SUSRET SA ŽIVIM KLASIKOM „Dvanaest četvrti vetra“ Ursula Legvin, izdavač Polaris, 1993.

Svaka novoprevedena knjiga Ursule Legvin (1929) ponovni je susret da živim klasikom Science Fiction i Fantasy literature i prilika da se, iznova, postavi pitanje granica odnosno suštinskog određivanja žanra. Ovog puta u pitanju je knjiga-zbirka priča u kojoj su sakupljene sve priče koje je Legvinova objavila počev od 1962.g. do 1974.g. (kada je zbirka originalno objavljena u svetu). Naša, Jugoslovenska verzija ove knjige sadrži 12 priča dok originalna broji 17 priča. Preostalih pet priča koje nedostaju u našem izdanju objavio je, 1991. godine, takođe, „Polaris“, Biblioteka naučne fantastike koju izdaje dr. Zoran Živković, u knjizi pod naslovom „Hainske priče“. Legvinova svakako spada u najprevođenije SF&F autore u Jugoslaviji sa čak 17 do sada objavljenih knjiga od kojih 6 u okviru „Izabranih dela“ u izdanju „Narodne knjige“ iz Beograda 1987.g. i veliki broj priča i eseja objavljenih u brojnim časopisima.

„Dvanaest četvrti vetra“ zahvaljujući svojoj hronološkoj koncepciji nude čitaocu mogućnost da prati razvoj autoričinog zanatskog umeća i da pronađe odgovor na gore pomenuto pitanje o žanru. Počev od prvoobjavljene i plaćene priče „April u Parizu“ Legvinova kreće u ispitivanje žanrovskih šablona ispisujući, na svoj način, specifičnim rukopisom, klasične priče o svemirskim istraživačima koji sreću nepoznate entitete (u priči „Vidno polje“), naučnicima koji se, uprkos svim preprekama sveopšte zatucanosti, bore za nova saznanja (u pričama „Majstori lože“ i „Zvezde ispod nas“), odnosno one klasične Fantasy priče o čarobnjacima i zmajevima (u pričama „Reč oslobođenja“ i „Pravilo imena“). Ali, Legvinova gradi i neke veoma rafinirane priče u kojima eksperimentiše i koristi iskustva tzv. glavnog toka književnosti, kakva su filozofski dijalog (u priči „Put do glave“) ili literarno ispitivanje filozofskih teza (u briljantnoj priči o sreći čitavog grada zasnovanoj na pratnji jednog deteta - „Oni koji dolaze iz Omelesa“). I upravo te priče u kojima je Legvinova posegnula za vanžanrovskim iskustvima ili je pomalo izneverila žanrovske šablone (u pričama „Kutija mraka“ – izuzetnoj Fantasy igrariji na temu bajki – i „Stvari“ – o malim ljudima izgubljenim u velikim događajima koja menjaju svetove)  najbolja su dela u ovoj knjizi.

            Za razliku od očitog iskušavanja svoje umešnosti u pripovedanju, dilema u pogledu suštine žanra kod Legvinove nije bilo. Od prve do poslednje priče jasno je vidljiv njen književni moto koji glasi: Psiho-realistiko slikanje glavnog junaka ima prvenstvo nad/pred svim potencijalnim čudima tehnike ili novih svetova. Njene varijacije na stare teme dokaz su da se svuda mogu naći istinske ljudske sudbine, tragedije i dileme, samo ako se valjano traže. Super-herojima u super-skafanderima nema mesta u svetovima Ursule Legvin.

            Ovakvim svojim stavom, koji sprovodi već 30 godina, Legvinova se izborila ne samo za uvažavanje vrednosti svoga dela već i za priznanje i poštovanje žanrova u kojima stvara a koji su, svi, samo deo jedne jedinstvene, velike Književnosti.

(1993)

GOLA JEZA, Film „Goli ručak“ režija Dejvid Kroneberg, video distributer „Zeta film“, 1992.

