome je iz „Neobičnih priča“ preuzeto 6 priča za čitanje, nauk i uživanje. Dakle, obavezno čitati i čitati.

(„Emitor“, 1995.)

NEUMORNI „POLARIS“ 1994.

Najstarija privatna SF biblioteka „Polaris“, osnivača i urednika dr. Zorana Živkovića, nije prestala sa radom ni u letnjim mesecima, pa upravo privodi kraju izdavanje drugog ovogodišnjeg kola od 9 knjiga. Tempo objavljivanja čak po dve knjige mesečno svrstava „Polaris“ među najaktivnije izdavače u zemlji, posebno kad se ima u vidu odnos broja izdatih knjiga prema broju zaposlenih u „Polarisu“ (a to je samo jedan radnik - urednik). Podsetimo da je „Polaris“ i, u po izdavače apokaliptičnoj 1993.g, objavio 21 jednu knjigu!

            Dela zastupljena u drugom kolu potvrda su lagane i postojane promene  „Polarisove“ koncepcije. Dok je u prvim godinama (a „Polaris“ je počeo sa radom 1982.g.) objavljivao samo dela domaćoj publici poznatih autora, klasika žanra (Klark, Asimov, Herbert) u nekoliko poslednjih kola „Polaris“ štampa i romane novih autora, odnosno dela koja prilično odstupaju od klasičnih okvira žanra.

 Drugo kolo otvara knjiga „Šuplji čovek“ Dena Simonsa. Simons, trenutno neprikosnovena SF zvezda, u ovom romanu istražuje temu telepatije sa one manje blistave strane, na kojoj taj dar postaje i svojevrsno prokletstvo za svog nosioca suočenog sa haosom mentalne buke ljudi koji ga okružuju.

 Jedan drugi haos, haos sveta kojim vladaju multinacionalne kompanije i informacijsko-kompjuterska virtuelna stvarnost predmet su romana „Neuromanser“ i „Grof Nula“ Vilijema Gibsona, žreca postmodernističkog talasa u SF-u, nazvanog „kiber pank“. Obe knjige (inače delovi tirilogije čiji je završni segment „Monalizino preopterećenje“, takođe predviđen za objavljivanje u „Polarisu“) vrcaju od fascinantnih ideja ispričanih izmišljenim meta-jezikom što, sve zajedno, tvori priče prepune jedne potpuno nove osećajnosti i senzibiliteta. 

 Roman Grega Bera „Večnost“, drugi je deo Hard SF pripovesti, započete romanom „Eon“, koja ostaje dosledna klasičnim kanonima žanra ali i manupuliše njima da bi izgradila svet raširen kroz prostore, vremena i dimenzije kosmosa.

 Četiri romana Pola Andersona („Moždani talas“, „Tri srca i tri kralja“, „Krstaški pohod“, „Biće vremena“), originalno objavljena 1950-tih i 1960-tih, svakako ne dosežu domete najnovijih SF dela ali je njihova pojava važan poduhvat kojim se popunjavaju rupe u poznavanju žanra, njegove istorije i razvoja u prelomnim godinama uspona iz paraliterature ka zreloj književnosti. Kulturološki značaj objavljivanja ovih knjiga (kao i knjiga Kliforda Simaka u prošlom kolu) nesporen je.

Poslednji roman iz drugog kola (čija pojava se očekuje svakog dana) je drugi segment "Jezero Dugog Sunca" u epskoj seriji „Dugo Sunce“ Džina Volfa koji je svojom prethodnom mega pričom, petotomnom „Knjigom novog Sunca“ (takođe objavljenom u „Polarisu“) dokazao svoje besprekorno pripovedačko umeće. „Dugo Sunce“ je saga o fantazijskom svetu u višegeneracijskom svemirskom brodu koji plovi ka nepoznatoj sudbini. Prvi tom samo je odškrinuo dveri čudesima i tajnama čije otkrovenje sa nestrpljenjem i onom prijatnom čitalačkom jezom isčekuje svaki pravi ljubitelj žanrovske, SF knjiženosti.

(„Vreme“, 1994.)

