MITOLOGIJA PREOBRAŽAJA - „Put“ scenario Predrag Đurić, crtež Karla Andrea i Diego Lopez Mata; izdavač Rosencrantz, Maglić, 2013.

            Naslov strip albuma ovog puta je, po onoj latinskoj „nomen est omen“, sama suština priče koja se može pogledati i pročitati na 46 strana. Još kada na poslednoj korici znatiželjni čitalac ugleda preporuku Dejana Nenadova, strip legende, nema nikakvih dilema da strip valja  otkrivati bez žurbe, pažljivo i sa obaveznim vraćanjem na prethodne listove, što zahteva sadržaj i lirski oneobičen crtež mladih umetnika iz Meksika.

            Priča govori i Den'anu, vladaru moćnog carstva dinastije Tan'an koje, rasprostrto između mora i planinskih vrhova, traje i živi hiljadu godina. Cilj svih slavnih vladara bio je očuvanje carstva i mira u njemu i tako je bilo sve i kad su se varvari iznova pojavili na granicama i nasrnuli. Car Den'an ispunio je svoju dužnost i pobedio u velikom boju. No, umesto da se slavodobitno vrati u prestonicu on, prepuštajući vlast svojoj supruzi Jol'ani i vernom generalu Taju, odlazi na daleko ostrvo, u tvrđavu koju je pokorio u svojoj prvoj pobedi. Svi su zbunjeni ovim postupkom. Nastalo zatišje koriste neprijatelji i ponovo nasrću. General Taj dolazi svom caru i moli ga za pomoć jer prestonica samo što nije pala. Ali Den'an odgovara da više nema onoga koga Taj traži. General odlazi da časno pogine a čovek koji se odrekao svega što je bio odlazi na drugu stranu - da pronađe sebe. Ta se potraga odvija u dva pokušaja koji rezultiraju nalaženjem neke vrste ispunjenja i smirenja iz kojih bivši Den'an biva istrgnut ili odlazi svojom voljom.

            Putovanje i potraga odavno su prepoznati kao obrasci priča sa mnoštvom značenja, o kojima su raspravljali mnogi teoretičari (Nortop Fraj, Mihal Bahtin, Džozef Kembel, V. J. Prop). Junaci odlaze na put, u potragu za nečim, od starovekovnih saga, kakva je Gilgameš, preko bezbrojnih bajki i usmeno prenošenih pripovesti do pisane, autorske literature (ova tema, naravno, postoji i u ostalim umetničkim medijima: film, pozorište, strip...). Na svom putu junak doživljava preobražaj, biva iniciran u novi, drugačiji svet, bilo da ulazi među odrasle članove zajednice ili stiče druga, veća znanja i moći. Obavezan deo puta je i umiranje, simbolično ili stvarno i povratak u život. Preporođeni, promenjeni junak vraća se u zajednicu iz koje je pošao i, postavši vladar ili vođa, menja njenu organizaciju. Neprestano pojavljivanje ovakvih priča kroz istoriju i različite kulture dokaz je njihove arhetipske ukorenjenosti u ljudskoj vrsti. Naravno, svaki autor nadograđuje početni kostur priče zavisno od svog talenta, obrazovanja i interesovanja.

            Đurićeva verzija u nekolikim detaljima se poklapa sa osnovnim obrascem ali i odstupa od njega, što svakako njegov „Put“ čini zanimljivijim. Tome doprinose i povremena vraćanja u prošlost glavnog junaka iz kojih čitalac saznaje činjenice koje do tada nisu bile poznate a koje bacaju novo svetlo na ličnost Den'ana. Tako se otkriva da je on bio u sukobu sa ocem, grubim i neobzirnim, te da mu je oteo vlast i ubio ga. Žig oceubistva se, igrom okolnosti, obrće u žig sinoubice jer svojim odustajanjem da pomogne gradu i svojoj porodici pod opsadom, Den'an osuđuje i suprugu i sina na smrt, što svakako nije plemenit već krajnje egoističan čin jer junak stavlja svoje duhovne nedoumice iznad pitanja života i smrti  najmilijih – ako oni to zaista jesu bili. U sledećim putovanjima u prošlost saznajemo da je moćni car prestao da voli suprugu jer nije ličila na devojku koju je zavoleo, da je razorio grad iz koga je ona došla, odnosno da sa sinom nikada nije uspostavio dublju vezu.