Reklamni slogani za film „Goli ručak“ - „Dejvid Kroneberg i Vilijem Barouz pozivaju vas na ručak“ i „Goli ručak – istrebite zdrav razum!“ otkrivaju nam glavne krivce i njihovo nedelo. V. Barouz, pisac knjige (bilo bi hrabro nazvati je samo roman) „Goli ručak“, kultna je ličnost američke bit generacije (ako ga nema u Prosvetinoj enciklopediji ima ga u Enciklopediji naučne fantastike, a knjiga „Goli ručak“ je objavljena u Prosvetinoj biblioteci Erotikon, 1986.). „Goli ručak“ je tzv nenarativna proza, pisana pod uticajem droge (Barouz se drogirao 15 godina bez prestanka tj. u kontinutetu) u maniru nadrealističkih proza. Od takve knjige se ne može napraviti film kao bukvalni prevod medija u drugi. D. Kroneberg, slavni kanadski režiser horor filmova („Muva“, „Kontrolori“, „Ukleti bizanci“) sve je to znao i napravio je nešto što i jeste i nije Barouz. To možete naći videoteci, na odseku „Horor“, kritičari su to krstili kao umetnilčki hermetizam a režiser pristaje na termin mračna fantastika.

            Glavni junak filma, Vivijam Li, istrebljivač gamadi, pošto ubije svoju suprugu narkomana (a drogira se praškom za ubijanje buba) beži u Interzonu i tamo, u košmaru, dešavaju mu se pisaće mašine koje su vanzemaljci-bube, susreti sa poludelim piscima, homoseksualcima koji proždiru svoje partnere, droga što curi iz glave vanzemaljca u žedna usta narkomana a sve to u režiji neshvatljivih tajnih društava i sumanutih doktora. Na kraju nema katarze: Li će na ulazu u novu zemlju i novi krug ludila ubiti svoju novu draganu.

            Ključ za razumevanje filma je Kafka i opsednutost metamorfozama. Kod Barouza to nije tako već je - još gore jer Barouzovi junaci znaju šta im se radi tj. dešava i prihvataju svu trulež, ludilo i beznađe. Ali, ne treba preterivati sa poređenjem filma i knjige. Film u svakom slučaju funkcioniše kao zatvorena celina. Njegova jeza nije instant jeza filmskog horora. Ovde ona izbija iz same konstrukcije dešavanja a ne iz specijalnih efekata. Za poštovaoce filozofije apsurda i psihodelije neće biti problema da film odgledaju, sa mešavinom zadovoljstva i neminovne neugodnosti. Ljubitleji ranog Kroneberga mogu samo da konstatuju da on, dopalo im se to ili ne, grabi napred, razvija se u sve-žanrovsku pojavu tj. umetnika. Za one koji ne veruju svim ovim pohvalama možda treba reći i da je Barouz bio fasciniran Kronebergovom idejom o drogiranju praškom za uništavnje buba, a barem je Barouz znao o čemu je reč kada je drogiranje u pitanju.

(1993)

PRVI PRIVATNI SF IZDAVAČ Jubilej: 15 godina Edicije „Polaris“

Naučna fantastika je među prvim oblastima literature kojoj je primat u objavljivanju od državnih preuzela privatna inicijativa. Početak prošle decenije ostaće zapamćen po pojavi mnoštva privatnih izdavača koji su naprosto zatrpali tržište raznoraznim praktičnim (kuvari i sl.) odnosno astrološkim (horoskopi svih vrsta i dr.) knjigama. Naravno, ozbiljnija dela nisu bila favoriti ovih izdavača koji su najčešće instantno nestajali posle nekoliko godin rada. Kako je od 1976.g, kada se pojavio SF almanah „Andromeda“, nakon čega je obnovljena i SF biblioteka „Kentaur“, odnosno počeo da izlazi specijalizovani časopis „Sirius“, interes za SF žanr neprestano rastao, a sa njim i glad za novim knjigama, Zoran Živković (aktivni učesnik u toj SF plimi kao saradnik „Andromede“, prevodilac te, potom, urednik „Kentaura“, magistar i doktor književnih nauka sa odbranjenim tezama iz SF žanra), odlučio je 1982.g. da, u saradnji sa Žikom Bogdanovićem, pokrene sopstvenu ediciju SF knjiga pod imenom „Polaris“. Prva knjiga u tom poduhvatu bio je roman Artura Klarka „2010: Druga odiseja“. Vanredni prijem ovog dela kod publike bio je potvrda ispravnosti pokretanja „Polarisa“.