          

           

           

          

NA RADOST STRIPOLJUBACA Pet godina uspešnog rada Kluba obožavalaca stripa u Novom Sadu

Uprkos gotovo sedamdesetogodišnjoj prisutnosti stripa na ovim prostorima - 21. oktobra 1934. godine u "Politici" su objavljeni prvi kaiševi "Detektiva Iks-9" (tada je Duda Timotijević "izmislio" reč za novu vizuelnu formu, uzevši drugi deo engleskog pojma comic strip), te nespornoj popularnosti priča u slikama, ljubitelji stripa oduvek su bili difuzni, neorganizovani pojedinci različitih godina, obrazovanja i ukusa (a i finansijskih mogućnosti). Svaki od njih je zasebno kupovao omiljene sveske, eventualno ih menjajući sa drugovima ili na buvljacima, uključujući se u reku strip produkcije, prema godinama odrastanja, ostajući u njoj trajno ili se isključujući u trenutku "odrastanja" i okretanja "ozbiljnim stvarima". Ovakva situacija nastavila bi se da nam se nije desio raspad države, rat, sankcije što je rezultiralo propašću svih strip izdanja i nateralo stripoljubce na svakojaka dovijanja ne bi li došli do omiljene literature, bilo one iz ranijih godina bilo one objavljene u doskora bratskim republikama. U ostvarivanju ovih nauma istomišljenici su sve više bili upućeni jedni na druge.

Zanesenjaci i nostalgičari

            U takvoj situaciji, krajem 1995.godine u Novom Sadu osnovan je Klub obožavalaca stripa. Po rečima njegovog predsednika Miloša Sekulića, grupa strip fanatika, zanesenjaka i nostalgičara, u najdubljoj ilegali je zaključila da "tako više ne ide", da stripovi više ne smeju da se prodaju po trotoarima i pijacama, da se ne smeju koristiti kao potpala, papir za motanje duvana i ostale slične rabote, već da ih treba čuvati za generacije koje pristižu, razvijati i populisati. Posle poprilično muka Klub je zvanično registrovan, kao udruženje građana, maja 1996. godine. Prvenstvena namera osnivača je da na jednom mestu sakupi što više stripova i učini ih dostupnim zainteresovanima. U ovom trenutku ova jedinstvena biblioteka stripa broji 20.000 naslova, komplete izdanja domaće produkcije od 1970-tih na ovamo, odnosno stranih publikacija, i oni se mogu iznajmiti radi čitanja. Naravno neka izdanja su više čitana, druga se traže mnogo slabije, za treća se gotovo niko ne interesuje, upravo kao i u svakoj drugoj biblioteci. Članstvo Kluba je šarenoliko, od osnovaca do penzionera; najbrojniji su srednjoškolci i studenti, neki dolaze redovno, drugi ređe, poneko gubi interes i odustaje, mladi pristižu. Uprkos fluktuaciji Klub broji oko 170 aktivnih članova. Prateći njihova interesovanja delatnost Kluba proširila se na sakupljanje SF knjiga, gramofonskih ploča, postera, muzičkih časopisa, rečju svega što je objavljivano na ovim prostorima u proteklih 50-tak godina.

Škola stripa

            U prostorijama kluba, u ulici kralja Aleksandra 10, prvi sprat (radnim danom od 10-20, subotom od 10-14), organizuju se izložbe i promocije stripova a ponovo je započela sa radom i Škola stripa Vlade Vesovića i već je pohađa 12 polaznika; njihovi časovi održavaju se svakog petka od 16-20 časova. Klub, dakle, živi vrlo aktivno, mnogo je dešavanja i novina koje nisu uvek adekvatno propraćeni u lokalnim medijim pa je najsigurnije informacije potražiti na telefon Kluba 624-723.

            Za pet godina svog rada Klub obožavalaca stripa dokazao je opravdanost svog osnivanja i izgradio temelje za, nadamo se, dugotrajno postojanje na radost novosadskih stripoljubaca.

(„Dnevnik“, Novi Sad, 5. avgusta 2001.godine)

DESET GODINA ODRASTANJA

1994. je godina jubileja izuzetno značajnih za JUgoslovensku SF scenu. Naime, deset godina ranije, 1984., pojavio se prvi tom Science Fiction almanaha „Monolit“ u izdanju Bobana Kneževića, kome je ovaj projekat bio prvi nezavisni izdavački poduhvat kojim se predstavio široj javnosti.