Simptomatična je i epizoda o robu koga su Den'an i Taj voleli dok su bili dečaci ali za čiju sudbinu nisu marili u narednim godinama. Den'anova fasciniranost mirom svog nekadašnjeg prijatelja pred zlom sudbinom koja ga je, nedužnog, zadesila, mogla bi se tumačiti i kao izvrtanje potisnutog osećaja krivice a naknadno sećanje na ovu epizodu svojevrsno je samokažnjavanje.

            Den'an je većim delom svojeg odmetanja od sopstvene ličnosti pasivan i prepušten slučaju koji ga najpre dovodi do naselja sasvim običnih ljudi bez prevelikih prohteva i stoga sposobnih da spokojno žive u skladu sa svojom sudbinom. Među njima bivši car spoznaje mir koji mu se dopada ali koji ne uspeva da iživi jer selo biva napadnuto i uništeno. Den'an nastavlja svoj put i nalazi starca koji veruje da je on njegov odlutali sin sa čim se Den'an prividno miri. Ipak, on od starca očekuje saznanje istine i ogorčen je što mu je ovaj ne saopštava. U nastavku putovanja, opet vođen slučajem, Den'an, dolazi do svete planine a potom, na mestu sa koga je počeo svoj put, svojom voljom „ulazi“ u ulogu oca koju jednom već nije valjano odigrao. Ipak, pošto je njegov „sin“ započeo uspešan samostlani život, ostareli Den'an samoprekorno i naizgled plemenito odlazi na more i nestaje. Moglo bi se reći da je to okasneli čin ponovnog samokažnjavanja koji je usledio posle saznanja da o njegovom carevanju retko da neko nešto zna.

            Tako se junak, u ovoj verziji priče, nije vratio u zajednicu iz koje je potekao i nije joj doneo boljitak. Čak ni za ono malo mudrosti koje je na putu stekao nije previše zaslužan. Iako je izlišno misliti o bivšem caru Den'anu kao dobrom ili lošem čoveku, o njemu kao bezimenom skitnici se može govoriti kao o čoveku koji nije lako prihvatao okolnosti u kojima bi se zatekao i dugo nije uspeo da prevaziđe sopstvena ograničenja. Samo u tom segmentu, eventualno, treba govoriti o napredovanju njegove ličnosti. To svakako nije veliki korak u jednom životu, pre je to tek - pomak.

            Ovako nesvakidašnjoj i složenoj priči, i pričama u priči, trebalo je i drugačije grafičko ruho. Stripom, uprkos mnoštvu linija koje i jesu i nisu senke, dominira prozirnost. Lica, predmeti, pajzaži izgledaju neobično, kao da se iza pojavnog kriju još neki likovi, konture nečeg drugog, skrivenog a bitnog. Posebno su efektni delovi kvadrata koji se ne mogu prepoznati kao objekti (pre bi se moglo reći da su asocijacije objekata) i kao takvi su kontrapunkt „običnim“ predmetima, što sveukupno potcrtava atmosferu začudnosti. Tako je dopadljivost crteža neverbalnim slojem dopunila dešavanja i tekst koji ih prati.

            Rečju, „Put“ je svakako intrigantno delo kome treba pokloniti punu pažnju.

(2014)

VESELO ALI IPAK TUŽNO„Još malo pa nestalo: Autostoperski vodič kroz svet koji iščezava“ Daglas Adams i Mark Karvardin; izdavač Odiseja, Beograd, 2013.