            Početna koncepcija ove edicije bila je da objavljuje knjige u nas već dobro poznatih pisaca kakvi su pored pomenutog A. Klarka i Isak Asimov, Frenk Herbert, Kliford Simak... Akcenat je bio na serijalima čime je publika „vezivana“ za nove nastavke. Romani su isključivo bili pisani po klasičnom „Hard SF“ ključu, što je značilo i određen stepen šablonizovanosti koji je postao očit kada su počela da se pojavljuju dela autora „Novog talasa“ (Silverberg, Zelazni, Elison i drugi) pre svega u okviru SF almanaha „Monolit“ i edicije „Znak Sagite“, privatnog izdavala Bobana Kneževića. Smrt dva velikana žanra, Frenka Herberta i Isaka Asimova, dodatno je aktuelizovala potrebu ako ne promene a ono barem dopune i ublažavanja „Hard SF“ profila „Polarisa“. Pojava novih pisaca (Volf, Simons, Gibson) i proverenih (kakva je Ursula Legvin) doprinela je kvalitativnom pomaku edicije.

            Paralelno sa matičnom serijom pojavile su se i povremene: „Rune“, Biblioteka epske fantastike (u kojoj su objavljena značajna žanrovska dela – tetralogija „Zemljomorje“ Ursule Legvin, Donaldsovi šestotomni „Letopisi Tomasa Kovenanta“ i petotomne „Magle Avalona“ Merion Cimer Bredli) i Biblioteka popularne nauke „Sfinga“ (sa delima Alberta Ajnštajna i Stivena Hokinga).

            „Polaris“ je u poslednjih nekoliko godina ustalio ritam izlaženja – jedna knjiga mesečno i od ovog pravila nije se odstupalo ni u godinama najveće inflacije. Nakon „smanjenja“ zemlje i tiraž knjiga je smanjen što je donelo brojne teškoće ali „Polaris“ i dalje opstaje zahvaljujući podršci vernih pretplatnika i visokom profesionalizmu Zorana Živkovića.

            Ukupan broj knjiga koje je „Polaris“ objavio za proteklih 15 godina zaista je fascinantan – 160 naslova u gotovo 200 tomova! Od toga po 20 knjiga pripada Asimovu i Klarku (njegove „Odiseje...“ imale su svetske premijere upravo u „Polarisu“) a među zastupljenima su i: Daglas Adams sa urnebesnim „Autostoperskim vodičem kroz galaksiju“ (5 knjiga), Ursula Legvin sa 7 kjiga među koima su i remek-dela „Leva ruka tame“ i „Stalno se vraćajući kući“ (koju prati i audio kaseta), Filip K. Dik (sa 5 romana), Den Simons sa „Hiperion“ serijom i izuzetnom zbirkom „Ljubav i smrt“, Džin Volf sa maestralnim sagama „Knjiga Novog Sunca“ i „Dugo Sunce“ (sveukupno 9 tomova), Kim Stenli Robinson sa trilogijom „Crveni,

Zeleni, Plavi Mars“, Frenk Herbert sa „Peščanom planetom“ (9 tomova), rodonačelnik kiber-panka Vilijem Gibson (6 romana) Frederik Pol (serijal „Kapija“), Gregori Benford, Teri Pračet, Kliford Simak, Pol Anderson i drugi. „Polaris“ već 5 godina priređuje i svoju Antologiju SF priča i novela. Sve u svemu, dosta interesantnog štiva za ljubitelje klasičnog SF-a ali i one izbirljivije i modernije uživaoce u žanru.

            Na kraju ovih 15 godina rada, kao svojevrsno rezimiranje postignutog i ulazak u novu epohu i medij, „Polaris“ je objavio i CD ROM koji sadrži sve do sada objavljene knjige u svim njegovim bibliotekama. Tako su knjige sem svog papirnog dobile i digitalno izdanje a „Polaris“ postao ne samo prvi srpski privatni izdavač SF-a već i pionir u novom prezentiranju svoje produkcije, što je najbolja najava za nove i uspešne decenije rada pred njim.

(1997)

STALNOST U PROMENI „Citati i druge pesme“ Zoran M. Mandić, izdavač Svetovi, Novi Sad, 1996.