MONOLIT

            Pojava „Monolita“ označila je prekretnicu u ovdašnjim shvatanjima i razmeravnjima svetskog SF-a. Pre „Monolita“ znanja prosečnog čitaoca u Jugoslaviji o događanjima u svetu SF-a svodila su se (uz retke izuzetke) na poznavanje dela originalno objavljenih 1950-tih i 1960-tig i to, pre svih, Artura Klarka i Isaka Asimova, koji su proglašavni za najbolje SF pisce svih vremena. SF je svođen u granice tzv Hard SF-a. Dela novih/drugih pisaca uglavnom nisu objavljivana jer su čitaoca tražili samo knjige Klarka, Asimova i Herberta (a tražili su ih jer za druge pisce nisu znali).

            U to vrzino kolo pravo ni od kuda uskače „Monolit“ nudeći dela koja drugi izdavači („Kentaur“, „Polaris“, časopis „Sirius“) nisu hteli/smeli da objave. „Monolit 1“ otkriva Silverberga, R. R. Martina, Vorlija, Tiptrijevu i druge nepoznate pisce (ili objavljuje izuzetna dela pisaca do tada predstavljanih minorno-šablonskim radovima). Svako ko je pročitao „Monolit“ otkrio je blistave svetove neobuzdane mašte, otvorene su mu dveri revolucionarnog „Novog talasa“.

            Naravno, kao i svaki epohalni postupak i „Monolit“ je teško nalazio put do čitalaca sviklih na izvikana imena i ograničenu maštu, nespremnih da svoje navike menjaju. Ali, neograničeni entuzijazam i hrabrost Bobana Kneževića nisu se dali lako pokolebati i 1985.g. izlazi iz štampe „Monolit 2“ za koga se bez ikakvih ograda može ustvrditi da je jedna od najboljih SF antologija na svetskom nivou! Ponuđeni izbor bio je vrhunski, po principu najbolje od najboljeg iz svetske produkcije 1970-tih.

Izuzetni kvalitet „Monolita 2“ definitivno je ustoličio ovaj almanah i osigurao interesovanje čitalaca i za sledeće tomove koji su se ređali u, manje-više, godišnjem ritmu. Tako je 1993.g. izašao osmi tom „Monolita“ a u godini jubileja očekuje se da, ako prilike dozvole, broj godina izlaženja bude izjednačen sa brojem tomova.

Struktura „Monolita“ definitivno je određena već prvim brojem (a po ugledu na jedan, za JU prilike, takođe značajan SF alamanah „Andromedu“ – izdanje BIGZ Beograd – iz 1970-tih, kojim je počela era ponovnog interesa za SF u Jugoslaviji). „Monolit“ otvara SF roman, na prvih 150-200 stranica a preostalih 300 ispunjavaju novele i priče, koje su, najčešće, laureati najznačajnijih žanrovskih nagrada. Prvi tomovi „Monolita“ sadržavali su priče i novele iz 1970-tih i 1980-tih godina da bi kasniji tomovi pretežno objavljivali kratke forme koje su se originalno pojavile pre 2-3 godine, čime je „Monolit“ postao (obzirom na nepostojanje SF časopisa) svojevrsni vodič kroz najnovija dešavanja u žanru. Doda li se rečenom da su u „Monolitu“ zastupljene i Fantasy i Horror priče, jasno je da ova knjiga monolitnog izgleda (oko 500 strana većeg formata, što čini da svaki tom u sebi sadrži najmanje 3 „normalne“ knjige od po 300-tinjak strana), svako njeno pojavljivanje znači događaj za ovdašnji SF svet.

Na kraju priče o „Monolitu“ recimo i to da se u njemu objavljuju i priče domaćih autora (nagrađene na Konkursu Znaka Sagite) i da stoje potpuno ravnopravno sa pričama i novelama svetskih autora.

