O IZGUBLJENIM ILUZIJAMA I BUĐENJU NADE ili STRIP O (NE)OBIČNOJ SVAKODNEVICI –„Poslednja stanica“ Predraga Đurića, Franciska Maldonada, Tare Kerac i Zlatka Milenkovića, izdavač Moro System Comics, 2021.

 

Predrag Đurić (1974) u protekloj deceniji predstavio se javnosti kao autor širokog spektra interesovanja i aktivnosti: od izdavača u kući „Rosenkrantz“, strip scenariste, strip kritičara i teoretičara do romanopisca. Svoju veliku radoznalost i erudiciju Đurić je pretočio u raznovrsne stip scenarije u tematskom rasponu od alegorijsko-fantastičkih, preko istorijskih do onih koji se dešavaju u našoj svakodnevici. Đurić nije sklon klasičnim stripovskim avanturističko-akcijskim obrascima već radije traži i pronalazi vizure i doživljaje koji se, na prvi pogled, ne bi mogli smatrati preterano „stripovskim“. Ovakav način posmatranja i formulisanja „strip realnosti“ nudi brojne izazove ali pred autore postavlja i ozbiljne zahteve na koje ne postoje šablonski odgovori, što je, konačno, i razlika između umetnički ambicioznih dela i rutinskih, korporacijskih strip proizvoda namenjenih za jednokratno, instant konzumiranje koje rezultira lakim i ugodnim trošenjem vremena bez potrebe za dubljim intelektualnim angažmanom od strane potrošača koji imaju višak slobodnog vremena i nikakve ideje o kreativnom načinu njegovog korišćenja.

            Album „Poslednja stanica“, u izdanju “Moro d.o.o. System Comics”, 2021.  u stvari je svojevrsno drugo izdanje istog dela; u odnosu na prvo izdanje (“Rosenkrantz”, 2013) ovo je prošireno, dopunjeno i kolorisano (kolor Tara Kerac; obradu tabli i montažu uradio je Zlatko Milenković). Priča prati bračni par naših savremenika, Draganu i Elizabet, penzionere koji svoje dane provode u pograničnom vojvođanskom selu. Starost se lako uklapa u pitomost i tromost ravnice, usporeni i rutinirani ritam življenja, dobrosusedske odnose i život „danas za danas“. Naravno, kako ništa nije niti može biti idealno, tako i stari bračni par ima svoju veliku ranu – snaju i unuka iz inostranstva koji ih preziru i sina koji se, posle mlakih i manje-više formalnih pokušaja da izmiri dve strane, konačno, stavlja na stranu svoje uže porodice, ostavljajući roditelje bez utehe i uživanja u druženju sa unukom. Kao svojevrsna, nenadana, kompenzacija za taj gubitak pojavljuje se dečak Hamid, ilegalni izbeglica iz Avganistana, koga bračni par, izgladnelog, žednog i na kraju snaga, pronalazi u šupi a potom čuva do rešenja državnih organa o zbrinjavanju-slanju u izbeglički logor. Dečak, ispostaviće se, nema nikog svog u ovom njemu sasvim nepoznatom svetu koji ne razume. On, barem privremeno, dok se spori točak administracije i birokratije ne pokrene, nalazi dom u kome brinu za njega. Starci, pak, posebno Dragan, svoju frustraciju sinovljevom izdajom i nerealizovanu ljubav prema unuku usmeravaju na nemoćnog izbeglicu što im donosi neočekivani životni polet i elan. Kroz druženje sa dečakom kao da im se vraća barem deo mladosti, interesovanja i snova. Mada okruženje, počev od džangrizave komšinice, ne odobrava ponašanje i posvećenost starog bračnog para, izmišljajući opasnosti i probleme i tamo gde oni ne postoje, Dragan i Elizabeta ne odustaju od staranja; pokušavaju, čak, da dečaku nađu druga njegovih godina ali i taj susret završava loše po Hamida. Ipak, promena koju dečak donosi suviše je velika i bitna da bi starci odustali od nje. Izbeglica ih podstiče da shvate i prihvate greške koje su počinili u vaspitavanju sina, izazvane težnjama da ostvare svoje planove i ambicije. Njegovo prisustvo uzrok je njihove samospoznaje i sazrevanja. No, posle nagrade, dolazi kazna, ona konačna – smrt starca. Odlazak dečaka u izbeglički logor traži od starice da se otrgne iz pasivnosti i krene u borbu za ostvarenje svojih želja, za spasenje dečaka.

            “Poslednja stanica” funkcioniše kao univerzalna priča o dolasku stranca u zatvorenu, okoštalu sredinu koja odbija da prihvati svoje mane koje stranac razotkriva odnosno kao klasična, složena porodična priča, bogata emocijama ali i pritajenim sukobima. Iako su ovakvi sadržaji zahtevni i kao takvi, uz stalno insistiranje na uhodanoj svakodnevici, netipični za formu stripa Đurić je uspeo da ih ispriča efektno i uverljivo, bez pompeznih dijaloga i zaključaka. U tome mu je pomogao crtež delikatni Franciska Maldonada (1971) koji je jasan i varljivo jednostavan ali koji upravo svojom karikaturalnom “bezazlenošću” podcrtava tenzije i tako adekvatno nadograđuje tekstualni segment.

            Rečju, „Poslednja stanica“ se otkriva kao netipičan strip koji svojom višeznačnošću pleni i bogato nagrađuje pažnju koju će mu znatiželjni i iskusni ljubitelji priča u slikama svakako pokloniti.

            (“Dnevnik”, 2022.)