Knjige izabranih pesama autora koji aktivno stvaraju i prisutni su na književnoj sceni svojevrsni su graničnik, tren svođenja računa o jednom delu/fazi dotadanjeg rada. Knjiga „Citati i druge pesme“ Zorana M. Mandića, zapaženog srpskog pesnika srednje generacije, obuhvata poeziju iz osam njegovih zbirki objavljenih za šest godina te je možemo posmatrati i kao svedočanstvo o periodu izuzetno visokog intelektualnog napora i odvažnog posvećenja svom umetničkom radu. U pomenutih šest godina i knjigama „Čitaonica“ (1989), „Nišan“ (1990), „Kraj sezone“ i „Bizarna matematika“ (obe iz 1991), „Citati“ (1992), „Radovi na putu“ (1993), „Naspram čuda“ (1994) i, konačno, „Kraj sezone i druge pesme“ (1995), Mandićeva poezija sazreva, što će reći njene se osobine kristališu, pročišćavaju i postaju prepoznatljivije. Ili, kako sam pesnik kaže „sve je žustriji glas mog stiha, sve bolje / pevam“. Naravno, prepoznatljivost ne znači zatvaranje u poznate okvire, mirovanje u njima i manirističko poigravanje poznatim. Pre se može govoriti o izgradnji specifične vizure prema pesničkim objektima (ali i samom subjektu u vidu samoposmatranja) i njenom neprestanom dinamiziranju, dogradnji i preciziranju.

            Na nivou tematskih interesovanja tako zapažamo kretanje između odabranih problema i poniranje, skidanje slojeva opsena, do bitnog, suštinskog sadržaja. Sasvim je lako pratiti ta vraćanja i ponovna sagldavanja, uvek uz neki novi element, novum u pesničkom glasu. Teme (navedimo samo neke) moći i nemoći, smrti kao krajnjeg lica nemoći i ćutanja kao uvoda u nju, ili odmicanja od spisateljskog sveta i njegovog osmatranja sa distance, ili često jetkog zaplitanja svakodnevnog, minimalističkog, sa filozofskim (čime prvo dobija neuobičajene vrednosti a drugo gubi akademsku sterilnost), vidno evoluiraju, sve bogatije novim nanosima značenja i finim valerima (mogućih) novih iščitavanja. (Upravo u ovom aspektu – mogućnosti praćenja promena – prednost je ove knjige nad pojedinačnim zbirkama u kojima je promena prečesto skrivena mnoštvom drugih detalja.)

            I ton Mandićevog pevanja pretrpeo je promene u pomenutim, godinama omeđenim knjigama. Namesto oštrog, čvrstog ironijskog stava u kasnijim pesmama sve je čišći fini, filigranski sarkazam, ponekad toliko precizan da ga neoprezni, letimični čitalac gotovo može i prevideti. No, upravo je ova krhkost, makar ona išla i na uštrb transparentnosti vrednosnih predznaka pesme, zalog ovih kvaliteta u radu pesnika.

            Upravo u tom znaku produbljivanja i višedimenzionalnosti zatvara se knjiga „Citati i druge pesme“ (koju je priredio i vredan, analitičan pogovor za nju sačinio zapaženi kritičar Saša Radojčić), nagoveštavajući nove Mandićeve pesničke avanture.

(1997)

KA NOVIM UMETNOSTIMA „Transkatalog“ broj 4, izdavač Apostrof, Novi Sad, 1996.

Prvi broj „Transkataloga, časopisa za teoriju, radikalizam i art“ pojavio se 1994.g. da bi posle dvobroja 2/3 nastupila duža pauza u njegovom pojavljivanju koja, u ovdašnjim uslovima, najčešće znači nestanak publikacije. Međutim, upravo izašli četvrti broj na najbolji način razbija (barem u ovom slučaju) pomenuto pravilo. Na stotinjak stranica „Transkatalog“, pod uredničkom palicom Vladimira Kopicla, u novom, zanimljivo dizajniranom grafičkom ruhu, nastavlja da predstavlja savremenu svetsku umetnost, pod motom Teiđi Furuhašija „Tehnologija spasava Umetnost od Istorije“ objavljenom na naslovnim koricama, koji, na zadnjoj korici, dopunjuje misao istog autora „Ovaj svet ne može biti tako dosadan kao što mi to mislimo“.

            Časopis otvara prvi deo temata (drugi deo predviđen je za sledeći broj „Transkataloga“) posvećenog poetici kiberpanka, pravca u Science Fiction-u okrenutog tehno civilizacijama budućnosti u kojima znani obrasci dobijaju sasvim nove vidove. Stepen poklapanja kiberpankerske i postmoderne vizije svetova zapanjujući je (a u mnogim vizijama kiberpank je očito isprednjačio u odnosu na glavnotokovsku prozu).