EDICIJA ZNAK SAGITE

1985.g. Boban Knežević je čitaocima, osim „Monolita 2“, ponudio i 5 knjiga u novopokrenutoj SF ediciji „Znak Sagite“, po kojoj će nazvati i svoje izdavačko preduzeće. Od prvoobjavljene knjiga (sjajnog romana „Invertirani svet“ Kristifora Prista) do kraja 1993.g. u ediciji su izašle (uporedo sa „Monolitom“) 32 knjige. Sve knjige karakteriše opšte opredeljenje Bobana Kneževića koje glasi: Najvažniji je kvlaitet dela, nevažno je da li ga je napisao pisac početnik ili klasik žanra, da li je knjiga SF, Fantasy ili Horror.

            Najzastupljeniji pisac u ediciji „Znak Sagite“, sa čak 10 romana u 8 knjiga, je Rodžer Zelazni. 5 romana pripada njegovoj znamenitoj „Amber“ seriji, sjajnoj mešavini SF-a i Fantasy-ja, a među preostalih 5 romana nalaze se i remek-dela kakva su „On koji oblikuje“, „Stvorenja svetlosti i tame“, „Ostrvo mrtvih“, „Zovite me Konrad“. Doda li se ovom spisku i roman „Gospodar svetlosti“, objavljen u „Monolitu 2“, imamo pred sobom više nego valjan izbor iz dela jednog od najznačajnijih stvaralaca SF-a.

            Još nekoliko autora „Novog talasa“ zastupljeno je sa po više romana u ediciji „Znak Sagite“. Tu su, pre svih, veliki mag pomerenih stvarnosti, Filip Dik (sa romanima „Tecite suze moje, reče policajac“ i „Tri stigmate Palmera Eldriča“), briljantni Samjuel Dilejni (sa remek-delom „Ajnštajnovski presek“ i dobrim romanom „Vavilon 17“), Robert Silverberg (sa prefinjenim „Umiranjem iznutra“ i „Knjigom lobanja“, odnosno sa u „Monolitu“ objavljenim romanom „Vremenska promena“). Samo jednom su se, za sada, predstavili Benford, Mekafri, Bredberi te Barker sa svojom zbirkom „Knjige krvi“.

            Edicija „Znak Sagite“ objavila je i sve izuzetne antologije: „Antologiju savremene francuske fantastike“ (kojom nam otkriva izuzetne svetove uronjene u nasleđe nadrealizma) i „Horor antologiju“ (prvu ovdašnju serioznu knjigu posvećenu ovom žanru koji predstavjaju priče 3 autora, koji su temelji horora XX veka – Lavkraft, King, Barker). Zbog ovako širokog zahvata u žanrove fantastike edicija „Znak Sagite“ je promenila i ime, iz SF edicije u ediciju književne fantastike.

DOMAĆI SF

            Edicija „Znak Sagite“ nije se zadržala samo na objavljivanju prevedenih dela već je štampala i knjige domaćih pisaca što je još jedan važan potez Bobana Kneževića, obzirom da domaći autori nisu imali preveliku i, što je još važnije, stalnu podršku izdavača  za objavljivanje svojih knjiga.

            I tako se kao 14. knjiga „Znaka Sagite“ pojavio „Tamni vilajet, izbor jugoslovenskog SFa“ sa 14 priča i postao još jedna prekretnica na JUgo SF sceni. Iako je projekat slabo prošao kod čitalaca odnosno kod kupaca, krajem 1992.g. pojavio se „Tamni vilajet 2“ i doneo nove priče, ovog puta one koje su svojim kvalitetom pridobile žiri Konursa za SF priču Znaka Sagite (raspisanog kao još jedan prosvetiteljski pokušaj Bobana Kneževića, ovaj put usmeren na stvaranje jezgra domaćih SF pisaca).

            Krajem 1993.g. objavljen je „Tamni vilajet 3“, sa unekoliko izmenjenim podnaslovom „Izbor jugoslovenske fantastike“. To je još jedan prilog opstanku i jačanju domaćeg SF-a, odnosno Fantasy i Horror žanrova.