U FOKUSU

            Daglas Adams (1952-2001) nezaobilazno je ime popularne kulture poslednjih decenija XX veka. Njegova naučnofantastična „trilogija u pet knjiga“ poznata kao „Autostoperski vodič kroz Galaksiju“, objavljena u periodu od 1979. do 1992.g, obavezna je lektira za već nekoliko čitalačkih generacija. Brojne fraze ove humorističke sage, koja je najpre emitovana na BBC radiju, postale su uzrečice u svakodnevnom govoru a njihov autor sinonim za urnebesnu prozu koja parodira žanrovske konvencije ali i sve drugo što joj padne šaka. Mada je bio telentovan, duhovit i vrlo nefokusiran, zbog čega nije poštovao rokove za predaju rukopisa izdavačima (pa je jednom bio zaključan više od mesec dana u sobi dok ne isporuči novi roman), Adams je uspeo da napiše dva romana iz serije „Holistička detektivska agencija Dirka Džentlija“, da putuje širom belog sveta, učestvuje u raznim humanitarnim i dobrotvornim akcijama, da propagira kompjuterizaciju među običnim ljudima, družio se sa članovima grupa „Pink Flojd“ i „Prokol Harum“ a bio je i autor skečeva ingenioznog „Letećeg cirkusa Montija Pajtona“. Na vrhuncu snage umro je od srčanog udara ostavivši mnoštvo nedovršenih tekstova i nerealizovnaih planova.

            Jedan od tih nerealizovanih projekata bilo je nastavljanje saradnje sa Markom Karvardinom (1959), svetski poznatim zoologom i aktivistom za zaštitu Prirode i životinja. Ono što su ova dvojica uradila na zajedničkim putovanjima ušlo je u radio emisije BBCija i knjigu „Još malo pa nestalo: Autostoperski vodič kroz svet koji iščezava“.

REČ KRITIKE

            Čovek je, u pokoravanju Majke Prirode, tragajući za staništima, hranom i sirovinama, bespovratno rušio sve što mu je bilo prepreka ili što mu je zatrebalo, bez premišljanja o posledicama svojih dela. A ta su dovela do poboljšanja tzv „kvaliteta života“ čovečanstva (istina, za neke više za druge manje) ali i do uništenja prirodnog okoliša odnosno istrebljenja biljnih i životnjskih vrsta. O posledicama civilizacijskog razvoja, bahatosti i nebrige čovečanstva za sopstvenu planetu počinje se govoriti u javnosti tek je u drugoj polovini XX veka, kada je pojavljuju i brojne organizacije za zaštitu životinja. Na žalost za mnoge životinje više nije bilo spasa pa su potpuno nestale a veliki broj vrsta na granicama je istrebljenja. Adams i Kaverdin preduzeli su, u organizaciji BBC radija, 1985, 1988. i 1989. putovanja širom sveta kako bi, na licu mesta, pokušali da nađu neke od najugroženijih životinja. Put ih je vodio na Madagaskar, Novi Zeland, u Afriku, Indoneziju, Kinu, na Mauricijus u potragu za noćnim lemurom zvanim Aj-aj, komodskim gušterima, planinskim gorilama, belim nosorozima, debelim kakapo papagajima, Maurisijuskom vetruškom, baiđi delfinom... Adamsove priče o mukama putovanja po zabitima, o divnoj prirodi i ružnim postupcima vlasti i krivolovaca, o nesretnim sudbinama životinja, ispričane su lako i poletno, sa puno humora koji samo potcrtava teške situacije. Čini se da opstanak ugroženih vrsta pre svega zavisi od retkih posvećenika spremnih da žrtvuju sebe ne bi li spasli blaga ove planete koje drugi ne cene. Njihov je uspeh neizvestan ali oni su barem pokušali da nešto promene, baš kao Adams i Kaverdin. Poražavajuća je činjenica što je dobronamernih tako malo a da vreme za neke vrste bespovratno ističe.

            („Dnevnik“, 2014)

BOMBARDOVANJE U STRIPU 2000.G.

Da prošlogodišnje bombardovanje Jugoslavije nije ostavilo ravnodušnim ni strip umetnike iz Italije, može se videti u nultom broju strip novine „Kerosine Revoluzione“, specijalnom izdanju strip magazina „Kerosine“. Pod naslovom „Balkan, Evropa“ novina donosi tekstove koji se bave situacijom na Kosovu, koja je bila povod za bombardovanje, anketu među mladim Italijanima o opavdanosti ovog rata, fotografije izbeglica iz Sarajeva, Mostara i Goražda, podatke o posledicama NATO bombardovanja Srbije te 12 kratkih stripova i ilustracija nastalih kao reakcija na neslavna događanja. Osim italijanskih autora (Claudia Amantini, Stefano Somogyi, D. Morgante, A. Pepe, Laura Canti, Nicola Argenti, Fabio Sammartino, Maicol e Mirco) zastupljeni su i radovi Andreja Stulara, Letača, Irene Buca i Kiklopa (ovo troje su iz pančevačkog „Kulturbunta“), preuzeti iz slovenačkog magazina „Stripburger“ 25/2000