            Drugi obimniji segment predstavlja Daglasa Koplanda, nenamernog pisca koji je (nevoljno) postao zastupnik „Generacije X“, rođene 1960-tih, i donosi njegovu prozu-priče „Za kulturu u ubrzanju“ i odlomke iz romana „Mikroserferi“.

Pod naslovom „Tehnoteatar“ sakupljeni su tekstovi o postmodernim performansima i art projektima.

            Svoj doprinos razmatranju novih umetničkih iskustava daju Slobodan Tišma i Želimir Žilnik (intervjui), Bob Perlman (svojom jezičkom poezijom), Balint Sombati i Borislav Mikulić osvrtima „Umetnička bolest“ i „Pobuna Ivice i Marice“.

            Biser ovog broja je susret sa sjajnom prozom Andžele Karter, piscem koji je, uprkos visokim vrednostima (ili, možda, upravo zbog njih), retko prevođen na srpski.

            Zaključino, na kraju, da „Transkatalog“ donosi uvide u nadolazeće umetnosti novih osećajnosti koje svakako treba osluškivati.

(1997)

GROZNICA EPSKE FANTASTIKE Literatura i televizija, ruku pod ruku

Poslednjeg dana marta 2013.g. kod ogromnog broja ljudi kulminiraće groznica od koje intenzivno pate već duže vreme. Žrtve ove bizarne bolesti različite su starosti i obrazovanja, materijalnog položaja i navika; ipak, svima njima zajednička je slabost prema određenom programu koji se emituje sukcesivno (u serijalu) na malim ekranima TV prijemnika. Navedena zaraza nosi stručni naziv „Igra prestola“ a bolji poznavaoci znaju da je u pitanju pogodbeno ime koje vuče koren iz nekoliko tomova „debelih“ knjiga zajednički imenovanih kao „Pesma leda i vatre“ i poteklih iz pera/tastature Džordža R. R. Martina (1948), autora koji se, od početka 1970-tih vrlo uspešno ogledao u vodama naučne fantastike, horora i epske fantastike. Pomenuta „Pesma...“ je započeta 1996.g. romanom „Igra prestola“ koji je označio i svojevrsni Martinov povratak literarnu scenu posle desetak godina pretežnog bavljenja pisanjem scenarija za filmove i televiziju. Početna piščeva ideja bila je da izdavačima ponudi i proda trilogiju epske fantastike - što je uobičajeni obim za ove vrste sadržaja, i kao takav je omiljen kod izdavača jer se takvi serijali dobro prodaju (epska fantastika podrazumeva, kako joj samo ime kaže, epsku širinu i dužinu u više knjiga). Ipak, Martin je vrlo brzo shvatio da se priča otima kontroli pa je, već posle objavljivanja prvog romana, počeo da razmišlja o pentalogiji tj. o seriji od pet knjiga; posle drugog toma „Sudar kraljeva“ (1998), tokom rada na trećem tomu ambicije su mu prerasle u serijal od 7 knjiga, ali, iako je ovo zvanični stav o obimu serije, on nije i konačan. Treći roman „Oluja mačeva“ (2000) nastavio se u „Gozbu za vrane“ (2004) i „Ples sa zmajevima“ (2011); radovi na šestom tomu „Vetrovi zime“ poodmakli su ali se i njegova dužina protegla na preko 1.500 strana (a kraj još nije blizu). O neizvesnosti trenutka kada će novi roman biti završen Martin je govorio i na skorašnjoj konferenciji za štampu na kojoj je predstavljena nova sezona serije (Martin je više puta pogrešno najavljivao pojave ranijih nastavaka dok nije priznao da mu ta vrsta predviđanja definitivno ne ide od ruke).