            Edicija „Znak Sagite“ je, osim „Tamnog vilajeta“, objavila i 2 romana domaćih autora: „Zlatnu knjigu“ Dragana R. Filipovića (Fantasy roman koji se dešava u našim krajevima i u kome se ponovo sreću Kraljević Marko i Musa Kesedžija) i „Bledu mesečevu svetlost“ Mileta Jankovića-Belog (priču o borbi ljudi sa ljudima škorpijama, bićima iz druge evolucione linije). U  ovoj je ediciji objavljena i zborka kratkih SF priča „Nikadorski hodočasnik“ Zorana Jakšića, autora čije su priče uvek među prvima na Konkursu. U izdavačkom planu za 1994.g. „Znak Sagite“ predviđa objavljivanje knjiga još nekoliko domaćih pisaca, čime se nastavlja započeta promocija domaćeg SF-a.

ČASOPISI

            Boban Knežević nije se zadovoljio samo izdavanjem knjiga, svestan da zdrava SF scena ne može postojati bez periodike tj. časopisa. Stoga je oktobra 1990.g. na adrese svih pretplatnika na izdanja IP „Znak Sagite“ stigao, potpuno besplatno!, časopis „Perpetuum Mobile“ u čijem su sadržaju, pored reklama za nova izdanja domaćih izdavača, bili teorijski članci o SF, F i H, te prikazi SF filmova i knjiga (svetskih i domaćih). Namera ovog izdanja bila je ponovo prosvetiteljska: da se podstakne i ozbiljnije, serioznije sagledavanje žanrova od strane domaćih autora.

            Na žalost, zbog slabog odziva čitalaca (uslov za dobijanje časopisa  bio je da se pretplatite na neku knjigu iz oglasa objavljenih u časopisu) „Perpetuum Mobile“ je posle 3 broja, 1991. godine prestao da izlazi.

            Iste godine okončana je i avantura SF časopisa „Alef“ (izdavač „Dnevnik“ Novi Sad), koji je takođe uređivao Boban Knežević, te tako na JUgoslovenskom tržišti više nije bilo ni jedne periodične publikacije posvećene SF-u. Uprkos prognozama da jedan SF časopis, u ova krizna vremena, ne može da opstane, Boban Knežević je, sa svojim stalnim saradnicima, pre svega sa Mićom Milovanovićem, marta 1993.g. pokrenuo SF, F&H časopis „Znak Sagite“ (kao svojevrsnu kompilaciju „Alefa“ i „Perpetuum Mobile“-a).

            Do kraja 1993.g. pojavila su se 3 broja ovog časopisa knjiškog oblika i obima, izuzetnog dizajna. U časopisu su zastupljene priče iz najnovije svetske produkcije i priče domaćih autora. Jednu trećinu časopisa zauzima magazinski deo sa prikazima SF knjiga, filmova i teorijskim člancima o žanrovima.

            Za domaću SF scenu izuzetno je interesantan uvodnik trežeg broja časopisa u kome Boban Knežević kaže da mu je želja da stvori časopis koji će objavljivati isključivo domaće SF&F radove. Ostvarenje ove želje bio bi korak u definitivno odrastanje domaćeg SF-a, odnosno početak jedne nove epohe u kojoj će SF, konačno, izboriti i od šire javnosti priznato mesto u kulturi Jugoslavije. Proteklih 10 godina dokaz su da je Boban Knežević (i njegove brojne aktivnosti) igrao ključnu i pokretačku ulogu u opstanku, osamostaljivanju i odrastanju domaćeg SF-a. I sva je prilika da će on tu svoju misiju i dalje nastaviti. Na radost i zadovoljstvo svih ljubitelja ovog žanra u Jugoslaviji.

(1994)

POSVEĆENIK STRIPA Vladimir Vesović, strip autor i pedagog

Jedan od retkih univerzalaca domaće strip scene najavljuje mogućnost      osnivanja visoke škole stripa, ilustracije, karikature, klasične i     kompjuterske animacije

DNEVNIK: Kad su se desili Vaši prvi susreti sa stripom, koji stripovi i autori su Vam bili omiljeni?

