BUMERANG U ZAMAHU – Strip revija „Bumerang“ broj 2, izdavač Grafoprodukt, Subotica, 2000.g.

Ako je pojava prvog broja novog strip magazina „Bumerang“ bila prijatno iznenađenje, pojava drugog broja je dvostruko prijatnije iznenađenje. U vremenima kada svaka dobra ideja ima najviše šansi da propadnje, izlazak prvog „Bumeranga“, u izdanju malo poznatog „Grafoprodukta“ iz Subotice, i posvećenog u potpunosti domaćem stripu mlađih autora, mogao se smatrati entuzijastičkim potezom visokog rizika (bez obzira na nesporni kulturološki značaj ove publikacije koja se pojavljuje posle mnogo sušnih godina i to, ni manje ni više nego, na kioscima!). Stoga je sveska sa brojem 2 na koricama, nadamo se, znak da će projekat opstati, makar i ne izlazio u najavljenom mesečnom ritmu (ovu neredovnsot lako će mu oprostiti svi stripoljupci).

            „Bumerang 2“ već se na prvi pogled razlikuje od prvenca. Naime, format magazina je povećan na, za strip uobičajene, A4 dimenzije. Sadržaj takođe nudi nove promene: dok u „jedinici“ nalazimo priče u rasponu od akcionih, preko metafizičkih do humorističkih, rađene manirom kako tzv „glavnotokovskog“ tako i „alternativnog“ stripa, novi broj je u potpunosti „glavnotokovski“, što ni u kom slučaju nije mana, mada je početna „šarolikost“ možda zanimljivija kao koncept.

            Broj otvara prvi deo nove epizode serijala „Cat Clow“ Baneta Kerca, najpopularnijeg domaćeg strip autora 80-tih, koji se vraća pred ovdašnju publiku posle decenije odsustva. Kerac je heroj (tako piše na zidu nacrtanom na naslovnoj strani „Bumeranga 2“) akcionih stripova iz „zlatnih godina domaćeg stripa“, koga su krizne 90-te oterale u pečalbu, mada je on i ranije radio za inostranstvo. Ponovni susret sa super mačkom u mrežastim čarapama potvrđuje sve već znane nam kvalitete (realistički crtež, jasnu akcionu priču, vrcave dijaloge) a intervju sa Kercem donosi informacije o radu jednog od retkih strip profesionalaca sa ovih prostora, koji nema iluzije i ne mistifikuje ni svoj rad ni medij u kom deluje, već nonšalantno samerava „stanje stvari“.

            Drugi serijal započet u novom „Bumerangu“ je „Max Debris“ crtača Toni Radeva i scenarista Marka Stojanovića i Đorđa Milosavljevića. Reč je o krimi-humorističkoj priči crtanoj karikaturalističkim manirom belgijsko-francuske škole.

U nastavku broja  nalazimo zafrkanstsku priču o lokalnim naravima, pod naslovom „Tu-tum“ Darka Atanasijevića, te western „Budala i zakon“ Zorana Stoiljkovića Kize, nedorečenog scenarija i crteža. Uz strip gegove Simona Vučkovića i Zoltana Nađđerđa, kao uvod i finale, zatvara se ovaj broj „Bumeranga“.

Čitaoci zainteresovani za razrešenje serijala koje su počeli da prate odnosno oni voljni da saznaju šta se to dešava sa domaćim stripom, svakako će nestrpljivo očekivati novi „Bumerang“ jer bez ovakvih izdanja strip scena jedne sredine sporo se i teško razvija.