            Među čitaocima epske fantastike „Pesma leda i vatre“ odmah je bila zapažena, najpre zbog Martinove „stare slave“ a potom i zbog vrlo neobičnog, nestandardnog sadržaja. Naime, iako se priča dešava na nepoznatom mestu (planeti) na kojoj stanovnici, ljudi i druga bića, žive u uređenju i prilikama nalik onima iz Srednjeg veka u Evropi, magije (koja je esencija epske fantastike) u prvim romanima gotovo da i nema, što odudara od standardnih žanrovskih postavki trošenih u bezbrojnim knjigama/serijalima. Ali, dok se čarobnjaštvo, egzotične veštine i moći kao i fantastična bića, jedva naziru, knjige vrve od ratova, zavera i spletki između velikaških/feudalnih kuća/klanova (ali i u okvirima vladajućih porodica). Nosioci priča (kao i brojni sporedni, manji likovi) snažne su ličnosti kojima je pisac udahnuo mnoge vrline i mane, ambicije, zlobu i čast, sitne i krupne kaprice; obzirom na dug vremenski period u kome se priča odvija, veoma je važno (a Martin je to uspeo) da se protagonisti razvijaju i menjaju (dakle, ne ostaju na početnim pozicijama i podelama uloga) što pojačava njihovu uverljivost. „Pesma...“ je, od samog početka, vrlo uspešno baratala nekim od opštih žanrovskih mesta ali i široko uvreženim shvatanjima i predstavama (građanim u bezbroj dela popularne kulture) o tzv. mračnom Srednjem veku. Na takvoj pozornici, preuređenoj prema potrebama priče, svoje uloge igraju živopisni junaci, na zadovoljstvo sve brojnijih čitalaca (vrlo spremnih da Martinu oproste i poneku neusaglašenost između starih i novih nastavaka).

Uprkos popularnosti romana, ključni trenutak za globalnu slavu „Pesme...“ došao je marta 2011.g. kada je započelo emitovanje TV serije koja je ekranizovala prvi roman. Kvalitetni proizvod, rađen prema isto takvom literarnom predlošku, imao je velike šanse da bude uspešan i gledan ali je ćud gledalaca trebalo da presudi o sudbini serije odnosno snimanju druge sezone. Do kraja emitovanja prvog seta epizoda serija je postala - hit koji se nestrpljivo očekuje, masovno gleda i o kome se naveliko priča po medijima, od novina preko televizije do Interneta. Publika koja zna samo za TV seriju a ne i za knjige višestruko je nadmašila one sa čitalačkim predznanjem; rasprave o neslaganjima između romana i serije bile su manje česte i manje žustre od onih o samoj seriji. Opšti utisak je, ipak, bio izuzetno povoljan pa je kraj sezone dočekan vapajem fanova da se nove epizode što pre snime i emituju. Jedna od anegdota sa ovdašnjih foruma koji su pratili TV seriju krajnje je precizno oslikala neke od konzumentskih kontraverzi: naime, gledalac žali kako će teško podneti kraj serije i neizvesnost po pitanju daljih događaja na šta mu je odgovoreno da, ako mu toliko važno da zna šta je bilo dalje, jednostavno pročita drugu knjigu. Ovom solucijom gledalac je bio - šokiran i odgovorio kako on nije čitao ni obaveznu školsku lektiru a kamoli šta drugo! Za ovog konzumenta sem pokretnih slika „Igra prestola“ u drugim medijima jednostavno ne postoji. Ta frapantna činjenica dokaz je o kulturološkom ali čak civilizacijskom jazu između kultura pisane reči i kulture vizuelnih medija u kome ona prva i starija neminovno gubi.

Kako god bilo, drugi serijal „Igre prestola“, koji je ispratio događaje iz drugog romana, emitovan tokom proleća-leta 2012.g. praćen je sa većom pažnjom nego prvi i ocenjen kao vrlo uspešan (bez obzira na primedbe čitalaca o odstupanjima od knjige). Serija je postala i ostala globalna senzacija i događaj sezone. Sa takvim se nadanjima očekuje i emitovanje trećeg serijala koji će „pokriti“ prvi deo romana „Oluja mačeva“. Gledaoci bez literarnog preznanja moći će da uživaju u novim zapletima dok čitaoci pomalo strepe od sve izvesnijih skraćivanja i odstupanja od knjiga (obzirom da su one toliko obimne da ne mogu u svoj punoći biti pretočene u seriju zadatog broja epizoda); i na ovom polju širine događanja i uveljivosti opisa, romani ponovo dokazuju svoju premoć i integritet (jer Martina izdavači ne sputavaju u broju strana koje može na napiše). No, u celini gledano, svetska slava serijala romana „Pesma leda i vatre“ i TV serije „Igra prestola“ ne može se precizno razdvajati; knjige i epizode mogu da postoje jedni bez drugih ali bi njihova slava time bila nepotpuna i bitno okrnjena. Samo ruku pod ruku, literatura i televizija, ovog puta, čine jedinstven kulturološki fenomen čiji se krajnji domašaji teško mogu nazreti. Zbog toga, u ovom trenutke se treba manuti spekulacija i uživati u uzbudljivim, šarenim slikama koje nam se nude.