VLADIMIR VESOVIĆ: Nisam se ni rodio a moja kuća je već bila puna stripova koje su kupovali moji roditelji. "Politikin zabavnik" je bio prava tradicija, njegovo listanje je bilo pravo zadovoljstvo. Pošto je na prvim stranama bio Flaš Gordon on me je najviše privlačio i to su, možda, moji prvi počeci interesovanja za SF. Kasnije kada se pojavio magazin "Kekec", strip "Tvrđava Navajo" sa poručnikom Bluberijem, me je "kupio" za sva vremena tako da je Žan Žiro-Moebius još uvek jedan od mojih najdražih autora. Naravno, ne treba zaboraviti ni "Princa Valijanta" Hala Fostera ali sam jako voleo i izdanja Dečjih novina "Nikad robom" i ediciju "Lale".

DNEVNIK: Koje teme Vas, kao strip autora, privlače odnosno šta je to u samom strip mediju što Vas intrigira?

VLADIMIR VESOVIĆ: Ne bih na strip gledao kao na medij koji me intrigira već mislim da je to bila i ostala ljubav na prvi pogled. Obožavao sam da čitam stripove, gotovo sve što je izlazilo sam tada kupovao i imao ogromne količine stripova koje sam čuvao ali su vremenom negde zagubljene. Kada sam počeo da se interesujem za crtanje stripova, u srednjoj grafičkoj školi, gledao sam na njih drugačije tako da otad nisam klasični kolekcionar već sam čuvao samo ono što mi se zaista najviše sviđa.

            Što se tiče tema u stripu, kao čitalac volim razne žanrovske (ali kvalitetne) stripove. Iako sam duboko u naučnoj fantastici čitajući gomile knjiga, voleo sam i stripove avanture ("Bernard Prins"). Kao autoru fantastika mi je bila na prvom mestu jer dopušta potpunu slobodu, dok su ostali žanrovi tražili određenu dokumentaciju, što mi tada nije bilo dostupno. Danas je sasvim drugačije: volim i želim da radim studioznije, pa me privlače istorijske, pseudo-istorijske teme, legende, bajke, mitovi ali, naravno, i fantastika.

DNEVNIK: Recite nešto o vašem angažovanju u strip školama kroz koje su prošle brojne generacije mladih.

VLADIMIR VESOVIĆ: Pre deset godina sam počeo da radim kao strip pedagog da vodim školu stripa. Nikada ranije nisam razmišljao da ću biti pedagog iako sam završio akademiju. Ali, 1992. godina je bila vrlo teška za preživljavanje pa sam prihvatio poziv da vodim školu stripa. U to vreme je bila velika kriza izdavaštva, stripa gotovo da nije ni bilo jer su dotadašnji veliki izdavači prestali sa radom pa bih to nazvao "crnim periodom" stripa. Ali, škola stripa je radila. U stvari, bilo je važno mlade ljude, koji su voleli strip, uputiti u tajne njegovog nastajanja i skratiti im put dugogodišnjeg samostalnog saznavanja o svemu što čini strip. Potaklo me je da im pomognem to što moja generacija nije imala nikoga ko bi to učinio pa smo morali sve sami da mukotrpno otkrivamo. Za tih deset godina prošlo je kroz školu više od stotinu mladih, neki su otišli videvši da nisu za to, a neki su ostali i do današnjeg dana iako su već dosta toga naučili (neki su već i na akademiji).

            Sa svakim radim individualno, nema klasičnog predavanja, već se edukacijom, koja traje godinama, i dugotrajnim radom postižu rezultati, što se moglo videti na nekoliko samostalnih i grupnih izložbi tokom ovih godina. Na značajnim izložbama i konkursima polaznici naše škole bili su nagrađivani, a počeli su i da objavljuju u nekim strip izdanjima. Značajno je i to da je naša škola pokrenula inicijative za osnivanje sličnih škola u drugim gradovima Jugoslavije.

DNEVNIK: Kao autor i prosvetar, te pokretač brojnih inicijativa, svakako ste dobro upoznati sa stanjem na Ju strip sceni danas. Da li je ona u ekspanziji ili stagnaciji, koji su po Vama važni trendovi i dešavanja na njoj?