            Iz istog broja „Stripburgera“ preuzet je i crtež „Noćno bombardovanje“ vršačkog andergraund tandema Bocha i Wostok. Crtež prati i tekst koji objašnjava njegov nastanak i, u osnovi, je bizarna priča o podudaranju fikcije i stvarnsoti. Naime, 24. marta 1999. Wostok i njegov otac Bocha započeli su snimanje svog novog andergraund filma „Bombardovanje Bolidvuda“ koji je na već prepoznatljivo ciničan način trebao da parodira NATO bombardovanje Bosne, neizbrisane tragove perioda socijalizma i karaktere naroda „Bolidvuda“. U vreme snimanja stigle su i prve vesti o NATO napadu na Srbiju. Uprkos neočekivanom poklapanju događaja, film je dovršen i prikazan na letošnjem festivalu „low file“ filma u Subotici a crtež je svedočanstvo o jednom trenutku  lične i opšte istorije.

            U međuvremenu su Bocha i Wostok nastavili svoje filmske akcije i snimili novi film „Propali projekat: Veštac iz Burjana“ koji je takođe prikazan na subotičkom festivalu.

(2000)

Knjige koje (ni)je prekrila prašina - KALAMBURI „MUDRE ŠEKSPIROVSKE LUDE“ – „Štihovi“ Ogden Neš

U FOKUSU

           Poezija, ta Kraljica Literature, ima bezbroj lica – krhko, tanano, brutalno, prozračno, višestruko, ezoterično, trivijalno, ozbiljno ili smešno... Svako od tih lica skriva izazove i otkriva razne nivoe stvarnosti, materijalne i duhovne. Jedno od najveselijih, najvragolastijih lica Poezije XX veka definitivno je ono Ogdena Neša (1902-1971) koji je, u preko 500 pesama „lakog stiha“ sabranih u 14 knjiga, sagledavao svet u kome živi sa svih strana i iz svakojakih položaja – ali uvek sa zdravim, šeretskim osmehom na usnama. A kad nije pisao pesme Neš je dobro rasploženje širio uživo, na predavanjima studentima i ostalim čitaocima. Kvalitet njegovih subverzivnih dela prepoznat je i od mrgodnih akademskih krugova pa je Neš svrstavan u najozbiljnije antologije poezije. No, nezavisno od zvaničnih časti uvek su mu važni bili poštovanje običnih ljudi i njihov široki smeh.

            Ime Ogdena Neša na ovim prostorima nerazdvojno je vezana za ime Dragoslava Andrića (1923-2005) koji Nešovu poeziju nije preveo već – prepevao uspevajući da dočara vrcavost, višesmislenost i vragolije originala. Ovo je značilo odustajanje od doslovnog prevođena, ulazak u duh pesama i njihovo preslikavanje u drugi jezik i kulturu odnosno definitivno uvođenje žargona u „lepu književnost“. Srećom po Neša i sve nas Andrić je dorastao svim tim izazovima pa su njegovi prevodi majstorija ravna majstoriji originala. Od prvog izdanja „Štihova“ 1969. godine upoznali smo jednog vragolastog autora i jednako takvog prevodioca.

REČ KRITIKE

            „Štihove“ čine šaljive, podgurljive i podrugljive, pomalo (pa i više od pomalo) cinične pesme o Velikim istinama i običnim stvarima i ljudima. Neš svoje pesničke egzibicije i kalambure započinje već naslovom pesme za kojim slede stihovi - sa finim rimama – u kojima se prvo govori o opšte znanim činjenicama i istinama koje se stavljaju pod znak pitanja i time se njihova neprikosnovena uverljivost povija pod udarcima smeha. Pesnik potom „iz rukava izvlači keca“ odnosno pominje nekoga kome se desilo ono što, po gornjim Velikim istinama i Mudrostima, nikako nije moglo niti trebalo. Ali, kaže pesnik, baš jeste. Finale pesme jednako je veseo i vragolast, bez preteranog pametovanja jer, Neš, u suštini, nije cinik, mrgud i mizantrop. Pre bi se moglo govoriti o velikom altruisti koji poštuje „malog čoveka“ opkoljenog zahuktalom civilizacijom, tog čoveka koji voli da po malo (i malo više) zabušava i lenčari, uživa u životi i svim slastima koje donosi. Taj obični, anonimni pojedinac nema prevelike duhovne potrebe, cilj mu je da se zabavi i razonodi, od mnogo razmišljanja boli ga glava pa je zato ne koristi često.