(2013)

DALJE OD ROPSTVA ESKAPADE Zoran Ćalić, pesnik, prozaista, kritičar

Sa dvanaest objavljenih knjiga Zoran Ćalić je jedan od najproduktivnijih mladih srpskih pisaca. Poezija mu je prevođena na nekoliko svetskih jezika. Prošlogodišnji je laureat jedne od najstarijih domaćih književnih nagrada Pečat varoši sremskokarlovačke, A ove godine je za svoju poslednju knjigu pesama Anonimna besmrtnost (Rad, Beograd) dobio i nagradu Matićev šal koja je ujedno i povod za ovaj razgovor.

            Međutim to nije sve.

           Samo nekoliko dana posle ovog razgovora, u Udruženju književnika Srbije Zoran Ćalić proglašen je za dobitnika još jednog priznanja - nagrade Milan Lalić ustanovljene pre tri godine, na dan pesnikove smrti, a koja se dodeljuje autorima koji su ujedno i pisci i novinari.

KOŠAVA: Šta vam znači ova nagrada i da li vas ona na nešto obavezuje?

ĆALIĆ: Pa, sasvim je izvesno da kada dobijete nagradu koja nosi ime pesnika koji vam je veoma blizak i kojeg mnogo volite i cenite, da vam je ta nagrada neizmerno draga. Naravno da me ova nagrada obavezuje da u svom budućem stvaralaštvu imam što manje praznih hodova, mada mislim da ih ni do sada nije bilo mnogo, i da na raskršću iznenadnih odluka i dalje treba da se čuvam 'ropstva eskapade'. Ovom prilikom bih se još jednom zahvalio žiriju na ukazanom poverenju i gospodi Ljubici Matić-Karaulić koja je lično za mene isplela onaj divni sivi šal kakav je nekada nosio njen stric, taj najlucidniji volšebnik srpskog nadrealizma, Dušan Matić.

KOŠAVA: Da li postoji nekakva paralela Između vaše i Matićeve poetike?

ĆALIĆ: Naš neumorni tragač za novim prostorima literature i predsednik žirija za nagradu Matićev šal Dr Draško Ređep, inače glavni 'krivac' što je Dušan Matić i posle četrnaest godina od svoje smrti tako uverljivo živ i aktuelan, među prvima je primetio da je moja poetika, od svih mlađih pesnika, najbliža Matićevoj. Naravno da se i ja slažem sa takvom konstatacijom. Ne želim da budem nimalo patetičan kada kažem da svoju poetiku, od svih domaćih pesnika, jedino mogu da poredim upravo sa Matićevom. Naravno da volim još mnoge naše pesnike kao što su Milan Dedinac, Branko Miljković, Rade Drainac, Vasko Popa... ali oni su ipak nešto sasvim drugo. Ipak sam ja odrastao na anglosaksonskoj literaturi. Tu pre svih mislim na Mervina, Vitmena, Eliota, Kupferberga i Ezru Paunda. Dušan Matić je među prvima, ako ne i prvi, od naših pesnika koji je poeziju shvatio kao metafiziku pa ju je ujedno tako pisao i tumačio. Pošto i ja često kroz svoja poetska hodočašća odlutam do Onostranog, baš kao što je to bio slučaj u knjizi „Anonimna besmrtnost“, gde se bavim metempsihozom, onda nije teško primetiti da naše poetike ne mogu da opstanu kao antipodi. Najveću sličnost, ipak, vidim u tome što smo i Matić i ja pisali prozaičnu poeziju i poetsku prozu.

KOŠAVA: Nedavno vam je poezija prevedena i na francuski jezik.

ĆALIĆ: Da, poznati francuski časopis za kulturu i umetnost „Noir et Blanc“ objavio mi je ciklus pesama iz knjiga „Miris plastičnog cveća“ i „Ako se mrtvi jednog dana vrate“ u prevodu Mirej Roben (Mireille Robin), jednog od najboljih svetskih prevodilaca za slavenske jezike. Mirej Roben je, inače, i prošlogodišnji laureat nagrade Udruženja prevodilaca Srbije i poznata je kao prevodilac oštrog kriterijuma i istančanog i profinjenog ukusa. Do sada je od naših pisaca prevodila Borislava Pekića, Slobodana Selenića, Vladislava Bajca, Filipa Davida, Dragana Velikića, Voju Ćolanovića, Davida Albaharija... stoga moram reći da mi je velika čast i da sam neizmerno srećan i ponosan što sam se našao u tom društvu sjajnih, etabliranih pisaca.