VLADIMIR VESOVIĆ: Moje kolege i ja smo želeli da pokrenemo strip mrtvilo pa je prva ideja izdavanja stripa krenula iz škole gde smo Dragan Savić (radio u školi jednu sezonu) i ja sa našim drugarima pokrenuli strip magazin "Tron" (1992) koji je bio svetlost u tadašnjem mraku ali je kao svaki časopis koji nema dovoljno jaku finansijsku pomoć izdržao čitavih devet brojeva. Ipak, omogućio je mnogima da objave svoje stripove i ilustracije, nekima i prvi put (Boban Savić Geto, Miroljub Milutinović i drugi). Iz "Trona" je proizašao "Megatron" sa izmenjenim izdavačem i (delimično) redakcijom. Onda izdavač "Luxor" kreće sa svojim izdanjima "Borci sumraka" i "Tesla generacija", meni je povereno da budem urednik "Strip manije" gde sam želeo da oživim domaću strip scenu poput čuvenog "Yu stripa". To je nekako krenulo ali pošto izdavaštvo nije zavisilo od sebe već i od distribucije "Strip mania" je izdržala svega sedam brojeva. Potom je strip scena ostala na malotiražnim, piratskim izdanjima inostranih stripova, i to je trajalo sve dok "Marketprint" nije ponovo pokrenuo "Stripoteku" a ubrzo i strip albume. Zbog globalnih promena u državi piratska izdanja vrlo brzo nestaju a pojavljuje se mogućnost osnivanja nekoliko novih strip izdavača. Ono što trenutno nedostaje je magazin u kome će domaći autori objavljivati, a ima zaista mnogo talentovanih, neki se već pokazuju u strip magazinu "Bager" i "Bumerang". Očigledno je potrebno šire ujedinjenje strip autora i izdavača i jak magazin isključivo za Ju strip. Nadam se da će se tako nešto uskoro desiti.       

            Ono što treba posebno istaći je inostrana afirmacija domaćeg stripa, kao što je izložba "Ex Yugoslavia" na prošlogodišnjem salonu stripa u Angulemu i uspeh tandema Skrobonja-Kovačević na međunarodnom konkursu izdavačke kuće "Glena" osvajanjem prve nagrade i objavljivanjem njihovog strip albuma "Točak" ove godine. Zaista velik uspeh postigao je Aleksa Gajić albumom "Bič božiji" za kuću "Solei". Posle ovih uspeha primetno je interesovanje francuskih izdavača za naše autore. Dokaz da je to istina je da su za ovu godinu predviđene dve velike izložbe stripa u Beogradu. Prva je samostalna izložba Enki Bilala i nagradni konkurs za strip koji je prati. A u decembru će biti priređena izložba petnaestak francuskih crtača (neki će biti gosti Beograda), zatim petnaestak autora sa ex Yu prostora (i oni su mogući gosti) i petnaestak domaćih autora. Uz ove izložbe predviđeni su i prateći programi.

DNEVNIK: I na kraju standardno pitanje: šta pripremate, očekujete li pojavljivanje nekog svog stripa/albuma?

VLADIMIR VESOVIĆ: Što se mene lično tiče odnosno strip škole, postoji mogućnost da se osnuje nema vrsta Strip centra i Visoke škole za strip, ilustraciju, karikaturu, klasičnu i kompjutersku animaciju i sve što prati ove medije. Dakle, nešto kao dvogodišnje školovanje sa trećom za siplomski rad u bilo kom od ovih medija. Sa Draženom Kovačevićem i Goranom Skrobonjom kreće rad na nastavku stripa „Točak“. Želeo bih da radim i na samostalnom albumu inspirisanom našom epikom i bajkama. Pokušavam da slikam i radim ilustracije. A već neko vreme bavim se propagiranjem domaćeg stripa ovde i u inostranstvu jer je to tako važno u ovom momentu.