Nešova poezija ne iscpljuje se u pukim „lakim stihovima“ jer je to suviše lako za njegov talenat. Pesnik niti  niti hoće da odoli iskušenjima da se poigrava situacijama i rečima, njihovim različitim značenjima koja lako menjaju i izvrću smisao nekog stiha. Ova produžena dejstva „štihova“  dodatno su zadovoljstvo neminovnih naknadnih isčitavanja pesama jer je smeh zdrav i zarazan mada onaj u Nešovim pesama podstiče na razmišljanja o teškim dilemama viđenim sa one vedrije strane. Tako ovaj pesnik koga su nazivali „nasmejani filozof“, „razdragani humorista“, „mudra šekspirovska luda“ i „Volt Vitmen u delirijumu“ postaje i ostaje pesnik za sva vremena.

(„Dnevnik“, 2014)

OBIČAN ŽIVOT STRIPOVSKI –strip album „Etel i Ernest“ Rejmond Brigs; izdavač Omnibus, Beograd, 2013.

U FOKUSU

            Obrasci i standardi „priča u slikama“ izgradili su opštu sliku 9. umetnosti po kojoj su stripovi, pre svega, akcione priče smeštene u razna podneblja i vremena. Ovakvo je predstavljanje pojednostavljeno (čak bi se moglo reći i vulgarozovano) ali mnoštvo stripova korporativnih produkcija upravo je bazirano na akciji lišenoj dubljih značenja i nijansi. S druge strane, o umetničkoj formi/žanru ne bi trebalo suditi po neuspešnim delima (bez obzira što oni čine većinu produkcije) već, sasvim suprotno, prema delima koja su izuzetna i odstupaju od šabona – i stoga su vrlo, vrlo retka. Ovakvo (nedemokratsko, politički nekorektno odnosno elitističko) shvatanje uvek se potvrđuje kada čitalac dođe do pravog umetničkog dela koje mu se nameće svojom snagom i sugestivnošću. Takav je slučaj sa strip albumom „Etel i Ernest“ Rejmonda Brigsa.

            Rejmond Brigs (1934) na ovim je kulturnim prostorima gotovo potpuno nepoznat mada u rodnoj Engleskoj ali i u dobrom delu sveta važi za serioznog umetnika. Po školskoj spremi slikar, Brigs se opredelio za ilustrovanje knjiga odnosno za stripove, tačnije tzv. grafičke novele. Mnoge od dečijih knjiga koje je ilustrovao primeri su uspelog spoja teksta i slike i usmerenje za mlađe kolege u poslu. Brigs uspeva da spoji detinju jednostavnost i spontanost sa raznorodnim pričama i poukama koje nose. Taj vizuelni manir nastavlja se i u stripovima/grafičkim novelama namenjenim odraslijim čitaocima. „Džentlmen Džim“ iz 1980. bavi se životom običnog, malog čoveka koji iskoračuje iz svakodnevne rutine; „Kad vetar duva“ (1982) dirljiva je priča o sudbini bračnog para u vihoru atomske apokalipse; „Etel i Ernest“ (1998) sasvim je lična priča koja je osvojila nagradu „Najbolja ilustrovana knjiga u Velikoj Britaniji“ 1999. godine.