(2000)

STRIP IZ MALOG GRADA Simon Vučković, strip autor

Alternativni-andergraund strip na ovim prostorima osporio je mnoge od ustaljenih predstava o ovoj umetnosti, od relativizovanja važnosti ’legalnih’ časopisa (jer su sa njima izjednačeni samizdat fanzini), uspostavljanja mreže autora kojima je entuzijazam osnovni princip delovanja (čime nije poreknut profesionalizam ali novčani elemenat ove rabote nije primaran - mada je poželjan), do brisanja starih strip centara moći i aformacije ’decentralizovane scene’. Ova (poslužimo se političkom terminologijom) demokratizacija stripa omogućila je da, bez kompleksa manje vrednosti, deluju autori iz sredina koje do tada nisu postojale na strip kartama. Među tim i takvim autorima je i Simon Vučković (1975) iz Kotora. O sredini u kojoj živi i radi on kaže: „Vrlo je teško naći dobrog poznavaoca umjetnosti kod nas (Crna gora) koji ima neku predstavu ili bar nešto zna o stripu. Činjenica je da ova, toliko popularizovana umjetnost (deveta po redu) ima jako malo ozbiljnih poklonika koji se njom bave. Razlozi svega ovog su malo složeniji. Ne bih se htio time baviti, u našem slučaju uglavnom su to kompleksi manjih konzervativnih sredina.“

            Simon se, međutim, nije dao omesti takvim problemima već intenzivno radi i objavljuje u mnoštvu izdanja: časopisima „Patagonija“ (iz Vršca), „Žalosna sveska“ (Banja Luka), „Zid“ (Podgorica), „Stripburger“ (Ljubljana), fanzinima „Lavirint“ (Čačak), „Crni kreč“ i „Pomamna nozdrva“ (Valjevo), do najnovijeg pojavljivnaja u magazinu „Bumerang“ (Subotica). Jedan od najzanimljivijih projekata bio mu je ilustrovanje izdanja „Crnogorska krimi priča“, specijalnog broja ulcinjskog časopisa „Plima“, u kome su njegovi crteži došli do punog izražaja. Simon je priredio i nekoliko samostalnih izložbi i učestvovao na brojnim kolektivnim strip izložbama (od Mionice, Leskovca i Beograda do Ljubljane, Roterdama i Lucerna). Ovim aktivnostima eliminisano je jedno od ’dobronamernih’ pitanja: „Laici često upadaju u jednu zamku, kad imaju želju provjeriti kvalitet jednog strip autora; njihovo prvo, a možda i jedino pitanje je: ’Koliko si imao izložbi?’“ Krajem prošle godine, u okviru kulturnih manifestacija povodom dana oslobođenja Kotora, otvorena je u Galeriji starog grada Simonova izložba stripa i karikatura koju je posetilo oko 800 žnatiželjnika (prosečna poseta neke izložbe je oko 100 ljudi).

            Radove Simona Vučkovića karakteriše stilizovani, ’grubi’ crtež, bez previše detaljisanja (što je možda danak njegovom bavljenju karikaturom), uz pažljivo korišćenje belina i senčenja i sa humornim iskorakom kako u odnosu na velike, nacionalno-istorijske teme, tako i na one male, svakodnevne ili bizarne. Zbog ovakvog tretiranja strip medija Simon je zaslužio Nagradu za najoriginalniji pristup stripu na Konkursu magazina „Patagonija“ 1997.g i Nagradu za najoriginalniji strip časopisa „Zid“ 1999.g. Autor ovako definiše svoj rad: „Teško bih mogao odrediti precizno u koji milje (vrstu) stripa staju moji radovi. Najčešće pronalaze svoje mesto u andergraudu ali se vrlo dobro znaju uklopiti i u komercijalne vode. Vjerovatno zbog nadprosečnog kvaliteta crteža, u odnosu na onaj koji upražnjava alternativa, ali ne toliko kvalitetnog da bi u ovom momentu bilo vrijedno pisati o tome. Kao mlađi, mnogo sam polagao na tehnički kvalitet, misleći da ću time biti veći umjetnik; od svega toga, sada, ostala je samo forma kojom namjerno (osim nesvjesno) izražavam svoje emocije.“

            Stripovi Simona Vučkovića spadaju među najzanimljivije na domaćoj sceni i predstavljaju autora zavidnog talenta i umešnosti od koga se, u budućnosti, puno očekuje.

Razgovarao Ilija Bakić

(2000)