Razgovarao Ilija Bakić

(Dnevnik, Novi Sad, 22.06.2001)

ZAVRZLAME OKO STRUJE

Međugradski autobus hrli iz duboke provincije put prestonice. Kraj zime se primakao pa ranije sviće mada se slana nahvatala na travu i šiblje pored puta. Redovni putnici koji imaju posao u drugim mestima i kojih je vidljivo manje nego pre, zauzeli su svoja omiljena mesta. Ipak, dok su za zimskih dana svi brzo tonuli u dremež, sada, zbog temperature blizu „pozitivne nule“ i spoljnjeg svetla, orniji su za razgovor ili čitanje novina. Dvojica sredovečnih muškaraca u tamnim mantilima, uredno izbrijani i namirisani, sa poslovnim tašnama, koji redovno sede jedan pored drugog, u pola glasa, komentarišu vesti koje su upravo čuli sa radija.

            „I eto, ako nisi plaćao struju – sad dobijaš amnestiju. Nema kamate, možeš da reprogramiraš dug u 6 rata... milina.“

            „Pa šta tu ne valja? Nisu imali para da plaćaju struju, dug se nagomilao, sud košta a treba i pomoći ljudima kad je teško i kad su u nevolji. Pa, ipak je ovo XXI vek. Sećaš se kad je pre par godina onaj ministar govorio da ko nema da plati struju neka proda stan. Da li je to bilo u redu?

            „Mislim da je bila ministarka.“

            „Ministar, ministarka – isto mu je to. Ne možeš ljudima da govoriš takve stvari. Ispada da oni neće da plaćaju ne zbog muke nego iz besa. A nisi im omogućio da rade jer su sve firme rasprodate i upropaštene i gde onda čovek da radi? Nema gde a mora da troši struju. Nećemo valjda da se vratimo na pretrolejke i sveće?“

            „Dobro, u pravu si ti. Treba država da pomogne. To je kao ona priča o gladnima. Svi su davali hranu kao pomoć a samo jedan davao plugove i seme, što je mnogo skuplje. A on kaže: vašu pomoć će brzo da pojedu i opet će biti gladni i opet će morati da se im se daje hrana. A sa mojom prilogom će moći da počnu da seju i žanji i tako sami sebe da ishranjuju. Štos je u tome da se svim našim merama krpe male rupice a cela država je ogromna rupetina bez dna.“

            „Jeste, ako moraš negde da počneš da pomažeš da narod opstane. Narodne kuhinje, besplatna struja, reprogramiranje dugova... time se ipak nekome pomaže da preživi.“

            „Ma, super je to, nemam ja tu nikakve dileme. Ali imam primedbe.“

            „Sad te ne razume. Ovamo je super a ovamo imaš nešto protiv.“

            „Pa, da ti pravo kažem, u stvari mene najviše žulja što su se svi nešto bacili da pomažu onima koji ne plaćaju, iz ovih ili onih razloga. Ali, niko se nije setio da kaže: Čekajte ljudi, pomažemo onima kojima je loše ali red je da pomognemo i onima koji su sve ovo vreme redovno plaćali struju? Pa, nije ni njima bilo lako. Da bi platili struju morali su da se odreknu nečega ali su oni bili savesni, zakinuli su deci i sebi pa su izmirili dug na vreme. Valjda su redovne platiše i savesni građani zaslužili da ih država časti što su bili takvi. Da nije bilo njih stvar bi skroz propala. Samo kod nas je ono što je normalno ispalo nenormalno.“

            „Imaš popust pet posto ako platiš struju u roku.“

            „Tačno. Imam. Ali, to nije dovoljno. Država je neplatišama oprostila mnogo više para za kamate, plus dozvolila da dug podele na rate. Ako je popustila njima treba da popusti i nama koji smo redovni. Siguran sam da, kad bi neko bacio sve na olovku, ispada da je bolje da ne plaćaš struju nego da budeš redovan platiša. Pa, mora to što si savestan i redovan da ima neku cenu i da se nagradi? Ti ne misliš? Sutra će neki početi da kalkulišu. Zašto da plaćaš ako ti je jeftinije da posle reprogramiraš? Jel nije tako? Ispašće sa strujom kao sa studentima koji se deklarišu kao Romi da bi dobili povlastice. Jedni kaži „svaka čast kako su se setili“ a drugi ih psuju i kude da su se prodali. Ko je u pravu? Možeš li ti to da presudiš i posle mirno spavaš?“

            Njegov sagovornik nevoljno slegne ramenima i zagleda se u nadolazeći dan.

(2013)