REČ KRITIKE

            Etel i Ernest imena su autorovih roditelja a istoimeni album prati njihov život od 1930, kada su stupili u brak do 1971. kada su napustili ovaj svet. Priča započinje kratkim udvaranjem raznosača mleka kućnoj pomoćnici i sklapanjem njihovog braka 1930. godine. Dvoje ne baš mladih ljudi, u prvom segmentu albuma „1930 – 1940“ kupuju, na otplatu od 25 godina, kuću i sa entuzijazmom počinju da organizuju svoj život. Pažnju i energiju bračnog para okupiraju male stvari, od nabavke nameštaja, zamene dotrajalih stvari do smišljanja načina uređenja malog vrta. Ipak, od velike istorije se ne može pobeći ali je njen doživljaj u bračnom gnezdu posredan, kroz vesti u novinama i radiju (kasnije televiziji) uz poneki lakonski komentar supruge. Kruna prvog perioda je rođenje sina donekle zamućeno opasnošću da bi druge trudnoće ugrozile suprugin život. Ratna i poratna dekada „1940 -1950“ prati stradanja i strahove odnosno nade u prosperitet kao i razočarenja odlaskom sina u slikarsku školu. Sledeća decenija, „1960 - 1970“, donosi udobniji život, nerazumevanje sinovljevog ponašanja te dolazak starosti i bolesti koja će u delu „1970 - 1971“ odneti najpre Etel a vrlo brzo i Ernesta ostavljajući praznu kuću punu stvari sa kojima sin ne zna šta bi.

            Brigs insistira na svakodnevici, na faktografskom, na procesu saznavanja a ne na zaključcima, na fundamentalnim mudrostima i emocijama. Njegov je crtež prividno jednostavan, kadriranje nenametljivo i fleksibilno (da bi uklopilo dijaloge supružnika). Boje su čiste i odražavaju suštinu junaka čija lica krase detinji izrazi i velike tačke očiju. Ovaj netipični strip trijumf je običnog, malog života koji ima uspone i padove, radosti i tuge, planove i razočarenja ali koji je, iznad svega, vredelo živeti.

            („Dnevnik“, 2014)

SVETSKI DAN POEZIJE - SREĆAN NAM BIO DAN KRALJICE REČI I DUHA

Paul Celan – Fuga smrti (1952)

Crno mleko zore pijemo ga uveče

pijemo ga u podne i izjutra pijemo ga noću

pijemo i pijemo

kopamo grob u vazduhu tu nije tesno

U kući živi čovek sa zmijama se igra piše

on piše kada se smrači u Nemačku tvoja kosa od zlata Margareto

to piše i izlazi pred kuću i svetlucaju zvezde zviždi svojim psima da priđu

on zviždi Jevrejima da izađu hajde kopajte grob u zemlji

naređuje nam a sad muziku za ples

Crno mleko zore pijemo te noću

pijemo te izjutra i u podne pijemo te uveče

pijemo i pijemo

U kući živi čovek sa zmijama se igra piše

on piše kad se smrači u Nemačku tvoja kosa od zlata Margareto

Tvoja kosa od pepela Sulamko kopamo grob od vazduhu tu nije tesno

On viče zabodite dublje u zemlju a vi drugi pevajte i svirajte

hvata se za gvožđe u opasaču vitla njime njegove oči su plave

zabodite dublje ašove vi drugi dalje muziku za ples

Crno mleko zore pijemo te noću

pijemo te u podne i izjutra pijemo te uveče

pijemo i pijemo

u kući živi čovek tvoja kosa od zlata Margareto

tvoja kosa od pepela Sulamko sa zmijama se igra

Viče svirajte umilnije tu smrt smrt je majstor iz Nemačke

on viče zagudite dublje na violinama pa ćete se vinuti u vazduh kao dim

pa ćete imati grob u oblacima tamo vam neće biti tesno

Crno mleko zore pijemo te noću

pijemo te u podne smrt je majstor iz Nemačke

pijemo te uveče i izjutra pijemo i pijemo

smrt je majstor iz Nemačke njegovo oko je plavo

olovnim zrnom te pogađa zanavek te pogađa

u kući živi čovek tvoja kosa od zlata Margareto

huška svoje pse na nas poklanja nam u vazduhu grob

sa zmijama se igra i sneva smrt je majstor iz Nemačke

tvoja kosa od zlata Margareto

tvoja kosa od pepela Sulamko

(preveo Zlatko Krasni)

Knjige koje (ni)je prekrila prašina – LEGENDE O PROPASITI I UZDIZANJU VRSTA - „Grad“ Kliford Simak