Razgovarao: Ilija Bakić

(„Košava“ br. 23, 1994.)

MAPA POVRATKA „Anonimna besmrtnost“ Zoran Ćalić, izdavač Rad, 1994.

Nova pesnička knjiga Zorana Ćalića, „Anonimna besmrtnost“, jedno je od onih književnih dela u čijoj se konstrukciji autor opredeljuje za otvorenost, neskrivanje svojih ideja, nudeći tako čitaocu ključeve za otvaranje dveri svoje tvorevine, ključeve za varljivu lakoću razumevanja. Ćalić ovakav put dovodi do krajnjih granica jer spaja jasnoću izraza i metafora, s jedne strane, i mističnost, misticizam događanja u svojoj knjizi, s druge, što rezultira već pomenutom lakoćom koja, ipak, na kraju, ostavlja čitaoca zbunjenim, prinuđenim da se vrati na početak i ponovo iščita ponuđene pesme.

            Nekoliko je reči/ključeva što neskrivene su pažljivo čitaocu i vode njegovu pažnju u smeru koji pesnik nudi: prijateljstvo, gluma/pozorište i metempsihoza. Na temeljima ovih pojmova satkana je građevina ove knjige.

            Prijateljstvo je već (pre)dugo pesnička tema kojoj se niko ne obraća te je Ćalićeva knjiga (kojoj u podnaslovu stoji „Rekvijem za Berdolfa“ i posvećena je preminulom prijatelju) svojevrsni pokušaj vraćanja ovom opštem, dakle potvrđenom poetskom mestu. Prijateljevanje sa glumcem koji – fizički – više nije u ovom svetu postaje i veza sa onim drugim svetovima i postojanjima. Jer, nit života prostire se izvan samo jednog tela, kaže metempsihoza, učenje o seljenju duše iz jednog tela u drugo (u svome ezoterijskom značenju). Metempsihoza je učenje poznato mnogim narodima ove planete i pokušaj je odgovora, negacije svakodnevnih slika nestanka, pokušaj suprotstavljanja nametnutim granicama.

            Jedan od pokušaja suprotstavljanju jeste i pozorište kao igra koja oponaša svet, prerasta ga i biva univerzum za sebe. To je put na kome publika živi višestruke živote i tako dotiče rubove besmrtnosti, tog božanskog načela. A glumac, bivajući na pozornici i život i smrt i kraljeva i prosjaka svih vremena istorije i budućnosti, najbliži je tom božanskom svojstvu. Zato smrt, u tom razmeravanju, lažna je jer dar božanskog ostaje sjaj neizbrisiv a definitivni krug postanak-nestanak pretvara u spiralu neprestanog povratka na „Put Pepela“ iz koga nastaje i u koji se vraća. A možda se u tim ponavljanjima desi i velika palingeneza te se ponovo sjedine isto telo i duša.

            Ćalić razastire puteve metempsihoze pred nas i u ezoterijskom i egzoterijskom delu i skicira mapu fizičkog odnosno duhovnog puta povratka/preobražaja nudeći nam fascinacije kroz promenu koje će se završiti pojavom Boga, Apsoluta, što je trenutak na početku pomenutog zbunjivanja čitaoca jer prisustvuje sjedinjavanju teorijski nespojivih kategorija. No, znano je, pesnička sloboda nema grancia, čak i ako se zarad nje poseža za demistifikovanjem i (nepodnošljivom) lakoćom reči.

            Završetak čitanja ove knjige nije i kraj njenog tumačenja jer, osim pomenutog, naziru se i drugačija viđenja istog teksta. Jedno takvo nameće se autoru ovih redova i vezano je za sam naslov knjige i njegovu podudarnost sa govorom o besmrtnosti koji je održao jedan od genija pisane reči, Horhe Luis Borhes. On, naime, govori o besmrtnosti ali ne ličnoj već kosmičkoj, besmrnosti u kojoj se svakim pominjanjem Šekspirovog stiha ponavlja tren u kome je Šekspir taj stih stvorio te je tako i svako pominjanje Šekspira u tom trenu Šekspir. Ako je to tako onda je u svakom od čitalaca ove knjige, odnosno u onome koji ju je napisao, Bardolf i svi su oni deo Bardolfove (i sopstvene) besmrtnosti. I time je plemenita namera ove knjige ostvarena.

(1994)