U FOKUSU

Spisateljska karijera Kli­forda Si­maka (1904-1988) svojevrsni je presek razvoja naučne fantastike u SAD. Zanat je, od 1931.g. “pekao” u brojnim časopisima jeftine “palp” fantastike koji su tražili – i dobro plaćali – pre svega tzv. “spejs opere” odnosno akcione jurnjave po Svemiru, sa mnoštvom bizarnih bića i hrabrim astronautima sa Zemlje (koji uvek pobeđuju na kraju). Pošto su čitaoci ovih izdanja prevashodno bili dečaci pred autore-najamnike postavljao se zadatak da pišu jasno i uzbudljivo, bez ikakvih literarnih ukrasa. Simak je uspešno poštovao takve obrasce i zahteve ali su njegove priče postepeno počele da odstupaju od kanona paraliterature i uspostavljaju profil serioznije, umetnički relevantnije naučne fantastike. U periodu od 1944. do 1947.g. objavio je sedam priča koje će, uz osmu priči napisanu 1951.g., objediniti u roman “Grad” objavljen kao knjiga 1952.g. (u tom periodu je naučna fantastika tek počinjala da se pojavljuje u knjiškom obliku na tržišti SAD). “Grad” je uz romane “I ovo nanovo” (1951.) i “Prsten oko Sunca” (1952.) deo trilogije koja se bavi klasičnim temama naučne fantastike – odnosom ljudi i robota/androida, putovanjem kroz vreme odnosno alternativnim/paralelnim stvarnostima. Dešavanja u ovim romanima kao i u većini ostalih Simakovih dela opisuju se kroz vizure prostodušnih, iskrenih farmera sa srednjeg zapada SAD, čiji pastoralni, pošteni život i jedinstvo sa Prirodom bivaju narušeni ultimativnim tehnološkim napretkom koji poništava tradiciju. Simakova proza je lepršava, šarmantna, jednostavna, dopadljiva i pitka, često obojena melanholijom ali i radošću i optimizmom. Još za života Simak je smatran klasikom žanra i uživao veliku naklonost čitalaca i kritike.

REČ KRITIKE

            “Grad” je koncipiran kao zbirka legendi koje nebrojano godina oko logorskih vatri pričaju Psi. Instruktivni uvod u svaku priču objašnjava stavove pojedinih teoretičara o njihovom poreklu i mogućim značenjima. Legende prate raspad urbanog života ljudske civilizacije uzrokovan jeftinom atomskom energijom i hranom iz hidroponika zbog čega zemljište gubi vrednost pa ljudi odlaze iz gradova i žive u prirodi (tako više nema ni velikih meta za atomske ratove). Nestanak gradova povlači gubitak snage državnih institucija jer mnoštvo ljudi nestaje iz sistema. Ključnu ulogu u ovim procesima ima porodica Vebster: jedan od njih proglašava smrt gradova, drugi, zbog svoje agorofobije, sprečava veliki skok u civilizacijskom napretku, treći je, ne bi li se iskupio, modifikovao Pse tako da oni mogu da govore, četvrti dozvoljava otkrivanje novih puteva koji idu na uštrb opstanka rase. Vremenom se gubi kohesiona snaga ljudske vrste, oni se, na Zemlji i u Svemiru, rasipaju i nestaju, ljudi-mutanti odlaze u druge dimenzije a Psi postaju gospodari Zemlje i razvijaju svoju civilizaciju koja, bezuslovno poštujući visoko etička načela, uspeva da izbegne zamke koje su uništile Ljudsku rasu.

            Simakova početna ideja je bila protest protiv mogućeg rata i masovnih uništenja; sa tih temelja “Grad” se izdigao u nadahnutu prozu koja se, u zavodljivim, poetskim pričama,bavi temeljnim dilemama razvoja i opstanka čovečanstva. Početni segmenti dela su literarno i kompozicijski slabašni ali su potonji sve upečatljiviji. Širina vizija, njihova intrigantnost i začudnost uveliko nadilaze granice naučne fantastike i dosežu do visina seriozne literature. “Grad” je vrhunska potvrda Simakovog talenta, dokaz da podele na žanrove nikako ne označavaju umetničke (ne)kvalitete dela i, nadasve, nesporno remek-delo svekolike literature.

            (“Dnevnik”, 2014.)

PRATEĆI CRVENU REKU STIDA – Strip album „Vadisrce: po motivima istoimenog romana Borisa Vijana“ Đorđa Milovića; izdavač Omnibus, Beograd, 2013.

U FOKUSU

            Đorđe Milović (1960) spada u strip autore koji tiho i postojano grade i razvijaju svoju poetiku ne mareći za tekuće strip mode i trendove. Ta samonametnuta izdvojenost dozvoljava umetniku da stvara neopterećen dnevnim zahtevima; s druge strane, međutim, odbijanje da se aktivnije učestvuje u životu ovdašnje strip scene rezultira izostankom priznanja koja autor zaslužuje. Osobenosti Milovićevog dela su prefinjeni grafizam dopunjem delikatnim kolorom te stalna okrenutost literaturi kao predlošku za strip. Dosledni nastavak ovih interesovanja je i album „Vadisrce“ rađen po motivima romana Borisa Vijana (1920-1959) umetnika brojnih interesovanja (od poezije, pozorišta apsurda, bizarnih proza, krimića koji su uznemiravali javnost i izazvali sudski proces protiv romana „Pljuvaću po vašim grobovima“ iz 1946, koji je Vijanov navodni prevod dela nepostojećeg američkog pisca Vornera Salivena, komponovanja, publicistike, prevođenja naučne fantastike do virtuoznog sviranja džez trube) koji je živeo burno, bez kalkulisanja, i izazivao sopstvenu (preranu) smrt. Roman „Vadisrce“ objavljen 1953. karakteriše kontinuirani odmak od zdravorazumskog, izneveravanje obrazaca i rutina ponašanja što, sveukupno, rezultira osećajem začudnosti, lakoće i vrtoglavice zbog pomanjkanja prepoznatljivih tačaka oslonca odnosno sveprisutnim ludizmom koji se ispunjava i zadovoljava čistom igrom stvaranja zapleta i raspleta.

REČ KRITIKE

„Vadisrce“ prati Žakmora koji dolazi u neimenovano selo/varošicu na obali mora i krećući se kroz njega upoznaje bizarnost tzv. običnih, svakodnevnih stvari. Iza fasada pastoralne provincije kriju se nerazrešeni odnosi: nefunkcionalne porodice, prodaja staraca na trgu (robova?),  podsmevanja svešteniku, strašni običaj potkivanja dece jer njihova majka odbija da ih pusti u svet za koji su stvoreni. No, kako se nova snaga ne može zauzadi deca će i duhovno i telesno izletati iz gnezda-zatvora sve dok, u otvorenom finalu albuma, ne budu živa zazidana u staklenu kocku iz koje, na prvi pogled, nema izlaska a u njoj, opet, nema života. Vrhunac začudnosti je crvena rečica stida i sramote koja teče kroz naselje i u koju meštani bacaju trupla ili delove tela (koji im više ne trebaju!). Odatle ih zubima i samo zubima vadi i odnosi nesretnik Slava koji je obdaren i proklet sposobnošću da saoseća i pati za druge. Sa svoje strane ni Žakmor nije bez grehova i ambicija - on je „potrošač naravi“ i traga za mestom gde će sprovoditi svoje ideje „psihoanalizovanjem“ ljudi. Posle 7 godina, 3 meseca i 2 dana, bez rezultata rada, Žakmorov entuzijazam nestaje, on shvata da je upravo stid najrasprostranjeniji pa postaje Slavin naslednik u čišćenju reke stida.

Ova višeslojna priča, koja nije bazirana na akcionim scenama, zahteva precizan, sugestivan i promišljeni vizuelni lik. Milović crtež svodi na drhtavi kroki prekriven prozirnom bojom što mu daruje zavodljivu lakoću koju Vijanova priča nosi. Kadriranje i montaža tabli te česte izmene rakusa dodatno oneobičavaju i potcrtavaju začudnu atmosferu. Rečju, Milovićeva interpretacija Vijanovog „Vadisrca“ zrelo je i ubedljivo umetničko delo koje zaslužuje punu čitalačku/gledalačku pažnju i poštovanje.

            („Dnevnik“, 2014.)